prof. dr Duško Lopandić: Viktor Orban, sumrak Zapada i koreni evropskog suverenizma

pcnen.com

Viktor Orban, sumrak Zapada i koreni evropskog suverenizma - PCNEN

PCNEN

8–10 minutes

---

Piše: prof. dr Duško Lopandić

"Svet se promenio oko Evrope. Nije samo migrantska kriza pokazala da Evropa nije na nivou novih izazova". (Viktor Orban)

Bez obzira koliko bi neko gajio simpatije ili antipatije prema mađarskom premijeru Viktoru Orbanu, ne može se reći da ovaj veteran u prvoj ligi evropske politike (već 17 godina je primijer Mađarske) nema jasne i povremeno zanimljive stavove, odnosno neku vrstu iskristalisane ideologije koja nadilazi prosečan nastup običnog evropskog političara. Ovo se odnosi kako na interpretaciju svetskih zbivanja, tako posebno i na stanje u Evropi i EU, što je mnogo bitnije, imajući u vidu činjenicu da je Orban istaknuti predstavnik konzervativnih, populističkih i „neliberalnih" političkih tendencija koje su u Evropi sve prisutnije.

Iako je sa svojim stavovima često u manjini i na marginama dnevnopolitičkog uticaja – imajući u vidu da su njegovi stavovi doveli i do povlačenja/isključivanja njegove stranke Fideš iz umereno desne Evropske narodne partije – Orbanove ocene i procene ne treba zanemarivati. Orban je na neki način bio prethodnik ultradesnog talasa koji danas zapljuskuje Evropu, od Španije i Italije do Švedske. Kako ukazuju sva predviđanja za predstojeće junske izbore za Evropski parlament, nailazi nova plima porasta uticaja konzervativne ili ekstremne desnice u evropskoj i nacionalnim politikama država članica: londonski ECFR prognozira da će čak u devet država članica EU stranke krajnje desnice (od francuskog „Nacionalnog okupljanja" Mari Le Pen do italijanske „Braće Italije" Đ.Meloni i mađarskog Fideša) odneti najveći broj glasova, a da će u još devet zemalja one biti na drugom ili na trećem mestu (poput „Alternative za Nemačku" koja je trenutno na drugom mestu u prognozama u Nemačkoj).

Orbanove analize svetskih i evropskih zbivanja su često zaminljivije nego rešenja koja predlaže i koja se mogu svesti na povratak konzervativnim ideološkim korenima (čije poreklo možemo naći duboko u XIX veku) i koji se mogu svesti na slogan: „nacija, familija, vera". Međutim, ponekad izgleda da postoji više političara pod imenom Viktor Orban. Jedan je pragmatični analitičar međunarodnih odnosa i političar koji nalazi i predlaže praktična rešenja. Drugi je ideolog opsednut nacionalnim temama, oštar protivnik imigracije, autoritarni neprijatelj liberalne ideologije i predvodnik pobune protiv nadnacionalne birokratije. Orbanova podrška političarima poput Trampa ili Natanjahua i njegov krstaški rat protiv imigracije, „Soroševih NVO" i liberalne ideologije ilustruju u praksi njegove stavove. Mnogi ga optužuju da je umesto liberalne demokratije u Mađarskoj stvorio novi sistem autokratsko-populističkog nacionalizma.

Orban često u svojim govorima ukazuje na brze promene u svetskim političkim i ekonomskim odnosima, odnosno na relativni pad ekonomskog, tehnološkog i demografskog značaja Zapada (SAD i EU) u odnosu na Aziju, a posebno na Kinu. Špenglerovska slika sumraka zapada je u osnovi Orbanovih geopolitičkih osvrta. Citirajući Haningtona („Sudar civilizacija") on ukazuje da smo svedoci uzdizanja nezapadnih blokova i država koje na SAD i EU gledaju iz pozicije resentimenta i revanšizma, čak i kada se radi o kontinentima koji kulturno-politički nisu a priori antizapadni (npr. Južna Amerika). Pri tome, Evropa se u najnovijim međunarodnim ekonomskim konvulzijama iz raznih razloga snalazi lošije nego SAD. U 2010 SAD i EU su predstavljali oko 22% odnosno 23% ukupne svetske proizvodnje dok su danas SAD na 25%  a EU je opala na 17%. Rat u Ukrajini je dodatno doprineo perspektivi dugoročnog opadanja Evrope. Zbog rata i sankcija prema Rusiji, privreda EU primorana je da plaća uvoz gasa i energije 653 milijarde evra umesto 300 milijardi pre rata. Prognoze za 2030 za 10 država sa najvećim ekonomijama govore da će od evropskih zemalja u toj grupi ostati samo Nemačka (i to deseta).

Prema Orbanu, Evropska unija sve više liči na neku vrstu opkoljene tvrđave koja „više ne kontroliše i nije sposobna da kontroliše svoju budućnost". Ovo se u prvom redu odnosi na duboku stratešku zavisnost Evrope od SAD, ali i na obespokojavajuću sliku ekonomskog zaostajanja u ključnim sektorima (npr. IT i biotehnologije), ideološkog „bespuća" (u vidu širenja uticaja „progresivnih liberala" odnosno liberalne hegemonije koja nameće „woke"  i rodne ideologije pa i „seksualizaciju dece", ukidanje roditeljskog autoriteta i sl.) kao i nesposobnosti da se evropski podkontinent efikasno odupre talasima imigracije koja ugrožava koheziju „starih evropskih nacija". Multikulturalizam kao ideologija, prema Orbanu, predstavlja laganu smrt za istorijske evropske nacije, pa se pitanja prihvatanja imigranata i tema islama predstavljaju kao egzistencijalna pitanja – „biti ili ne biti" za nacionalni opstanak. Otuda čelična bodljikava ograda na granici prema Srbiji na koju je Mađarska navodno potrošila preko 2 milijarde evra.

Glavni predmet Orbanovih kritika, koje deli uglavnom sa celom ekstremnom desnicom, predstavlja evropska birokratija u Briselu koja, po njemu, nastoji da preuzme političke funkcije Evropskog saveta ali koja je bez političke svesti i sposobnosti (on posebno navodi period predsedavanja Ž.K. Junkera Evropskom komisijom, kao i najnoviji period tokom kog se mađarske vlasti već godinama „rvu" sa sankcijama iz Brisela). Orbana posebno zabrinjava i opšti nedostatak ozbiljnog političkog liderstva u Evropi. Današnji evropski političar je po profilu i sposobnostima daleko od nekadašnjih političkih vođa u evropskim državama nakon II sv. rata. Rascep između političkih elita, nesposobnih da razumeju narodne potrebe i onoga što stanovništvo želi, u osnovi je evropske političke krize.

Osim toga, u srži bitke za Evropu danas je generalni sukob evropskih federalista (ispod čije kože se kriju „progresivni liberali"), koje trenutno predvode rukovodstva Francuske i Nemačke, sa suverenistima (tj. strankama zasnovanim na konzervativizmu), kojih je najviše u centralnoj i istočnoj Evropi (Mađarska, do nedavno Poljska). U konceptualnom smislu, Orban ovaj sukob svodi na pitanje izbora između individualizma – ličnog egoizma (liberalni koncept), s jedne strane, i ideje održavanja zajednice u obliku nacije.

U geopolitičkom smislu, kaže Orban, EU je isuviše usidrena za sudbinu i politike SAD, što nikako nije dobro, jer Amerikanci imaju svoje interese i orijentaciju koja ne odgovara nužno evropskim interesima. Primer je rusko-ukrajinski rat na kom SAD profitiraju, a Evropa gubi. Orban pozitivno ocenjuje odnose SAD i EU do vremena R. Regana kada je vladao „konzervativni" konsenzus, koji je nakon toga zamenjen vladavinom „progresivnih liberala" čiji simbol su NVO koje finansira Soroš, sa svim efektima po tradicionalne vrednosti evropskih nacija i uticajem na rastapanje nacionalne kohezije, čemu smo svedoci danas. Orban opravdano upozorava na potrebu da se EU spremi na mogućnost da SAD „napuste Evropu", posebno kada se radi o potrebi izgradnje zajedničke bezbednosne i odbrambene politike.

Obnovu konzervativnog pokreta Orban zasniva na politici promovisanja nacionalne kohezije, jačanja porodice, hrišćanskih vrednosti i borbe protiv imigracije, što su uglavnom osnovni slogani populista i današnje ekstremne desnice u drugim evropskim državama. On ukazuje na ekonomski uspeh Mađarske tokom njegove vladavine koji uključuje i nastojanje da se „država blagostanja" zamenni „državom radne etike" („workfare State" umesto „welfare State") i obnove hrišćanskih vrednosti. Međutim, retko će pomenuti koliko velika sredstava iz fondova EU je Mađarska primila tokom njegove vladavine (u pojedinim periodima strukturni fondovi EU za Mađarsku su dostizali 4% od njenog BNP).

Čini se da je osnovni problem ideologije ekstremne desnice u suprotnosti između kritika evropske integracije u današnjem obliku, s jedne strane i nedostatka originalnih predloga za pravu reformu Unije, sa druge strane. Stav svih nacionalističkih suverenista, pa i Orbanov, bi prirodno vodio ka postepenoj razgradnji EU, odnosno vraćanja nadležnosti sa kojim Unija raspolaže sa kvazifederalnog nivoa na nacionalni nivo. Ostaje međutim, otvoreno pitanje kako bi organizacija Evrope slična onoj pre II svetskog rata, kada je uticaj država nacija bio neupitan, pomogla prevazilaženju velikih međunarodnih i tehnoloških izazova na koje Orban često sa pravom ukazuje, ali na koje ne daje ozbiljan odgovor. U tom smislu, i Orban je ipak pre svega populistički lider i tehnolog održanja vlasti jednostavnim ali efikasnim sredstvima, a mnogo manje stvarni politički vizionar.

Autor je profesor Međunarodnog i evropskog prava i bivši diplomata
mc.rs

 

Proroković o modelu Severne Irske: Ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast?

kosovo-online.com

Proroković o modelu Severne Irske: Ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast? - Kosovo Online

5–6 minutes

---

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu Dušan Proroković kaže da, kada se govori o primeni Sporazuma iz Belfasta i modela Severne Irske kao principu za uspostavljanje rešenja na Kosovu, preduslov mora da bude da se definiše da li se polazi od toga da je Kosovo nezavisno. Kako ukazuje, Sporazum na Veliki petak je sporazum između Londona i katoličke manjine u Severnoj Irskoj koji je garantovao Dablin, zbog čega je važno reći ko bi u slučaju Kosova bio Dablin, ko London, a ko Belfast.

Model Severne Irske u kontekstu dijaloga Beograda i Prištine u fokus je vratio izaslanik Velike Britanije za Zapadni Balkan Stjuart Pič koji je naveo da je za ovaj dijalog dobar primer Sporazum na Veliki petak (Sporazum iz Belfasta) kojim je 1998. okončan sukob suprotstavljenih strana u Severnoj Irskoj.

"Osim modela Olandskih ostrva i Belgije još davno je pominjan model Severne Irske kao nekakav princip za uspostavljanje rešenja na Kosovu i Metohiji. Međutim, kao i u prethodnim primerima, ni oko primera Severne Irske nisam čuo ko bi tu igrao čiju ulogu. Ko bi ovde bio Dablin, ko London, a ko Belfast, to ne znam, ali pošto je to došlo od Stjuarta Piča, pretpostavljam da bi tu Beograd trebalo da garantuje nešto vezano za sporazum na KiM kojim bi se Srbima sa severa Kosova garantovala autonomija u okviru tzv. Republike Kosovo. Dakle, kontekst je potpuno drugačiji. Velika Britanija se nije odricala svog suvereniteta, nije menjala granice, a ovde se od Srbije očekuje da se odrekne od svog suvereniteta i da pristane na promenu granica. Tako da ne vidim da ta logika može koristiti Srbiji", ocenjuje Proroković.

On upozorava da je Sporazum na Veliki petak došao posle čitavog niza pregovora i integracije terorističkih grupa u politički proces.

"Ako je postavljeno ovako kako gospodin Pič misli, onda tu Srbi sa severa Kosova i Metohije treba da igraju ulogu terorista i njih potpuno treba integrisati u albansko-kosovski politički sistem. To je uloga koja je i na simboličkom i na psihološkom i na političkom planu neprijatna ili je poruka koja je za nas neprijatna. Takođe, kada govore o autonomiji katoličke manjine u Velikoj Britaniji, odnosno o autonomiji Severne Irske, oni podrazumeju da je Srbija defakto, pa čak i dejure u određenoj meri priznala tzv. Republiku Kosovo. U meri da im se omogući ulazak u sve organizacije osim u Ujedinjene nacije. To je preduslov svega i to je osnovni problem u bilo kakvoj raspravi o primeni Sporazuma iz Belfasta na Kosovu i Metohiji. Ne vidim uopšte prostor da se ta priča nastavi", kaže Proroković.

Na pitanje ima li rešenja koja su korišćena na drugim mestima u svetu a da su "srodna" sa situacijom na Kosovu i primenjiva, on kaže da je svaka kriza ovakvog karaktera specifična i da paralele sa drugim krizama ne mogu da se prave u stoprocentnoj meri.

"Ako postoji dobra volja sve može da se reši. Imamo jedno potpuno originalno rešenje u BiH. A, šta su to entiteti? Konfederalne jedinice, federalne jedinice, regionalne samouprave, ništa od toga i sve od toga. Dakle, ukoliko postoji dobra volja i fokus medijatora da se do sporazuma dođe, onda on može da bude postignut. To je ovde prvi problem. Drugo, ne možemo praviti "kopi pejst", nešto može da se primeni a i nešto novo sasvim sigurno može da se osmisli. Za ovih 25 godina od kada su prvi pregovori organizovani do danas, na stolu su bili svi mogući modeli, opisi i objašnjenja svih postojećih kriza, i Zapadna Sahara i Hong Kong… Rešenja se mogu pronaći ali je potrebna dobra volja, ali ne vidim da je ima. Ovde je prvo određen cilj, pa su prema njemu usmeravani pregovori, a cilj je da Srbija prizna tzv. Republiku Kosovo. I onda ne možete doći do cilja zato što je svaki dalji ustupak na vašu štetu. To vidim kao ključno ograničenje svega", kaže Proroković.

Zbog svega, kako dodaje, mišljenja je da se ova kriza može rešiti promenom pregovaračkog formata jer posrednik u dijalogu nije uspeo.

"Ono što je opasno je da je konfliktni potencijal u međuvremenu značajno povećan. Evropska unija nije radila u kontekstu deeskalacije krize nego idemo postepeno ka njenoj eskalaciji i zato bi bolje bilo da se ovo prebaci u Ujedinjene nacije. Tu postoji neka ravnoteža snaga, postoji poverenje i srpske i albanske strane jer imamo velike sile koje će donekle štititi naše interese. Tu se može pronaći rešenje, odnosno može se doći do nekog povoljnog ishoda", smatra Proroković.

 

Раковић: Антисрпска осовина и "НАТО Срби" из Црне Горе

in4s.net

Раковић за Политику: Антисрпска осовина и "НАТО Срби" из Црне Горе - ИН4С

ИН4С

7–8 minutes

---

У Подгорици се ствара група људи који се изјашњавају као Срби, ти „НАТО Срби" нападаће Србију због тзв. геноцида у Сребреници, КиМ, Русије, а видимо такве и у Србији, каже Александар Раковић.

Нови талас напада на председника Србије Александра Вучића из региона обележила је прекјучерашња панел-дискусија „Изазови и прилике за мир у Украјини: евроатлантска перспектива", која је одржана у Подгорици у организацији Атлантског савеза. Удар на спољнополитичку оријентацију Србије и право на суверено одлучивање овог пута покренуо је председник Европског покрета Црне Горе Момчило Радуловић поруком да „што је Путин у Русији, то је Вучић на Балкану, то је иста пракса, разликују се само у томе што Вучић нема нуклеарну бомбу". „Попуштање Вучићу не води у стабилност, већ у даље сукобе", рекао је Радуловић, који се повезује са ДПС-ом и Милом Ђукановићем, понављајући тако фактички „стару" тезу Албина Куртија из Приштине.

Учествовао је и министар одбране Црне Горе Драган Краповић, који је оценио да је регион другачије оријентисан и да један број земаља не прати спољну политику, осим у делу о придруживању ЕУ, као што је Србија. Нагласио је да „само ако смо сви исто оријентисани може доћи до трајне стабилности на западном Балкану и у Европи". Нетрпељивост овог дела јавности у Црној Гори према Србима видела се и приликом заседања парламента на Цетињу, када је група грађана протестовала како би исказала незадовољство због доласка председника парламента Андрије Мандића, а узвикивали су и „Мандићу, фашисто", док су на самој седници забележени инциденти.

Осврнувши се на прекјучерашња дешавања у Црној Гори, потпредседник Владе Србије и министар одбране Милош Вучевић нагласио је да је мржња дела људи на Цетињу „за изучавање, за неке друге експерте" и да није питање за политику. Вучевић је рекао да Србија Црну Гору види као пријатељску државу и да поштује апсолутно њен суверенитет и независност. „Мислимо да су народи најближе повезани, кажем ми смо суштински исти народ, истим језиком причамо, већинска је иста религија присутна", казао је Вучевић. Према његовим речима, политичка елита у Црној Гори вероватно под утицајима или условљавањем неких спољних фактора има потребу да се стално свађа са Србијом. „Ми не желимо свађу са Црном Гором, желимо братске и пријатељске односе, али како год Црна Гора жели да дефинише односе са Србијом, ми ћемо то прихватити. Они су део НАТО алијансе, а ми смо војно неутрални. Обе државе су на европском путу", закључио је Вучевић.

Нови удар из дела Подгорице иде у прилог тези да антисрпску кампању, оличену у нападима на председника Србије, спроводе Загреб, Приштина, Сарајево, као и црногорски сепаратисти из Подгорице. Зато се с правом поставља питање да ли у мањој или већој мери раде по налогу одређених западних центара или оних структура унутар Запада којима је у интересу сатанизација српског народа. Најновију лавину напада покренуо је недавно хрватски министар спољних послова Гордан Грлић-Радман, изјавивши да је „Вучић трабант и сателит Русије". Томе је претходило и паљење лутака с ликовима Вучића и Путина на карневалу у Сплиту. А поводом напада из Приштине и Сарајева, председник Србије пре неки дан је поручио грађанима да не морају да слушају њега, већ да је довољно да погледају и прочитају оне медије за које знају да Србији никада никакво добро нису пожелели.

Подсетио је да су само због онога што је говорио на састанку београдског одбора СНС-а у „Шумицама", у недељу, „од приштинских медија, наравно готово свих екстремистички настројених према Србији и српском народу до екстремних исламистичких медија из Сарајева, сви су као опарени скочили". „Због две ствари – због убрзаног напретка Београда и Србије, због онога што сам рекао – чињенице о платама у региону, и да је Србија данас прва у региону по висини плата, али и због тога што сам рекао да Београд који се увек хвали својом космополитском душом јесте и српски град. А онда су ме и 'Газета' и 'Слободна Босна' напали због тога што сам рекао – хоће да нам укину државу Србију, да нам одузму земљу, да на факс који добијемо одговоримо 'да, газде', а ми нећемо да имамо газде и да будемо слуге ником другом, осим да служимо свом народу. Због тога сам Хитлер, због тога сам најгори у региону. И због тога је регион згрожен. Народе, грађани Србије, сами закључите", навео је Вучић.

Историчар др Александар Раковић за „Политику" истиче да председника Србије готово да нападају из дана у дан за великосрпски национализам, а Русија је сада веома актуелна тема. Говорећи о случају из Подгорице, наш саговорник оцењује да је реч о позиву да НАТО окупира Србију. „Није било неочекивано да га Ђукановићев режим нападне због тога, али је проблем што се сада у Подгорици ствара група људи, као што је Краповић, који се изјашњава као Србин, а почиње да напада и да практично показује НАТО савезу прстом да треба да окупира Србију. Ни Србија ни Република Српска не желе да уђу у НАТО", наводи наш саговорник. Истиче да је опасно што се ствара та група „НАТО Срба" која ће нападати Србију због тзв. геноцида у Сребреници, због КиМ, сада због Русије, и онда видимо такве и у Србији.

„Они су у опозиционом сектору, а имају исту аргументацију, која у ствари треба да стави стигму на Вучића", указује Раковић и додаје да је оно што је недостајало осовини Загреб–Сарајево–Ђукановић, Подгорица–Приштина, сада добијено стварањем групе коју идентитетски можемо да вежемо за те, жаргонски речено, „НАТО Србе". Они су спремни да ураде све што је могуће против Србије, оцењује др Раковић, да би се додворили Западу, коме дугују своје позиције или им је нешто обећано. Најлакше је, како сматра, уперити прстом у Србију, свалити терет за глобалне турбуленције на Русију, а преко Русије онда Србију тумачити као неког руског хегемона на простору бивше Југославије.

„Србија, по мом мишљењу, преко сваке мере игра неутралну улогу у сукобу Русије и Украјине. Људи који су на власти имају одговорност тиме што воде земљу, а из разноразних углова морају да савладају тај проблем и да играју неутралну политику", оцењује Раковић. Говорећи о нападима на председника државе који долазе из Србије, он каже да страни фактор има везе с тим, али и да када нема, стални актери знају шта треба да говоре како би се приближили страном фактору. „Има изричитих сугестија, да не кажем наређења, а с друге стране, има нападне жеље да се додворе фактору који потенцијално, како они мисле, може у некој ситуацији да их доведе на власт. Имали смо 5. октобар, то се догодило у нашој савременој историји", наводи саговорник.

 

standard.rs

Očaj i strah u izjavama evropskih zvaničnika

Алистер Крук

6–8 minutes

---

Da budemo jasni: događaji u Gazi i Ukrajini razotkrivaju dugotrajne strukture kontrole političke moći u Evropskoj uniji, Evropi i u Sjedinjenim Državama. To je razlog panike i podizanja uloga

Vodeće novine medijskog establišmenta u Evropi pišu da „ono što upravlja evropskom politikom danas jeste – strah". Naslovi odzvanjaju strepnjom. „Nemačke elite su zastrašene dok Putin seje smrt po Ukrajini". Britanski premijer sazvao je vanrednu konferenciju za štampu da upozori kako je „demokratija u opasnosti" od „ekstremizma" nakon izborne pobede Džordža Galoveja, rečitog, ponekad žustrog tipa, „trna" u nozi konvencionalne politike (teško da je reč o „ekstremisti").

I u SAD liberalna javna sfera doživljava krah zbog upravo objavljene knjige Belački ruralni bes: opasnost po američku demokratiju (White rural rage: the threat to American democracy) u kojoj su „ruralni belci opisani kao najveći rasisti, ksenofobi, protivnici imigracije, neprijatelji homoseksualaca, najviše opterećeni teorijama zavera i antidemokratski opredeljeni" među demografskim grupama u Americi.

Naravno, strah se – u prvi mah – usmerava prema spoljašnosti, što se očitava u tvrdnji da je ovo nekako „delo" Rusa – nadolazeća pretnja dodatno podstaknuta tvrdnjama o „imperijalnim aspiracijama" predsednika Vladimira Putina, koje sežu daleko van Ukrajine. Međutim, da iskoristimo u obratnom smislu popularnu frazu u mejnstrimu, nema ni najmanjeg dokaza kojima bi se potkrepile ove tvrdnje (na osnovu bilo čega što je Putin rekao prethodnih godina).

Odbrambene linije

Ono što sada zastrašuje Zapad jeste kaskadni niz poraza nanet ukrajinskim snagama nakon povlačenja iz Avdijevke. Novi ukrajinski zapovednik, general Sirski, je nakon što su ukrajinske snage umakle iz Avdijevke najavio povlačenje na nove linije odbrane, ali kako su neki predvideli, ispostavilo se da „povoljniji položaji" o kojima je Sirski govorio zapravo ne postoje.

Ukrajinski fotografi Konstantin i Vlada Liberov, koji dokumentuju rat na licu mesta, upitali su generala Sirskog: „Gde je onda sledeća 'utvrda' (fortesija) – Pokrovsk? Ili tek Konstantinovka?"

Glavnokomandujući OS Ukrajine Aleksandar Sirski daje uputstva vojnicima u jednom od skloništa u Donjeckoj oblasti (Foto: Tanjug/AP Photo/Roman Chop, File)

„Gde je druga linija odbrane", pita se Jurij Butusov, glavni urednik portala Cenzor nakon svog obilaska ove oblasti: „Nemam reči. Pukotina: ovde u Kijevu – vrhovni zapovednik govori jednu stvar, ali je ono što se dešava na frontu potpuno drugačije. Hoću da naglasim da zasad nije izgrađena utvrđena linija iza Avdijevke. Video sam ruske dronove kako napadaju naše vojnike u svojim skloništima – usred polja".

Nema izgrađenih odbrambenih linija – samo na brzinu sklepanih improvizacija – dok Ukrajina pribegava jednostavnom uvođenju u borbu svojih malobrojnih rezervi kako bi osigurala pospepeno povlačenje. Zar lideri NATO nisu uočili ovu prazninu u liniji odbrane? Očigledno nisu…

Treći svetski rat?

Jedna strana sadašnje konstelacije je upravo ovo: Evropska unija je preterano uložila u ukrajinski projekat, a sada vidi kako se ubrzano urušava. Stoga je predsednik Makron na brzinu okupio države Evropske unije (pozivom koji je poslat 24 časa unapred) u Jelisejsku palatu da bi ih upozorio kako je situacija na terenu u Ukrajini postala kritična, a ulozi za Evropu visoki. Rekao je: „Mi se sada nalazimo u kritičnoj tački sukoba u kojoj moramo da preuzmemo inicijativu: odlučni smo da uradimo šta god je potrebno, koliko god dugo je potrebno".

Ono što je Makron u stvari predložio je, međutim, šokiralo okupljene lidere. On se založio za opredeljivanje i slanje grupe evropskih specijalnih snaga u Ukrajinu, ne da bi se direktno borile protiv ruskih snaga, već da bi igrali ulogu strateških „zamki" čiji je cilj da odvrate Rusiju, budući da bi napad na njih izazvao kolektivnu odmazdu NATO pakta protiv Ruske Federacije.

Ovi mamci u obliku vojnih snaga, tvrdi Makron, predstavljali bi strateško odvraćanje i sužavanje vojnog manevarskog prostora Moskve. Bile bi to oaze „nedodirljivog" NATO pakta, razbacane širom Ukrajine. Njegove kolege, užasnute, suprotstavile su se ovoj ideji. Oni su u tim mamcima videli put koji vidi prema Trećem svetskom ratu. „Ludilo" i „neka hvala", bili su odgovori.

Drugo krilo

Drugo krilo evropskog očaja pokazao je britanski premijer Riši Sunak kada je pojurio prema mikrofonu posle rezultata vanrednih izbora u Ročdejlu kako bi upozorio da je „demokratija u opasnosti od ekstremizma".

Jedan analitičar je zabeležio: „Riši Sunak je bio u pravu". „Ovo nije politika, čak ni ona koja bi bila radikalna… to je neartikulisani, nesuvisli bes koji je spreman da deluje u sprezi sa bilo kim ko je takođe besan, makar taj bes bio izazvan kontradiktornim razlozima". Ukoliko ova reakcija zvuči preterano – samo zbog ubedljive pobede Džordža Galoveja u Ročdejlu – pokušaćemo da vam pojednostavljeno prikažemo situaciju.

Isti analitičar (Dženet Dejli u Telegrafu) upozorava: „Da bismo razumeli o čemu se radi sada imamo entitet koji se naziva 'Radničkom partijom' – ime koje sumira tradicionalnu levičarsku posvećenost interesima radničke klase – koji je pobedio na dopunskim izborima u Ročdejlu tako što je na neki način povezao palestinsku stvar u Gazi sa lokalnim radničkim potrebama".

Džordž Galovej tokom proslave pobede na izborima u Ročdejlu (Foto: Christopher Furlong/Getty Images)

Uh! To je zabolelo. A tu su i unutarstranački izbori u Mičigenu, gde je koalicija propalestinskih grupa postavila za cilj da 10.000 glasova osvoji opcija "neopredeljeni" (a upravo za oko 10.000 glasova je Tramp pobedio  u Mičigenu 2016. godine), kako bi poslali poruku predsedniku Bajdenu da frustracija glasača zbog dešavanja u Gazi može da mu ozbiljno naškodi na novembarskim izborima. Na samim izborima, međutim, propalestinska podrška je daleko nadmašila cilj od 10.000 glasova i dobacila do 101.400 glasova. Poruka je poslata, a ako je suditi po izbornom očajavanju u demokratskim krugovima, „poruka je i primljena".

Da budemo jasni: događaji u Gazi i Ukrajini razotkrivaju dugotrajne strukture kontrole političke moći u Evropskoj uniji, Evropi i u SAD. To je razlog panike i podizanja uloga.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Miloš Milojević/Novi Standard

Izvor: Almayadeen

Naslovna fotografija: SIMON WALKER / NO10 DOWNING STREET

BONUS VIDEO:

 

Џефри Сакс: Викторија Нуланд одговорна за погрешну спољну политику САД у последњих 30 година

nspm.rs

: Џефри Сакс у обраћању на Копаоник бизнис форуму: Викторија Нуланд одговорна за погрешну спољну политику САД у последњих 30 година. Почетком деведесетих година било је јасно да Запад не размишља о сарадњи са Русијом

:

6–7 minutes

---

 Један од најпознатијих светских економиста и аналитичара Џефри Сакс оценио је вечерас, обраћајући се као специјални гост на Копаоник бизнис форуму, да је добра вест што је Викторија Нуланд напустила америчку владу, јер је она одговорна за погрешну спољну политику САД у последњих 30 година, у чију је мрежу упала и Србија 1999. године.

"Славим што је Викторија Нуланд напустила владу", рекао је директор Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија Џефри Сакс у онлајн обраћању на Копаоник бизнис форуму.

Подсекретарка за политичка питања САД Викторија Нуланд обавестила је државног секретара Ентонија Блинкена да намерава да напусти ту функцију и оде у пензију, саопштено је из Блинкеновог кабинета.

"Вест да је Нуланд дала оставку би требало да се прослави, јер је била одговорна за спољну политику у последњих 30 година. Била је кључна личност у овом погрешном размишљању Америке, која се определила за доминацију, а не сарадњу", нагласио је Сакс.

"Србија је прва упала у ову мрежу САД бомбардовањем које је трајало 78 дана 1999. године, што је био први улазак САД на савезнике Русије, то јест Србију", навео је Сакс.

Одговорност за ратове у Ираку и Украјини

Подсетио је да је Нуланд била саветница за националну безбедност и, како је рекао, одвела САД у рат у Ираку, а била је и за ширење НАТО-а на Украјину и Грузију, што је довело до рата у Украјини.

Сакс је нагласио да је Викторија Нуланд стајала на Мајдану у Кијеву са демонстрантима када је америчка влада 2014. збацила са власти Виктора Јануковича, који није био за Украјину у НАТО-у, већ за украјинску неутралност.

Русија је затим, подсетио је, организовала референдум по питању Крима и анектирала то полуострво, након чега су се сви етнички руски региони отцепили. И онда је кренуо рат у границама Украјине, додао је Сакс. Навео је да су САД наставиле да инсистирају на томе да ће се Украјина придружити НАТО-у и дошло је до рата који пустоши Украјину која, како је рекао, доста губи на бојишту.

Навео је и да је европска економија на губитку због тога, а посебно немачка економија, која више није конкурентна на међународном нивоу.

О раду са Антом Марковићем 1989. године

Сакс је подсетио да је радио у Југославији 1989. године са Антом Марковићем којем је покушавао да помогне у зауздавању хиперинфлације.

"Дубоко сам веровао у замисао Горбачова да може да буде мир и да је Европа обједињена и да је у то време дошло до краја непријатељстава између Истока и Запада. Али сам научио, да то неће тако лако проћи због геполитичког опредељења САД", навео је чувени економиста.

Каже да је први пут осетио да од тога нема ништа када је тадашњи премијер Марковић предложио да Југославији буде одобрена пауза у враћању дуга како би се обуздала инфлација, али да су Европа и САД одбиле могућност мораторијума 1989. године.

"Имали смо пасиван став Америке и Немачке, и Југославија је била осуђена на пропаст и онда се интерно распала. А идеја Еворпе је била да ће постојати Хрватска и Словенија, а са друге стране Србија, са руске стране ове поделе", навео је Сакс.

"Било је јасно да Запад не размишља о сарадњи са Русијом"

Рекао је да је било јасно да Запад размишља о подели, а не о сарадњи са Русијом. Сакс наводи да је почетком деведесетих година препоручио Белој кући да Русији да време како би се стабилизовала и успоставила фонд за стабилизацију рубље, али је то било све одбијено. Нагласио је да је то била шанса за мир, али да је 1992. било јасно да су САД преузеле униполарну визију - ''зашто да помогнемо Русији''.

"Размишљали су - бићемо број један иако ће нас мало болети, али ће САД бити доминантне, централна Европа ће бити на нашој страни, а Русија на другој", навео је Сакс.

Каже да је постојала доктрина САД деведесетих година да се НАТО прошири на Пољску и Мађарску, а потом и на регион Западног Балкана, али не и на Србију, већ да је разбије и успостави НАТО базу на Косову. Али и да се опколи Русија са НАТО земљама у региону Црног мора, додао је Сакс.

Тада су, како је рекао, САД позвале Украјину и Грузија да постану чланице НАТО 2008. године, што је био план да се поново подели Европа.

"Са економског становишта, ово је била катастрофа, а са геполитичког још већа катастрофа. Мислим да је главна грешка била што је потцењена Русија на сваком кораку овог пута. САД су очекивале да је Русија толико слаба да неће бити у стању да се одупре", рекао је Сакс.

Како је додао, то су биле све погрешне калкулације и дошло је до рата у Украјини, што је био неоконзервативни дебакл те америчке политике.

"Санкције се вратиле као бумеранг европским економијама"

"Али, оно што ме изненађује јесте како је ово за Европу била страшна грешка, Америка је потрошила 100 милијарди долара на ову авантуру, али САД нису економски патиле, док Европа јесте", навео је Сакс.

Рекао је да је раскид Европе са Русијом заиста много коштао и да су се санкције вратиле као бумеранг европским економијама. Оценио је да Русија има предност у конвенционалном наоружању и да ће рат сигурно потрајати још годину или две, али да ће онда Украјина бити потпуно осиромашена када је реч о људима.

"Бајден треба да назове Путина и каже да је проширење НАТО-а погрешна идеја"

"Захтевам да се заустави овај рат и идеја проширења НАТО је била једна страшно погрешна идеја и не треба је више следити. Бајден није способан за преговоре, а требало би да назове председника Путина и каже да је проширење НАТО погрешна идеја", навео је Џефри Сакс.

Амерички економиста да би онда Русија стала са операцијама у Украјини и да би санкције биле повучене и заустављена спирала мржње, која је страшна за Европу и то много више него за Русију.

"Мислим да би Путин прихватио овакву понуду", закључио је Сакс.

(РТС)

 

Вучић: Важно је да се иде на нове изборе

politika.rs

Вучић: Важно је да се иде на нове изборе

7–8 minutes

---

Председник Републике Србије Александар Вучић обратио се данас грађанима из зграде Генералног секретаријата председника Републике.

Ситуација на КиМ

- Ситуација око динара на КиМ никако се није поправила на боље, упркос покушајима да се убеде приштинске власти да повуку своју одлуку. Ми ћемо морати да доносимо важне одлуке којима ћемо проналазити алтернативна решења за исплату принадлежности нашем народу на КиМ - рекао је Вучић и додао да је сасвим јасно да се по том питању никоме не жури.

Три ствари се очекују од Србије

- Притисак на Албанце неће бити већи, већ на српски народ и Србију. Три ствари се од нас очекују. Тражиће де факто или де јуре признање Косова, одрицање од Републике Српске, увођење санкција Русији, став против Кине и марионетски режим у Србији, каже Вучић. 

- Тражи се де факто и де јуре признање Косова, један кључни разлог за који су ми се многи смејали јесте чињеница да ствари у Украјини не иду онако лако и једноставон како су многи на Западу мислили, у њихову корист. Ствари су се промениле и Руси су ти који имају иницијативу. Желели ми или не, постоји опасност, која се догађала у прошлости и вероватно бих, да сам на Путиновом месту увек могао да се позивам на преседан Косова, као што су то и чинили. Зато је важно да се покрије ова тема око Косова и притисци на Србију биће све јачи.

- Одрицање од Републике Српске се види као ометајући фактор на Балкану, од Србије се тражи да ради против РС и бићемо добри када се будемо одрекли РС и када будемо критиковали РС. Увођење санкција Русији и усклађено деловање против Кине. Они уствари желе враћање старог режима, марионетског режима којима су управљали, којима могу да кажу било шта и они ће све да прихвате. Политички фактори које неки желе да виде на власти, управо се овако понашају. Када Ана Брнабић одговори некоме од немачких званичника, појаве се домаћи политичари који кажу да је срамно такво понашање и да је боље да будемо улизице. Имате све, они би признали Косово и то не крију, они су за увођење санкција Русији и против сарадње са Кином и са одушевљењем прихватају да буду марионете.

Демонизација Србије

- Већинска Србија и наш народ то не прихватају и зато су притисци све већи. Они се проводе преко институција, организација и агенција, као и преко политичара. Преко медија, они имају задатак за сталну криминализацију Србије, стварање опште атмосфере како је веома лоше. Како се то ради? Имате пример, јуче су објавили у Јунајтед групи, "Вучићев сарадник очитава бројила у Србији", то је насловна страна, а ја немам појма ко је човек. Нит ми ишта значи његово име и презиме, а онда се испостави да је он мој сарадник тако што је био кум на некој слави пре неколико година у Новом Саду. Дехуманизација, "Вучићев отац му није отац, син му није син" и тако даље, до опште атмосфере где ти људи, после безброј понављања, изгледа да су поверовали то, а то је прича Борка Стефановића који каже "Вучић нас води у сиромаштво и корупцију", а људи у Србији никада мање сиромашно нису живели.

- Притисци преко невладиног сектора, исти рецепт, домаћи, регионални, међународни. Увек се исто понашају и синхронизовано делују кад год је потребно. Код нас са истим финансијерима, исти је став. Различите групе за притисак, то ће ићи преко неких верских, навијачких и многих других.

- Стална демонизација Србије због недемократских односно, аутократских тенденција. Имате поделу на два дела, избори недемократски, без доказа, а друго је лоше стање у медијима. Друго је чувена Бањска, и то је постало опште место из два разлога. Један је да би се увек смањила кривица Куртијевог режима, да се не би писало о протеривању Срба. Треће, оно што можете да видите сваки дан, стварање безбројних, бесмислених и измишљених афера у смислу опште атмосфере. Сваког дана измислите неког Вучићевог сарадника. Ово сам само желео да људима покажем како то изгледа, зашто се такве ствари дешавају, да не мисле да је то случајно. То није изазвано стварном бригом за ситуацију у Србији. Уколико Србија буде успевала да држи слободарски курс и не буде пала под оне под којима је била 12 година, када је разорена цела Србија, несумњиво је да ће се овакве ствари наставити.

Нови избори

- Упутио сам позив за разговор представницима 10 изборних листа, обавио сам разговоре са 5, обавићу са још 2, а 3 листе, Суље Угљанина, као и листе Нове Демократске Србије и Србија против насиља неће да се појаве. Већ од тада теку рокови и тече време за избор мандатара. Очекујем да од оних који творе већину ме обавесте и јавност обавесте о новом мандатару, каже Вучић.

- Разговарао сам са победничком листом у Београду, мој савет је да, иако знам да имате већину, да негујемо демократију због себе, и да се иде на нове изборе, јер боље и да изгубите него да учествујемо у крађи избора као 2008. године.

О платама

- Испред нас су били 2014. године Црна Гора, имали су 490 евра просечну нето плату. Србија је имала 330 евра. БиХ је имала 374, а Македонија 320 евра плату. Делили смо треће и четврто место. Децембар 2023. године, Србија је имала 812 евра просечну плату, очекујемо да у марту, она буде 855+. У децембру нисом имали повећање минималца, нисмо имали повећање зарада, што нам све долази на ових 812 евра. Црна Гора у јануару 819 евра, 35 евра испод Србије, а били су 50 одсто испред нас пре 10 година. Стопа јавног дуга Србије је 50 одсто нижа данас од стопе Црне Горе. Са деобе 3 и 4 места, први смо у региону по висини плата. У децембру је 842 евра имала Бугарска, дали смо се у трк и да престигнемо Бугарску, Румунија је имала 1.019 и то нам је сада циљ, да престигнемо и њих.

- Ово су добри показатељи. Важно је да сви људи разумеју да је ово од приоритетног интереса за нашу земљу на европском путу. За нас је од страховито великог значаја ово што радимо по питању зелених коридора, ПЕМ конвенција, не можемо да довучемо новог произвођача аутомобила, јер треба да имамо 50 одсто производње у Србији, да би они могли да извозе. Очекујемо да стране инвестиције ове године премаше пет милиона евра. Мађарска је мало испред нас, Румунија 2,8 милијарди. Не заборавите да немамо море и немамо улагања у велике хотеле, пословне просторе на морској обали као што има добар део земаља у окружењу.

- Веома сам забринут за ситуацију на Косову и Метохији. Нећемо наше људе оставити на цедилу. Они ће добити своје плате и пензије. Надам се да ћемо у наредним данима и недељама пронаћи решење за српски народ - истакао је председник.

Покрет

- У наредних седам дана ћу повући неке потезе, позваћу неке људе који могу да разумеју наду и шансу Србије која може бити ако се ујединимо. То је уједињавање за будућност Србије. Ако желите добродошли сте, ако не желите идите код ових других јер овде нећете да зарадите.

View article...

Enclosures:

160z120_Tan2024-03-0210184900_1.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_03//160z120_Tan2024-03-0210184900_1.jpg

 

Lanski: Srbija ključna zemlja u regionu, Prištini nedostaje spremnost za dijalog

kosovo-online.com

Lanski: Srbija ključna zemlja u regionu, Prištini nedostaje spremnost za dijalog - Kosovo Online

2–3 minutes

---

Odluke kojima Kosovo pribegava, poput ukidanja dinara u platnom prometu - nisu pametne i pokazuju da u Prištini nedostaje spremnost za dijalog, ocenio je ekspert za Balkan, austrijski advokat Gabrijel Lanski.

Lanski je za Kosovo onlajn, komentarišući poslednje poteze kosovske vlade, istakao da se mora ići putem saradnje u svim oblastima, zbog čega ukidanje dinara i slične mere nisu dobre, ni pametne.

"Verujem da trenutno postoji nedostatak spremnosti da se ostvari komunikacija i dijalog, a bez toga neće funkcionisati", rekao je Lanski, čija je advokatska kancelarija organizovala promociju srpskog izdanja knjige nekadašnjeg izaslanika EU za Kosovo, Volfganga Petriča u Beogradu.

Lanski je istakao da je Srbija ključna zemlja u regionu i da bi i za nju bilo dobro da se nađe rešenje za kosovsko pitanje.

"Srbija je ključna zemlja u regionu. Ona je tu ulogu imala i imaće je. I Srbiji bi bilo dobro da se pronađe rešenje kosovskog pitanja. A, i Kosovu je potrebno rešenje", podvukao je Lanski.

Na pitanje u vezi sa konstantnim pritiscima na Srbiju, između ostalih i preko Evropskog parlamenta i austrijskog poslanika poput Andreasa Šidera, konstatovao je da su se„geopolitičke tenzije drastično promenile" i da zemlja koja ima uravnotežen poziciju, postaje meta pritisaka.

"Srbija je zauzela stav koji pozdravljam. Neophodne su nam zemlje koje imaju uravnoteženu poziciju sa kojima je moguć dijalog. Taj neutralni stav omogućava razgovore sa svim stranama. Međutim, zbog toga i raste pritisak na Srbiju. Ali, i pored pritisaka, Srbija uspeva da ostavi sva vrata otvorena", rekao je Lanski, navodeći kao primer i značajne odnose koje Srbija neguje sa Kinom.

Srbija u Evropi ima funkciju "graditelja mostova", dodao je Lanski.