Како ће империја узвратити ударац
Владимир Вулетић
7–8 minutes
Да је, како је планирано, усвојена великом већином гласова резолуција о Сребреници, дала би зелено светло за нову интервенцију НАТО у БиХ. Да би то било јасно мора се имати у виду начин на који функционише нови светски поредак (НСП). Кренимо зато редом.
У Сребреници 1995. године припадници паравојних формација и делова војске РС стрељали су неколико хиљада ратних војних заробљеника као одмазду за злочине које је војска БиХ чинила у селима источне Босне током претходног периода.
Тај масакр је пре двадесет година Међународни кривични суд за бившу Југославију окарактерисао као геноцид, што је потврдио и Међународни суд правде пар година касније. Ти, а ни други судови се нису бавили масакром цивила, мушкараца и жена, међу којима је било стотине деце школског узраста – у Крагујевцу 1941. године, што је правдано као одмазда за погибију десет немачких војника. Нико се није бавио ни планским вишеетапним бомбардовањем небрањених централних делова Дрездена крајем Другог светског рата срачунатим да изазове што више цивилних жртава. О непотребно баченим атомским бомбама на јапанске градове да и не говоримо. Јасеновац и многа друга стратишта на којима су систематски убијани цивили друге нације и вероисповести као део плана за чишћење НДХ од Срба остали су такође без адекватне међународне судске пресуде иако по свим карактеристикама више одговарају ономе што појам геноцид подразумева. Систематских и планираних злочина правданих застрашивањем, убрзањем окончања рата, осветом и ко зна чиме још, било је и има у сваком рату, али према сваком злочину се судови не односе на исти начин. Судови победника суде само пораженим за њихове злочине. На крају се чини да нису важни злочини већ страна на којој се они који их чине налазе.
Поставља се питање да ли систематско и планско истребљивање становништва другачијих расних, националних или верских обележја нису геноцид само зато што немају судски печат, односно да ли је одлука судског већа довољан разлог да се неки злочин прогласи геноцидом. Иоле упућени знају да је грађански рат у БиХ однео мање-више пропорционалан број жртава у односу на националну структуру становништва и да ниједна од зараћених страна није била само жртва нити само џелат, како је то на пример било у нацистичкој Немачкој или НДХ до пред сам крај рата.
Чини се да је управо разлика између правне и моралне осуде био кључни разлог за покретање иницијативе да УН донесу резолуцију о геноциду у Сребреници. Правно гледано починиоци, њих осам, осуђени су за геноцид. Тиме је правда задовољена, али нису задовољени политички апетити оних који би да актуелизацијом овог случаја након тридесет година остваре политичке циљеве који немају никакве везе са конкретним злочином, његовим узроцима ни последицама. Правна осуда геноцида тиче се појединаца који служе затворске казне, а морална осуда представља стигму коју носе читаве групе, народи и политички ентитети из којих потичу и у чије име су ти појединци, наводно, чинили злочине.
Инсистирање на доношењу резолуције, посебно на начин на који је она припремана, нема везе са наводним помирењем јер помирење укључује активно и афирмативно учешће свих страна у том процесу. Нема везе ни са наводном превенцијом будућих геноцида јер обесмишљава садржај тог појма. Једина сврха те резолуције је да изазове политичке последице не водећи рачуна о штети коју ће нанети управо оним циљевима за које се наводно залаже.
Предлог ове резолуције је пример танатополитике, односно (зло)употребе мртвих у политичке сврхе. Одувек су комеморативна окупљања служила, између осталог, за јачање унутрашње групне кохезије и (или) мобилизацију и оправдање за нове или обнову старих сукоба. Смрт се често користила и користи и у унутрашњој и у међународној политици – у том смислу чини се да ни ова резолуција није ништа ново ни посебно. Међутим, танатополитика је данас постала један од кључних стубова на којима почива НСП, а ова резолуција је требало да послужи као још један допринос његовом јачању.
Харт и Негри су образложили идеју да империја (што је својеврсни синоним за НСП) своју моћ и легитимитет дугује заштити етичких норми што јој даје за право да војно интервенише свуда где процени да су те норме угрожене. Подсетимо да су САД и НАТО након слома хладноратовског светског поретка у више наврата интервенисале у различитим деловима света водећи тзв. праведне ратове. Заустављање убијања или превентивно спречавање смрти недужних представљале су кључно оправдање за оно што се обично називало хуманитарним мисијама без обзира на то да ли је реч о БиХ, Косову, Ираку, Либији, Сирији итд.
Механизам интервенције је у готово свим случајевима био идентичан. Уједињене нације, које су након слома СССР изгубиле своју улогу чувара светског мира успостављеног након Другог светског рата, претворене су у форум који даје легитимитет активностима Запада које неретко завршавају војним интервенцијама. Морална осуда је први корак након кога следи потпуна стигматизација, сатанизација и дехуманизација објеката – било да је реч о појединцима, режимима било земљама, који су сметња стабилности и остварењу циљева НСП. Уместо међународног права које се базирало на поштовању националног суверенитета, НСП је наметнуо категорију универзалних људских права и моралних истина. Моћ да се наметну и бране моралне истине, о којима најживље сведоче мртви, представља основ легитимитета НСП.
Наступом у УН председник Србије је поткопао легитимитет једне од моралних истина која је требало или бар могло да послужи као оправдање за још једну у низу војних интервенција уколико се на други начин не би могао решити спор у БиХ око устројства те државе. Упркос чињеници да је резолуција о Сребреници усвојена, она није добила легитимитет, нити је потврђена као морална истина, с обзиром на то да није подржана ни од просте већине земаља чланица УН. Наравно, то неће спречити државе које су кључни инструменти НСП да, уколико оцене сврсисходним, још једном интервенишу позивајући се на чињеницу да је резолуција на овај или онај начин усвојена, али то ће сада свакако бити много теже. Било каква нова војна интервенција у БиХ не би иза себе имала очекивани легитимитет и то је највећи допринос коју је српска делегација дала очувању мира на овом простору. Наравно, свака империја узвраћа ударац и остаје само питање начина на који то чини, али то је нека друга прича.
Професор на Филозофском факултету у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
