Pismo sa Kosova ili nasilje prištinskih institucija
Јања Гаћеша
9–11 minutes
U uslovima totalnog rasula u projektu nazvanom „Republika Kosovo", u kojoj nema ni ekonomije, ni privrede, i uz očigledan egzodus Albanaca, Priština se obračunava sa Srbima
Proteklih nedelja talas nasilja prištinskih institucija bio je jači nego obično. Sve deluje pompezno, po principu „Sila Boga ne moli". Otvoreno je, da tako kažem, više frontova prema srpskom narodu i svako od nas u svom getu čeka da udare. Da li će da upadnu u Pošte, zgrade privremenih organa, ambulante, ili će da hapse radnike, zaplenjuju novac – pita se svako od nas. Znamo da hoće, samo se pitamo kada će početi. Ali, nije to jedina slika Kosova i Metohije početkom ove 2024. godine.
Kada smo početkom decembra čuli da će prestati sa radom NLB Komercijalna banka, jer joj ističe licenca za rad kod tzv. Centralne banke Kosova – a istu neće produžavati – nismo bili iznenađeni. To je priča stara više od godinu dana koja je samo stigla do svog kraja. Bez prethodnih konsultacija sa klijentima, NLB Komercijalna banka odlučila je da nas prebaci u druge gradove. Nas iz centralnog dela KiM u Kuršumliju, Kosovsku Mitrovicu u Rašku, gnjilanski kraj u Vranje, Štrpce u Leskovac…. Kada je sav posao već bio završen i kada je srpski narod doveden pred svršen čin – poslato je saopštenje iz banke.
Dok smo čekali satima u redovima da uđemo u banku, jer su mnogi od nas gasili račune kako bi prešli i banku Poštanske štedionice, a drugi pak predavali papire za kartice kojima mogu da podižu novac (evro) na bankomatima NLB ekspoziture koja ostaje na KiM, ljudi su komentarisali kako nisu Slovenci vlasnici, već su vlasnici ove banke, zapravo, Amerikanci. Možda ova informacija nije tačna, ali svakako je zanimljivo što su prestali sa radom baš prvog februara – istog dana kada je stupila na snagu i Uredba iz Prištine o zabrani dinara. Pričalo se još u decembru da će policija početi da upada u Pošte, jer JP „Pošta Srbije" nema licencu za rad na teritoriji „države Kosovo". Još pre Nove godine se šuškalo da kreće obračun Kurtija sa srpskim dinarom.
Udar na dostojanstvo
Kako smi i navikli kada je reč o Albancima, počeli su tamo gde ima najmanje Srba i gde je srpski narod najranjiviji – u Metohiji. Mnogo puta u dosadašnjim tekstovima sam pisala da teži krst od srpskog naroda u Metohiji ne nosi ni jedan pravoslavni narod u svetu, i to ovoga puta ponavljam. Šta oni trpe – to samo Bog zna. Samo im je još falilo da pripadnici tzv. kosovske policije upadaju u zgrade privremenih organa, da isteruju radnike, odnose sav inventar i papirologiju, hapse radnike Pošte, zaplenjuju novac… Znate, sve se da trpeti, ali čoveka posebno zaboli kada se udari na njegovo dostojanstvo.
Moja prijateljica iz Goraždevca je bila potpuno slomljena onog dana kada su ih iz prostorija privremenih organa Peći – izbacili sa posla na ulicu. Priča mi da je bilo toliko ponižavajuće da su se svi zapitali dokle više da trpe da ih gazi kako ko stigne. U svom tom haosu me je zapitala: „Kako da ostavim kuću i očev grob, ako budemo morali da odemo? To ne mogu ni da zamislim…". Onog trenutka kada su opštine ugašene – odnosno kada su postale privremeni organi – čekali smo dan kada će početi i da ih zatvaraju. Kada se o tome u Briselu razgovaralo – Kurtija nije bilo na vidiku. Prošlo je od tada skoro 12 godina, i ako je slučajno neko zaboravio – mi nismo.
Kosovska policija u toku upada u zgradu opštine Peć i zaplene dinara (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Kosovo onljn)
Na svu muku koja nas je snašla, država Srbija će odgovoriti tako što će pokušati da zakaže sednicu Saveta bezbednosti UN. O dinaru će verovatno da se pregovara u Briselu, jer to je stara taktika. Albanci udare po srpskom narodu, kršeći pri tome sva ljudska prava, i onda baš oni koji uoči prvog februara pozivaju Kurtija ne da povuče uredbu – već da dozvoli prelazni period –pozivaju da se to pitanje stavi za pregovarački sto. Mi vrlo dobro znamo da je sve igra i da je sve planirano od početka, ali ko nas pita? Ovde se, inače, priča da će „laka tranzicija" (naziv za prelazni period u Prištini) trajati do septembra.
Ukidanje dinara do sada nije bila tema dijaloga u Beogradu, kako tvrde srpski političari, a pogledajte šta radi Međunarodna zajednica. Ovo je upravo posao za njih, jer Kosovo i Metohija su i dalje protektorat UN! Međutim, opet se ide niz dlaku Albancima i ignorišu se prava Srba, gaze se prihvaćene obaveze na pravno obavezujućim dokumentima. Od toga što su pojedini od njih „duboko zabrinuti", a drugi nisu ni malo, Srbi nemaju nikakve koristi. Dosadili su i Bogu i narodu sa tim licemernim izjavama, zaista se često pitam čuju li oni sebe šta govore. To je takav jedan besmisao, ali nema mesta čuđenju jer – to su oni. Presipaju iz šupljeg u prazno i gledaju samo sopstveni interes.
Tračak nade
U situaciji kakva jeste, dobar deo Srba odavde i dalje veruje da je ovo uvertira za formiranje ZSO ili tzv. Asocijacije srpskih opština, pošto više ne znamo ni kako će se zvati. Kao da se priprema teren za nešto novo. „Ima da nas dodatno zarobe u toj Zajednici, ovi naši, i da slave pobedu. Pazite šta sam vam rekao!", prokomentarisao je jedan od mnogih ogorčenih Srba, dok je više sati po mrazu čekao da uđe u NLB Komercijalnu banku.
Ova najnovija hajka na Srbe po Kosovu i Metohiji – uz svu pompu koja dolazi iz Prištine i očiglednu podršku Zapada, posebno SAD – ipak ima debelu senku. To je ono svetlo, onaj tračak nade koji nas tera da izdržimo još malo. Albanci odlaze sa Kosova i Metohije i, prema njihovim procenama, do kraja godine otići će čak pola miliona ljudi! (Priča se da ih već otišlo blizu 300.000 ljudi.) Da budem precizna: ne radi se samo o radno sposobnom stanovništvu, već odlaze čitave porodice, uključujući i starije ljude. Broj aviona koji svakodnevno polazi sa aerodroma „Slatina" (promenjen mu je naziv u „Adem Jašari"), više niko ne broji. Odlazi se takođe i autobusima. Ranije je povratak gastarbajtera iz zapadnih zemalja oko našeg Božića značio obavezno zadržavanje na prelazima i do osam i više sati, danima zaredom. U proseku, ranijih godina su gužve bile tri do četiri dana, a čekalo se najviše do četiri sata.
Gužva na aerodromu u Prištini (Foto: Matyas Rehak/Shutterstock)
Prve nedelje u januaru poznanik Rom mi je rekao da mu je doktor, Albanac, otputovao u Nemačku. Bio je vidno razočaran jer je, prema njegovim rečima, reč o dobro situiranom čoveku koji je imao privatnu ordinaciju i od svog posla odlično zarađivao. Medicinske sestre čak imaju i pesmu kojom se opraštaju sa Kosovom, a Srbi sve to imaju prilike da gledaju na njihovim društvenim mrežama. Radost uz koju odlaze i otpozdravljaju Kosovo je zaista fascinantna. Emocija ima, otprilike, ko za lanjskim snegom.
Kada hoćeš da zavaraš nezadovoljan narod koji beži sa ciljem da se nikada ne vrati – a nemaš šta drugo da ponudiš – onda kreneš da se obračunavaš sa Srbima, odnosno radiš ono što najbolje umeš. U uslovima totalnog rasula u projektu nazvanom „Republika Kosovo", u kojoj nema ni ekonomije, ni privrede, bukvalno nijedne grane koja je uspešna, i uz očigledan egzodus Albanaca, „moćnici" iz Prištine se obračunavaju sa radnicima u Goraždevcu, Osojanu…. Da nije tragično bilo bi smešno.
Samo, to više ni kod Albanaca ne prolazi. Nema euforije i inata, koji i te kako pamtimo s početka ovog veka, iz ranijih vremena ni da ne pominjem. To što im, između redova, međunarodna zajednica šalje signale da su i dalje uz njih – jer ako ne brane prava Srba onda je jasno da se prave da ne vide represiju nad nama – više im ništa ne znači. Ljubav da – ali u Nemačkoj, Švajcarskoj, Švedskoj ili Engleskoj – ne na Kosovu.
Zasićenost predstavama
Na stranu Albanci i oni koji ih savetuju, njima smo davno prestali da se bavimo. Nas više brine naša država i ono što (ne)radi oko odbrane Kosova i Metohije. Srbi sa Kosmeta su već bili u (ne)prilici da odlaze do najbližih mesta u centralnoj Srbiji po svoj novac – po završetku NATO bombardovanja! Recimo, prve plate i penzije ljudi iz centralnog dela Kosova su primali u Kuršumliji. Navikao je ovdašnji narod na muku, nemaštinu i teror.
Samo, jedno je kada trpiš i znaš da je tvoja država uz tebe – da se bori da odbrani svaki pedalj kosovskometohijske zemlje, a sasvim drugo kada si svestan da tvoja država čini sve da te uspešno upakuje u sistem „države Kosovo", pod izgovorom da ti tako omogućuje „lakši život". To su dve različite stvari. Više od 15 godina popuštamo ispod svake granice ljudskog dostojanstva. Naši pregovarači nas svesno žrtvuju zarad puta u Evropsku uniju, i šta smo time dobili? Jednostavno, ne možete da dogovorite carine na administrativnim prelazima i da integrišete sudstvo u separatističe institucije, a da državnost branite registarskim tablicama – to prosto nije normalno! To je samo jedan od brojnih primera licemerja, a našim ljudima je, verujte, takvih predstava preko glave.
Oznaka „RKS" na registarskoj tablici automobila u Prištini (Foto: Sergio Amiti/Getty Images)
Na Kosovu i Metohiji je opšta ludnica, i strah nas je da će ta Zajednica srpskih opština da bude nešto zbog čega će ogromna većina Srba sa Kosova i Metohije da ugasi svetlo i digne ruke od svega. Naši pregovarači samo o njoj pričaju – ne odustajući od Brisela i dosadašnje politike – nismo sigurni ni šta će tačno promeniti ta sednica Saveta bezbednosti UN. Za to vreme, Lajčak izjavljuje da radi na tome da do dijaloga u Briselu dođe što pre. E, to je ono što nas plaši, mnogo više nego potezi Aljbina Kurtija!
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Armend Nimani/AFP
BONUS VIDEO:
