Живадин Јовановић: ПРЕЛАЗИ ЛИ ОВО ЗАПАД РУБИКОН И ОБЈАВЉУЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ВРЕДАН НИ ПОСТОЈАЊА?

fakti.org

Jовановић: Имамо ли нешто важније од бољег живота, јесмо ли спремни за стратешке политичке одговоре?

2–3 minutes

---

ПРЕЛАЗИ ЛИ ОВО ЗАПАД РУБИКОН И ОБЈАВЉУЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ВРЕДАН НИ ПОСТОЈАЊА?

(Карикатура: Тошо Борковић)

* Прелазак Рубикона не покривају стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права Републике Српске, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у Савету Европе, јер није извршио „два од три услова". Не покривају, а поготову не ремете логику Запада. Напротив!

_____________________________________________________________

           НЕМАЧКА влада предводи акцију да Генерална скупштина УН усвоји резолуцију којом би се српска нација жигосала као геноцидна.

           Какав избор, какво лидерство земље која је у једном веку извршила четири агресије против српског народа!

           Јасеновац, Јајинци; Крагујевац, Краљево, Ниш...

           Грчка посланица у ПССЕ Дора Бакојани, сестра премијера Мицотакиса, предводи акцију да се тзв. Република Косово прими у Савет Европе.

           Какво слепило!

           Понижавање, застрашивње и етничко чишћење Срба са Косова и Метохије улази у завршну фазу под покровитељством политичког Запада.

           Цинични „поклон-пакет" стиже Србији када обележава 25. годишњицу злочиначке оружене агресије НАТО.

           Да ли то политички Запад објављује да прелази Рубикон и баца коцку – да срски народ није народ вредан постојања и поштовања већ парија!

           Стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права Републике Српске, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у Савету Европе, јер није извршио „два од три услова", не покривају прелазак Рубикона, поготову не ремете логику Запада.

           Напротив!

           Имамо ли важније вредности од егзистенцијалних?

           Јесмо ли спремни за стратешке политичке одговоре?

           (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

Osiromašeni uranijum: efekti, mitovi i zablude | Prof. dr Koviljka Stanković

Osiromašeni uranijum: efekti, mitovi i zablude | Prof. dr Koviljka Stanković | Agelast 226 Agelast

https://www.youtube.com/watch?v=mCD1lZznyew Naša nova gošća je prof. dr Koviljka Stanković, vanredna profesorka na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, za užu naučnu oblast nuklearna tehnika i predsednica Srpskog nuklearnog društva. S obzirom na novonastale okolnosti u našoj zemlji, pozabavili smo se temom zakonske regulative o nuklearnim programima, samim modularnim reaktorima, ali smo govorili i o principima rada reaktora, gorivima za reaktore gde smo pokrivali i teme poput jonizujućih zračenja i adresiranja mitova o uticaju osiromašenog uranijuma na ljude i životnu sredinu. Takođe smo pokrivali teme o primenama fizike atomskog jezgra na problem klimatskih promena, kao i primenu u medicini, agrokulturi, arheologiji i drugim oblastima. Naravno, jedan deo je posvećen, ne samo zračenjima, već i zaštiti od zračenja i upravljanju nuklearnim otpadom.

 

Срђа Трифковић: Visoka umetnost neutralnosti

standard.rs

Visoka umetnost neutralnosti

Срђа Трифковић

9–11 minutes

---

U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u Aziji. Na drugoj je praktično ostatak čovečanstva

Tekst koji sledi je prvi put objavljen u štampanom izdanju lista Die Weltwoche, vodećeg švajcarskog nedeljnika. 

***

Većina u istoriji poznatih majstora spoljne politike bili su u službi velikih sila. Naravno, potrebno je mnogo umešnosti i istančanog osećaja da se dostigne državnički rang Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka. Ali dosta pomaže ako se može raspolagati instrumentima jedne velike, moćne države.

Vođe malih i slabih zemalja moraju se podvrgnuti jednom mnogo težem testu sposobnosti, naročito kada su na više frontova suočeni sa brojnim izazovima. Moraju pronaći pravu ravnotežu između njihovih ciljeva i sredstava, a ograničene resurse jedne male zemlje optimalno raspodeliti na konkurentne prioritete je test sposobnosti jednog istinskog državnika. Njegova postignuća često ostaju nedovoljno poznata, jer su posledice njegovog delovanja za ostatak sveta od ograničenog značaja. U HH veku padaju mi na pamet primeri Irca Ejmona de Valere i Portugalca Antonija Salazara.

Jedan uporedivi i možda dirljiv primer u naše vreme pruža srpski predsednik Aleksandar Vučić. On stoji pred tim međusobno povezanim istovremenim izazovima:

1. Zapad od Vučića zahteva da normalizuje odnose sa Prištinom. To je jasan eufemizam za priznanje nezavisnosti srpske južne pokrajine od strane Beograda, koja je od 1999. okupirana od NATO i koja je 2008. godine jednostrano proklamovala svoju nezavisnost. Pravo Srbije utemeljeno je u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, čije važenje prihvataju i tri zapadne sile sa pravom veta. Istovremeno, one su namerno prekršile ova pravila, dok su ih Kina i Rusija striktno poštovale. Kao što je Vučić često naglašavao: vrhunac zapadnog licemerja je da se suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine posmatra kao neprikosnoven, dok se suverenitet i teritorijalni integritet Srbije povređuje.
2. Zapad požuruje Vučića da prihvati reviziju Dejtonskog sporazuma koji od 1995. osigurava mir u Bosni i Hercegovini. Paket mera koji je predložio nezakonito imenovani „visoki predstavnik" Kristijan Šmit iz Nemačke bi de fakto značio uništenje Republike Srpske. Jedna takva prinudna unitarizacija, u korist muslimana, destabilizovala bi Bosnu i Hercegovinu i region, a situaciju ponovo dovela na početak; naime, na izbijanje rata 1992. godine.
3. Zapad očekuje od Vučića da se priključi sankcijama protiv Rusije, iako je srpski proces evrointegracija potpuno zaustavljen, a zemlja bi u slučaju takve odluke pretrpela enormne, nenadoknadive gubitke.

Kratka retrospektiva

Po sve tri tačke među Srbima u značajnoj meri vlada jedinstvo oko toga da otpor nije samo moguć, nego i apsolutno neophodan. Čak i prozapadne stranke, koje su na parlamentarnim izborima u decembru dobile nešto preko 20% glasova, su prilično suzdržane kad je reč o ovim pitanjima.

Da bi se razumeo nepovoljan položaj Aleksandra Vučića i Srbije neophodna je kratka istorijska retrospektiva.

U godinama 1989-1991. iznenada se raspao sovjetski monolit: zapadni savez izašao je kao pobednik. Tako se koncept dugoročnog obuzdavanja Džordža Kenana, koji je prvi put predočen u čuvenom „Dugom telegramu" iz 1946. i godinu dana kasnije utemeljen u Trumanovu doktrinu, pokazao kao jedna od najuspešnijih geopolitičkih strategija u istoriji.

Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito prima akreditive od novog ambasadora SAD, Džordža Kenana, na Brionima, 16. maj 1961. (Foto: Fejsbuk/Muzej Jugoslavije/Museum of Yugoslavia)

U sledeće četiri decenije, Jugoslavija je nakon raskida sa Sovjetskim Savezom uživala jednu prilično komotnu nišu između suprotstavljenih saveza. Njena politika nesvrstavanja odgovarala je Titovoj dubokoj sujeti i sa sobom je donela mnogo privrednih i političkih prednosti. Ipak, to nije funkcionisalo: zemlja je, zapravo, u poslednje dve decenije svog postojanja doživela niz kriza, iako su je tokom Hladnog rata obe supersile ostavile na miru.

Potom je, iz razloga koji još uvek nisu potpuno razjašnjeni, NATO izgubio kontrolu. Pred kraj svog dugog života, Kenan je upozorio da je ekspanzija NATO saveza bila najgora strateška greška u istoriji SAD. Kenan, koji je tokom Hladnog rata bio oduševljeni pristalica NATO pakta, razumeo je da bi širenje Alijanse primoralo Rusiju u odbrambeni stav. Ispravno je predvideo da bi to  ponovo vodilo ka atmosferi Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada. Događaji koji su usledili, a koji svoj vrhunac dostižu u američkom posredničkom ratu u Ukrajini, dali su mu za pravo.

Jugoslavija se odmah našla na raskrsnici. U vreme Kosovskog rata Bila Klintona protiv Srbije od pre četvrt veka (od 24. marta do 7. juna 1999.) NATO se razvio u oruđe globalističko-hegemonističkog duopola u Vašingtonu, očajnički tražeći novu misiju u svetu posle Hladnog rata. Bio je to rat gole, ničim isprovocirane agresije. Argumenti su dobro poznati. Proces je donekle podsećao na to kako je Atina, stekavši vodeću ulogu u  grčkom svetu tokom Persijskih ratova, pokušala takav položaj da u narednim decenijama iskoristi za sticanje panhelenske hegemonije.

Upadljiva sličnost

Posledica metamorfoze NATO-a je da taj savez u ovom trenutku ima jasan sovjetski karakter. Strategijski koncept 2022. sadržao je čisto ideološke reference na „izazove klimatskih promena" i „značaj rodnih perspektiva za bezbednost svih nas". Istovremeno, SAD su uspele da svojim evropskim saveznicima nametnu strožu disciplinu nego što je to  SSSR ikada mogao da učini sa svojim satelitima. Upadljiva sličnost današnjeg NATO pakta sa nekadašnjim Varšavskim paktom je jaz između zvanične retorike, monolitno pompezne i političke, sa vojnom i privrednom realnošću Evrope.

Kako mi je nedavno rekao istaknuti beogradski analitičar, očigledna spremnost „stare Evrope" da našteti sebi kako bi naštetila Rusiji mogla bi se posmatrati kao pogrešna, ali ipak racionalna, kada bi ona počivala na jasnoj strategiji da se iznudi povoljan ishod rata u Ukrajini – ali takva strategija ne postoji, i Srbi su toga potpuno svesni.

Aleksandar Vučić to, naravno, vidi. Stoga, on zazire da popusti pred pritiskom sa Zapada u ovoj kasnoj fazi i da uvede sankcije Rusiji. Sve dok NATO odbija da čak i razmišlja o diplomatskom rešenju konflikta – Vučić nema podsticaja da to čini. Ne postoji zapadni paket koji bi pomogao Srbiji da nadoknadi gubitke, već samo zahtev da se priključi i da snosi troškove koje to sa sobom nosi.

Ovo se u hobsovskom smislu možda moglo objasniti dok je rat išao loše po Rusiju. Danas to, očigledno, više nije slučaj. Bivši najviši savetnik Pentagona i pukovnik u penziji američke vojske, Daglas Mekgregor, u više navrata je iznosio mračnu procenu zapadnih izgleda u Ukrajini. Mekgregor – visokorangirani službenik pod bivšim predsednikom Donaldom Trampom – iznova ponavlja da je praktično sve završeno. Slična upozorenja postoje i kod doajena američke geostrategije Edvarda Lutvaka koji predlaže da bi rat trebalo okončati kompromisom, čak i bi taj kompromis bio „slab i odvratan". Svetski poznati ekonomista Džefri D. Saks označio je Ukrajinu kao „najmlađu neokonzervativnu katastrofu" koja će voditi ka „daljem geopolitičkom debaklu" za SAD.

Izvan saveza

U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u azijsko-pacifičkom prostoru (Australija, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja) – oko osmine svetskog stanovništva i nešto preko polovine njegove privrede – a na drugoj strani svi oni koji odbacuju hegemonistički poredak, praktično ostatak čovečanstva.

Otežavajuća okolnost je to da je novi globalni NATO – baš kao njegov prethodnik oličen u Varšavskom paktu – ideološki krut i ne toleriše odstupajuća mišljenja. Ono što je NATO u svom strateškom konceptu označio kao izazove za „naše interese, bezbednost i vrednosti" obuhvata i suprotstavljanje čitavoj paleti osvešćenih (wokeness) dogmi, uključujući transdženderizam i azbučni kult LGBT-a. Osim toga, Vašington i Brisel su sve više odlučni da svako neprihvatanje njihovih zapovesti posmatraju kao izazov.

Vojnik nosi zastavu NATO pakta tokom posete nemačke ministarke odbrane, Ursule fon der Lajen, nemačkim trupama raspoređenim u vojnoj bazi Rukla u Litvaniji (Foto: Ints Kalnins/Reuters)

U međuvremenu, Srbi jasnom većinom žele da ostanu izvan tog „saveza vrednosti". Uprkos tome, moguće članstvo u EU – spojeno sa vojnom neutralnošću države – ostaje strateški cilj vlade. Često dvosmisleno formulisane spoljnopolitičke vodilje predsednika Vučića odražavaju njegovu želju da, u ophođenju sa blokovima moći, hoda po tankoj liniji. Ta politika je u skladu sa stavom većine Srba.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Novi Standard

Izvor: Štampano izdanje lista Die Weltwoche

Naslovna fotografija: Free Stock photos by Vecteezy/sb2010)

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Јовановић поводом Куртијевог пописа: Ко ће и како пописати 230.000 протераних Срба и осталих?

~2 minutes

---

АКО ТО ДОЗВОЛИ, СРБИЈА ЋЕ ПРИСТАТИ ДА „ПОПИС" БУДЕ МЕРЕЊЕ УЧИНКА ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА

Живадин Јовановић

* Да ли смо и сами почели да верујемо у оно што нам западни партнери непрекидно говоре - да су таква питања знак окретања прошлости и скретања пажње са пута у сјајну ЕУ будућност!?

______________________________________________________________

          ЧУЈЕМО да Курти организује попис становништва.

          Вероватно процењује да је после отимања српских имања, дугих цеви изградње база и освајања општинских зграда на Северу Покрајине, добијања модерног наоружања, обећања НАТО, затварања Срба, протеривања робе из централне Србије и динара - створио идеалне услове да измери учинак фазне "Олује".

          Ко ће и на који начин пописати око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца? То питање можда треба поставити СБ УН који има мандат над Покрајином, а можда, паралелно, и Савету Европе који се стара о поштовању људских права.

          Тек да знају да знамо шта (не) раде.

          Или смо и ми сами почели да верујемо у то што нам западни партнери непрекидно говоре - да су таква питања знак окретања прошлости и скретања пажње са пута у сјајну ЕУ будућност!?

          (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

iskra.co

75 година НАТО-а: Лажи, агресија и промоција демократије

7–8 minutes

---

04.04.2024. - 9:10

 

Getty © Reg Speller/Fox Photos/Hulton Archive

Организација северноатлантског споразума, познатија као НАТО, основана је 4. априла 1949. године потписивањем Северноатлантске повеље у Вашингтону. Алијанса је по оснивању имала 12 држава чланица, предвођених од стране САД и њених главних западноевропских савезника – Велике Британије и Француске.

НАТО је основан у предвечерје Хладног рата, који ће обележити другу половину 20. века. Иако се у оснивачкој повељи Совјетски Савез нигде не помиње експлицитно, свима је било јасно да се иза фраза о "промоцији стабилности и просперитету у области северног Атлантика" крије страх од наводне "комунистичке претње са истока".

Намере западних савезника огољене су након што су они 1954. године одбили совјетски предлог за уједињење Немачке, повлачење страних трупа и приступање СССР-а Алијанси.

Та одлука је цементирала поделу хладноратовску поделу Европе и подстакла Совјете да годину дана касније формирају сопствени војни блок – Варшавски пакт. Исте године, Западна Немачка је приступила НАТО-у.

Током Хладног рата, НАТО је углавном играо пасивну улогу у односу на званичну политику САД, а проширио се само једном – 1982. године, када је Шпанија постала 16. чланица Алијансе.
Крај Хладног рата и буђење НАТО-а

Крај Хладног рата и распад СССР довели су у питање сврху постојања НАТО-а: пошто претње са истока више није било, од чега су се државе чланице Алијансе тачно браниле? Пошто је период конфронтације великих сила коначно окончан, многи су веровали да ће Европа и свет превазићи блоковску поделу и формирати нову безбедносну инфраструктуру – "Европу као заједнички дом", како је то назвао последњи совјетски лидер Михаил Горбачов.

Ипак, на Западу, а пре свега у САД, није било апетита за тако нешто. У администрацији тадашњег америчког председника Џорџа Буша Старијег о том сценарију се никада озбиљно није ни размишљало, а опстанак НАТО-а је третиран као једина опција.

У центру пажње 1990. године нашло се питање све извеснијег уједињења Немачке, као и ширење НАТО-а на територију некадашње ДДР. У том контексту је тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер, током састанка са Горбачовом 9. фебруара 1990, изрекао познато реченицу да се, ако Совјети прихвате ширење НАТО-а на источну Немачку, Алијанса неће ширити "ни инч на исток".

Иако Бејкерово обећање никада није озваничено на папиру (у великој мери због противљења председника Буша, који је сматрао да је су обећања његово државног секретара била "претерана"), постоји довољно сведока да је оно ипак постојало – а међу њима је и тадашњи амбасадор САД у Москви Џек Метлок.

Управо је Метлок почеком 2022. открио и да је Буш Горбачову годину дана раније, током самита на Малти, обећао да "уколико СССР допусти државама Источне Европе да саме доносе спољнополитичке одлуке, САД то неће злоупотребити", чиме је још једном (имплицитно) обећао да неће бити ширења НАТО-а. Метлок је такође рекао да је ширење НАТО-а на исток "највећа стратешка грешка од краја Хладног рата".

Обећања америчких званичника, међутим, очигледно нису имала тежину, а у Вашингтону су распад СССР-а посматрали као догађај којим се бришу све до тада преузете обавезе. Упркос противљењу Русије, Алијанса је убрзо започела преговоре о чланству са Пољском, Мађарском и Чешком, које су постале чланице 1999. године.
Нова улога НАТО-а: Ширење "демократије" или америчких интереса?

У недостатку једног великог непријатеља након распада СССР, НАТО је у постхладноратовском периоду морао да редефинише своју улогу. Алијанса је, под утицајем САД, као новог светског хегемона, временом преузела улогу "светског полицајца" који би требало да "донесе мир и стабилност" у свету – ако је потребно и без одобрења УН.

НАТО је своје прве операције спровео током Рата у Босни и Херцеговини – иако је реч о унутрашњем сукобу државе која није чланица Алијансе. НАТО је у почетку спроводио забрану лета изнад БиХ и ембарго на увоз оружја, али је од 1994. почео и са директним ударима на положаје Војске Републике Српске.

Пет година касније, свега неколико дана уочи 50. годишњице оснивања НАТО-а, Алијанса је започела своју до тада највећу, али и најконтроверзнију операцију – бомбардовање СР Југославије. НАТО је свој ангажман правдао наводним геноцидом над Албанцима на КиМ, као и потребом да се што пре оконча оружани сукоб у јужној српској покрајини.

Иако за то нису имали одобрење Савета безбедности УН, државе чланице тог наводно "одбрамбеног савеза" започеле су агресију против једне суверене државе чиме су прекршене мање више све релевантне међународне повеље.
Током прве деценије 21. века, у којој је спољнополитички авантуризам Вашингтона достигао до тада незапамћене размере, НАТО је углавном играо споредну улогу у низу америчких интервенција на Блиском истоку – од Авганистана, преко Ирака до Либије.
Ширење НАТО-а на исток: Добровољно или не?

Од окончања Хладног рата до данас, број чланица НАТО-а повећао се са 16 на чак 32. Последња међу њима, Шведска, приступила је Алијанси пре само неколико недеља.

Док је у некима од њих, попут Пољске, Чешке, Мађарске и балтичких република, постојао широк консензус око подршке приступања Алијанси, у другима је то било у најмању руку упитно.

Примера ради, грађани (тадашње) Републике Македоније су 2018. године гласали на референдуму о прихватању Преспанског споразума са Грчком, којим је било предвиђена и промена имена те државе.

Влада, која је и поред противљења значајног дела популације желела да прогура референдум и споразум, је у референдумском питању поменула "чланство у ЕУ и НАТО" – за шта су имали подршку како САД, тако и ЕУ, који су на ширење НАТО-а.

Опозициона ВРПО-ДПМНЕ, која се противила споразуму, позвала је грађане да бојкотују референдум – у чему су и успели, пошто је на њега изашло тек 36 одсто уписаних бирача, значајно мање од 50 одсто колико је било потребно да би референдум био валидан.

Македонској влади и западним лидерима то очигледно није сметало, пошто је споразум ускоро ратификован, а (сада Северна) Македонија је 2020. постала тридесета чланица НАТО-а.

Још један пример земље која је у НАТО ушла вез унутрашњег консензуса је Црна Гора, која је пуноправна чланица Алијансе постала 2017. године. Иако су истраживања јавног мњења годинама уназад показивала да су грађани те земље у најмању руку подељени по питању чланства, тадашња влада предвођена ДПС-ом одбила је да распише референдум – иако су то тражили представници опозиције.

Алекса Пауновић

 

Izgradite socijalistički pokret protiv rata i fašizma! Podržite WSWS!

pcnen.com

Izgradite socijalistički pokret protiv rata i fašizma! Podržite WSWS! - PCNEN

PCNEN

6–8 minutes

---

Apel Davida Northa

U posljednjoj sceni Oscarom nagrađenog filma Oppenheimer, fizičar se prisjeća razgovora s Albertom Einsteinom u kojem su razmatrali mogućnost da je njihov teorijski rad pokrenuo lančanu reakciju koja bi 'mogla uništiti cijeli svijet'. A Oppenheimer, užasnut prijetećom opasnošću od nuklearnog rata, kaže Einsteinu: 'Vjerujem da jesmo.'

Film zatim završava slikama interkontinentalnih balističkih projektila i nuklearnih eksplozija koje preplavljuju planet.

Zastrašujuća vizija Roberta Oppenheimera sada prijeti da postane stvarnost. Gotovo osamdeset godina nakon spaljivanja Hirošime i Nagasakija, imperijalistički piromani u Washingtonu i njihovi saveznici u Evropi bezobzirno eskaliraju sukob s Rusijom, izjavljujući da ih neće obuzdati prijetnja nuklearnog požara.

I dok Bidenova administracija i njeni NATO saveznici igraju ruski rulet s nuklearnim oružjem u Ukrajini, oni novcem i oružjem podupiru izraelsko genocidno 'konačno rješenje' takozvanog 'problema' palestinskog otpora 75-godišnjoj cionističkoj opresiji. Izraelske vojne snage ubile su više od 30,000 stanovnika Gaze. Najmanje dvije trećine žrtava su žene i djeca.

Genocid u Gazi i nemilosrdna eskalacija NATO-a prema nuklearnom Trećem svjetskom ratu samo su najbrutalnije manifestacije srozavanja kapitalističkog sustava u barbarstvo. Definirajuće karakteristike današnjeg kapitalizma i njegove vladajuće klase su nezasitna pohlepa, brutalnost i kriminalna ravnodušnost prema sudbini čovječanstva i budućnosti planeta. Ništa neće stati na put korporativnim profitima i akumulaciji osobnog bogatstva.

Odbijajući provesti dobro poznate i učinkovite javnozdravstvene mjere za zaustavljanje širenja COVID-a jer bi smanjile profitne marže, kapitalističke vlade su prihvatile smrt preko 28 milijuna ljudi diljem svijeta, s više od milijun tih žrtava u Sjedinjenim Američkim Državama. Bidenova administracija govori o COVID-u samo u prošlom vremenu, kao da se pandemija može zaustaviti jednostavnim ignoriranjem. Ali virus nas ne ignorira. Milijuni ljudi boluju od Dugog COVID-a, a tisuće i dalje umiru od infekcije svakog tjedna.

Taj pad u barbarstvo nespojiv je s demokracijom. Fašističke tendencije rastu u svakoj kapitalističkoj zemlji. Budući Hitleri vjeruju da se njihov čas bliži. Donald Trump je groteskna manifestacija ovog globalnog procesa u SAD-u.

Biden tvrdi da je njegov reizbor u studenom nužan za spas demokracije. Ali ako je teturajući Biden sve što stoji između demokracije i fašizma, onda je demokracija na izmaku. U svakom slučaju, središnji cilj Bidenove administracije, eskalacija rata s Rusijom i intenziviranje konfrontacije s Kinom, zahtijeva militarizaciju društva – odnosno nametanje divlje štednje i diktatorskih oblika vladavine.

Ništa ne može zaustaviti pad u društveno i političko barbarstvo osim razvoja globalnog masovnog pokreta radničke klase protiv kapitalizma, na temelju međunarodnog socijalističkog programa.

U ovom povijesnom procesu, o kojem ovisi budućnost čovječanstva, World Socialist Web Site – online glas Međunarodnog odbora Četvrte Internacionale i Stranke socijalističke jednakosti u Sjedinjenim Američkim Državama – igra ključnu ulogu.

WSWS je jedina publikacija koja nastoji radničku klasu, koja ulazi u borbu protiv kapitalizma, naoružati istinskom socijalističkom perspektivom.

WSWS govori istinu radničkoj klasi. Kapitalizam se ne može reformirati. Na kapitalizam se ne može vršiti pritisak da usvoji razumniju i humaniju politiku. Profitni sustav neće raditi kompromis s radničkom klasom. Stoga radnička klasa ne može napraviti kompromis s kapitalizmom.

U mjesecima koji su pred nama, kapitalistički mediji će izbacivati svoje laži, stvarati smetnje, širiti propagandu i činiti sve što mogu da opravdaju imperijalističke ratove i genocidne zločine.

Mediji pod kontrolom korporacija, s neograničenim resursima, tvrdit će da nema alternative Bidenu i Trumpu. Minimizirat će izvješća o kandidatima trećih strana, a svakako će nastojati prikriti sve informacije koje se odnose na predsjedničku kampanju Josepha Kishorea, kandidata Stranke socijalističke jednakosti. Nacionalni odbor Demokratske stranke, prema izvješćima u tisku, planira voditi ono što naziva 'sveobuhvatnim ratom' protiv kandidata trećih stranaka.

Rat koji planiraju uključuje sustavne i nemilosrdne napore da se zaustavi prikupljanje potrebnih financijskih sredstava od strane kandidata treće strane.

Bivši senator Demokratske stranke koji igra središnju ulogu u napadu na kandidate treće strane izjavio je da će Bidenova kampanja 'potrošiti hrpu novca' kako bi potisnula opoziciju koja je izvan institucionalizirane dvostranačke korporativne diktature.

Očekujemo da će World Socialist Web Site biti meta – kao što je bila godinama – nastojanja vlade i korporacija da potisnu političku opoziciju. Navikli smo se boriti protiv cenzure.

Ali u ovoj izbornoj godini, kada je toliko toga na kocki, potpora čitatelja World Socialist Web Site-a kritičnija je nego ikada. Nezamjenjiva i neponovljiva analiza WSWS-a mora se nastaviti. Naši pisci moraju znati pratiti i pisati o svjetskim i domaćim događajima. WSWS mora biti u stanju nastaviti mobilizirati masovno protivljenje holokaustu u Gazi, eskalirajućem krvoproliću u Ukrajini i trajnoj društvenoj devastaciji uzrokovanoj pandemijom.

WSWS mora biti u poziciji da predvodi borbe radničke klase, razotkrije izdaju sindikalne birokracije i pomogne u razvoju International Workers' Alliance of Rank and File Committees.

Bez obzira na represivna ograničenja koja su nametnule dvije kapitalističke stranke i korporativni mediji, World Socialist Web Site mora pružiti analizu, iz socijalističke perspektive, predsjedničke kampanje 2024. godine. Mora razotkriti reakcionarne planove Trumpa i Bidena i pobrinuti se da kampanja Joea Kishorea i drugih kandidata treće strane koje su blokirali kapitalistički mediji dobije odgovarajuću novinarsku pokrivenost.

Zato vas molim da danas date značajnu donaciju World Socialist Web Site. Ništa, baš ništa važno ne može se postići bez borbe i žrtve. A što može biti važnije nego stati na kraj kapitalizmu, spasiti svijet od barbarstva i osigurati budućnost čovječanstva.

Stoga vas pozivam da odete na wsws.org/donate i date najveći mogući doprinos.

Hvala vam.

www.wsws.org

 

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

politika.rs

Шапић: Кућа цвећа да постане музеј српске историје, а Тито да се врати у Кумровец

2–3 minutes

---

Председник Привременог органа града Београда Александар Шапић најавио је да ће покренути иницијативу да Кућа цвећа, односно Музеј историје Југославије, постане музеј српске историје, а да се Јосип Броз Тито који почива у њој врати у Кумровец.

Шапић је рекао да у том музеју треба да почивају људи који су нас, како је навео, заиста бранили - Степа Степановић, Живојин Мишић, Радомир Путник и остали.

"То су људи којима се Европа дивила и који су је бранили у Првом светском рату од Немаца који би сада да нас прогласе геноцидним", рекао је Шапић.

Он је додао и да му када помене Драгољуба Михајловића који је, како је рекао, један од наших најодликованијих официра који је бранио Србију у Балканским ратовима и у Првом светском рату од Аустроугара, а у Другом светском рату против нациста, "скачу на главу Титови Југословени".

"Бранио нас је и од онога од ког смо направили мит, од Јосипа Броза, који је био аустроугарски каплар и као такав пуцао по нама", рекао је Шапић и указао да су Срби успели да после Другог светског рата Михаиловића прогласе  издајником и да не знају где му је гроб, јер су му комунисти "расули кости", док Броза чувају на најлепшем пропланку у Београду.

Шапић је навео да Броз ту почива и дан данас без обзира на сво зло које је нанео српском народу, и како је истакао, "убијајући га у Првом светском рату, а онда преко 35 година, затираћи му семе на сваки могући начин, национално, политички, социолошки и културолошки".

Он је рекао и да се поставља питање да ли ће се у Кући цвећа одати пошта српским херојима тиме што ће се направити музеј српске историје или ће тамо бити остављен Јосип Броз Тито, који је, како је рекао "велики зликовац новије српске историје".

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_sapic.jpg (9 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_677z381_sapic.jpg