politika.rs

Зашто Запад подржава Вучића

Зоран Јанић

5–7 minutes

---

Након недавне изјаве америчког специјалног изасланика за западни Балкан Габријела Ескобара, по којој будућу Владу Србије ваља сматрати легитимном све док институције буду истраживале наводе о неправилностима избора, постало је јасно да председник Вучић може и даље да рачуна на пуну подршку западних савезника. И очи опозиције, кад су у питању поновљени избори, биле су упрте у правцу Запада, пре свега по питању бојкота. Један део, са Странком слободе и правде Драгана Ђиласа и Маринике Тепић на челу, одлучио се за бојкот, проценивши да више нема времена за организовање поштених избора, у духу препорука европског тела за контролу избора ОДИХР-а, док се други део, предвођен Зелено-левим фронтом, одлучио на учешће у поменутим изборима, сматрајући да нема времена за чекање бољих услова, који уосталом можда никад неће ни доћи.

На формирање те друге процене несумњиво је утицао ток недавне посете директора ОДИХР-а Матеа Мекачија, који се сусрео са представницима власти и грађанских организација, али не и са представницима опозиције. Он је најавио да би ОДИХР 29. априла послао посматрачку мисију за београдске изборе, која би укључивала експерте и тзв. дугорочне посматраче, као и тзв. краткорочне посматраче, који би дошли неколико дана уочи избора. У датим околностима позиција председника Вучића поприлично је лагодна. С једне стране, свестан је да ЕУ нема превише тога с чим може да му припрети с обзиром на опасност од сврставања Србије на страну Русије или Кине, што ЕУ никако не одговара. С друге, исто тако врло добро зна да ће, упркос критикама и дипломатским пацкама Европске уније (тачније, не толико од стране Европске комисије колико од Европског парламента), САД из неких својих разлога увек наставити да га и даље подржава. Дакле, по закону аномије, Балкан и даље чврсто стоји на двоструком колосеку инерције, како оне унутрашње, у погледу готово замрле спремности да се придружи ЕУ, тако и спољашње, у смислу бескрајне готовости западне бирократије да овдашњој власти прогледа кроз прсте дословно за све. У најгорој варијанти по Вучића, ту је опција о заједничком суживоту с опозицијом у градској влади (ако је то могао Милошевић, зашто не би и он). Како год окренули, тешко је замислити ситуацију у којој би Александар Вучић могао да изгуби.

Објашњење за толики степен толерантности ЕУ и САД према данашњој Србији лежи пре свега у томе што је Вучић и даље партнер, а не парија Запада: с њим се преговара, тргује, склапају послови. Велику тежину има и западна перцепција националистичке и провинцијалне српске опозиције као несумњиво горег решења од Вучића, а друга, и још важнија ствар, јесте улога Србије, као земље у чекаоници ЕУ – реч је о осведоченој улози извођача прљавих послова за рачун ЕУ и САД. Један најновији пример, као илустрација: „Гардијан" је прошлог месеца писао о бруталним мерама, предузетим од стране српске полиције, на граничном прелазу ка Северној Македонији. Кршећи сва грађанска права миграната и Европску конвенцију о људским правима, српске безбедносне снаге протерале су групу од педесетак избеглица преко границе, натеравши их пре тога да се скину полуголи и оставе своју одећу покрај пута. Иако је и пре било таквих случајева (да се мигранти остављају без одеће на границама ЕУ и протерују назад), ово је први пут да је тако нешто забележено у Србији и то свега неколико дана након самита о пограничној сарадњи између Србије и ЕУ. Поменута сарадња укључује техничку, логистичку и финансијску помоћ од стране ЕУ, остављајући одрешене руке земљама попут Србије (које још нису чланице ЕУ) да делују у сивој параинституционалној зони, где се не поштују људска права и демократски принципи. Између осталог, ту лежи и објашњење зашто запад подржава аутократске, популистичке режиме на свом ободу: из обостране користи.

Србија се 17. априла нашла на насловницама светских медија, апострофирана као „глобално значајна земља". Аустралијска рударска компанија „Стрикленд метал" објавила је да је купила права на „огромно налазише злата и бакра" Рогозна у јужној Србији за 37 милиона долара. „Овај пројекат има потенцијал да прерасте у један од највећих нових рудника злата у светским размерама", објавила је компанија.

Први ешалон најјачих рударских мултинационалних компанија, укључујући БХП, „Вале", „Зијин мининг", „Дунде прешес металс" и „Рио Тинто", већ је у Србији, коју виде као једну од кључних земаља за експлоатацију рудних богатстава. Већ су над 15 одсто територије републике издате истражне концесије, док је рудна рента једна од најнижих на свету, што оставља огроман простор за различите аранжмане. Осим основних и племенитих метала, ретких минерала, бора, Србија је богата и литијумом, а ЕУ очајнички настоји да се ослободи увозне зависности од кинеског литијума, док је домаће јавно мњење спречава да код куће отвара руднике. Стога можемо очекивати и убудуће по медијима све више уопштених и пријатних сторија о неограниченим могућностима „еколошки безбедног" вађења литијума. И све већу подршку Запада.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Ima li Srbija spoljnu politiku: Autorski tekst Srećka Đukića

nova.rs

Ima li Srbija spoljnu politiku: Autorski tekst Srećka Đukića za Nova.rs

Nova.rs

17–22 minutes

---

Spoljnu politiku jedne zemlje određuje njen geopolitički položaj i njena istorija, klasnična je i najčešće korišćena definicija spoljne politike svake zemlje. Otuda Srbija, polazeći od tih odrednica, nije slučajno izabrala jedino moguću evropsku spoljnu politiku. I to nije njen izbor samo u ovom 21. veku i ne samo u modernoj istoriji, nego proizilazi iz položaja Srbije kao stare evropske zemlje koja pripada njenoj kulturi i načinu mišljenja.

Naime, političke, ekonomske, kulturne, naučne i druge veze Srbije sa Evropom sežu daleko u dubinu vekova kada drugih nije ni bilo. Od svoga postanka, Srbija dušom i telom pripada Evropi i njenom političkom i etičkom podneblju. Svaki drugi srpski spoljnopolitički izbor bio bi ravan izboru Enver Hodžine Albanije.

Ako se objektivno posmatra i valorizuje geopolitčki položaj i istorija Srbije još od najranijih vremena, nesporno se nameće zaključak da evropska spoljna politika Srbije realno nema alternativu, ni ranije ni danas. Pri tome danas još imamo u vidu i naše snažno izražene i neraskidive humanitarne veze sa evropskim zemljama. One se manifestuju u činjenici da širom Evrope živi „još jedna Srbija", odnosno srpski građani prve i ostalih generacija. Oni su se u Evropu odselili upravo zbog tog „fenomena" zvanog „Evropa", ubog toga što u Srbiji nema Evrope, ili je nama dovoljno.

Spoljna politika je među par ključnih nacionalnih i državnih politika. Suštinski, spoljna politika je odraz unutrašnje politike zemlje, ona iz nje proizilazi i transponuje je na spoljnopolitičke odnose sa drugim zemljama, na međunarodni vektar bilateralnih, multilateralnih, regionalnih i drugih odnosa. Otuda se između unutrašnje i spoljne politike sagledava živa veza i njeno (ne)dosledno vođenje. Aktuelna vlast može harmonično voditi te politike a ako daje prednost onda je to prednost sprovođenju koncepta unutrašnje politike.

Realizacija spoljne politike se vrši preko spoljnopolitičke, odnosno diplomatske mreže, diplomatije. A to je već sfera profesije, nauke o spoljnim odnosima, veštine i principa vekovima ukorenjenih u uzajamnim odnosima država. Faktički, diplomatija se koristi i kao sinonim za spoljnu politiku zemlje. U diplomatskoj službi, diplomata je profesionalac, nikako volonter, ili slobodan strelac, pripadnik jednog visoko organizovanog i visoko profesionalnog organizma „vezanog" uz ministra, šefa vlade i šefa države.

Srećko Đukić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Formalno, važeća evropska spoljna politika Srbije zvanično je inaugurisana pre skoro 25 godina. Ona u svojoj suštini podrazumeva ubrzano članstvo Srbije u Evropskoj uniji, evropeizaciju srpske politike, ekonomije, načina političkog života, demokratizaciju, najviše demokratske norme. Međutim, zbor različitih unutrašnjih problema i otpora u Srbiji, ta se politika pretvorila u sporovozni proces, ako je ona još uopšte proces. Zato se i pitamo da li se Srbija još uvek kreće po tom samostalno i svesno izabranom evropskom putu? Ni EU nije bez greha za tu situaciju u kojoj se Srbija našla, jer je u jednom momentu zaustavila proces proširenja, demotivisala evropske snage u zemlji, stvorila sumnju u evropske namere i širom otvorila vrata za druge antievropske uticaje, za rusko-kineski pravac spoljne politike. EU pak, uviđajući strateški značaj Zapadnog Balkana za njenu bezbednost, u novije vreme pokušava da animira i oživi evropske procese i pobornike u regionu i u Srbiji, obećavajući kratke rokove i brzo članstvo u Uniji.

Kako međutim stvari stoje u Srbiji, nju ni decenije neće uvesti u EU. Političke volje i političkog pokreta u zemlji nema, nema ni rešenosti vlasti ni partijske većine da se svojski radi na tom projektu, da se radi sa punom posvećenošću, bez rezervi i kalkulacija, bez sumnji u EU. Kada će se u Srbiji obnoviti, ili ponovo roditi evropski entuzijazam, zavisi od srpskog politikuma, kojeg nema na vidiku. Naravno, politika kao niko u stanju je da u određenim uslovima stvori neverovatnu društvenu sinergiju, pa zašto ne i za novooživljeni evropski pravac Srbije?

Obećanja o putu u EU

Aktuelna vlast u Srbiji je na izborima 2012. kao opozicija, iskoristila platformu evropske politike tadašnje vlade, dajući građanima još čvršća obećanja od vlasti da će ona „jače, brže, bolje" voditi i uvesti Srbiju u Evropsku uniju, da će je za članstvo spremiti do 2018. A kao što znamo, ništa se od tog najkrupnijeg obećanja nije desilo i ne dešava, za to je „kriva EU" a nikako srpska vlada, kako ona tvrdi. Kao izgovor danas povremeno slušamo ponavljanja pred evropskim zvaničnicima da je „Srbija na evropskom putu".

dacic-vucic-n1-289813.jpeg

Ali gde se ona na tom putu nalazi, na kraju nije, nije ni na sredini, onda je još na početku. Posle nekoliko godina entuzijazma, u Srbiji se usporavaju evropski procesi i približavanje EU, a poslednjih pet-šest godina praktično su zaustavljeni. Srbiji javno nedostaju evropske vrednosti u politici, ekonomiji, društvenom životu, nema transparentnosti i borbe protiv korupcije, organizovanog kriminala, nema otvorenih i slobodnih medija itd. Rejting Srbije nastavlja da pada po svim listama demokratskih vrednosti i slobodnog društva. Javnost se zasipa obeshrabrujućim antievropskim porukama, nudi se neka druga „spasonosna" spoljnopolitička orijentacija daleko od Evrope i srpske istorije, van koneksta i geografije i politike, miljea u kojem se Srbija nalazi. Tako nešto nije izabrala i ne postavlja kao cilj ni jedna jedina evropska zemlja od preko tridesetak.

Nekada jasna, uverljiva proevropske većina građana u Srbiji pada ispod pedeset posto. Evropska politika se pokazala kao odličan džoker naprednjaka pomoću kojeg se stiže do vlasti a zatim se „pakuju" Rusija, Kina, Turska i slični režimi da „odstrane" Evropu. Evropsku spoljnu politiku koja je donela pobedu aktuelnoj vlasti, supstituiše istočni vektor spoljne politike. Rusija i Kina, i njihove integracije, se nude kao alternativa EU, Zapadu, razijenom svetu. Tako nešto nije pošlo ni kod jedne evropske zemlje. Naprotiv, i one zemlje koje su van Evrope, na njenom rubu, teže u EU. Gruzija, na primer, Jermenija u nekoj perspektivi, o Ukrajini i da ne govorimo, Moldaviji takođe. O razilaženjima Srbije i EU, njenih članica, evropske spoljne politike Srbije i prakse, svedoči činjenica da 31. poglavlje o spoljnoj politici u pregovorima sa EU nije ni otvoreno, a ne zna se kada će. Srpska spoljna politika je neusaglašena sa evropskom spoljnom politikom, što je obaveza država u procesu pridruživanja. Ako se tome doda da Srbija nema nameru da uvodi sankcije Ruskoj Federaciji, onda je jasno da je originalni koncept srpske spoljne politike temeljno narušen i da je potreban njegov restart. Ali ne postoji ni jedan dokaz da je Srbija spremna na restart svoje evropske politike, za tako nešto je potrebna politička volja aktuelne vlasti snažno okrenute Istoku.

Napuštanje „Istoka" i njene ambivalntene spoljne politike, značilo bi i njen silazak sa političke scene. Uostalom, i sam Brisel se pokazuje vrlo tolerantno i meko prema srpskoj vladi, očito želeći da postojeća garnitura isporuči očekivane i obećane rezultate (Kosovo, RS).

Spoljnopolitički odbor Evropskog parlamenta izrazio je u prošlogodišnjoj raspravi žaljenje što Srbija nije uvela sankcije Rusiji. „Usklađivanje sa ratnohuškačkim autokratskim režimom je neprihvatljivo", istaknuto je u izveštaju toga odbora, te se „osuđuju bliski odnosi Srbije sa Rusijom". Evropska unija pokazuje ranije napomenuto razumevanje za Srbiju, ali zemlje članice sve više podižu glas o tome da li je Srbija trojanski konj ili je kredibilni partner?

Uprkos činjenici da Srbija ima mnogo strategija za razne oblasti, Srbija nema Spoljnopolitičku strategiju, u formi dokumenta kojeg je parlament usvojio na predlog vlade. Takvog akta do sada nije bilo u zakonskoj proceduri, niti se nazire. Nema ni redovnih skupštinskih slušanja i rasprava o spoljnoj politici zemlje, njenim uspesima i neuspesima, problemima i potrebama, nema ekspozea nadležnog ministra. Spoljna politika i diplomatija su u fokusu samo kada problemi izbijaju na površinu. Pošto nema dokument o spoljnoj politici zemlje, neki od strateških

spoljnopolitičkih ciljeva Srbije proklamovani su u jednom drugom dokumentu – Strategiji nacionalne bezbednosti, koja je 2019. usvojena za desetogodišnji period. Kao polazišta te strategije, pored ostalog, navode se vojna neutralnost i evropske integracije. Zatim se u dokumentu konstatuje da „evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji jesu nacionalni interes i strateško opredeljenje Republike Srbije".

Srećko Đukić Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Međutim, primetno je da s vremena na vreme promene srpske spoljne politike traži i aktuelna vlast, ne precizirajući pri tome koje i kakve promene? Jedno je jasno, vlast ne traži reafirmaciju evropskog puta i evropske politike Srbije. Njoj sadašnji okvir odgovara, više stolica, više oslonaca. Nekim nemuštim, ezopovskim jezikom poručuje nešto drugo i neku drugu politiku van evropskih integracija. Ovo više kao poruka koja se šalje Zapadu. Srbija je za poslednjih 12 godina toliko izmenila svoju evropsku spoljnu politiku da je pitanje šta bi više mogla da menja a da je ne napusti i da se okrene od Zapada ka Istoku, jer praktično za Srbiju „nema" treće strane sveta u spoljnoj politici, uz svo poštovanje prema Pokretu nesvrstanih zemalja nastavljaču nekada velike svetske politike.

Cena napuštanja evropske politike za Srbiju bi u svakom pogledu bila pogubna. Ona to neće činiti. Još uvek se može sedeti na više stolica, a makar i formalno vođenje evropske politike za Srbiju je veoma lukrativno. Na kojoj to strani sveta Srbija može imati takve donacije, spozorstva, besplatna sredstva, kredite, investicije, gde može naći tako veliko i platežno sposobno tržište kao u EU? Koja to organizacija toliko ulaže u svoju buduću članicu kao EU? BRIKS, ŠOS, EAEU (Eroazijska ekonomska unija)?

Da bi diplomatija radila mora biti profesionalno vođena

Međutim, problem spoljne politike Srbije nije samo konceptualnog karaktera, problem je i njenog funkcionisanja, metoda, načina rada i rezultata koje donosi spoljnopolitička mreža, diplomatija u celini. Srpska diplomatija odavno pokazuje veliku pasivnost što znači da nije dobro vođena i usmeravana. Problemi koji izbijaju na površinu pokazuju da su potrebne temeljne promene, da diplomatija radi i daje rezultate, da je ne zatiču problemi nego da ona njima ide u susret, da ih rešava kao solidno ekipirana i dobro plaćena državna služba. Jedna serija anuliranja priznanja kosovske nezavisnosti ne može da pokrije deficit rezultata diplomatije. A da bi diplomatija radila mora biti profesionalno vođena, pred nju se moraju postavljati jasni zadaci i ciljevi. A naša diplomatija možda kao ni jedan druga struktura nalazi se pred „morem" krupnih spoljnopolitičkih zadataka od Kosova i najbližih suseda do najvećih sila, sa kojima praktično nisu normalizovani odnosi (SAD, Velika Britanija, Nemačka je dopala u tu „korpu"), od OUN do mnogih međunarodnih organizacija.

Najave promena spoljne politike od strane vlasti se dešavaju kada se sučeli sa velikim spoljnopolitičkim problemima, kada je u nemogućnosti da ih na zadovoljavajući način reši, a tada je po pravilu kasno. Otuda u očaju nastaju pozivi za promenu spoljne politike koji dolaze sa samog vrha države, jer ne postoji jasan koncept po kojem se vodi spoljna politika, sa koje strane dolaze iznenađenja i, suprotno diplomatskoj praksi, redovno se traži vanredno angažovanje. Tačnije, posledica je to nedoslednosti i nesprovođenja jasnog koncepta evropske spoljne politike Srbije. Osim toga, treba ponoviti, srpska diplomatija nije u stanju da detektuje probleme koji državu očekuju, a to je njen prvi zadatak. Tačno pre godinu dana „iznebuha" je najavljeno „recipročno" vođenje spoljne politike Srbije. Kako je rečeno „odlučili smo da više poštujemo prijateljski nastrojene zemlje prema Srbiji. Ako neko ne poštuje naš teritorijalni integritet, zašto bismo poštovali mi njihov" (A. Vučić). Rečeno, ne učinjeno. Iza toga, za godinu dana, ništa se nije dogodilo.

Ovih aprilskih dana, a istim povodom (glasanje u SE za prijem Kosova), sa istog mesta, najavljena je rezolutna „promena spoljne politike". Glasanje u Savetu Evrope bilo
je i tema posebne sednice Vlade Srbije održane uz prisustvo predsednika Republike. Zaključeno je da se pristupi izradi strateškog dokumenta u oblasti spoljne politike „koji
će na precizan način definisati odnose Srbije sa drugim zemljama".

Dora Bakojani, debata u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope (PSSE) povodom predloga da Kosovo Foto:FoNet/Savet Evrope

„Cilj ovog dokumenta je poštovanje partnera i prijatelja Srbije koji nedvosmisleno pružaju podršku teritorijalnom integritetu naše zemlje i u skladu sa principima međunarodnog prava tako se ponašaju u svim međunarodnim organizacijama", saopšteno je posle sednice. Novi dokument će, kako je navedeno, doneti „dubinske i suštinske promene" u spoljnoj
politici Srbije.

Ko će raditi „dokument" o novoj spoljnoj politici Srbije?

Ministarstvo spoljnih poslova kome je to zadatak, institut(i), pojedinac, grupa eksperata, NVO? Koja je to nova spoljna politika Srbije a da nije evropska spoljna politika? Nema odgovora a po svemu sudeći ni sa ovim „zadatkom" neće biti ništa do sledeće prilike. Srpska diplomatija je opet zatajila i svoj posao nije uradila onako kako se od nje očekivalo. U diplomatsku igru su upregnute volonterske snage, pokušavaju se u konzervativnu diplomatiju, vekovima klesanu, uneti neka čudna, neverovatna, radikalna i radikalska pravila. Kosovo je dobilo podršku u PSSE, pa ostaje još izvršna odluka Komiteta ministara SE. Međutim, sve to izgleda kao donkihotska borba sa vetrenjačama, jer se u članu 4 Ohridske agende jasno kaže da Srbija „neće sprečavati članstvo Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji". A zbog daljih očekivanja javnosti, i da ne bi bilo iznenađenja, treba jasno reći da član 5 određuje da se Srbija i Kosovo neće međusobno blokirati na putu ka članstvu u Evropsku uniju. Tu je naravno i odredba o srpskoj samoupravi na Kosovu (ZSO), zaštiti kultutnih vrednosti, i mnogo šta drugog, ali ni jedna obaveza nije uslovljenja izvršavanjem druge.

Kosovski izazovi, međutim, daleko da su prošli, pre se može reći da „pravi" slede. Nije važno kojim redosledom i brzinom će Priština vući naredne poteze. Ključno je da li srpska politika i diplomatiju idu u susret izazovima, da li su svesni šta nas očekuje, da li srpska diplomatija ima jasno definisane zadatke, šta i kako treba da radi? Kosovo, posle SE, neće stati, ono će tražiti članstvo u EU, NATO, OUN i drugim organizacijama iz sistema UN, svoju kancelariju za veze u okviru Misije EU u Beogradu nastojaće da izdvoji u posebno diplomatsko predstavništvo, na recipročnoj osnovi (član 8 Ohridske agende govori o uspostavljanju Stalnih misija koje će razmeniti Beograd i Priština). Javnost to treba da zna, a ne da se šokira pri realizaciji svakog na vrhu dogovorenog poteza Prištine i Beograda.

Pred srpskom diplomatijom je i obaveza da „Srebreničku" rezoluciju GS OUN tumači na pravi način. Izvršeni genocid o kojem se govori u rezoluciji delo je presuđeno pojedincima a nikako narodu koji se u ostalom u rezoluciji i ne pominje. Nema genocidnog naroda, ni jedan narod nije okrivljen kao genocidni, nego njegovi pojedinci. Ko veruje da će se išta dogoditi nakon nedavno ponovljenog poziva („patriotske predstave za javnost") za promenu spoljne politike zemlje? Da li uopšte postoji spoljna politika Srbije, šta je ostalo od nekada jasno definisanog i konzistentnog koncepta evropske spoljne politike? Ta pitanja interesuju javnost, politikum, a još više diplomatsku ekspertsku zajednicu budući da je zemlja suočena sa voluntarizmom u profesiji i oblasti rada koja je posvetila svoj radni, stručni i naučni vek i sopstveni ugled i dignitet.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se danas sa predstavnicima država članica iz Azijsko – pacifičke grupe u sedištu Ujedinjenih nacija u NjujorkuFoto:TANJUG / TANJUG VIDEO

Valja napomenuti da spoljnopolitički saveznici Srbije nikako nisu stalne svesrpske ljutnje, nezadovoljstva, frustracije, teorije zavere, svakodnevno optuživanje drugih za suštinski sopstvene probleme, te pokušaje da se na „o ruk", u minut do dvanaest rešavaju problemi kod „prijatelja" i „neprijatelja". Protagonisti žestoke spoljnopolitičke retorike, nepodnošljivog i štetnog vokabulara srozavaju međunarodni ugled Srbije. Naravno da je u Srbiji krajnje interesantno i uopšte nije dosadano biti diplomata. Sve što se saopštava u javnom prostoru diplomata je dužan da pedantno beleži i prenos svojoj centrali. To je prvi pokazatelj stanja u državi i narodu. To je dokaz problema, krupnih unutrašnjih turbolencija, odsustva sigurnosti, uverenja i odgovarajuće politike i rešenja.

Pred Srbijom je popriličan bagaž, poprilično „zaboravljenih", ali otvorenih problema nasleđenih još iz raspada SFRJ i ratova devedesetih godina, sa novim susedima, od nerešenih granica, preko imovine, do mnogih humanitranih pitanja, nestalih lica itd. Treba da bude jasno, bez rešavanja otvorenih problema nema napretka u uzajamnim odnosima sa Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom. To su decenijama bolne tačke srpske politike i diplomatije koja se ne razrešavaju.

Ništa se ne dobija „guranjem stvari pod tepih", ili „zavlačenjem glave u pesak", problemi od toga neće nestati. Ali diplomatija se ne može angažovati bez političkog naloga, stava. Sa Kosovom je pak proces normalizacije odnosa formalno pravno završen u Ohridu. Preostaje realizacija koja ide sa teškoćama i tako će nastaviti. Srpska diplomatija nastala upravo 1804. za vreme prve godine Prvog srpskog ustanka, pod okriljem nepismenih ustanika, ali potpuno svesnih odnosa sa velikim silama, Austrijom, Francuskom, Rusijom, pod protom Matijom Nenadovćem, delovala je pod geslom: „koga je moliti nije ga srditi", „zlatna reč gvozdena vrata otvara". A prota je bio tada „jedina srpska pismena glava"! On je obijao pragove evropskih prestonica i ne samo danima čekao da ga prime državne glave, da iznese molbe ustanika, da svrši neku srpsku stvar, čekajući u samoj „bratskoj Rusiji", u Petrogradu. Najviše ustaničkih stvari udešavano je sa Austrijom, prvim susedom, sa „Nemcima", kako su ih Srbi niže Save i Dunava zvali, u Zemunu, sa „prečanskim Srbima". Postoje veoma poučne i mnoge druge stranice srpske (jugoslovenske) diplomatske istorije ispisane kao trajna pouka i poruka za buduća pokolenja.

BONUS VIDEO: Vučić o Rezoluciji u Srebrenici 

 

standard.rs

Pismo sa Kosova ili u susret Uskrsu

Јања Гаћеша

13–17 minutes

---

Uoči praznika nad praznicima mi samo molimo Gospoda da nam podari snagu da izdržimo još malo, kako nas ne bi srušili udarci koji nam slede. Molimo se da nas Gospod pogleda! Hristos vaskrse!

U Stradalnoj nedelji, pred najveći hrišćanski praznik Uskrs, neću pisati o prijemu tzv. Kosova u Savet Evrope, hapšenjima Srba na Kosovu i Metohiji, i dugom teroru koji se kontinuirano sprovodi. On toliko dugo traje da je postao naša mučna realnost koju svesno živimo, ubeđeni da nam neće biti bolje pa taman i da se formira 100 Zajednica srpskih opština – sve do nekih velikih promena na nivou čitavog sveta. Kakvo crno dobro možemo očekivati od onih koji su nas bombardovali i kojima je laž glavni pokretač? Zato neću ni da prozivam tzv. „Međunarodnu zajednicu" koja zatvara oči pred nepravdom koja nam se dešava, odnosno koju Srbi na Kosovu i Metohiji apsolutno ne zanimaju. Njih doživljavamo kao neprijatelje – i tu je tačka.

Međutim, moram postaviti pitanja: Da li nam se isplatila politika snishodljivosti koju godinama vode naši političari, nauštrb svojih nacionalnih interesa i protiv svog naroda na Kosovu i Metohiji? Našom patnjom, bez imalo dostojanstva i mudre politike, plaćali su put u Evropsku uniju i na sve to su njihovi „zapadni prijatelji" pljunuli, ne samo jednom. To su oni koji nam mozak ispiraju da prestanemo sa vraćanjem u prošlost i da stalno pominjemo NATO agresiju jer, valjda, samo oni imaju pravo da se vraćaju u još dalju prošlost i poturaju sramnu Rezoluciju o navodnom genocidu u Srebrenici. Da li je običan narod u Srbiji (ne političari, jer oni vrlo dobro znaju šta rade) shvatio koliko je mnogo zbog te i takve politike izgubio i još uvek gubi, i koliko je bezvredno to što misli da je navodno dobio?

Svakodnevna borba

Na stranu sve to, pisaću o životu. O onome što imamo u našim getima, o čemu se gotovo i ne priča ili se govori toliko malo da se i ne zna da se mimo svih ružnih stvari dešava život, barem neki njegov oblik. Odavde u etar uglavnom idu vesti iz kulture i tu nema zamerke, jer, na primer, Dom kulture u Gračanici odlično radi. Tu je i Ansambl narodnih igara i pesama „Venac". Kada je ostalo u pitanju, pomene se obeležavanje Vidovdana, eventualno neka manastirska slava i to je to. (Govorim o dešavanjima južno od Ibra. Sever pokrajine je do skoro bio izuzetak i sada je u prelaznom periodu, promena se desila od toga da su živeli potpuno drugačijim životom do toga da će, na žalost, da padnu na naše grane.)

Običan narod, zatvoren u svojim selima i večito na oprezu jer je strah sveprisutan, pokušava da organizuje sebi život najbolje što može. Ne mogu da ne pomenem obrađivanje zemlje, jer centralni deo Kosova i Metohije čine najveće obradive površine u ovom delu Srbije. Srbi još uvek obrađuju oko 5.000 hektara oranica, to sam već pominjala u svojim tekstovima. Kada sa njima razgovarate ne kriju razočarenje što nemaju gde da prodaju svoje proizvode, zbog čega su primorani da trguju sa nakupcima – Albancima, koji ih ucenjuju ili jednostavno ne plate kukuruz ili pšenicu koju od njih uzimaju na odloženo plaćanje – ima takvih primera. Bez obzira na mnogo prepreka, muku i nervozu, zemlju ne ostavljaju neobrađenu, već rade i trpe.

Slobodanka i Siniša Simić iz Gornje Gušterice pod voćem su zasadili preko tri hektara zemlje. To su mladi voćnjaci, a Slobodanka kaže: „Tri sina imamo i oni, Bogu hvala, imaju svoje porodice. Dok ja i Siniša možemo da radimo neka oni pomažu nama. Kada nas stignu godine oni će nastaviti i ostati da o njima brinu, jer vole to da rade. To me raduje. Vidim kroz desetak i više godina, njih i svoje unučiće na ovoj našoj zemlji. Porasli oni, poraslo i voće. Samo brinem što slobode nemamo."

Obradive površine u Kosovu Polju (Foto: Radomir Jovanović/Novi Standard)

Jovanovići iz Ugljara kod Kosova Polja najveći su uzgajivači povrća u plastenicima, među Srbima u centralnom delu Kosova i Metohije. Konkurenciju nemaju ni u Metohiji ni u Sirinićkoj župi, ali imaju u Pomoravskom okrugu. U gnjilanskom kraju čitava sela žive od povrtarstva, dok u nekoliko mesta proizvodnju i preradu ne samo povrća i voća, već i mleka i mesa, uspešno sprovodi organizacija „Majka devet Jugovića", koja vodi narodne kuhinje na Kosovu i Metohiji.

Tu je i manastir Visoki Dečani sa svojim mlečnim proizvodima, vinom, rakijom, kao i vredni Srbi iz Velike Hoče sa svojim vinogradima i vinom vrhunskog kvaliteta. Sirinićka župa se prepoznaje po bobičastom voću i proizvodima od njega. Da li je sve što sam pomenula organizovano kako treba i da li su svi ovi vredni ljudi zadovoljni? Naravno da nije i da je nezadovoljstvo veliko, ali, kao što rekoh, ne pišem o tome, već pominjem sve u kontekstu toga da narod ne sedi dokon i čeka da mu se nešto pokloni. Bori se i trpi koliko ko može.

Na primer, Simići koje pominjem, dobili su od Kancelarije za KiM 480 sadnica šljive, dok su još toliko sadnice oraha i jabuke sami kupili. Siniša i Slobodanka primaju minimalac i do pre godinu dana njihova zajednička primanja bila su oko 23.000 dinara. Prvih godina nisu mogli drugačije da organizuju zalivanje sadnica, već su vodu nosili od kuće i kofom svaku voćku ručno polivali. Svaki dinar koji mogu uštede i ulažu u svoje voćnjake, takođe i njihovi sinovi. Na takvu borbu mislim.

Posebno mesto u našim životima, u ovome što imamo, imaju mladi ljudi, deca, i najveći je problem kako njih organizovati. Proteklih 25 godina svako od nas bio je doveden u situaciju da mora da organizuje decu na neki način, kako bismo im skrenuli misli i barem za trenutak oterali strah zbog svega što se dešava oko njih. Taj vid borbe i dalje traje.

Pomenuću nešto od toga: Muzička škola „Stevan Mokranjac" iz Prištine, koja trenutno radi u Gračanici, odnosno njen direktor Andrija Jović, nada se da će od 1. septembra krenuti sa radom odeljenje niže muzičke škole u Štrpcu. Papirologija se već sređuje, međutim, sve ide sporo. Prijemni je održan, i odziv dece je bio neverovatno veliki. Odeljenje će imati 15 učenika, ali dok se ne krene sa nastavom sa decom besplatno vežba Miloš Radonoćević iz Štrpca, student Muzičke akademije na Prištinskom univerzitetu sa trenutnim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Čas violine u Muzičkoj školi „Stevan Mokranjac" iz Prištine (Foto: magazineforyou.com)

Samim tim što odrastaju u getima, znajući da je mnogo više onoga što ne smeju od onoga što smeju, i deca se na Kosovu i Metohiji bore i trpe, ali nisu toga svesni koliko njihovi roditelji koji su odrastali u istim uslovima. Oni koji su 1999. godine bili deca sada su odrasli ljudi. Miloš iz Štrpca, koga pominjem, svestan je koliko znači odeljenje muzičke škole u njegovom rodnom mestu i pomaže koliko može, želja mu je da se izbori za njega.

Pored baletske škole, Amaterskog pozorišta „Janićije Popović" koje radi pri Domu kulture u Gračanici, zatim Venčeve škole folklora koja okuplja mlade svih uzrasta, pomenute muzičke škole u Gračanici, ali i muzičke škole „Stevan Hristić" iz Gnjilana koja radi u Stanišoru, brojnih Kulturno umetničkih društava, različitih sekcija pri svakoj školi, čini se da su mladi i deca najbolje organizovani u sportu. U ponudi imaju fudbal, odbojku i karate, ali i letnju školu plivanja na bazenu u Gračanici, koju vodi bivši vaterpolista Nikola Rađen, a koju pohađaju deca iz svih krajeva Kosova i Metohije.

Ljubav prema sportu

Osim karatea, u ostalim pomenutim sportovima ekipe se takmiče u zonskim ligama u centralnoj Srbiji – dva fudbalska kluba i jedan ženski odbojkaški klub. Žalosno je što svoje utakmice kao domaćini igraju u Lebanu, Kuršumliji, i ostalim mestima bliže administrativnoj liniji, jer zbog bezbednosnih uslova ekipe iz ostatka Srbije odbijaju da dolaze na Kosovo i Metohiju. Sada i policija pravi problem i ne dozvoljava sportistima da pređu administrativnu liniju, posebno na prelazu Jarinje.

Pomenuću ovom prilikom i odbojkaša Aleksandra Rašića iz Lipljana, koji sa ocem Svetom i sa bratom Markom vodi odbojkaški klub „Partizan". Naime, to je klub koji postoji od sredine prošlog veka i koji se u bivšoj SFRJ takmičio u Drugoj saveznoj ligi. Ove godine se ne takmiče, jer nisu uspeli da obezbede novac za celu sezonu i odlučili su da pauziraju. Ovaj klub je godinama volonterski vodio školu odbojke i sa preko 200 dečaka i devojčica trenirao odbojku. Zbog velikog odziva dece, zakupljivali su sportsku salu u Lipljanu od Albanca radi vežbanja. Na treninge su dolazila deca iz samog grada i okolnih sela, a Aleksandar je znao da kaže da „nije odbojka najvažnija, već da se deca druže, igraju i, barem tih sat-dva, budu srećna i bezbrižna, jer ništa drugo nemaju".

U Gračanici već desetak godina postoji i ženski odbojkaški klub „Vidovdan". Sada je on nastavio tradiciju odbojkaškog kluba „Partizan" i okuplja blizu 300 devojčica, ali i dečaka, iz centralnog dela Kosmeta. Sestre Smiljana i Mirjana Jovanović su u klubu od osnivanja, još kao devojčice igrale su odbojku. Potom su otišle na studije, završile fakultete i vratile se u rodno selo. Nastavile su sa odbojkom, sada kao treneri, jer, Bogu hvala, toliko ima dece zaintresovane za sport da je pored njih potrebno da volonterski rade još dva trenera.

„Deca u ovim našim uslovima nemaju mnogo izbora oko toga čime žele da se bave, devojčice posebno. Ima i onih što treniraju karate, na primer, ali kada je reč o kolektivnim sportovima odbojka je najkonstantnija. Sećam se koliko su nama značili odlasci na treninge, takmičenja, koliko smo uživale i zaboravljale sve ono ružno što se oko nas dešava. Zato smo se vratile i radimo sa decom, jer iz svog iskustva znamo koliko je to druženje korisno. Imamo i veliku podršku roditelja koji, najvećim delom, sve sami finansiraju", kaže Smiljana i dodaje da se OK „Vidovdan" takmiči u ligi „Istok" i kao domaćini – iz već gorepomenutih razloga – utakmice igraju u Lebanu.

Kada je sport u pitanju, za kraj sam ostavila najuspešnije – a to je karate klub „Senši" iz Lapljeg Sela. „Takmičimo se na teritoriji cele Srbije. Učestvujemo na kup takmičenjima, prvenstvima regiona, prvenstvu države, na turnirima kako domaćim tako i međunarodnim. U zavisnosti od ostvarenih rezultata karatisti dobijaju poziv za reprezentaciju, odlaze na pripreme i oni najbolji predstavljaju prvo Srbiju na Balkanskom prvenstvu, a potom i na evropskom i svetskom. Do sada je klub dao desetak reprezentativaca i osvajali su medalje na različitim takmičenjima.

Treneri Milan Rašić (levo) i Stefan Perenić (desno) sa mladim nadama karate kluba „Senši" uoči takmičenja na kupu Srbije u Čačku, novembar 2022. (Foto: Medija centar Čaglavica/medijacentar.info)

Isidora Stojanović je na poslednjem državnom prvenstvu bila četvrta od 24 takmičarki, i malo je trebalo da osvoji treće mesto. Ja sam i tim rezultatom prezadovoljan, ali ona vredno trenira i nada se da će ove godine popraviti rezultat. Isidora je pre nekoliko godina bila vicešampion sveta u svojoj kategoriji. Izuzetno dobre takmičare imamo u mlađim kategorijama, oni su prošle godine napravili odlične rezultate. Imamo tri bronze i jedno zlato sa državnog prvenstva, pa planiramo ove godine da prvo mesto odbranimo a ostale rezultate popravimo", kaže trener karatista Milan Rašić.

Kada je u pitanju pomoć, Rašić kaže da im lokalna samouprava (Opština Gračanica) često izlazi u susret, ali i da ih je Karate federacija Srbije oslobodila plaćanja određenih taksi. U zavisnosti od situacije na Kosovu i Metohiji oslobođeni su i pojedinih kvalifikacija. Uslovi u kojima sada rade više su nego zadovoljavajući. Treniraju u novoj sportskoj hali, i posle dosta godina imaju svoje prostorije, grejanje, ali i svu neophodnu opremu. Saradnja sa roditeljima je odlična, i oni pomažu kada je potrebno. Bore se svi zajedno za dobrobit dece, i trpe.

Trener karatista iz Lapljeg Sela, Milan Rašić, počeo je da trenira u karate klubu „Sloga" iz Kraljeva. Bio je član reprezentacije Srbije i takmičio se na evropskim i svetskim šampionatima na kojima je osvajao medalje. „Osim te moje lične karijere, najveći rezultati su mi crni pojasevi Jelene Todorović i Stefana Perinića iz kluba 'Senši'. To je za mene ogroman uspeh, pored činjenice da klub, uprkos svemu, funkcioniše", kaže Rašić.

Milan Rašić je sa Kosova i Metohije, još kao dete želeo je da trenira karate. Jedini klub je tada postojao u Prištini. Nije mogao da putuje na treninge, jer je živeo u selu koje je 15 kilometara udaljeno od grada. Uslovi ni tada nisu bili bezbedni, a sloboda kretanja je takođe bila ograničena. Znajući u kakvim uslovima deca žive i odrastaju posle 1999, Milan je odlučio da se vrati na Kosovo i Metohiju i pokuša da pomogne u onome što najbolje zna da radi – karate.

Pobeda života nad smrti

Sve se ovo dešava dok trpimo udarce proistekle iz odluka, usmenih i pismenih dogovora između naših i belosvetskih političara, koji otežavaju život preostalih Srba na Kosovu i Metohiji. Sve gorepomenuto je malo, skromno, a ima još mnogo toga što nisam ni pomenula u tekstu.

Na primer, za nas je život sređivanje dvorišta oko kuće u kojoj ne živite, jer ste proterani 1999. godine i ne dozvoljavaju vam povratak, ali vi, uprkos svemu, ne dopuštate da vaše ognjište zaraste u korov. Život je kada obrađujemo zemlju, renoviramo kuću. Ti obični poslovi ovde dobijaju drugačiju dimenziju i značajniji su nego bilo gde u ostatku Srbije. To Albanci tumače kao guranje prsta u oko. Kao poruku da će nas ovde biti još dugo, da se borimo i da smo naučili da trpimo. Otuda sputavanje na svakom koraku, dok mi samo čuvamo svoje, ni manje ni više od toga.

Prolaznici ispred grafita „Kosovo republika" na albanskom, Priština (Foto: Flickr/Allan Leonard)

Ovo su dani najveće tuge za nas hrišćane, ali i uvod u pobedu života nad smrti, dobra nad zlom. Potrebno je samo da verujemo, ali i da svako od nas doprinese koliko može. Naša jedina nada je da će Gospod prepoznati našu borbu i trpljenje. Da smo sa jedne strane mi – zatvoreni u getima i bez slobode, a sa druge – oni koji su nas tu smestili, koji nas drže zatvorene više od dve decenije i kažnjavaju samo zato što smo Srbi. Uoči praznika nad praznicima mi samo molimo Gospoda da nam podari snagu da izdržimo još malo, kako nas ne bi srušili udarci koji nam slede. Molimo se da nas Gospod pogleda! Hristos vaskrse!

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Manastir Visoki Dečani

BONUS VIDEO:

 

standard.rs

Genocidna rezolucija

Милош Ковић

11–14 minutes

---

Kada budemo razumeli smisao genocida, kada poređamo kockice tog strašnog mozaika, znaćemo da branimo pravo svog naroda na goli život. A potom ćemo opreznije, smelije i uspešnije ulaziti u borbe – kakva je i ova najnovija – na Ist Riveru

Predlog rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o „Međunarodnom danu sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine" iznova nas je podsetio na to da se genocid ne može ni sakriti niti prećutati. Pokušavajte da zaboravite, okrećite glavu na drugu stranu, učite svoju decu da se okrenu budućnosti. Oni koji su genocid počinili, ili njihovi potomci, doći će po vas. Na kraju će sebe proglasiti žrtvama, a vas – dželatima.

Zločin, jednostavno, ne da mira onome ko ga izvrši. Tako je i sa genocidom. On je opsesivna tema nacija koje su ovu rezoluciju predložile – Amerikanaca, Nemaca pa i, na balkanskom mikro-planu, Bošnjaka i Albanaca. Hrvati se ovom prilikom, za divno čudo, nisu isticali.

Zločini Anglosaksonaca

Mnogo puta pisao sam o tome da su Amerikanci počinioci najvećeg genocida u istoriji čovečanstva – uništenja starosedelaca američkog kontinenta (OVDE). Treba pogledati samo američku filmsku industriju – svo to besomučno ubijanje, sve te vesterne, te Osme putnike i ostale priče o svemirskim invazijama, kolonizacijama i sadističkim istrebljenjima kolonizovanih, naizmenična pozivanja na bogoizabranost američkog naroda i kajanja zbog zla koje su naneli starosedeocima, afričkim robovima, potom i ostatku sveta.

Taj genocid započeli su Britanci, da bi ga potom prepustili novouspostavljenoj američkoj naciji. Dok su Amerikanci uništavali svoje starosedeoce, Britanci su nastavili da to rade u Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, širom svog kolonijalnog carstva. Za razliku od Amerikanaca – koji povremeno umeju i da se pokaju – Britanci će najčešće „prati ruke" tako što će upirati prstom na Amerikance, Kanađane, Australijance i Novozelanđane.

Borba protiv Indijanaca na železnici Union Pacifik u blizini reke Plat, 1869. (Foto: montgomerycollege.edu)

U Drugom svetskom ratu, Anglosaksonci su bombardovali srpske gradove i civile, da bi ih potom predali na milost i nemilost Josipu Brozu Titu. On će, u Srbiji, u prvom naletu ubiti skoro 60.000 ljudi. U ratovima u kojima su razbili Jugoslaviju iznova su nas bombardovali i neposredno učestvovali – preko svojih hrvatskih, bošnjačkih i albanskih pomoćnih vojski – u genocidu nad srpskim narodom u Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji. Sada pokušavaju da rasparčaju Srbiju, ugase Republiku Srpsku, da asimiluju u druge narode ostatke ostataka srpskog naroda u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Albaniji.

To unapred osmišljeno zatiranje Srba – koje se odigrava u ovom trenutku – sasvim odgovara definiciji genocida iz Konvencije UN (1948). U isto vreme, oni nas – bez ikakvog zazora ili osećanja stida – optužuju da smo mi počinili genocid, drže nam lekcije o tome šta su moral, pravda i sloboda. Iste metode – prethodno isprobane na Balkanu – sada pokušavaju da primene nad Rusima. Zlo koje se rodilo ovde, u genocidu nad Srbima, sada vuče ceo svet u nuklearni Armagedon.

Zločini Nemaca

Tim putem već su prošli Nemci. Da li iko može da posumnja da bi Hitler upotrebio i nuklearno oružje, da ga je imao? Onako kako su to učinili Amerikanci nad japanskim civilima? Treba li trošiti vreme i prostor na opisivanje nemačkih zločina? Nemci i ceo svet znaju gotovo svaki detalj o Holokaustu. Ali koliko i šta se zna o nemačkom genocidu nad Srbima, Rusima ili Poljacima? Kako reče Dušan Kovačević – ubijali su nas dedovi, sinovi i unuci, tri puta samo u 20. veku. Zločinci iz 1914. – kada je započet genocid nad Srbima – vratili su se 1941. da bi nastavili započeti posao.

Ubice srpske dece, žena i staraca – pripadnici regularne vojske, Vermahta – vratili su se svojim kućama i nastavili svoje mirne, građanske živote. Anglosaksonci su ih finansirali („Maršalov plan"), zajedno sa Vatikanom spasavali najgore zločince („Pacovski kanali") i pripremali ih za novi obračun sa nama. Nemci su – zajedno sa ostalima – potom razbili Jugoslaviju, naoružali secesioniste (OVDE, OVDE i OVDE), da bi na kraju i sami uzeli učešća u novom bombardovanju i ubijanju Srba. Setimo se odlikovanja za nemačkog oficira koji je, pred kamerama, 1999. u Prizrenu pobio srpske civile koji su pokušavali da, pred albanskim teroristima, napuste grad (OVDE). Tamo gde su došli nemački „zaštitnici" od albanskog terora, Srbi nisu imali šanse za opstanak. Evo ih i danas, kako se takmiče sa Anglosaksoncima u zatiranju i vređanju srpskog naroda.

Kosovski Albanci dočekuju vojnike nemačkog Bundesvera u Prizrenu, jun 1999. (Foto: dpa)

Nedavno je, u izdanju Instituta istorijskih nauka Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Draga Mastilović objavio zbornik dokumenata o zločinima nacističkih divizija (7. SS „Princ Eugen", 13. SS „Handžar", 369. „Vražje" i 118. „Lovačke" divizije) na tlu Bosne i Hercegovine. Žrtve njihovih masovnih i bestijalnih zločina – koji ne zaostaju za nedelima hrvatsko-bošnjačkih ustaša – bili su gotovo isključivo Srbi, preci onih koje Nemci danas optužuju za genocid. Čak i u divizijama za koje su Bošnjaci i Hrvati davali vojnike, komandni kadar činili su Nemci („Handžar" i „Vražja" divizija). Meša Selimović – koji je video nedela „Handžar" divizije i ustaša nad Srbima u Bosni i Hercegovini – u svojim Sjećanjima izričito ih je nazvao genocidom.

Bratstvo i jedinstvo

Kada se govori o ustašama i Jasenovcu – Bošnjaci upiru prstom u Zagreb i Hrvate. Za njih je, u zapadnim medijima, rezervisan status žrtava. Propaganda, međutim, ne može da sakrije činjenice o njihovom učešću u ustaškom genocidu nad Srbima (OVDE i OVDE). Nedavno snimljen dokumentarni film Garavice Dragana Radovića potvrđuje da su cela muslimanska sela i porodice učestvovale u ubijanju Srba. Čak su i hrvatske ustaše bile zgrožene. Objektivna, celovita istorija učešća Bošnjaka u Drugom svetskom ratu još nije napisana. Nemamo ni istoriju Bošnjaka u Prvom svetskom ratu, kada su ne samo učestvovali u zločinačkom pohodu Austro-Ugarske na civile u Srbiji, nego su i kao „šuckori", preteče ustaša, istrebljivali Srbe u Bosni i Hercegovini. Možemo se, tako, vraćati sve do turskih vremena, kada su se, u gušenju srpskih ustanaka, isticali besprimernom surovošću prema svojim srpskim susedima i neretko, srodnicima.

Sve to, međutim, nisu teme koje zauzimaju bilo kakvo značajnije mesto u srpskoj kulturi i istoriografiji. Još u 19. veku Srbi su – imajući na umu svoje nacionalne, ujediniteljske ciljeve – prećutkivali i prikrivali ove neprijatne činjenice. Posle dva svetska rata oni, suštinski, nisu umeli, niti su zaista pokušavali da objasne zla koja su im nanosili ljudi srpskog porekla i jezika. Znalo se i za osvetničke zločine koje su, usred genocida, Srbi počinili nad Bošnjacima. Istoričari su pokazali da izvor genocida iz 1914. i 1941. nije bio u Sarajevu, nego u Vatikanu, Beču, Berlinu, Zagrebu. „Bratoubilački ratovi", tako je nazivano doba genocida. Trebalo je sačuvati zajedničku, jugoslovensku državu. Pod Titom se o tome više nije ni smelo glasno govoriti (OVDE, OVDE, OVDE i OVDE). Unutar porodica, između četiri zida, međutim, ništa nije zaboravljeno. Kada je rat obnovljen, sve se nastavilo tamo gde se stalo 1945, kao da mira, bratstva i jedinstva nikada bilo nije.

Sleva nadesno: musliman iz BiH, Džafer Kulenović u prisustvu muftije Ismeta Muftića i ustaškog čelnika Ante Pavelića polaže zakletvu za potpredsednika Vlade Nezavisne države Hrvatske (Foto: Wikimedia Commons/historija.info/Public domain)

Makedonski Albanci i Albanija istakli su se i u ovoj, najnovijoj harangi protiv Srba na Ist Riveru. U albanskom genocidu nad Srbima Stare Srbije i Makedonije nije uočavana bratoubilačka komponenta i možda je zato u srpskoj postkomunističkoj istoriografiji mnogo više obrađivan. Van struke istoričara i krugova obrazovanih Srba sa Kosova i Metohije, u srpskoj kulturi ne postoji jasna svest o tome da deo tamošnjih Albanaca potiče od islamizovanih, potom i poarnaućenih Srba, nekada nazivanih „Aranutašima". Samo čitanje dela Marka Miljanova dovoljno je da se razumeju mnogostruke niti koje spajaju Srbe i Albance. Albanski genocid nad Srbima Kosova i Metohije – kao svesna namera da ceo jedan narod bude uništen, proteran i opljačkan – traje vekovima, sa prekidom od 1912-1941, sve do dana današnjeg (OVDE).

Ko je kriv?

Besmisleno je, naravno, govoriti o kolektivnoj krivici Albanaca, Bošnjaka, Nemaca, Britanaca, Amerikanaca, ili o bezgrešnosti Srba. No, namerna pojednostavljenja i političke zloupotrebe nameću se upravo onda kada se sakrivaju činjenice – imena i nacionalna pripadnost zločinaca i njihovih žrtava. Cilj pitanja koja konačno moraju da budu postavljena trebalo bi da nude isključivo i samo dosezanje istine. Tek tada moći ćemo da razumemo zločine Srba u Srebrenici, prethodne zločine Bošnjaka u selima opština Srebrenica, Bratunac i Milići, ili činjenicu da ovu rezoluciju pred Ujedinjenim nacijama podnose baš Nemci, Amerikanci, Bošnjaci i Albanci.

Jesu li nam zaista za sve krivi Amerikanci, Englezi, Nemci, Bošnjaci i Albanci? Šta smo mi uradili da sebi i svetu objasnimo ono što se sa nama događa od 1914. do današnjeg dana? Na prste jedne ruke mogu se izbrojati stručne monografije o genocidu nad Srbima, objavljene na svetskim jezicima. Koliko puta ste čuli Srbe kako se vajkaju da su im dosadile te mračne priče o genocidu, o Jasenovcu, Jadovnu, Starom Brodu, Garavicama, Krajini, Sarajevu, na Kosovu i Metohiji? Čemu sva ta ponavljanja i trovanja mržnjom mladih naraštaja? Dokle više sa tom „samoviktimizacijom"? Jesmo li mi bezgrešni? Šta je sa srpskim zločinima? Dokle ćemo da preterujemo – hajde da umanjimo brojeve srpskih stradalnika, onoliko koliko je potrebno da bi nacionalistički sukobi i mržnje konačno prestali? Ima li u istoriji još nekih, malo vedrijih tema? Zar nije došlo vreme da se konačno okrenemo budućnosti?

Srpsko društvo nije osvestilo temu genocida, niti činjenicu da su Srbi samo u 20. teku tri puta bili izloženi tom zlu. To se najbolje vidi po nedostojnim, javnim, spolja podstaknutim raspravama o broju Srba ubijenih u Jasenovcu i NDH. Zapanjujuće je slušati sa kakvom se lakoćom Srbi upuštaju u licitiranje brojevima svojih mučenika. Ni to nije sve. Iza ovih poricatelja genocida stali su ljudi koji trenutno vode srpsku državu (OVDE). Štaviše, oni legalizuju genocid na Kosovu i Metohiji, tako što albanskim šovinistama nude „razgraničenje" između Srbije i „Kosova".

Srpske zastave na barikadama u Zvečanu, jun 2023. (Foto: RT Balkan)

Pošto do sada u tome nisu uspeli, tamošnje Srbe de fakto predaju na milost i nemilost režima u Prištini (OVDE i OVDE). Sa takvom politikom oni, međutim, dobijaju izbore u Srbiji. O moralnom rasulu u Srbiji svedoči i činjenica da se nedavno preko 700 zaposlenih na srpskim univerzitetima javno založilo za pravo jednog profesora novosadskog univerziteta da otvoreno propoveda neoustaške ideje (OVDE). Da bi stvari bile baš svima jasne, pomenutog gospodina je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu posetio i javno podržao sam kolonijalni upravnik Srbije, američki ambasador Kristofer Hil (OVDE i OVDE).

Tekst koji upravo čitate, naravno, neće promeniti ishod glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Tamo će odlučivati interesi država i odnosi snaga velikih sila. Privremeno odlaganje glasanja, zakazanog za 2. maj, pokazuje intenzitet diplomatske borbe koja se vodi na Ist Riveru. Nanošenje zla Srbima je uostalom, po svemu sudeći, sekundarna namera SAD i Nemačke. One pokušavaju da – pošto podržavaju zločine nad Palestincima u Pojasu Gaze – poprave svoje odnose sa muslimanskim svetom.

Velike sile i moćne države imaju i imaće svoje interese, i tu se ništa ne može učiniti. Najvažnije je, međutim, da mi osvestimo sopstvenu prošlost, da naučimo nešto iz sopstvenog iskustva. Kada budemo razumeli smisao genocida, kada poređamo kockice tog strašnog mozaika, znaćemo da branimo pravo svog naroda na goli život. A potom ćemo opreznije, smelije i uspešnije ulaziti u borbe – kakva je i ova najnovija – na Ist Riveru.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Iskra

Naslovna fotografija: Timothy A. Clary/AFP via Getty Images

BONUS VIDEO:

 

Додик: Немачка, САД и Велика Британија су највечи кривци за политичку кризу у БиХ

politika.rs

Додик: Немачка, САД и Велика Британија су највечи кривци за политичку кризу у БиХ

3–4 minutes

---

Председник Републике Српске Милорад Додик је данас изјавио да да су Немачка, САД и Велика Британија највећи кривци за постојећу политичку кризу у Босни и Херцеговини, због своје међусобне борбе за доминацију и утицај.

„Они све нас држе заробљеним у њиховим борбама за доминацију и утицај на овим просторима како би управљали свим што имамо. Кренули су од имовине и јасно рекли да је то циљ, а сада то реализују кроз пројекте попут резолуције (о Сребреници), којима мисле да ће укинути Републику Српску и самим тим олакшати управљање и ресурсима и имовином" - написао је Додик на друштвеној мреи Икс.

Он је три државе оптужио да су изазвале највећу кризу од постанка БиХ „инсистирањем на останку нелегалног (високог представника Кристијана) Шмита".

Додик је оценио да намере Немачке разоткрива Резолуцији о Сребреници, којом је, како је рекао, тајно правила планове како да се обрачуна са РС и Србима.

„Уверили смо се у оно што смо знали од раније: да је политика коју води актуелна власт Немачке крајње непријатељска према Србима и да немају намеру да се зауставе с тим" - написао је он.

По његовим речима, немачком изасланику за Западни Балкан Мануелу Сарацину било би боље да поручи немачком канцелару Олафу Шолцу да се бави својом земљом и проблемима које тамо има и које је сам створио, а да БиХ пусти на миру.

„Срамота за цели свет је то што су допустили Немачкој да се на овакав начин обрачунава са Србима. Урадили су све да зауставе немачке фирме да овде улажу, па нису ни у томе успели" - написао је Додик.

Додао је да „то зло треба да зауставе немачки грађани" јер то „зло које не мирује, наноси штету целој Европи".

Додик је још навео да је руководству РС на првом месту српски народ ;и да ће увек тако и бити, па макар због тога били и под санкцијама.

„ЕУ све ово време тражи од РС да се прикључи сулудој политици санкција против Русије, а испод жита увелико тргује руским гасом. Кога они праве будалама!?" - питао је Додик на друштвеној мрежи Икс.Наводећи да у Немачкој из године у годину расте увоз руског гаса, он је оценио лицемереним понашање те државе која, како је рекао, политичарима у РС говори шта и како треба да раде, како ће се понашати, ко треба да им буде пријатељ, а ко не.

„То су најобичнији лицемјери, којима народи на Балкану служе као нека врста експеримента и мисле да могу како хоће с нама. Иста је то прича као и у Федерацији БиХ - јавно пљују Русе, а греју се њиховим гасом" - написао је Додик.

View article...

Enclosures:

160z120_2822024MSpasojevic-68.jpg (7 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_04//160z120_2822024MSpasojevic-68.jpg

 

standard.rs

Argumenti za iseljavanje Kuće cveća

Душан Пророковић

10–12 minutes

---

Tragične posledice Brozove vladavine ne mogu se zaobići prilikom donošenja odluke. Sa aktuelizacijom ove teme zapravo će se pokazati da inicijativa o izmeštanju Kuće cveća uživa većinsku podršku javnosti

Srbi se nikada nisu pomirili sa Titom. Nikada. Uprkos svim pokušajima Veljka Bulajića da ih u to ubedi. Dvorska kinematografija imala je ograničeni domet delovanja. Svakako, utisak iz šireg centra Beograda bejaše sasvim suprotan tokom decenija trajanja komunističkog sistema. Prestonice su mesta u kojima se grade karijere i sve što sa njima ide, to su megalopolisi otvoreni za razne kulturne uticaje i stecišta kosmopolita, staništa elita koje se ritualno odriču svega zajedničkog sa zaostalim i prevaziđenim tradicijama i onima koje te tradicije baštine. Takvima je bliži Njujork od Batajnice.

Pri tome, Beograd je u vreme Titove vladavine bio jugoslovenski glavni grad, u punom smislu te reči. Valjda se zato iz ostatka Srbije često sa podozrenjem gledalo na „beogradske direktive". Koliko se elita distancirala od unutrašnjosti, toliko se i Srbija udaljavala od Beograda. Uočljivo je to u romanima Danka Popovića, Milovana Danojlića, Antonija Đurića, Ivana Ivanovića… U Orašcu, Ljigu, Čačku i Doljevcu živelo se drugačije, različiti su bili i pogledi na brojna pitanja. Tito je u velikoj meri doživljavan kao tuđin, neznanac i stranac, a njegova vlast koja se nametala surovom silom i teškim represijama kao nepozvana i ničim izazvana. On je i govorio nekim čudnim jezikom, njega su Srbi slabo razumeli.

Masovna streljanja i likvidacije politički nepodobnih, ideoloških protivnika i ostalih koji su zasmetali nakon Drugog svetskog rata odigravala su se planski, prema ranije pripremljenim spiskovima i ravnomerno – u svim srpskim srezovima. Najveći broj ubijenih zatrpan je u neobeleženim i još uvek neotkrivenim grobnicama. Među njima je i mitropolit Joanikije Lipovac, streljan „negde pod Bukuljom". Takve vlasti ljudi su se plašili, ali ko je mogao sa njom da se pomiri!?

Preispitivanje zaostavštine

Protokom vremena, a naročito od prve polovine 1970-ih godina i vera sve većeg broj srpskih komunista u Tita počinje da bledi. Smena Aleksandra Rankovića tome je doprinela. Bez obzira na lik, delo i stavove „druga Marka", sam čin smene uzrokovao je potrese u sistemu sa dalekosežnim uticajima (otuda i preko 100.000 ljudi na sahrani Leke Rankovića 1983. godine). Deo srpskih komunista i dalje je verovao u neprikosnovenost komunističkih postulata, ali ne i u izbore „najvećeg sina naših naroda i narodnosti", koji se (suštinski) samoproglasio za doživotnog predsednika.

Paralelno sa tim stasavale su i neke nove generacije, neopterećene dešavanjima iz Drugog svetskog rata, čak potpuno neopterećene komunističkom ideologijom i jugoslovenskom idejom. Preispitivanje Titove zaostavštine tako je započelo i pre njegove smrti, mada se o tome nije govorilo javno. U tom decenijskom preispitivanju (od kraja 1970-ih do kraja 1980-ih) Tito nije prošao dobro (na kraju tog ciklusa 1990. godine Bora Đorđević publikuje pesmu „Al Kapone" posvećenu Josipu Brozu, što je pokazatelj raspoloženja među novim naraštajima), a raspad komunističkog poretka i izbijanje građanskog rata čine da se taj utisak dodatno pojača i nastavi dugo nakon Titove smrti.

Kovčeg sa telom Josipa Broza Tita uoči sahrane u Beogradu, nakon što je plavim vozom stigao iz Ljubljane do Beograda, 5. maj 1980. (Foto: Getty Images/Keystone)

Naposletku, pregalaštvom čitavog niza istoričara uglavnom u prvim decenijama tekućeg veka demistifikovane su razne laži i manipulacije na kojima bejaše ustrojen komunistički poredak. Na primer, najskuplji jugoslovenski film ikada, čuvena „Bitka na Neretvi" (naravno, film Veljka Bulajića) imala je šest verzija za šest različitih tržišta. Kuriozitet predstavlja i podatak da nisu iste verzije prikazivane u Beogradu i Zagrebu. Ne samo da je scenario utemeljen na neistinama (što se kasnije i moglo predstaviti „umetničkim slobodama"), nego se i tim neistinama manipulisalo u zavisnosti od publike i mesta prikazivanja.

Uglavnom, četnici (za koje se ne samo u ovom filmu, nego uopšte nije spominjalo da su tokom čitavog rata imali izgrađene i uređene odnose sa američkim i britanskim oružanim snagama) ispadoše gori zlotvori od Nemaca, o Italijanima da i ne govorimo… Jugoslovenska vojska u otadžbini (JVuO) branila je sve ono predratno, a to predratno im nije valjalo. Zapravo, pre rata u Jugoslaviji kao i da nije bilo ničeg drugog do terora. Ili, kako je to umeo da objasni Brana Crnčević svojim aforizmima: „Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli Nemci i uništili sve."

Elem, što zbog preispitivanja Tita i njegove zaostavštine, što zbog smene generacija, kada su se stekli uslovi prvi miting za iseljavanje Kuće cveća upriličen je 1991. na jedanaestogodišnjicu smrti Josipa Broza, u organizaciji Vojislava Šešelja. Za to vreme i te okolnosti skup je bio itekako posećen, sa šarolikom i uglavnom mlađom publikom. Ipak, od upada u Kuću cveću nije bilo ništa, inače ko zna kako bi se sve završilo… Jer, sa prednje strane ograde bili su raspoređeni pripadnici MUP-a, a sa one druge strane, dvorišne, pripadnici Gardijske brigade JNA. Kasnije se o sudbini ovog objekta sporadično govorilo, uglavnom pred kakve izbore ili tokom rasprava o vraćanju otete imovine, ali nije bilo političke volje za aktualizacijom teme.

Odbrana „Titovog slučaja"

Osim toga, Kuća cveća nalazi se na nacionalizovanom posedu Miloša Savčića, neverovatnog čoveka koji se ostvario i kao inženjer u struci (i to prvo u Bavarskoj, pa tek nakon toga u Srbiji), i kao biznismen u brojnim poslovima koje je vodio, i kao političar najpre u Samostalnoj radikalnoj, a potom i Samostalnoj demokratskoj stranci (u Kraljevini Srbiji kratko je bio ministar građevina, a onda nakon Prvog svetskog rata i dugogodišnji gradonačelnik Beograda sa zapaženim rezultatima). Komunisti su naslednicima Miloša Savčića oteli imovinu odmah po završetku Drugog svetskog rata, iako je on preminuo marta 1941. godine, tako da ga u kategoriju narodnih neprijatelja ili saradnika okupatora nikako nisu mogli svrstati.

Apsurdno za odluku komunista je i što su Nemci još na početku okupacije izbacili Savčiće iz njihovih vila, trebalo je skućiti visoke oficire Vermahta i Gestapoa, a kao formalni povod poslužilo je odbijanje Miloševe supruge Katinke (inače rođene Bavarke) da sarađuje sa okupacionim vlastima. Tito je urnisao staru srpsku buržoaziju kako bi stvorio prostor za rađanje nove jugoslovenske buržoazije. Patološka mržnja prema Slobodanu Miloševiću ukorenjena je kod jugoslovenskih komunista zbog toga što se 1980-ih godina paralelno sa smenom generacija unutar partije odigrala i smena, elita te je jugoslovenska buržoazija gubila pozicije.

Taj svojevrsni sukob između srpskog i jugoslovenskog nikada nije prestao, traje i dalje, mada u promenjenim okolnostima i uz prateće transformacije. Recimo, ono jugoslovensko premetnulo se u evropejsko, unijatsko, levo-liberalno i prozapadno, od potomaka titoista nema većih zagovornika ulaska u EU i NATO, odricanja od Kosova i Metohije, kao i prihvatanja realnosti o srpskoj „genocidnosti". Logično, pošto oni uglavnom i ne poznaju Srbiju, još su njihovi preci raskinuli sve veze sa Orašcem, Ljigom, Čačkom i Doljevcem. Sa druge strane, među nastavljačima tradicija srpskih komunista nalaze se i najveći podržavaoci jačeg oslanja na pravoslavne tradicije u projektovanim društvenim procesima, najredovniji su na liturgijama, kao i najgrlatiji kritičari odluka KPJ sa Drugog zasedanja AVNOJ-a.

Biznismen i bivši gradonačelnik Beograda Miloš Savčić (Foto: Wikimedia Commons/Public domain)

U polemici koja se i dalje „izokola vodi„ (malo po društvenim mrežama, malo kroz intervjue i tekstove zainteresovanih autora) nakon incijative Aleksandra Šapića o premeštanju Titovog groba čini se kako ovaj ideološko-politički deo zauzima važno mesto. Branioci lika i dela Josipa Broza uporno odbacuju sve demistifikacije. Jugoslovenstvo je njima samo i isključivo sinonim za slobodu, progres, civilizovanost, uređenost, pripadanje tom velikom svetu ma šta se pod njim podrazumevalo, a Tito je simbol jugoslovenstva. Iako je jugoslovenstvo postojalo i pre Tita, taj „detalj" se vešto zaobilazi. Isto tako se zaobilazi i još čitav niz „detalja" važnih za ocene istorijske uloge Josipa Broza.

Tito jeste deo srpske istorije, isto kao što su delovi te istorije i jugoslovenska ideja i komunistički sistem. Istorijske istine nikada nisu crno-bele. I pored toga što će zagovornici jugoslovenskog (danas presvučeni u evropejsko, unijatsko, levo-liberalno i prozapadno) braniti lik i delo Josipa Broza, Srbi se sa Titom nikada nisu pomirili i njegova slika je u kolektivnoj predstavi više „crna" nego „bela". Za jugoslovenske komuniste, kako god se danas deklarisali, Tito je centralna istorijska figura i razumljivo je zašto će se usprotiviti inicijativi koju danas reaktualizuje Aleksandar Šapić.

Za Srbe, istorija niti počinje sa Titom niti je Josip Broz njen najznačajniji vladar, niti se tragične i dramatične posledice njegove vladavine mogu zaobići prilikom donošenja konačne ocene. Nesumnjivo, sa aktuelizacijom teme o preseljenju Kuće cveća pokazaće se i da takva inicijativa uživa većinsku podršku u javnosti. Sahranjuje se na groblju, pa neka oni koji žele tamo odaju počast i evociraju uspomene na Jugpslaviju. Uostalom, po čemu to Josip Broz zaslužuje mauzolej kada ih nemaju ni značajniji vladari koji su rukovodili našom zemljom? Taj mauzolej je podignut na otetom zemljištu! Uostalom, Srbi ne bi bili prvi koji nešto tako čine. Bugari su izmestili grob Georgi Dimitrova, a Španci posmrtne ostatke Franciska Franka. Razlikuje li se „Titov slučaj" od njihovog?

Dušan Proroković je novinar i viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Autor je monografija „Kosovo: međuetnički i politički odnosi" (2011), „Geopolitika Srbije: položaj i perspektive na početku 21. veka" (2012), „Nemačka geopolitika i Balkan: o ciljevima srednjoevropskog kontinentalizma" (2014), kao i dvotomne monografije „Era multipolarnosti" (2017). Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor Novi Standard

Naslovna fotografija: Profimedia/AFP/Georges Bendrihem

BONUS VIDEO:

 

in4s.net

Русија запретила Немачкој због Србије: Ако усвојите резолуцију о Сребреници, покренућемо питање геноцида Немачке у Другом светском рату!

ИН4С

2–3 minutes

---

Амбасадор Руске федерације при Уједињеним нацијама Василиј Небензја изјавио је да би Резолуција о Сребреници могла да отвори „Пандорину кутију".

Он је поводом иницијативе Немачке и још неколико земаља да се усвоји резолуција о Сребреници рекао да та иницијатива није усмерена на национално помирење, већ да може и да подстакне тензије на Балкану и да доведе до последица које аутори резолуције можда нису ни предвидели када су је предложили.

Он је нагласио да Русија неће подржати ту резолуцију као и многе земље чланице УН.

„Ова резолуција отвара Пандорину кутију. Ако се усвоји ова резолуција то би отворило пут другим земљама које имају сличне проблеме да изађу са својим проблемима. И могу вам навести један пример. Немачка, која стоји иза те резолуције, иако технички није оригинални коспонзор, одговорна је за највећи и најокрутнији геноцид у 20. веку, а ту мислим на Други светски рат", рекао је Небензја.

Због тога, истакао је он, неће се изненадити ако у једном тренутку, уколико се резолуција усвоји, неко, а можда и Русија, изађе са резолуцијом о геноциду од стране нацистичке Немачке над народом Совјетског Савеза током Другог светског рата.

„Србија има сличне проблеме, јер ту је питање геноцида у Првом и Другом светском рату", рекао је Небензја и додао да је усвајање резолуције „лукав покушај" да се донесе крајње исполитизовано питање, које неће помоћи помирењу на Балкану, посебно у БиХ, тим пре што, истакао је одлука о усвајању резолуције није донета по уставу БиХ.

„Ниједан ентитет у саставу федерације никада није дао сагласност за такву иницијативу.

 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Continue Reading