Галијашевић: Не мисле Хрвати о Црногорцима ништа боље него о Србима и једнако им желе пропаст

in4s.net

Галијашевић: Не мисле Хрвати о Црногорцима ништа боље него о Србима и једнако им желе пропаст - ИН4С

ИН4С

5–6 minutes

---

Да је напад најбоља одбрана, опет покушавају да докажу комшије. Министар вањских и европских послова Хрватске Гордан Грлић Радман изјавио је да неће допустити да Хрвати поново буду мета јавних прогона као 1991. и да европски пут Црне Горе неће бити могућ без суочавања са недавном прошлошћу.

Стручњак за међународни тероризам и политички ислам Џевад Галијашевић сматра да наступ Грлић Радмана представља тек гомилу лажи изречених садистички отворено и без дипломатских рукавица. 

„Србија и Црна Гора, никада више, не смију бити заједно. Србија не смије изаћи на море јер би то био коридор за Русију. Србију прогањају да би спречили Русију да дође на Балкан, а Црну Гору прогањају да би спречили Србију да изађе на Јадранску обалу. И то није од јуче, давно је то формулисано а озваничено је и формализовано, на славном Берлинском конгресу 1878. године," наводи Галијашевић за ИН4С портал и додаје да зато „бахати, неоусташки наступ Грлић Радмана представља тек гомилу лажи изречених садистички отворено и без дипломатских рукавица. Сигуран је Радман да ће то званична Црна Гора сварити и прећутати."

Није тачно да је све почело нападом Србије на Хрватску јер Србија није ни напала ни интервенисала у Хрватској

„Прво је режим Фрање Туђмана у Сабору поништио конститутивност српског народа у Хрватској, а онда је послао Збор народне гарде и специјалне снаге на Србе. Србе су убијали у Загребу и Осијеку и затварали у логоре. А онда је Југословенска народна армија интервенисала у вријеме када је Предсједник Савезне владе (СИВ) био Хрват Анте Марковић. Он је издао наредбу министру одбране Вељку Кадијевићу, који је родом из Метковића у Хрватској.

Наравно није то ни тада почело.

Почело је у Првом свјетском рату, а наставило се у Другом – са Независном државом Хрватском и 700.000 убијених логораша: Срба Јевреја и Рома.

Само се наставило 1991. године са истим идеологијама, неоусташким обиљежјима, србофобијом и са Њемачком подршком као и у свјетским ратовима, наводи наш саговорник.

Он додаје да „или Радман не зна блиску историју или просто свјесно лаже да је све почело 1991. године и да се завршило Олујом."

„Цјели тај процес у коме је дошло до буђења нацизма у Њемачкој и реафирмације фашизма на многим мјестима наставио се НАТО бомбардовањем Србије 1999. године и државним ударом – тзв. Петим октобром, па мартовским погромом Срба на Косову, 2004.године. То траје још увијек и трајаће док насилна признања Косова не успоставе државу одвојену од Србије и док на Косову буде живио и посљедњи Србин" сматра стручњак за тероризам и додаје да ништа друго не задовољава западне газде и балканске слуге попут Хрвата, шиптара и других.

Говорити о томе није једноставно, наводи Галијашевић, и да је Црна Гора баш малена и да није лако сукобити се са Западним силама око ових питања која ,тако радо и често, набијају на нос увијек са гомилом површних оцијена и лажи попут Гордана Грлића Радмана. Посебно оне лажи о Бихаћу и планираном геноциду који су „Олујни" злочинци Хрвати спречили. Да не буде забуне, додаје Галијашевић, посебно, онај дио који је стављен у поднаслов Радмановог интервјуа датог „Побиједи", је отворена претња изречена са садистичким задовољством:

„Европски пут Црне Горе неће бити могућ без суочавања са недавном прошлошћу, јер је Европска унија заједница држава која почива на заједничким вриједностима и владавини права у којима нема мјеста за злочиначке идеологије и режиме као што је био онај Слободана Милошевића".

Коментаришући оптужбе медија и дијела бивших министара у Црној Гори на рачун лидера Хрватске грађанске иницијативе (ХГИ) Адријана Вуксановића због честитке поводом Дана побједе и домовинске захвалности и Дана хрватских бранитеља, Грлић Радман је истакао да Хрватска неће допустити да Хрвати и њихови политички представници у Црној Гори поново буду мета јавних прогона.

„Истина је међутим да је „Олуја" била злочиначка операција која је за циљ имала прогон Срба и некажњни злочин највећег етничког чишћења у Европи.
Примити усташу Вуксановића у владу зато што то тражи Грлић Радман, а при томе још послушати Габриела Ескобара да у влади Црне Горе нема мјеста за оне који не дјеле Западне вриједности и износе лоше мишљење о НАТО алијанси – то и јесте циљ. Да се Црна Гора одрекне етничких коријена и државотворне идеје – да одбаци идеју суверенитета и све те послове препусте властитим мучитељима и убицама", каже Галијашеић.

„Не мисле Хрвати о Црногорцима ништа боље него о Србима и једнако им желе пропаст, страдање и нестанак. Али о томе се одлучује у Црној Гори и Србији – и који год пут буде изабран, њиме ће морати проћи грађани Црне Горе и грађани Србије.Пуно би лакше било да то ураде заједно!" закључује наш саговорник.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading

 

Antonijević: Pokušaj da se odgovornost za neuspele pregovore prebaci i na Srbiju

kosovo-online.com

Antonijević: Pokušaj da se odgovornost za neuspele pregovore prebaci i na Srbiju - Kosovo Online

2–3 minutes

---

Pismo koje je više od 50 zapadnih parlamentaraca uputilo zvaničnicima SAD, EU i Velike Britanije treba gledati iz ugla podrške Kosovu i nekim daljim procesima i pokušaju da se težište odgovornosti za neuspele pregovore u ovom trenutku sa Kosova prebaci i na Srbiju, ocenio je pravnik Milan Antonijević, prenosi RTK.

Antonijević ističe da zvanični Beograd ne treba da se upušta u rasprave, već da argumentovano govori o negativnim navodima koji se Srbiji stavljaju na teret.

"Mislim da tu ima itekako mnogo argumenata koje Srbija može upotrebiti. Ako govorite o SPC i optužbi da je ona švercovala oružje, ja mislim da je to najlakše demantovati. Celo ovo pismo parlamentaraca treba gledati iz ugla podrške Kosovu i nekim daljim procesima i pokušaju da se težište odgovornosti za neuspele pregovore u ovom trenutku sa Kosova prebaci i na Srbiju i da se napravi taj balans koji u ovom trenutku ne postoji, jer se od Prištine jasno očekuje da formira ZSO i to je zahtev koji su izneli u ovom pismu", kaže Antonijević.

On podseća da su i predstavnici EU naveli da se radi o ozbiljnom pismu, te da je potrebno da Srbija koja je kritikovana pokaže konstruktivan pristup u narednom periodu, kada predstoje odluke u vezi sa situacijom na severu Kosova.

"Ne treba zanemariti odgovor portparola EU (Peter) Stana koji je govorio o tome da se radi o ozbiljnom pismu koje pišu parlamentarci iz nekoliko zemalja EU, ali da EU ima 27 parlamenata i više hiljada parlamentaraca. Ovo treba gledati kao otvaranje rasprave, debate, ne treba mnogo žuči izlivati, već govoriti argumentima šta Srbija može da uradi, šta nije uradila a može u narednim nedeljama, i da se pokaže ta konstruktivnost koju smo videli u prethodnim godinama", istakao je Antonijević.

 

iskra.co

Си-Ен-Ен: Трежњење Запада уз извештаје о запањујућим губицима Украјине

3–4 minutes

---

Си-Ен-Ен: Трежњење Запада уз извештаје о запањујућим губицима Украјине

09.08.2023. - 10:25

www.globallookpress.com © Sgt. Alex Soliday/Keystone Press Agency

Руси имају бројне одбрамбене линије, а украјинске снаге нису пробиле ни ону прву, рекао је високи западни дипломата

Неколико недеља након дуго очекиване украјинске контраофанзиве, западни званичници говоре о „отрежњујућим" проценама способности украјинских снага да поново заузму значајну територију , открила су за Си-Ен-Ен четири висока америчка и западна званичника упозната са најновијим обавештајним подацима.

„У наредних неколико недеља ћемо још видети да ли постоји шанса за напредак. Ипак, могућност да се постигне прогрес који би променио равнотежу овог сукоба је, мислим, крајње мало вероватна", рекао је високи западни дипломата за Си-Ен-Ен.

„Наши брифинзи су отрежњујући. Подсећају нас на изазове са којима се (украјинска војска) суочава. Ово су најтежи тренуци рата", рекао је представник Мајк Квигли, демократа из Илиноиса који се недавно вратио са састанака у Европи са америчким командантима који обучавају украјинске оклопне снаге.

Главни изазов за украјинске снаге је непрестана потешкоћа у пробијању вишеслојних одбрамбених линија Русије на југу и истоку, где се налазе десетине хиљада мина и огромне мреже ровова. Украјинске снаге су тамо претрпеле запањујуће губитке, што је довело до тога да украјински команданти повуку неке јединице како би се прегруписале, пише амерички Си-Ен-Ен.

„Руси имају бројне одбрамбене линије и украјинске снаге нису заправо прошле прву линију", рекао је високи западни дипломата. „Чак и ако би наставили да се боре наредних неколико недеља, имајући у виду да нису били у стању да направе пробој током ових последњих седам, осам недеља, колика је вероватноћа да ће га изненада, са још исцрпљенијим снагама, направити?"

Више званичника је рекло да приближавање јесени, када се очекује да ће се погоршати временске прилике и борбени услови, даје украјинским снагама ограничен простор за напредовање, преноси амерички медиј.

Недостатак напретка на терену један је од разлога зашто украјинске снаге чешће нападају унутар руске територије „како би покушале да покажу руску рањивост", рекао је за Си-Ен-Ен високи амерички војни званичник.

Поједини званичници, како се додаје, страхују да ће све већи јаз између очекивања и резултата контраофанзиве проузроковати узајамно упирање прстом и сваљивање кривице између украјинских званичника и њихових западних присталица.

rt.rs

 

standard.rs

SAD protiv Donalda Dž. Trampa

Драган Бисенић

17–21 minutes

---

Dok ga provlače po sudovima, Tramp sa njegovim timom sprema program koji će omogućiti otpuštanje desetina hiljada državnih službenika SAD. Program je nazvan „Schedulle F"

Bivši američki predsednik Donald Tramp ne samo da je najveći optuženik među američkim predsednicima, nego je i jedinstveni zaverenik, posebna vrsta američkog Dragutina Dimitrijevića Apisa koji se spremao da likvidira američku demokratiju. U poslednjoj krivičnoj tužbi on je optužen po četiri tačke zbog odbijanja da prihvati – i pokušaja da poništi – rezultate predsedničkih izbora 2020.

Bez obzira na sve to, Tramp je sigurni republikanski kandidat na sledećim predsedničkim izborima – a možda i pobednik na njima kako pokazuju kredibilna, iako relativno preuranjena, istraživanja javnog mnjenja. Sam Tramp se tako i ponaša. On i njegov tim, uz nekoliko snažnih centara koji su u službi njegove kampanje, kreiraju program za radikalnu promenu odnosa i isušivanje „duboke države" tako što će da omoguće otpuštanje na desetina hiljada državnih službenika. Program je već nazvan „Schedulle F". Zbog toga, osim „zaverenikom" Trampa nazivaju i „pučistom", a nekoliko tačaka optužnica odnosi se i na „špijuniranje".

Sve u svemu, Tramp se suočava s najtežim optužbama s kojima može da se suoči jedan bivši predsednik, a sve se svode na to da je radio protiv svoje, a u interesu neke druge zemlje. U nekim vremenima i nekim zemljama zbog ovoga obavezno je letela glava. Ni u ovoj prilici to nije isključeno, samo je pitanje čija glava će da „odleti": Trampova ili Bajdenova?

Predizborna platforma

Pored širokih potresa u administraciji, Tramp najavljuje i oštre zaokrete u spoljnoj politici, za slučaj da se vrati u Belu kuću. Najvažnija izmena je najava prestanka finansiranja rata u Ukrajini. „Nije u našem interesu da pomažemo taj konflikt", saopštavaju Trampovi saradnici. „Nije u našem interesu da branimo granicu Ukrajine s Rusijom. U našem interesu je da branimo američku južnu granicu".

Kćerka Ivanka i zet Džared Kušner više nisu uključeni u Trampovu političku operaciju. Bivši potpredsednik Majk Pens je, međutim, u potpuno drugoj kategoriji: sada je označen kao neprijatelj. U eventualnom drugom mandatu, Trampov tim će izgledati sasvim drugačije nego onaj iz 2017. On je rekao da u njemu želi, pre svega, „hrabre ljude".

Ričard Grenel i Donald Tramp u Ovalnom kabinetu u Beloj kući (Foto: Tviter)

U toj grupi upadljiv je uspon Ričarda Grenela. Ljudi bliski bivšem predsedniku rekli su američkim medijima da Grenel ima najveće šanse da bude nominovan za Trampovog državnog sekretara. Naime, Grenel je bio jedan od Trampovih pouzdanih i bliskih saradnika na kraju njegovog prvog mandata. Kao vršilac dužnosti direktora nacionalne obaveštajne službe skinuo je tajnost sa mnogih materijala u vezi sa istragom povezanosti Trampa i Rusije.

Ali, da bi sve to došlo na dnevni red, biće potrebno da se prebrode nove i stare pravne prepreke. U poslednjoj optužnici na 45 stranica – „Sjedinjene Američke Države protiv Donalda Dž. Trampa" – navodi se da su zavere bivšeg predsednika „izgrađene na široko rasprostranjenom nepoverenju koje je okrivljeni stvarao kroz sveprisutne i destabilizujuće laži o izbornoj prevari".

Optužbe protiv Trampa

Evo svih krivičnih optužbi sa kojima se suočava Tramp – koji je prvi bivši predsednik optužen za krivična dela… prvi bivši predsednik koji je optužen dva puta… i prvi bivši predsednik koji je optužen tri puta…

Prvi slučaj za koji je Tramp optužen kod okružnog tužioca Menhetna tiče se 34 krivična dela falsifikovanja poslovne dokumentacije.

Zatim, tu je slučaj poverljivih dosijea Ministarstva pravde (37 tačaka krivičnih dela), među kojima su:

1. 31 tačka po Zakonu o špijunaži za „namerno zadržavanje" poverljivih dokumenata.
2. Zavera za ometanje pravde.
3. Zadržavanje dokumenta ili zapisa.
4. Koruptivno prikrivanje dokumenta ili zapisa.
5. Skrivanje dokumenta u saveznoj istrazi.
6. Šema za prikrivanje.
7. Lažne izjave i predstavljanja.

Bivši predsednik Donald Tramp među svojim advokatima u sudnici u Njujorku, 4. april 2023. (Foto: Curtis Means/AP via Pool)

U revidiranoj optužnici prošle nedelje dodate su nove optužbe, čime se slučaj popeo na 40 tačaka:

1. Pokušaj da izmeni, uništi ili prikrije dokaze.
2. Navođenje nekog drugog na to.
3. Tačka po Zakonu o špijunaži u vezi sa poverljivim dokumentom koji je navodno pokazao posetiocima u svom klubu u Bedminsteru, Nju Džersi.

Poslednja optužba protiv Trampa, proizašla iz upada njegovih simpatizera na Kapitol, 6. januara 2021, sadrži četiri tačke, od kojih se tri tačke odnose na „zaveru":

1. Zavera za prevaru Sjedinjenih Država.
2. Zavera radi ometanja službenog postupka.
3. Ometanje i pokušaj ometanja službenog postupka.
4. Zavera protiv „prava da se glasa i da se nečiji glas računa", po zakonu o građanskim pravima koji se nekada koristio za krivično gonjenje članova Kju kluks klana.

Na sve ovo, Tramp je na svojoj društvenoj mreži „Truth Social" napisao sledeće: „Hvala svima! Nikada ranije nisam imao ovoliku podršku oko nečega. Ova optužnica protiv bivšeg (veoma uspešnog) predsednika i vodećeg predsedničkog kandidata u Republikanskoj stranci za opšte izbore 2024. godine, probudila je svet kada je reč o korupciji, skandalu i neuspehu u SAD u poslednje tri godine."

Diskreditacije

Vol strit džornal objavio je pre dva dana analizu potrošnje glavnog Trampovog fonda za kampanju „Save America". Prema njoj se vidi da poslednjih godina skoro sva sredstva za kampanju idu advokatima. List zaključuje da je upravo zbog toga protiv Trampa i otvoreno toliko različitih slučajeva, sa ili bez razloga – da se iscrpu njegova sredstva uoči početka predizborne kampanje.

Bajdenov tim je odlučio da zauzme stav kao da sam Džo Bajden nema ništa sa ovim optužnicama, iako je aktuelni američki predsednik u brojnim prilikama oštro kritikovao Trampa i tražio sudske procese protiv njega. Sada je pred vratima izborne kampanje, pa su Bajdenovi savetnici utvrdili da su rizici komentarisanja sudskog procesa protiv Trampa veći od mogućih koristi, verujući da bi afirmisanje Trampove optužnice radi političke dobiti u ovom trenutku samo podstaklo napore republikanaca da optužnice proglase politički motivisanim, a ne rezultatom delovanja nezavisnog sudstva.

Predsednik SAD Džo Bajden razgovara sa novinarima na južnom travnjaku Bele kuće u Vašingtonu, 17. februar 2022. (Foto: AP Photo/Patrick Semansky)

Sve to, međutim, tako izgleda u ovom trenutku. Stvari mogu da se promene iz korena kada počne očekivana procedura impičmenta u Predstavničkom domu koja će imati za cilj da diskredituje Bajdena kao predsednika i predsedničkog kandidata.

„Rusijagejt"

S druge strane, u novoj optužnici protiv Trampa na 45 stranica navodi se da je bivši američki predsednik organizovao zaveru da „naruši, opstruiše i porazi" pokušaje vlade da prebroji i overi glasove, te da je „ometao  proceduru u Kongresu od 6. januara, na kojoj se prebrojavaju prikupljeni rezultati izbora".

Glavna tačka optužbi protiv Trampa je da je on svesno propagirao lažne tvrdnje o „ukradenim" izborima. U optužnici se pominje šest saučesnika koji su mu pomogli u pokušaju poništacanja izbora. Oni su, navodno, vršili pritisak na lokalne zvaničnike da „pronađu glasove", pozivali Ministarstvo pravde da pokrene istrage o nepostojećoj izbornoj prevari i nameravali da obesprave milione birača pokušavajući u sedam država da lažno potvrde rezultate u Trampovu korist.

U optužnici se dalje tvrdi da sve ovo predstavlja „zločinačku šemu". Ali, da li Trampove tvrdnje o izbornoj krađi prelaze granicu kriminalnog ponašanja, zavisiće od dokazivanja zločinačke namere Trampa i njegovih saučesnika.

Njegova odbrana će verovatno biti jednostavna: da je iskreno verovao u tvrdnje o izbornoj prevari koje su kružile u to vreme. On takođe svoju odbranu može zasnovati na pravu na slobodu govora – čak se i u optužnici priznaje da Tramp, kao i svaki Amerikanac, može da se pozove na Prvi amandman koji garantuje da svako ima pravo da kaže šta god hoće o ishodu izbora, čak i ako su njegovi stavovi zasnovani na lažima.

Potpredsednik Džo Bajden i državna sekretarka Hilari Klinton prisustvuju događaju na Kapitol Hilu u Vašingtonu, decembar 2016. (Foto: Michael Reynolds/EPA-EFE)

Veći problem i sa optužnicom i raspravom oko nje je, naime, uloga politike i dvostrukih standarda. Prvo, Tramp sigurno nije prvi političar koji je lagao o mešanju u izbore. Podsetimo se samo takozvanog skandala „Rusijagejt": nakon što je izgubila na predsedničkim izborima 2016. godine, Hilari Klinton i njene pristalice tvrdili su da se Rusija umešala u američke izbore kako bi obezbedila predsedničku funkciju Trampu.

Demokrate u Predstavničkom domu potom su angažovale specijalnog savetnika Roberta Milera da istraži te tvrdnje. Ipak, kada je Miler podneo svoj izveštaj 2019. godine, zaključak je bio da dokazi „nisu utvrdili da su članovi Trampove kampanje bili u zaveri ili u koordinaciji sa ruskom vladom". Drugim rečima, Klinton i drugi su propagirali lažnu priču o Trampu koji svoju pobedu na izborima treba da zahvali ruskoj državi.

Zanimljivo je i to da je Tramp pre godinu dana pokrenuo tužbu protiv Klintonove, optužujući je za širenje laži o izborima 2016. Dokumentacija podneta u tom slučaju zvuči kao najnovija optužnica protiv njega. Tvrdi se da su se „optuženi zlonamerno urotili da istkaju lažnu priču da je njihov republikanski protivnik Donald Dž. Tramp bio u dosluhu sa stranom neprijateljskom zemljom".

Ipak, iz nekog razloga, smatra se da su samo Trampove izborne laži dovoljno „prožimajuće i destabilizujuće" da „stvore intenzivnu nacionalnu atmosferu nepoverenja i besa, i naruše poverenje javnosti u sprovođenje izbora", kako se navodi u optužnici protiv bivšeg američkog predsednika.

Predizborni tajming

Tajming za novu Trampovu optužnicu je takođe značajan. Naime, Tramp je u pravu kada smatra da je sumnjivo što su tužioci čekali više od dve godine da podignu optužnicu, a sada specijalni advokat Džek Smit traži „brzo suđenje". To znači da bi se suđenje moglo završiti tokom predsedničke kampanje.

Ovo nije jedino suđenje sa kojim se Tramp suočava uoči izborne 2024. godine. U martu sledeće godine suočiće se sa suđenjem u Njujorku zbog navoda da je prikrio isplate porno zvezdi Stormi Danijels, da bi se zatim u maju suočio sa suđenjem zbog navodnog skrivanja dokumenata od Ministarstva pravde. Posmatrači i pravni eksperti u ovim slučajevima upozoravaju da je pravna osnova ovih optužnica – posebno njujorške, i ove najnovije – u najmanju ruku slaba i da se ne mora biti Trampov pristalica da bi se videlo koliko je sve pravno i politički upitno.

Snimak Donalda Trampa prikazan tokom otvorene sednice Predstavničkog doma istrage o napadu 6. januara 2021. u Vašingtonu, 13. oktobar 2022. (Foto: Alex Wong/Pool via AP photo)

Jasno je da je pravosudni sistem duboko upleten u predizborni proces, i to na identičan način zbog kojih su SAD u celom nizu država u svetu odbijali da priznaju i prihvate legitimnost izbora. Ni SAD ne mogu da se pretvaraju da je Tramp isti kao bilo koji drugi optuženi. On je pretpostavljeni republikanski kandidat za sledeće predsedničke izbore i uticaće na njih, bez obzira da li pozitivno ili negativno po njega samog. Politička mudrost bi možda ranije već sugerisala da bi kandidatura bivšeg predsednika za drugi mandat u Beloj kući bila ništa drugo do pusti san. Stvari, međutim, danas stoje sasvim drugačije.

Rezultati istraživanja

Tramp ne samo da je u istorijski jakoj poziciji da dobije republikansku nominaciju, već je u boljoj poziciji da pobedi na opštim izborima nego što je to bio u bilo kom trenutku tokom izbornog ciklusa 2020. i skoro u bilo kom trenutku tokom ciklusa 2016.

Tramp dobija više od 50 odsto podrške u nacionalnim istraživanjima o primarnim izborima, odnosno više nego svi njegovi konkurenti zajedno. Njegov najbliži konkurent, guverner Floride Ron de Santis, pao je ispod 20 odsto na nacionalnom nivou. Nijedan drugi kandidat nije iznad 10 odsto.

Uprkos tome što se većina Amerikanaca slaže da su Trampove dve optužnice do sada bile opravdane, on ostaje u konkurenciji za potencijalni revanš sa predsednikom Bajdenom. Poslednja anketa pokazala je da su Bajden i Tramp izjednačeni u procentima podrške američkih glasača, sa oko 43 odsto podrške.

I druga istraživanja pokazuju da je Tramp ili izjednačen ili ispred Bajdena po popularnosti. Ej-Bi-Si njuz i Vašington post objavili su tri istraživanja o nadmetanju dvojice kandidata, a Tramp je u svakom bio ispred konkurenta – iako unutar granice greške. Ni u jednom sličnom nacionalnom ispitivanju tokom čitave kampanje 2020. godine Tramp nikada nije vodio ispred svog konkurenta.

Zastava Trampovih pristalica sa natpisom „Tramp ili smrt" ispred Trampove zgrade na Menhetnu (Foto: Michael M. Santiago/Getty Images North America)

Uzimajući sve to u obzir, američki predsednički izbori 2024. će se verovatno svesti na nekoliko „swing" država. Ogroman znak upozorenja za Demokrate bila je anketa sprovedena krajem juna u Pensilvaniji, ključnoj državi u poslednjih nekoliko izbornih ciklusa. Pensilvanija je 2016. jedva glasala za Trampa, a 2020. za Bajdena. Tramp je u poslednjem istraživanju u ovoj saveznoj državi bio bolji od Bajdena za jedan procentni poen. To jeste rezultat unutar granice greške, ali je za bivšeg predsednika ipak izvanredan uspeh, koji ukazuje da je šansa da Tramp bude predsednik SAD za manje od dve godine vrlo realna.

Trampov tim se tako i ponaša. Oni sada ne žele da ponove greške iz prethodnog mandata, kada nisu znali koga da imenuju na funkcije u administraciji, niti su mogli da očekuju lojalnost od svojih kandidata. Sada se u Trampovom timu pojavljuje novi tip lojalnosti koji je promenio strukturu osoba iz najbližeg kruga s kojima je redovno u kontaktu.

„Projekat 2025"

Stiven Čeung, portparol Trampove kampanje, naveo je u saopštenju da je bivši predsednik „izložio smelu i transparentnu agendu za svoj drugi mandat, nešto što nijedan drugi kandidat nije uradio", i dodao: „Glasači će tačno znati kako će predsednik Tramp ojačati ekonomiju, smanjiti inflaciju, obezbediti granicu, zaštititi zajednice i jednom zauvek iskoreniti duboku državu koja deluje protiv Amerikanaca."

Dve pokretačke snage napora da se preoblikuje izvršna vlast u Americi jesu Trampova kampanja i dobro finansirana mreža konzervativnih grupa, u kojima su brojni bivši visoki zvaničnici Trampove administracije, a koji bi najverovatnije igrali ključnu ulogu i u njegovom drugom mandatu.

Svi oni su uključeni u „Projekat 2025", operaciju vrednu 22 miliona dolara, koja priprema politiku, liste osoblja i planove tranzicije koje će preporučiti svakom Republikancu koji bi mogao da pobedi na izborima 2024. godine. Ovaj projekat tranzicije, čije su razmere bez presedana u konzervativnoj politici, vodi Fondacija „Heritidž", trust mozgova koji je oblikovao osoblje i politiku republikanskih administracija od Reganovog predsednikovanja naovamo.

Sedište „Heritidž" fondacije u Vašingtonu (Foto: heritage.org)

Akcije „Heritidža" su u skladu sa planovima za proširenje predsedničke moći izloženim na veb stranici Trampove kampanje, a koje su prvenstveno izradila dva Trampova savetnika, Vinsent Hejli i Ros Vortington, uz doprinose drugih, uključujući Stivena Milera, arhitektu Trampove oštre imigracione politike.

Isušivanje duboke države

Ovaj program ima duboke korene u višedecenijskim naporima konzervativnih krugova da potkopaju ono što se podrazumeva pod državnom administracijom – niz agencija zaduženih za brojne i različite oblasti života i politike, ali koje su van nadležnosti predsednika. Pravna osnova ovog programa je verzija tzv. unitarne teorije izvršne vlasti. Ova pravna teorija odbacuje ideju da se vlada sastoji od tri odvojena ogranka sa preklapajućim ovlašćenjima koji se međusobno kontrolišu.

Umesto toga, pristalice ove teorije tvrde da član 2 Ustava daje predsedniku potpunu kontrolu nad izvršnom vlašću, tako da Kongres ne može da ovlasti šefove agencija da donose odluke ili ograniče mogućnost predsednika da ih otpusti. Pravnici Reganove administracije razvili su ovu teoriju dok su nastojali da unaprede deregulacionu agendu.

„Postojanje nezavisnih saveznih agencija ili federalnih službenika koji ne odgovaraju predsedniku narušavaju same temelje naše demokratske republike", rekao je Kevin D. Roberts, predsednik „Heritidž" fondacije, dodajući da su saradnici „Projekta 2025" snažno opredeljeni za „razgradnju ove odmetničke administrativne države".

Predsednik Fondacije „Heritidž" Kevin D. Roberts (Foto: Heritage Foundation)

Na početku Trampovog predsedavanja 2017, njegov glavni strateg Stiven K. Benon obećao je „razbijanje administrativne države". Ali, kada je Tramp postavio svoje ljude na ključne položaje, oni su mu na kraju rekli da su njegove ideje neizvodljive ili nezakonite. U poslednjoj godini svog predsedničkog mandata Tramp je saopštio da mu je dosta da ga podređeni sputavaju.

U američkoj administraciji radi oko dva miliona ljudi. Veliki broj njih nalazi se u tajnim aparatima i tajnim službama. Rat protiv državne birokratije je rat i protiv njih. Te strukture decenijama su zaštićene od uticaja promena političke vlasti. Neko ne može da bude otpušten samo zato što se promenio predsednik ili zato što to predsednik hoće. Zbog toga je ovaj Trampov program, iako ambiciozan, na ivici izvodljivosti. Pokušavali su to i drugi pre njega, ali nisu uspeli.

Ono gde Tramp može da uspe, jeste izbor svojih saradnika. Najvažnija lekcija koju je izvukao iz svog prvog mandata odnosi se na to koga zapošljava i koga sluša. Zato je smanjio krug svojih savetnika i uklonio skoro sve bivše pomoćnike koji su odbili da prihvate njegov stav da su izbori 2020. ukradeni. Značajnu količinu vremena sada provodi razgovarajući sa liderima pokreta „Stop the Steal", uključujući advokata Borisa Epštajna i proizvođača jastuka Majka Lindela, koji je potrošio najmanje 25 miliona dolara sopstvenog novca negirajući izborne rezultate 2020.

Spekulacije o budućnosti ovih istaknutih MAGA ličnosti samo ilustruju pripreme za 2025. i očekivani novi Trampov mandat.

Izvor RTS OKO

Naslovna fotografija: Peter Foley/EPA-EFE

BONUS VIDEO:

 

„Велика” хрватска победа – убијена и нестала 1.861 особа, више од 60 одсто жртава старије од 60 година, страдало 548 жена и дванаесторо деце

politika.rs

„Велика" хрватска победа – убијена и нестала 1.861 особа, више од 60 одсто жртава старије од 60 година, страдало 548 жена и дванаесторо деце

~3 minutes

---

Из Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије подсетили су данас, поводом 28 година од почетка хрватске војно-полицијске акције „Олуја", односно напада на Србе у Крајини, да је у тој акцији и непосредно након ње убијено и нестало 1.861 особа српске националности.

Из Координације српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије наводе у саопштењу да је од тог броја убијено и нестало 1.211 српских цивила од којих је више од 60 одсто било старије од 60 година, 548 жена и 12-оро деце.

Такође, додају, трајно је протерано више од 220.000 Срба, запаљено више од 20.000 српских кућа и објеката, а преко 40.000 станова у својини Срба трајно одузето.

Наводе и да је налог Фрање Туђмана, ондашњег председника и врховног команданта оружаних снага Хрватске, који је дословно гласио: „Да се учине такви удари да Срби практично нестану", била де јуре наредба да се спроведе геноцид, коју су, додају, припадници хрватске војске систематски и брутално извршили, јавно и ритуално убијајући чак и старце и старице, који нису хтели да напусте своја вековна огњишта.

„Срамни печат на право на истину и правду породица жртава и прогнаних Срба, дао је и Хашки суд за ратне злочине почињене у бившој Југославији, који је коначном другостепеном пресудом ослободио хрватске генерале за ратне злочине почињене у 'Олуји', иако је првостепеном пресудом осудио Готовину на 24 године затвора, а Маркача на 18 година", наводе у саопштењу.

У саопштењу указују да Хрватска сваке године 5. августа слави масовне ратне злочине и етнички прогон почињен над Србима, као некакву „победу", прогласивши тај дан „даном побједе и домовинске захвалности", наводећи да то показује да је хрватско друштво далеко од суочавања с прошлошћу и објективног сагледавања догађаја из ближе и даље прошлости.

Они су навели и да је етнички прогон Срба геноцидних последица, уз масовне и систематске ратне злочине, спроведен у такозваној „Олуји", био државни пројекат власти у Хрватској, из чега, како су додали, произилази одговорност и дужност Хрватске, да процесуира одговорне за почињене ратне злочине, омогући повратак прогнаних Срба као и потпуну реституцију њихових имовинских и других права и давање гаранције да се такав и сличан злочин неће поновити.

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_progon-iz-hrvatske.jpg (12 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2023_08//160z120_677z381_progon-iz-hrvatske.jpg

 

standard.rs

Francuska u sunovratu

Срђа Трифковић

12–15 minutes

---

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira" je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija" uradila francuskoj naciji

Andre Malro sa pravom je konstatovao da je „civilizacija sve ono šta se okuplja oko vere". Kada jedna vera opada – kao što ukazuje celokupna istorija čovečanstva – na njeno mesto ne dolazi agnosticizam ili ateizam, već neka druga vera. Ovaj se proces uveliko odvija u Evropi, Francuskoj pre svega.

Nedugo posle dvonedeljnog divljanja hiljada muslimana na francuskim ulicama – koje su zapadni mediji listom opisivali kao „nezadovoljne mladiće iz predgrađa", bez pominjanja njihovog porekla ili veroispovesti – sredinom jula proveo sam dve nedelje u Francuskoj, u brdima departmana Drom, između savojskih Alpa ka istoku i Provanse ka jugozapadu. Najbliža bakalnica bila je u šarmantnom gradiću Šatijon-an-Dioa, gde su za kasom radili beli srednjoškolci željni da zarade koji evro preko raspusta. Za 14 dana nisam video nijedan hidžab. U reci Drom kupanje u viru pružalo je olakšanje od tropske vrućine, a poseta obližnjoj vinariji obezbedila je zalihe lokalnih plemenitih tečnosti za večernji užitak na terasi. Praznik Dana Bastilje u obližnjem opštinskom centru Di obezbeđivalo je čak pet policajaca. Idilično, bezbedno, naizgled trajno.

Sve je to svetlosnim godinama daleko od stvarnosti urbane Francuske. Širom najveće zemlje EU, od Sen Denija do Miluza, od Strazbura do La Rošel – stadioni su bili ispunjeni desetinama hiljada vernika poreklom iz severne Afrike koji slave Ramazanski bajram.

Budućnost je jasna

„Francuska više nije katolička zemlja", piše Frederik Lenoar, urednik časopisa Mond de Reližion. Prošle godine Figaro je konstatovao da je islam već „prva religija u Francuskoj" po broju aktivnih vernika. Oko 5.000 crkava predviđeno je za rušenje ili adaptaciju u druge svrhe do 2030. godine. Ovo se događa u zemlji koja nema političku, versku i kulturnu volju da održi u životu milenijumsko nasleđe koje predstavlja najdublju dušu Francuske.

Sa druge strane, imam Velike džamije u Parizu predložio je da se napuštene crkve pretvore u džamije. Ako uporedimo  učestalost učešća u obredima petkom u džamijama i nedeljom u crkvama, budućnost je jasna: 65% praktikanata-katolika stariji su od 50 godina, a 73% aktivnih muslimana mlađi su od 50 godina. Hakim El Karui, savetnik predsednika Emanuela Makrona za islam, smatra da je već danas aktivnih islamskih vernika daleko više – 2.3 do tri miliona – nego katolika, oko 1,65 miliona.

U Francuskoj postoji preko 2.400 džamija. Bilo ih je 1.500 pre dve decenije i manje od 100 početkom 1960-ih. Politikolog Frederik Sen Kler kaže da će „prekretnica od 10.000 džamija, po sadašnjoj stopi, biti dostignuta pre kraja ovog veka". Katolička crkva je izgradila samo 20 novih crkava u Francuskoj u protekloj deceniji, prema istraživanju lista La Kroa. Eduar de Lama, predsednik Centra za versko nasleđe u Parizu, kaže: „Iako su katolički objekti još tu, u Francuskoj se svakih 15 dana podiže jedna nova džamija, dok se istim tempom uništava jedna hrišćanska bogomolja".

Ruševine unutar katedrale Notr Dam u Parizu nakon požara (Foto: Christophe Petit Tesson/Pool/AFP via Getty Images)

Isti tempo dehristijanizacije i rasta islama, mada sa različitim intenzitetom, vidi se svuda u Evropi, ali je Francuska najupadljiviji primer. Iako se pariski politički establišment pretvara da je zbunjen pravim uzrokom nereda – Makron je za njih okrivio društvene mreže – taj uzrok je isti je kao i tokom sličnih nereda 2005. godine: muslimani u Francuskoj i drugde u Evropi sebe već vide kao zajednicu de fakto autonomnu u odnosu na društvo zemlje-domaćina i njemu suprotstavljeno. Asimilacija više nije zamisliva opcija u Francuskoj, zemlji koja se nekada ponosila svojom sposobnošću da strance pretvara u Francuze. To je bilo moguće sa Italijanima, Špancima, Poljacima i Rusima, jer su bili kulturološki i civilizacijski srodni i zato što su dolazili u desetinama hiljada, ali ne u milionima. Muslimani čine preko 10 odsto stanovništva Francuske i oko petinu novorođenčadi. Oni žive u kompaktnim zajednicama u kojima više nije moguće kupiti vino u lokalnoj prodavnici i gde devojke ne izlaze na ulicu bez hidžaba.

Francuska država nije uspela da integriše svoje severnoafričke i arapske zajednice u društveno tkivo jer je taj zadatak strukturno nemoguć, što ilustruju učesnici nereda ovog leta koji ciljaju na kulturne institucije – posebno javne škole i biblioteke. U školama, nastavnici su stalno na prvoj liniji suočavanja sa agresivnim i često nasilnim mladim muslimanima. U oktobru 2020. godine, odrubljena je glava profesoru istorije i geografije, Samuelu Patiju, neposredno ispred njegove škole u predgrađu Pariza, zato što je navodno đacima pokazivao karikature Muhameda iz časopisa Šarli Ebdo.

Jedini neprijatelj

Francuska je bivša supersila koja uobražava da još uvek ima globalnu ulogu. Republika je svojevrsna izborna monarhija koja još uvek neguje simbole i narative grandioznije nego što veličina i ekonomija Francuske čine realnim. Za razliku od američke kičaste „izuzetnosti" podržane sirovom snagom, galska arogancija je maskirana u eleganciju, u težnju za značajem, a ne dominacijom. U tom cilju, otkako je De Gol ušao u Pariz u avgustu 1944. godine, Francuska je morala da simulira veličanstvenost koja joj je van domašaja još od nemačke okupacije 1940. Kako je De Gol poverio jednom prijatelju: „Ja sam na sceni i glumim veru da je Francuska velika sila. To je trajna iluzija."

Legendarni francuski general i bivši predsednik Pete Republike Šarl de Gol, 1944. godina (Nepoznat autor)

Makron, patetični patuljak u poređenju sa De Golom, izjavio je globalnom Politbirou u Davosu pre pet godina da se „Francuska vratila na scenu". To nije tačno. Elite pokušavaju da delegitimišu kao „populiste" i netolerantne rasiste milione Francuza i Francuskinja koji žele da zaštite svoju zemlju od dalje invazije. Sa druge strane, ne­po­sred­no po­sle kr­va­vih te­ro­ri­stič­kih na­pa­da u Pa­ri­zu 13. no­vem­bra 2015. go­di­ne, Ma­kron je dao te­ško shva­tlji­vu iz­ja­vu da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da pri­hva­ti deo od­go­vor­no­sti" za te na­pa­de za­to što je na­vod­no stvo­ri­lo „tle na ko­me bu­ja dži­ha­di­zam". Do­dao je da fran­cu­sko dru­štvo „mo­ra da se pro­me­ni i da po­sta­ne otvo­re­ni­je"; ni­je na­gla­sio pre­ma ko­me ili če­mu, ali ra­zum­no je pret­po­sta­vi­ti pre­ma mi­li­o­ni­ma do­dat­nih do­se­lje­ni­ka iz se­ver­ne Afri­ke. Pri­tom su  fran­cu­ske vla­sti uve­li­ko pri­hva­ti­le da po­sto­je de fac­to za­bra­nje­ne zo­ne unu­tar ze­mlje.

Ma­kron oli­ča­va isto­rij­sku am­ne­zi­ju i kul­tur­ni ni­hi­li­zam sa­vre­me­nog Za­pa­da, či­me se on, šta­vi­še, po­no­si. Pri­li­kom po­se­te fran­cu­skoj za­jed­ni­ci u Lon­do­nu 22. mar­ta 2017. Ma­kron je iz­ja­vio da „ne po­sto­ji fran­cu­ska kul­tu­ra, već sa­mo po­sto­ji kul­tu­ra u Fran­cu­skoj, kul­tu­ra ko­ja je ra­zno­li­ka". Istom pri­li­kom on je do­dao: „Fran­cu­ska umet­nost? Ni­ka­da se sa njom ni­sam su­sreo!" Emanuel Ma­kron – neprijatelj hri­šćan­ske ve­re, evrop­ske ci­vi­li­za­ci­je i fran­cu­ske kul­tu­re – za­u­zi­ma da­nas po­lo­žaj na ko­me se pre sa­mo po­la ve­ka na­la­zi­la lič­nost po­put Šar­la de Go­la. Da pa­ra­fra­zi­ra­mo Lu­ja XV: posle generala na­stu­pio je po­top. Možda je i lo­gič­no što je Ma­kron sa­da­šnji sta­nar Je­li­sej­ske pa­la­te, u su­no­vrat­noj pro­gre­si­ji, od Ši­ra­ka pre­ko Sar­ko­zi­ja do Olan­da.

Susret Zapada i islama

Elite koje oni oličavaju ne uspevaju da integrišu – a kamoli da asimiluju – milione žitelja „zona posebne osetljivosti" u koje Francuzi nemaju pristupa. Ta stvarnost uništila je decenijama stare nade Žila Kepela, bivšeg predsedničkog savetnika za islamska pitanja, da će u Francuskoj nastati „Andaluzija" međuverske tolerancije. Privid mira ne može se održati jer su koreni ideološkog islamizma duboki i trajni među mladim izgrednicima. Francuska doživljava centralnu fazu opšteg i međusobno suprotstavljenog susreta Zapada i islama, sukob koji samo neko ideološki zaslepljen ili zlonameran ne može da prepozna kao takav.

Činjenica brutalno očigledna u imigrantskim predgrađimaima jeste da imigranti iz Severne Afrike i njihovo potomstvo rođeno u Francuskoj odbacuju kulturu i civilizaciju zemlje-domaćina, nasleđe koje su vekovima cenili i prihvatali milioni evropskih imigranata i stranaca. Zašto su muslimani tako imuni na Rasina, Zolu i Berlioza? Zašto ne idu češće u Luvr ili Versaj? Zato što su ubeđeni u superiornost svoje vere i svoje kulture, koja je nekompatibilna sa uzorima Pete republike.

Izvan francuskih geta, cena šireg društvenog „mira" je složena mreža laži i poluistina kojima elitna klasa nastoji da sakrije istinu o tome šta je njena „inkluzija" i „tolerantnost" uradila francuskoj naciji. Pravi uzrok francuske intifade je ogroman rast, disfunkcionalnost i samopouzdanje muslimanske imigrantske zajednice, koje ide uporedo sa kulturnim slabljenjem i demografskim padom francuske nacije.

Njena malaksalost, koja se manifestuje u ludilu posthrišćanske tolerancije, glavni je neprijatelj. „Nijedna druga rasa se ne pridržava ovih moralnih principa… jer su oni oružje samouništenja", pisao je pokojni pisac Žan Raspaj krajem prošlog veka. Treba ih razumeti kakvi jesu – i odbaciti – ako Francuska želi da preživi. Test njenog op­stan­ka, kao i Evro­pe u celini, bi­će pre sve­ga duhovni, kul­tur­ni i bi­o­lo­ški.

Demonstracije u Parizu protiv zakona koji se odnosi na kontrolu imigracije, integracije i azila, 20. oktobar 2007. (Foto: Flickr/William Hamon/CC BY-NC-ND 2.0)

Se­ku­la­ri­zam – za­me­nju­ju­ći hri­šćan­stvo kao te­melj iden­ti­te­ta Za­pa­da – od­ba­cio je i sam kon­cept evrop­skog dru­štve­nog, ge­o­graf­skog i kul­tur­nog pro­sto­ra ko­ji bi tre­ba­lo da bu­de za­šti­ćen od fi­zič­kog pro­do­ra i kul­tur­ne i du­hov­ne pe­ne­tra­ci­je ono­ga šta mu je stra­no. Evro­pa se zato na­la­zi na pu­tu do sa­da u isto­ri­ji ne­vi­đe­ne de­mo­graf­ske, du­hov­ne i kul­tur­ne sa­mo­li­kvi­da­ci­je.

Od­su­stvo isto­rij­skog pam­će­nja na­ve­lo je no­si­o­ce elit­nog kon­sen­zu­sa da svo­ja sa­zna­nja gra­de u vir­tu­el­nom sve­tu, či­jih su ne­že­lje­nih po­sle­di­ca (ka­ko po­gre­šno mi­sle) oni sa­mi po­šte­đe­ni. Oni svo­ju ve­ru gu­be već tri ve­ka, ot­ka­ko im je duh pro­sve­ti­telj­stva usa­dio aro­gant­nu po­mi­sao da čo­vek mo­že re­ši­ti di­le­mu svog po­sto­ja­nja is­klju­či­vim oslon­cem na svoj in­te­lekt. Bez opo­rav­ka hri­šćan­ske ve­re, ko­nač­ni plod tog po­gle­da na svet bi­će de­mo­graf­ski i sva­ki dru­gi kraj Evro­pe i nje­nih pre­ko­mor­skih po­to­ma­ka. Taj po­gled na svet po­či­va na pa­to­lo­škoj ne­ga­ci­ji vred­no­sti i le­gi­ti­mi­te­ta svog – evrop­skog, hri­šćan­skog, isto­rij­skog, kul­tur­nog, du­hov­nog i ci­vi­li­za­cij­skog na­sle­đa.

Stal­na afir­ma­ci­ja „dru­go­ga" u ime mul­ti­kul­tu­ra­li­zma, to­le­ran­ci­je, an­ti­di­skri­mi­na­ci­o­ni­zma, itd. do­bi­la je ši­rom Za­pad­ne Evro­pe ka­rak­ter se­ku­lar­ne re­li­gi­je ko­ja ne sme da bu­de pod­vrg­nu­ta kri­tič­kom is­pi­ti­va­nju. Glav­ni do­bit­nik je de­mo­graf­ski eks­plo­zi­van i ope­ra­tiv­no de­cen­tra­li­zo­van, ali ide­o­lo­ški mo­no­li­tan isla­mi­stič­ki po­kret ko­ji ima glo­bal­ni ka­rak­ter i svet­sko-isto­rij­ski zna­čaj.

Veliko je pi­ta­nje da li je još mo­gu­će in­stink­tiv­no sa­mo­de­fi­ni­sa­nje ugro­že­nih evropskih na­ci­ja. Ot­por zah­te­va ki­da­nje oko­va eli­te. Pre sve­ga, njen je kon­sen­zus o mul­ti­kul­tu­ra­li­zmu i imi­gra­ci­ji pri­nud­no na­met­nut, ide­o­lo­ški po pri­ro­di, krajnje dog­mat­ski u prak­si. Tvrd­nje o po­želj­no­sti bri­sa­nja gra­ni­ca me­đu civilizacijama i na­ro­di­ma, među ze­mlja­ma i kul­tu­ra­ma, o nji­ho­vom mo­gu­ćem i po­želj­nom me­ša­nju, iz­vo­de se na osno­vu apri­or­nih ide­o­lo­ških ak­si­o­ma, a ne či­nje­ni­ca. Sa ju­žne stra­ne Me­di­te­ra­na i hi­lja­da­ma mi­lja is­toč­no od Bos­fo­ra, ovo stva­ra oprav­dan uti­sak da se Za­pad na­la­zi na si­la­znoj pu­ta­nji. Uspeh gi­gant­skih de­mo­graf­skih pro­do­ra ša­lje po­ru­ku de­se­ti­na­ma mi­li­o­na po­ten­ci­jal­nih mi­gra­na­ta – da je Evro­pa da­nas jed­na lepa, ­bo­ga­ta pa­la­ta sa raz­va­lje­nom bra­vom i bez noć­nog ču­va­ra.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Anadolu Agencu/File Photo

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Љепојевић: Неко важнији од Сарајева учествовао је у манипулисању са обраћањем Цвијановић Гутерешу

11–14 minutes

---

ЗАПАД ГРИЈЕШИ ШТО ПОТЦЈЕЊУЈЕ СПРЕМНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ДА СЕ БРАНИ

Кадар са једног од последњих састанака

ПИК док је још Русија била у њему

* Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН". А није то никаква „игра глувих телефона" него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват"

* Све што је Колективни запад радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није му више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут. Основни инструмент је постао Савјет за имплементацију мира (ПИК)

* Стручњаци за уставно и међународно право предлажу да Србија, као уговорна страна Дејтонског споразума поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином"

* Ту би требало да буду три тужбена захтјева, а први је да се утврди да су „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом

__________________________________________________________

         Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

         ЛАЖИ и фалсификовање званичних докумената о Босни и Херцеговини и прије свега Републици Српској стара су пракса такозваног Колективног запада, а како вријеме пролази то више нема граница и не бирају се средства.

         Најновији примјер су манипулације са писмом српског члана Предсједништва Босне и Херцеговине Жељке Цвијановић генералном секретару Уједињених нација Антонију Гутерешу.

         Те манипулације су свједочанство о паници и очају па се судбина Босне и Херцеговине и Републике Српске своди на готово дјетињасте игре неталентованих бирократа. То јесу дјетињасте игре, али би могле да имају озбиљне посљедице.

         На изборима изабрани, дакле легитимни, представник Републике Српске и српског народа у Предсједништву Босне и Херцеговине - Жељка Цвијановић - обратила се, да подсјетимо, поштујући правила, преко Министарства спољних послова, писмом Антонију Гутерешу са молбом да саопшти да ли је Савјет безбједности потврдио именовање Кристијана Шмита за Високог представника у БиХ.

 

Кристијан Шмит и Алаксандар Вучић

         Наравно, зна се да га није именовао, али пошто се Шмит и даље тако представља и понаша неопходна је још једна званична потврда његовог статуса. И да се тако коначно разријеши дилема око Шмита. И онда је Министарство члану колективног шефа државе одбило да то писмо пошаље. Цвијановићева је ипак бочним путем успјела да пошаље писмо Гутерешу и онда су настале манипулације са његовим одговором.

         Писмо одговор Гутереша је обишло све медије у Федерцији БиХ прије него што је стигло у кабинет Цвијановићеве којој је упућено. Манипулисало се са три верзије писма. Овдје се, у ствари, очигледно прибјегло фалсификовању писма високог функционера глобалне организације.

         Федерални медији такође тврде да је Гутереш одговорио да "УН нису потписник Дејтонског споразума нити су УН члан ПИК-а, који је релевантан за именовање високог међународног представника у БиХ".

         Али, упркос свим маниупулацијама, вјештином кодираног дипломатској језика генерални секретар УН је ипак у свом одговору индиректно потврдио да Шмит нема потврду Савјета безбједности. Гутереш, наиме, упућује Цвијановићеву да погледа базу података Савјета безбједности а у тој бази не постоји ни један релевантан, важећи документ о именовању Кристијана Шмита. Али, постоје документи кад су у питању његови претходници.

         Другим ријечима, први човјек Свјетске организације је потврдио да Шмит није именован и самим тим нема легитимитет.

         Политика на нивоу БиХ је одавно препуна насиља и ово је само један примјер који се, међутим, граничи са криминалом. Мало је вјероватно да је Министарство спољних послова то урадило на своју руку, неко је важнији у томе учествовао.

         Утисак је да у медијској јавности, не само у БиХ него и шире, не постоји довољна свијест о каквом се ту криминалу ради и које би могле да буду посљедице. Тако и водећи дневни лист у Београду читав скандал своди под наслов „Игра глувих телефона између Сарајева и УН".

         Није то никаква „игра глувих телефона" него, језиком Хашког трибунала, „заједнички злочиначки подухват". Заједнички јер Министарство, то је јасно, није могло само.

         Манипулације самопроглашених колонијалних управника Босне и Херцеговине нису ништа ново, али сада су све агресивније и много се више користе локални службеници. Има, међутим, и једно занимљиво далеко колонијално искуство.

         Када су британске колоније у Африци, једна по једна, стицале независност њихове прве одлуке су биле да се протјерају сви Индуси које је Британија из Индије доводила као колонијалне службенике. Колонијални службеници су „већи католици од Папе". 

         Вриједило би подсјетити да је све што је Колективни запад, како се сада представља, радио у БиХ после потписивања Дејтонског споразума било нелегално и у основи невиђено политичко насиље. Од првог последејтонског дана. Није више био битан Дејтонски споразум, он је само послужио да се оконча рат и успостави уређење за остварење циља који ратом није могао бити постигнут.

         Основни инструмент је Савјет за имплементацију мира (ПИК). Основан је на Конференцији у Лондону 8. и 9. децембра 1995. године, и чини га 55 земаља и међународних организација.

Антонио Гутереш

         Нејасно је под којим ауторитетом је ПИК основан јер тада Дејтонски споразум формално није био потписан, то се десило тек неколико дана касније у Паризу. То је само била форма да му се да на значају јер је истовремено основан и Управни одбор ПИК-а. Његове чланице су  Француска, Италија, Јапан, Канада, Њемачка, Русија, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија, Предсједништво Европске уније, Европска комисија и Организација исламске конференције (OIC) коју представља Турска.

         Тај Управни одбор предлаже Високог представника коме даје и политичке смјернице али га потврђује Савјет безбједности УН. У преводу, тај Управни одбор води политику а Високи представник је само спроводи.

         Одлуке се по правилу доносе консензусом али временом западне чланице су напустиле тај основни принцип па је Русија, због тога, напустила Управни одбор 28. јуна 2021. године. Другим ријечима, одлуке Управног одбора су сада додатно нелегалне па тиме и необавезујуће.

         И, све је толико пута виђено.

         Босна и Херцеговина у основи, у овим бурним временима, и није толико важна али западна  бирократска машинерија своју снагу и агресивност црпи из актуелне антируске и ускоро антикинеске кампање јер основни циљ је одвојити српски национални корпус од Русије. На Западу се већ јавно говори да би одвајање Срба од Русије био „шамар за Путина". У том смислу јасно је да је циљ елиминисање Републике Српске.

         И шта би могао Запад да уради? 

         На Западу нема нових идеја и послужиће се већ виђеним механизмима политичких личних уцјена, неком врстом санкција и економском блокадом. И то већ и чини.

         Већина банака у Републици Српској су у страном власништву и њима је готово наређено да не послују у било којем облику са Владом у Бања Луци. Банке су постале основни инструмент обрачуна са Српском. Могуће је и искључење из платног система Свифт мада је тешко видјети како би се то урадило јер је БиХ у јединственом финансијском систему.

        Али, Република Српска није више сама, има и пријатеље мада у самој Босни и Херцеговини и најближем окружењу у овој фази има проблем савезништва. Иако се борбом за своја права Република Српска бори и за одузета права Хрвата они ипак слиједе интересе Хрватске, чији су и по рођењу држављани, а Хрватска је чланица и Европске уније и НАТО савеза, оних који су против Републике Српске. А Србија и даље Кристијана Шмита третира као високог представника.

         Иако је јасно да у савременом свијету нема више ни правде ни система међународног права - оно, међународно право, ипак још постоји. Да би се како-тако прекинуло правно насиље у Босни и Херцеговини стручњаци за уставно и међународно право као једну од могућности предлажу и да Србија, као „уговорна страна Дејтонског споразума има право да поднесе тужбу Међународном суду правде против држава које су усвојиле Бонске закључке, који су по правној природи у ствари уговор о давању овлашћења Високом представнику на противправно управљање Босном и Херцеговином".

Синиша Љепојевић

         Ту би требало да буду три тужбена захтјева:

         Да се утврде „правно ништавни Бонски закључци (овлашћења), јер су супротни начелу суверене једнакости држава, а тиме и праву на сувереност БиХ, из члана 2, тачке 1 и 7, те члану 78 Повеље УН који забрањује да се систем старатељства успоставља над било којом државом, при чему на основу члана 103 Повеље УН права и обавезе прописани том Повељом имају супремацију над било којим другим правним изворима међународног права. Да се наложи Високом представнику да „одмах престане са било којом активношћу којом се повређује право БиХ на сувереност, што подразумијева забрану да доноси било какве акте којима би наметао уставне одредбе, односно законе у БиХ или којима би своју вољу наметао у БиХ на било који други начин према било коме". И да се „забрањује свим државама чланицама ПИК-а да се на било који начин уплићу у било која питања која су по својој природи унутрашња питања БиХ, о којима на основу начела суверености могу да расправљају и одлучују само надлежне институције и органи Босне и Херцеговине".

         У тужби, према мишљењу стручњака, треба од Међународног суда правде затражити и „да до окончања поступка изда привремену мјеру којом се забрањује Високом представнику и ПИК-у да намећу било какве акте у БиХ, уставне, законске или било које друге правне акте."

         Наравно, позната су искуства са Међународним судом правде али ипак би требало нешто покушати и раздрмати колонијалну праву.

         Утолико прије што је западна колонијална управа ипак на стакленим ногама. Како је рекао дежурни представник Запада за српске земље, Мирослав Лајчак, треба да се заврши посао до краја ове године јер наредне то више неће бити на политичком радару па тако ни важно. Али, фалсификатима и лажима се ипак не може промијенити стварност мада се на Колективном запад и даље вјерује да се може.

          Тако се кроз медије у српским земљама који су углавном под западним утицајем покушавају унијети паника и осјећај беспомоћности не само међу обичне људе него и у политичку елиту.  Вјерује се, наиме, да већина становништва, притиснута муком свакодневног живота и хаосом дневних медијских манипулација заборавља и потискује шта се стварно дешава.

          Могла би то на крају ипак да буде погрешна процјена јер се изгледа не рачуна на одлучност прије свега Републике Српске и њену спремност да се одбрани.4

           https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-neko-vazniji-od-sarajeva-uc...