standard.rs
Čija su naša deca?
Слободан Владушић
11–14 minutes
Ključno pitanje strategije obrazovanja u Srbiji danas jeste da li decu treba učiti da postoje neke vrednosti kao što su istina, pravda i bližnji, koje su nezavisne od finansijske moći?
Napomena redakcije: Tekst koji sledi je prvi put na Novom Standardu objavljen u martu 2021. godine. Nakon tragičnog događaja u OŠ Vladislav Ribnikar opet je dospeo u centar pažnje na društvenim mrežama, pa smo odlučili da ga aktuelizujemo i na naslovnoj strani sajta.
***
Ovaj tekst je mogao biti napisan i objavljen u vreme kada se pojavila Dara iz Jasenovca, ali sam svesno odlučio da sačekam da se bura oko filma u medijima i na društvenim mrežama stiša. Da to nisam učinio, verovatno bi ovaj tekst bio pročitan površno, u kontekstu za i protiv filma, a to nisam želeo, jer bi mnogima verovatno promakla poenta. Istina je: neke stvari bolje vidiš, kada im se približiš. Tačno je, međutim, i suprotno: nekada moraš da se udaljiš od slike, da bi je video kao celinu.
Još pre emitovanja filma o Jasenovcu, setio sam se jedne tužne scene sa ispita. Dok je pričao o romanu Lagum, Svetlane Velmar Janković, ispostavilo se da jedan moj student nikada nije čuo za Nezavisnu Državu Hrvatsku, niti za postojanje osobe pod imenom Ante Pavelić. Vratio sam mu indeks. Kada je izašao napolje, student je ljutito prokomentarisao kolegama: pao sam zato što nisam znao za nekog Pavelića. Polovina se saosećala sa njegovim bolom, druga polovina je bila zaprepašćena.
Nekoliko godina nakon što se to dogodilo, reči tog studenta pamtim zbog jezive ravnodušnosti koja odzvanja iz njih. I ta ravnodušnost je ključna stvar. Čovek koji je upravo saznao da je u jednoj marionetskoj državi koja se zvala NDH, tokom Drugog svetskog rata ubijeno pola miliona Srba i da je još toliko pokršteno i proterano (izvor: Jaša Almuli, Jevreji i Srbi u Jasenovcu) nije osetio nikakvu jezu zbog te spoznaje, niti stid zašto o tome ništa ne zna (da ne govorimo da se bez tog znanja ne može razumeti roman koji je dobio kao ispitno pitanje). Emocija se pojavila tek onda kada je neko ugrozio njegovu ličnu karijeru. Dakle, ubijaj, kolji, pokrštavaj, proteruj druge ljude, to je ok. Briga me, čak i ako su moji sunarodnici. Ali karijeru mi ne lomi. Zato su emocije – bes, a možda čak i mržnja – bile usmerene samo prema meni: sa Pavelićem nije imao problem.
Ravnodušni rob
Ovaj student je izvanredan, premda razočaravajući, primer korporativnog čoveka, koji se danas proizvodi širom civilizacije Zapada – da upotrebim pojam Samjuela Hantingtona iz Sukoba civilizacija – pa se proizvodi i u Srbiji, iako mi, po toj knjizi, ne pripadamo pomenutoj civilizaciji. Šta je korporativni čovek? To je osoba koja je pre svega zainteresovana za svoju karijeru što je sinonim za miks osećanja sigurnosti i upražnjavanja ličnih uživanja. Prema svemu ostalom je ravnodušna. Korporativni čovek, dakle, nema nikakav svoj lični odnos prema istini ili pravdi ili zakonu, već podražava odnos koji prema istini, pravdi i zakonu ima korporacija koja mu omogućava/daje karijeru. Korporativni čovek je apolitičan, osim ako mu korporacija ne naredi da se politički angažuje ili ga plati da bude politički angažovan. On je vrlo tolerantan prema svemu prema čemu je i korporacija tolerantna; istovremeno, on je vrlo netolerantan prema svemu prema čemu je i korporacija netolerantna.
Korporacija od korporativnog čoveka uglavnom traži da bude ravnodušan, a to je zato što se od Drugog svetskog rata do sada način ratovanja promenio. Rat se premestio sa bojnog polja u svest populacije, bilo „svoje" bilo „neprijateljske" – mada je razliku sve teže uočiti – pa je masovnu regrutaciju rezervista koji treba da kontrolišu velika geografska prostranstva, zamenila relativno mala grupa stručnjaka. Oni preko medija, industrije zabave te interneta, utiču na svest populacije i tako ovladavaju njom i pobeđuju u ratu bez ispaljenog metka i bez žrtava ako se složimo da žrtve nisu narodi koji se pretvaraju u masa zombija sa mozgovima pretvorenim u kašu. Ukratko, ako je država nekada mobilisala svoje građane, korporacija se zadovoljava da ih pretvori u idiote, ravnodušne prema svemu osim prema sopstvenoj karijeri. U takvoj atmosferi, svaki pojedinac odjednom ostaje sam samcijat naspram korporacije. Nemoćan da joj se sam suprotstavi, on postaje rob kome se dopušta jedino to da eksperimentiše sa sopstvenim telom i kupuje proizvode korporacije, naravno, dok ima od čega da ih kupuje. O ostalom se ne pita.
Korporativni čovek nije nikakav liberal i to treba znati. Nije slučajno što je danas jedan od najupornijih kritičara korporacijske svemoći upravo liberal Glen Grinvald. Za Grinvalda, međutim, istina, pravda i zakon nisu nešto što je u vlasti korporacija i to je ono što ga razlikuje od korporativnog čoveka. Liberalizam nije idiotizam, sve dok postoji svest liberala da čovek nije neko ostrvo, okruženo morem, već samo jedno od ostrvaca koje tek u arhipelagu imaju neki smisao i snagu važenja. Najzad, srpska politička i kulturna tradicija poznaje iskustvo liberalnog mirenja individualizma i kolektivizma i u tom smislu uvek je korisno pročitati knjigu Leona Kojena U traženju novog koja to dobro pokazuje na primerima iz srpske književnosti i kulture pre Velikog rata. A nije loše pročitati ni tekstove iz tog perioda: recimo „Dva individualizma" ili „Lična i narodna inicijativa" Jovana Skerlića.
Bista Jovana Skerlića na Kalemegdanu (Foto: Wikimedia/Goldfinger, CC BY-SA 3.0 RS)
Danas bi im se svakako trebalo ponovo posvetiti ne samo zato što traže meru između individualnosti (ličnosti) i kolektiva, već i zato što se u njima otkriva jedan bitan momenat tog vremena, a to je nastojanje ondašnjih srpskih intelektualaca da aktivno učestvuju u podučavanju svog naroda. Na kraju krajeva, Skerlića nisu slučajno nazivali učiteljom energije. Odjeci tog podučavalačkog angažmana istaknutih pojedinaca otkrivaju se i u vremenu između dva rata, recimo, kod Crnjanskog, koji u putopisu Ljubav u Toskani na jednom mestu ispisuje moćnu rečenicu: Narod hoću da sagradim.
Svi oni su verovali da pitanje kakav će čovek da bude, ne zavisi samo od (genetskog) nasleđa, već i od načina na koji se obrazuje. Taj momenat podučavanja je i danas veoma aktuelan. Student sa kojim sam započeo ovaj tekst nije neko ko se takav rodio: on je proizvod jednog procesa obrazovanja. On je naučen da bude takav – karijeran, korporativan, ravnodušan prema bližnjima.
Kada kažem obrazovanje ne mislim nužno na bubanje činjenica u okviru raznih školskih predmeta, već na opštu izloženost dece i odraslih čitavim nizovima priča. One oblikuju njihov sklop vrednosti, a da oni toga nisu ni svesni. Evo primera: jezgro korporativnog čoveka je pragmatizam, odnosno uverenje da istina i pravda ne postoje izvan naše lične koristi. Istinito je ono što nam je korisno, pravedno je ono što nam je korisno. Odavde proizilazi da ako imamo neke koristi od opanjkavanja i relativizacije nevinih srpskih žrtava u NDH, onda to treba i da činimo: u tom slučaju nismo ološ, samo smo pragmatični. Sada se zapitajte koliko ste puta u poslednjih desetak i nešto više godina čuli da neko povezuje pragmatizam i hulje. Ja nisam to čuo nikada, ali sam zato bezbroj puta čuo frazu da je patriotizam sklonište hulja.
Eto, tako se obrazuje korporativni čovek: u nekom (čudnom) obrazovanju bez obrazovanja, kada se nešto zna, a ne zna se, ni ko te, ni kada tome naučio. A obično nije ni tako kako smo naučeni da jeste. Ako je obrazovanje pričanje priča i njihovo slušanje, primanje i svesno ili nesvesno podražavanje, onda čovek može da se obrazuje sam, tek onda kada sam sebi može da ispriča priču, a to ne može da učini ni kao dete ni kao mladić ili devojka kada još uvek ulazi u svet kao u skladište priča koje treba slušati, gledati ili u njima učestvovati. Na kraju krajeva, neki ljudi nikada sebi ne ispričaju nijednu priču. Oni, nažalost, nikada ne dorastu do svoje životne priče: uvek samo podražavaju tuđe, jer ih je neko jednom ubedio da od toga imaju najviše koristi.
Fenomen kućnih janičara
Danas, u doba digitalne televizije, pametnih telefona, interneta, društvenih mreža, i video platformi, količina i gustina priča kojima je izložen čovek neuporediva je sa bilo kojim prethodnim trenutkom u istoriji ljudske civilizacije. Ako priče obrazuju čoveka, to onda znači da država više nema monopol u procesu obrazovanja, čak i kada bi, u idealnom slučaju, uspela da sačuva efikasnost i suverenost svog obrazovanog sistema (što Srbiji, inače, nije uspelo, jer je neko imao ličnu korist od toga da joj to ne uspe). Rešenje nije u nekoj vrsti izolacije. Prvo, to je politički nemoguće – znamo kako je Kina „otvorena" kada je polovinom 19. veka pokušala da se izoluje od britanskog opijuma – a drugo, to nije pošlo zarukom ni SSSR-u u vreme kada internet nije postojao: ova država je propala zato što je bila nema, odnosno zato što nije umela da priča svoje priče. Njeni građani su tada počeli da ponavljaju tuđe, što je većinu, na kraju, dovelo da nezapamćenog poniženja tokom devedesetih godina prošlog veka. (Korporativnoj manjini je, kao i svakoj drugoj oligarhiji, bilo, naprotiv, odlično).
U izvesnom smislu, uvek ćemo, dakle, biti izloženi efektu kućnih janičara. Ako je u prošlosti, u okviru „danka u krvi" bilo nužno odvesti decu od roditelja da se pretvore u nešto drugo, danas se deca komotno mogu ostaviti kod kuće: proces obrazovanja u većini slučajeva neometano teče, dok se roditelji brinu za ishranu, garderobu i ostale potrepštine u naivnoj veri da su ta deca još uvek njihova i da je to jedino što je toj deci potrebno. Za ostalo će se ionako pobrinuti jutjuberi.
Ilustracija (Foto: Pexels/Pixabay)
Oni koji misle da je fenomen kućnih janičara isključivo srpski fenomen i da toga nema u tzv. „normalnim zemljama", nažalost, greše. U nekim drugim državama koje su donedavno bile primer normalnosti, sada se dešava da deca potkazuju svoje roditelje medijima… kada se mišljenje roditelja razlikuje od mišljenja medija. Na taj način od kućnih janičara stižemo do reverzibilnog obrazovanja: da bi roditelji još uvek sačuvali privid da su deca njihova, a ne korporativna, oni, paradoksalno, moraju da preuzmu sklop vrednosti vlastite dece. Tako više roditelji ne vaspitaju decu, već obratno – deca roditelje. U ime korporacija, odnosno Megalopolisa.
Mi se toj tački bližimo.
Ključno pitanje strategije obrazovanja u Srbiji danas jeste, dakle, ovo: da li decu treba učiti da postoje neke vrednosti kao što su istina, pravda i bližnji koje su nezavisne od finansijske moći i koje treba sačuvati od pritiska te moći, ili smo prema ovom pitanju ravnodušni, pa ostavljamo korporacijama da tu istu decu nauče da se ljudi dele na „uspešne" i „neuspešne", da nema nikakvih bližnjih, da je najvažnija stvar na svetu karijera do koje se dolazi tako što se pristaje na to da moć ima pravo da odredi šta je istina i šta je pravda, a da sa nemoćnima uradi šta joj je volja?
Ukoliko se složimo da korporacije ne bi trebalo da budu svemoćne, onda strategija obrazovanja treba da ustanovi načine i tehnike kako bi se ta priča mogla kreirati i širiti po celom društvu, a da istovremeno njen titular ne bude isključivo i jedino država. Razume se, detalje te strategije ne bi bilo pametno objavljivati kao što nije pametno objavljivati ni ratne planove. Stoga bih i vlastite ideje sačuvao za sebe, bar u ovom trenutku.
Ukoliko bi odgovor na postavljeno pitanje bio onaj drugi, onda je pitanje obrazovanja u Srbiji već rešeno: treba samo nastaviti sa urušavanjem obrazovnog sistema, potpirujući zavadu između hiperzaštićene dece i njihovih hiperambicioznih roditelja sa jedne strane i nezaštićenih profesora sa druge strane, sve dok se zanimanje profesora ljudima u toj meri ne ogadi da tamo završe samo oni koji veruju da ih niko ne može toliko slabo platiti, koliko oni slabo mogu da rade.
Ilustracija (Foto: Unsplash/Dom Fou)
Danas, još uvek, u školama rade i ljudi koje sa pravom zovem svojim kolegama i prijateljima.
Ali uskoro, to više možda neće biti tako.
Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
