DW: Dogovor o litijumu u senci uz apstraktne ekološke garancije

dw.com

Dogovor o litijumu u senci uz apstraktne ekološke garancije

Ivica Petrović

6–8 minutes

---

Ako je neko pomislio da je Srbija pre dve godine, suočena s masovnim protestima, zaista odustala od iskopavanja litijuma – ili je naivan, ili pogrešno percepira način vladavine Aleksandra Vučića. Verbalna gimnastika koja se tom prilikom upotrebljava ne predstavlja veliko iznenađenje.

Naprednjačka vlast koristi čitav arsenal opravdanja zašto je taj projekat neizbežan, od toga da je kompaniju Rio Tinto dovela bivša vlast i da će Srbija platiti milijarde dolara penala ako na to ne pristane, pa do bajkovitih brojki o milijardama dolara profita, u vreme kada sam Rio Tinto govori o daleko skromnijem doprinosu srpskom budžetu.

Govori se i o nekim zapadnim službama koje žele da spreče taj projekat, jer su ljubomorne na napredak Srbije, ali je ostalo nejasno zašto zemlje koje su zainteresovane za srpski litijum žele upravo da miniraju iskopavanje litijuma.

Povratak na početak

Nakon što je Ustavni sud Srbije 11. jula proglasio neustavnom odluku Vlade iz 2022. godine o zaustavljanju projekta Jadar, Vlada Srbije u vreme paklenih temperatura i godišnjih odmora vraća na snagu Uredbu o utvrđivanju prostornog plana za realizaciju projekta Jadar koji podrazumeva eksploataciju jadarita na Zapadu Srbije. U isto vreme na režimskim medijima kreće nezapamćena promocija projekta litijum, u koju je uključen veliki broj državnih činovnika.

Selo Gornje NedeljiceFoto: DW/Jelena Djukic Pejic

Iskopavanje litijuma se tako predstavlja kao istorijska šansa, vraćanje Srbije u centar svetskih zbivanja, ali se istovremeno ponovo minimiziraju ekološke posledice ili se one ponovo uvijaju u oblande mutnih obećanja da se ništa neće raditi ukoliko se proceni da to ugrožava životnu sredinu. A izradu studije o uticaju na životnu sredinu radi Rio Tinto, jer, kako objašnjava ministarka rudarstva i energetike Dubravka Handanović Đedović, „ne može država da novcem građana finansira studije za privatne kompanije".

Šolc: „Litijum je nezamenjiva sirovina, potreban nam je"

Paralelno s tim letnjim oživljavanjem projekta litijum, do građana dopiru saznanja da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sve vreme od masovnih protesta upotrebio da van svake javne diskusije iza scene dogovara kopanje litijuma. Kao potvrda toga je upravo i ova poseta nemačkog kancelara Olafa Šolca i komesara EU Maroša Šefčoviča, koji su sa Vučićem prisustvovali potpisivanju Memoranduma o razumevanju EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama.

Predsednik Srbije smatra da će zbog litijuma Srbija doživeti kvantni skok u ekonomiji, ali i da će najbolji stručnjaci EU biti garancija da će taj projekat biti bezbedan po životnu sredinu. „Uveren sam da tu šansu nećemo propustiti", rekao je Vučić, iako je naglasio da za ovo neće imati podršku javnosti, ali se nada da će se to promeniti.

Nemački kancelar Olaf Šolc ističe da je „naša želja više prosperiteta, mobilnosti i bez posledica na životnu sredinu. Litijum je nezamenjiva sirovina, potreban nam je, to je prva poruka za ovu tranziciju mobilnosti i ubeđen sam da je to jako važno za buduću mobilnost. u tome Srbija igra ključnu ulogu kao naš partner. Mi smatramo našom obavezom da unapredimo projekat i uspemo u tome", istakao je gost iz Nemačke.

Šolc i Vučić u Beogradu 19. jula 2024.Foto: Michael Kappeler/dpa/picture alliance

Maroš Šefčovič kaže da „danas Srbija postaje zemlja koja pravi korake napred da zauzme centralnu ulogu u ekonomiji. Zauzeće centralno mesto u lancu strateških vrednosti. Ubeđen sam da će Srbija napredovati, da će se ojačati srpska privreda sa visoko-kvalitetnim radnim mestima, drugi cilj je da se poštuju ekološki standardi i da se odgovori na zabrinutost stanovništva u transparentnost", rekao je potpredsednik Evropske komisije.

„Lobistički interes vlasti"

Stavljanje tačke na ovaj projekat bila je samo varka, kaže za DW politički analitičar Dragomir Anđelković, koji ističe da je „Vučić majstor za sukcesivno nametanje svoje volje – to smo videli i na primeru Kosova. Najpre nešto započne, pa popusti kada naiđe na otpor, a onda nastavi to da radi dok se otpor ne obesmisli."

„Ovde se pre svega radi o lobističkom interesu vrha vlasti", dodaje Anđelković, „a svi dobro znamo kakvu korist u svetu ovakvi projekti donose vlastodršcima koji rade sa velikim multinacionalnim kompanijama".

Kada je reč o takozvanim ekološkim garancijama EU za bezbedno iskopavanje litijuma u Srbiji, Dragomir Anđelković podseća da „na teritoriji EU takođe postoje velike zalihe litijuma, i da bi one prve trebalo da započnu njegovu eksploataciju. Kada vidimo kako se to radi u Nemačkoj i drugim zemljama EU, onda i mi možemo da se u to uključimo. Apstraktne garancije ništa ne znače", kaže sagovornik DW.

Ozbiljne pretnje silom

Nesumnjivo je takođe da se vlast ovoga puta daleko ozbiljnije priprema za eventualni otpor i narodne proteste. Visoki zvaničnici vlasti sada već otvoreno prete aktivistima i opoziciji da se slučaj litijum neće rešavati na ulici i da će biti sprečen svaki pokušaj blokiranja puteva i pruga u Srbiji. To verovatno znači da eventualni protesti neće moći da podsećaju na one pre dve godine, kada je vlast prilično pasivno reagovala na blokade širom Srbije.

Manojlović: „Ovaj projekat je ekološko uništavanje Srbije"

Litijumski „reket"

Agresivan nastup vlasti pokazuje da Vučić već ima neke čvrste obaveze prema inostranim kompanijama, smatra Dragomir Anđelković: „Mislim da je spreman da zbog tih dilova ide na masovnu primenu represije. Građani s druge strane moraju da shvate da, ako to prođe, onda će proći bilo šta, i da Vučić može da se proglasi za doživotnog predsednika. Vlast sada koristi litijum kao novi način plaćanja reketa EU. Do sada je plaćala reket Kosovom, sada je na redu litijum, kako bi se autoritarizam u Srbiji podigao na viši nivo", ocenjuje Anđelković.

Pojedini aktivisti i opozicionari pisali su nemačkom kancelaru Šolcu i upozorili ga da ovakvo nametanje kopanja litijuma ugrožava demokratiju u Srbiji. Anđelković smatra da je to „dobar pristup. Postoje mnogi u EU koji imaju razlog da okreću glavu, ali EU nisu samo vlastodršci. To je dubinski sistem sa jakim nevladinim sektorom, slobodnim medijima i opozicijom. Srpska opozicija mora široko da deluje unutar EU i upozorava da Srbija tone u novi stadijum autoritarizma što ugrožava i Evropu u celini", zaključuje Anđelković za DW.

 

politika.rs

Пројекат „Јадар" у медијском вртлогу еколошке апокалипсе и развојне шансе

Дејан Вук Станковић*

7–9 minutes

---

Компанија „Рио Тинто" je самоиницијативно објавила Нацрт студије о утицају пројекта „Јадар" на животну средину. Потез је комбинација предузетничке храбрости за прихватање ризика и тежње да се отклоне бројне недоумице и оспоре негативни стереотипи о могућности рударења литијума у Србији.

Иначе, сама студија о утицају пројекта на животну средину законски је нужан део поступка реализације пројекта.

Сами себи опозиција

Ова студија је одговор на питање о могућности практичне реализације концепта социјално одговорног рударства у нашој земљи. Концепт социјално-одговорног рударства је концепт рударства који недвосмислено и ефикасно води рачуна о води, ваздуху, земљишту, биодиверзитету и културном наслеђу локалне заједнице у којој се реализује рударска делатност.

Закључак студије је да је у Србији концепт социјално одговорног рударства могућ, тачније да је он практично и дугорочно одржив. Речју, из Студије утицаја следи да пројекат „Јадар" искључује низ еколошких ризика по локалну заједницу и државу Србију у целини.

Студија утицаја на животну средину компаније „Рио Тинто" је свеобухватна, детаљна, прецизна анализа и предлог практичних решења.

Она је производ вишегодишњег рада домаћих и страних универзитетских професора и експерата. Поред осталог, наведена студија обухвата и преко 20.000 конкретно спроведених емпиријских истраживања из различитих области релевантних за реализацију пројекта „Јадар".

Дакле, по структури, методологији и практичним исходима, Студија утицаја на животну средину није никаква ад хок импровизација, нити je маркетиншко-политички инстант пројекат, већ систематски вођено научно истраживање које је тестирало све релевантне параметре за реализацију пројекта „Јадар" од геолошких, хидролошких, инжењерских закључно са еколошким.

Пројекат „Јадар" је несумњива развојна шанса државе Србије и лозничког краја. Реч је о највећој директној страној инвестицији која носи потенцијал за мултипликацију економских користи за читаву државу и друштво. Инвестиција компаније „Рио Тинто" у рудник износи преко две милијарде евра, прецизно 2,55 милијарди евра, уз процењену корист за буџет Србије од 180 милиона евра годишње од пореза и доприноса на плате. Буџет општине Лознице, захваљујући руднику литијума и бората би био богатији за око 25 милиона евра. Ова сума новца би унапредила локалну путну инфраструктуру, школе, болнице и остале активности.

Отварање рудника подстакло би и отварање фабрике јонско-литијумских батерија у нашој земљи. У Србији већ постоји фабрика литијумско јонских батерија „Елен Ес" у Суботици, а у плану је изградња фабрике словачког „Инобата", која би по обиму производње могла да произведе довољно батерија и за покретање индустрије електричних аутомобила и значајан напредак у електронској индустрији.

Не треба заборавити, да је компанија „Стелантис" предвидела и производњу електричне „фијат панде", што додатно ојачава тезу да би се пројектом „Јадар" створио простор за читав привредно-научни циклус базиран на ефикасној употреби природног ресурса у циљу економског и друштвеног благостања уз недвосмислено уважавање највиших домаћих и европских стандарда у области заштите животне средине. Привредни циклус базиран на употреби природног богатства наше земље сам по себи негира основаност тврдњи да рударење литијума и бората Србију чини колонијом „Рио Тинта" и ЕУ.

Истина је да од српског литијума узајамну корист имају и Србија и „Рио Тинто" и ЕУ.

Деблокада пројекта „Јадар" суштински повезује Србију и ЕУ у области критичних сировина и минерала. Ово поред осталог значи да би наша земља усвајала и постепено самостално освајала знања и вештине из иновативних тржишту неопходних технологија.

Уосталом, у овом тренутку у ЕУ, која је наш највећи економски партнер у свету, активно је двадесетак пројеката усмерених ка експлоатацији литијума. „Батеријски пасош" који је увела ЕУ додатна је гаранција да ће се рударење литијума спроводити према највишим европским еколошким стандардима. „Батеријски пасош" је сертификат да је јонско-литијумска батерија подесна за европско тржиште ако су њене сировинске компоненте добијене у складу са еколошким стандардима ЕУ. Конкретно, ако литијум који је део јонско-литијумске батерије није добијен у складу са еколошким стандардима наше земље и ЕУ, онда ни произвођачи батерија неће куповати сировину од „Рио Тинта" или било које друге рударске компаније. Ово конкретно значи да је у економском интересу „Рио Тинта" да рударење литијума буде еколошки исправно јер нема профита од продаје сировине коју би експлоатисали у лозничком крају.

Једноставније речено, нема рудника пре задовољења еколошких стандарда ЕУ и домаћег законодавства.

Одјеци и реаговања на објаву Студије утицаја пројекта „Јадар" на животну средину нису дорасли озбиљности теме и сложености дилеме. Политичка поларизација, континуирано произвођење и репродукција негативних стереотипа уз неизбежно поигравање са страховима човека за живот, воду, ваздух и тло које насељава.

Критички дискурс није обележила разумна и принципијелна корективна критика пројекта фокусирана на недоречености и корективне недостатке уз предлог решења. Критички дискурс у случају пројекта је „Јадар" је клеветнички, медијски отрован, сведен на дневнополитичку раван. Амбициозна опозиција и њена НВО и медијска „коњица" дискусију о пројекту „Јадар" свели су два паралелна „медијска крсташка рата" – „рат" против „Рио Тинта" и опсесивно-компулзивни медијски обрачун са председником Србије.

„Прљави договор Вучића и Запада", тачније „толеранција" Запада за „Вучићеву диктатуру и цензуру" плаћена је „литијумом". Матрица медијске фаме је иста само што је литијум замена за Косово. С друге стране, „Рио Тинто" је представљен као „рударска верзија Ал Каиде", која спрема еколошку апокалипсу и претвара суверену Србију у колонију. Непрегледна мрежа дезинформација и медијско-политичких, али и квазиекспертских анализа, потпуно је блокирала нужни дијалог на релацији држава – „Рио Тинто" и јавност. Уместо дебате у којој доминира ауторитет аргумента и добра воља да се поступак рударења саобрази са домаћим и ЕУ еколошким стандардима, критички део јавности спрема се за бизарно спајање Видовдана и „антилитијумске револуције". Антилитијумски Видовдан догађа се у тренутку када се у Европи активно ради на 14 рударских пројекта, који су допуњени и са пројектима за отварање постројења за прераду руде и планом да се до 2030. године на европском континенту отвори још 30 гигафабрика за литијумско-јонске батерије. Политички интерес опозиције је замаглио потпуно непосредни хоризонт могућег друштвено-економског и технолошког развоја.

И најзад, будући да је зелена транзиција неминовност, поставља се питање да ли ће Србија увозити сировине, батерије или електричне аутомобиле и остале неопходне производе базиране савременој „зеленој технологији" или ће имати лидерску позицију у региону и као снабдевач важним сировинама и производима који почивају на њима.

*политички аналитичар

 

standard.rs

Stevan Gajić: Srbija u novoj Maloj Antanti

Никола Трифић (Печат)

17–22 minutes

---

Može se reći da je treći svetski rat već počeo. Ostaju samo da se vide njegove posledice. Što se Srbije tiče, evropski put je gubitnički. Budućnost Srbije leži u daljem zbližavanju i integraciji s državama BRIKS-a

Proteklih nekoliko godina stekao je status jednog od najkredibilnijih poznavalaca geopolitičkih pitanja – pogotovo onih koja se tiču stalnih trvenja Istoka i Zapada – s posebnim osvrtom na analizu položaja i stanja Ruske Federacije. Takođe, jedan je od predvodnika generacije mladih i osvešćenih intelektualaca koji, pre ideologije i istrošenih ideoloških matrica, kao zvezdu vodilju imaju ideju o apsolutnoj demokratiji i slobodi, ali i ideju o uspehu svog naroda.

Ako prava i korisna politika, kako je govorio pokojni akademik Milorad Ekmečić, ne može biti ona koja se nameće odozgo, voljom tuđina i elite, već je isključivo ona koja dolazi odozdo – kao izraz narodne volje i bića jednog naroda – onda je on apsolutno na tragu i u skladu s takvom premisom o politici. Sagovornik Pečata bio je dr Stevan Gajić, politikolog, naučni saradnik Instituta za evropske studije i profesor po pozivu na Katedri za uporednu politikologiju Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa MGIMO.

Rođen je u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je 2008. na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde je osam godina kasnije i doktorirao. Autor je knjiga Od roba do građanina (2020) i Mi smo iz budućnosti – srpski pogled na ruski prostor od evromajdana do SVO, objavljenoj u Moskvi 2023.

U razgovoru s Gajićem tema je bilo mnogo, od Evrope, Srbije, regiona, Rusije, Ukrajine i Amerike, sve u kontekstu totalnog obračuna Istoka i Zapada. Opšti utisak razgovora: nad svetski mir nadvili su se tmurni oblaci, i u ovom trenutku oluja i nevreme su mnogo realniji od brzog razvedravanja.

Rat u Ukrajini traje već više od dve godine. Da li je kraj blizu i da li se ruska pobeda dovodi u pitanje?
– Ovaj rat za Rusiju odavno nije rat protiv Ukrajine i ukrajinske vojske. Delimično može da bude i to, jer ima i karakter građanskog rata. Ali na Ukrajinu treba gledati kao na zapadnu rusku teritoriju, koja je danas bojno polje na kome se, kako to Amerikanci kažu, odvija teatar ratnih dejstava, u ovom slučaju između Zapada i Rusije, ili bolje rečeno između Zapada i dobrog dela ostatka sveta koji se bori za okončanje zapadne hegemonije. Zbog toga je pitanje „koliko će rat trajati, odnosno da li je kraj blizu?" vrlo nezgodno u ovom trenutku.

Ukrajinski vojnici u Donjeckoj oblasti, 24. oktobar 2022. (Foto: Dimitar Dilkoff/AFP/Getty Images)

To delimično zavisi od Rusije, ali pre svega od Zapada i njegove želje za daljom eskalacijom. S tim u vezi, ukazao bih i na jednu grešku Rusije. Moskva je do sada dosta blago reagovala na mnogobrojne provokacije – verovatno nadajući se da će zdrav razum u jednom trenutku preovladati – pre svega u Vašingtonu, u veri da tamo ipak postoje dovoljno racionalni političari. Očigledno, to nije slučaj. Umesto razuma, tamo imamo političke kockare – pokeraše koji samo podižu ulog – misleći, kako je nedavno Džefri Saks rekao kod Takera Karlsona, da će blefom postići željeni cilj.

Amerika je nedavno usvojila zakon o novom paketu pomoći Ukrajini čija vrednost premašuje 60 milijardi dolara. Očekivano ili ne, kako to tumačite?
– Američka pomoć je samo simptom onoga što sam već rekao. Zapad želi da produži rat, ali očigledno ima nameru i da teatar proširi na širi evropski prostor. Upravo zbog toga je Kijevu udeljena poslednja vojna pomoć. Zajedno s njom, nažalost, sve više raste opasnost direktnog sukoba Rusije i NATO-a, koji Zapad uporno provocira i koji postaje sve izvesniji.

Često se mogu čuti prognoze da bi situacija u Ukrajini, zajedno sa sve napetijim Bliskim istokom, i pride Tajvanom – kao potencijalnim žarištem – u zbiru mogla da izazove Treći svetski rat i verovatno nuklearni sukob. Koliko smo daleko, ili koliko smo blizu takvom scenariju?
– Prvi svetski rat sve do kraja niko nije tako nazivao. Drugi svetski rat je pak tek u svom jeku dobio ime. Isto tako i ovaj rat je odavno treći svetski po posledicama, što političkim, što ekonomskim. Da li će i po razaranju to biti, videćemo, ali kako sada stvari stoje, sve ide ka daljoj eskalaciji. Ponovio bih: Rusija je u nadi da će na Zapadu prevladati razum, više puta tolerisala podsticanje dalje eskalacije i tek kasnije je na te poteze odgovarala.

Sada Zapad uporno provocira i podiže uloge. Vidimo da su u Rusiji upaljeni alarmi za nuklearno upozoravanje, jasno je da je u toku opipavanje pulsa i to je dokaz da se nalazimo u izuzetno teškoj situaciji, potencijalno mnogo ozbiljnijoj od Kubanske krize 1962. godine. Ta kriza nije eskalirala, nadam se da neće ni ova, ali bojim se da nikada nismo bili bliži nuklearnom sudaru.

Izuzetan ste poznavalac prilika u Rusiji. Kakvo je opšte stanje u ruskom društvu i kako komentarišete fenomen ruske ekonomije, koja umesto pada – kako je predvideo Zapad – beleži rast i progres?
– Teško je komentarisati opšte stanje u ruskom društvu, s obzirom na to da je ono dinamično. Od 24. februara 2022. do sada šest puta sam boravio u Rusiji i mogao sam da vidim da se atmosfera menjala u skladu sa stepenom šoka u društvu i događajima na frontu. Najniži moral, svakako, bio je posle pada dela fronta oko Harkova u jesen 2022. što se poklopilo sa ograničenom mobilizacijom.

Ipak, Rusija već odavno živi u ambijentu gde je rat u pozadini, ali stanovništvo nije ni u kakvoj panici. Naprotiv, što se tiče snabdevenosti, Moskva i drugi gradovi Rusije ne samo da su snabdeveni nego, da nema rata, možda bismo mogli da govorimo o jednom od najprosperitetnijih perioda razvoja te zemlje. Ruski gradovi puni su novih luksuznih kineskih automobila i sve više se vidi rađanje ogromne zajedničke evroazijske i BRIKS ekonomije.

Vojnici sa fronta u Ukrajini na vojnoj paradi povodom Dana pobede nad fašizmom, Moskva, 9. maj 2024. (Foto: mil.ru)

Ne samo da se nije dogodio slom ruske ekonomije, nego je ona napravila odlučujući i nužan zaokret ka tržištima gde je Rusija dobrodošla. Paradoksalno ili ne, upravo su zapadne sankcije i eskalacija rata probudile rusku industriju i privredu. Današnji zalet ruske ekonomije mogao bi se opisati kao najimpresivniji u njenoj istoriji, s kojim su, možda, uporedivi uzleti u vreme Ivana IV Vasiljeviča, Petra Velikog i Katarine Velike, Staljina ili kratkotrajni dinamični uspon u vreme premijera Petra Stolipina početkom 20. veka.

Vladimir Putin je nedavno još jednom pobedio na predsedničkim izborima i to najubedljivije do sada. Budući da je na vlasti već dve i po decenije, kako gledate u celini na njegovu pojavu, ličnost i politiku? Kakav je Putinov značaj za Rusiju, ali i za ceo svet?
– O Putinovoj ličnosti sudiće isključivo njegov uspeh u ovom ratu. Putin je dobio istorijsku ulogu da vodi otadžbinu u još jednom egzistencijalno-otadžbinskom ratu, a ono što Rusija od njega zahteva jeste da bude pobednik. Ishod ovog rata biće jedino merilo njegove istorijske uloge.

Putin je nedavno izjavio, parafraziraću, da je „siguran da će jednom, bez obzira na sve, Rusi i Ukrajinci ponovo biti braća". Pitam vas kao vrsnog poznavaoca prilika u Rusiji, i uopšte bića ruskog naroda: da li je ova izjava realna, ili spada u domen utopije, čak i populizma, kome Putin nije sklon?
– Na nedavno održanom forumu „Kakva pobeda nam je potrebna", bivši ministar obrazovanja i nauke Ukrajine Dmitrij Tabančik je rekao da to isključivo zavisi od ruskog rukovodstva, a on smatra da je potrebna temeljna deukrajinizacija i rerusifikacija ruskih zemalja koje su decenijama pod okupacijom. U vezi s tim treba reći: Ukrajinci i Rusi nisu braća, već Ukrajinci jesu Rusi, odnosno – Malorusi.

Njima je posle višedecenijskog nacionalnog inženjeringa nametnut lažni identitet. Jedina funkcija tog lažnog identiteta je da se za račun stranog kolonizatora koji mu je kreator, poput zombija, nosioci takvog identiteta bore protiv originalnog identiteta. Današnja Ukrajina, kao anti-Rusija, isprogramirana je da se bori protiv sopstvenog originalnog identiteta do samouništenja.

Strane kolonizatore ne interesuju ljudi, osim u funkciji topovskog mesa. Na isti način Zapad je u licu Kristijan Amanpur, Ričarda Holbruka, Bona Voksa, Madlen Olbrajt, Vilijama Vokera, ili kasnije Andželine Džoli, poput maloletne dece degradirajuće tetošio Srbima suprotstavljene narode u jugoslovenskom građanskim ratovima. Isto tako danas to rade sa Ukrajincima. Jedni juče a drugi danas za Zapad su isključivo instrument, potrošni materijal. To je nešto sa čime se i mi Srbi skoro dva veka suočavamo.

Mustru za derusifikaciju, kao i za desrbizaciju, odnosno mustru za nacionalni inženjering i pravljenje novih nacija na štetu dve istorijske nacije, izmislila je i prva sprovela Austrougarska, a danas vidimo posledice toga. Sve kasnije zapadne sile držale su se te mustre. Možemo da kažemo da je temelje udario Vatikan, ali kvalitativnu razliku napravili su Habzburzi.

Videćemo šta će biti sa celim svetom, ali u narednim decenijama očekujem da će militantno političko ukrajinstvo u nacionalnom smislu postojati jedino u dijaspori. Ono će biti izvor zapadnim službama za regrutaciju radi sabotaže Rusije gde god je to moguće u zemlji i inostranstvu, na sličan način na koji je ustaška emigracija sabotirala Jugoslaviju. Ukoliko Rusija pravilno pristupi ovom ideološkom problemu – ukrajinstvo će na teritoriji same Ukrajine, kao delu ruske teritorije, biti osuđeno na istorijski nestanak.

Kakva su vaša očekivanja od BRIKS-a, i u bližoj i u daljoj budućnosti?
– BRIKS je zapravo savez svetske većine koju, pre svega, povezuje zajednička želja da zapadna hegemonija bude okončana u svakoj sferi. BRIKS Zapadu stavlja do znanja da je došao kraj njegovoj hegemoniji i da je ubuduće moguće funkcionisanje samo u multipolarnom svetu. BRIKS ne povezuje ni ideologija ni zajednička religija.

Zajednička fotografija lidera BRIKS-a na dan samita u Johanesburgu, 24. avgust 2023. (Foto: EPA-EFE/Kopan O. Tiape)

Zemlje BRIKS-a povezao je zajednički interes i zajednička želja za oslobođenjem od zapadnog imperijalizma koji dotiče svaku zemlju na planeti i koji je postao neprijatelj čoveka i čovečanstva. Zapadna hegemonija je neprijatelj i sopstvenog stanovništva.

Krajem godine očekuju nas i izbori u Sjedinjenim Državama, sudbonosni ili ne?
– Što se američkih izbora tiče, veliko je pitanje šta će se dogoditi. Donalda Trampa je 30. maja osudila porota njujorškog suda, ali će on, po svemu sudeći, biti kandidat republikanaca na predsedničkim izborima. Dosta je zanimljivo da se nedavno u Americi pojavio film Građanski rat. Iako taj film predstavlja subverziju na ideološkim pozicijama demokrata, sama činjenica da je snimljen govori nam da su SAD odavno u psihozi građanskog rata.

Stvari stoje tako da je u interesu čovečanstva da se Amerika zabavi svojim jadom kako bi manje bila u mogućnosti da projektuje sopstveno nasilje nad ostatkom sveta. Imperija je u agoniji, ali je upravo zbog toga sada najopasnija. Zato i govorimo o potencijalnom distopičnom scenariju svetskog nuklearnog rata. Džozef Bajden i Demokratska stranka svakako znače kontinuitet dosadašnje politike. Koliko bi pobeda Trampa mogla da promeni stvari – teško je reći – jer on na mestu predsednika SAD može da postane talac zatečene situacije, tako da i s Trampom u Beloj kući ne treba biti preveliki optimista.

Zanimljivo da su se Tramp i Bajden, pre toga Tramp i Hilari Klinton, međusobno razišli o svim pitanjima sem o podršci Izraelu, koja je, čini se, bezuslovna iz ugla Amerike. Kako to tumačite, pogotovo u kontekstu sukoba u Pojasu Gaze i novog zaoštravanja na relaciji Izrael-Iran? Jedni misle da Amerika koristi Izrael u skladu sa svojim imperijalnim tendencijama, ali ima i onih koji situaciju tumače obrnuto: da Tel Aviv koristi snagu Amerike ne bi li rešio svoje regionalne sporove… Postoji izraz „klijent država". Ko je čiji klijent u celoj toj priči?
– Mislim da su SAD s jedne strane talac Izraela, ali je s druge strane Izrael njihov bič na Bliskom istoku. Bič kojim šibaju i disciplinuju čitav taj region. Ipak, Benjamin Netanjahu jeste veliki problem Amerike. Kako je to u nedavnom predavanju u Australiji rekao Džon Miršajmer: „Izrael nema mnogo opcija u Gazi, oni mogu da budu ili sila koja će nastaviti aparthejd ili će izvršiti etničko čišćenje".

„Da bi bilo sprovedeno etničko čišćenje – oni pojačavaju genocidne metode", kaže Miršajmer. Bez obzira na toliki broj ubijenih Palestinaca, međutim, Izraelci nisu uništili Hamas, niti su naterali stanovništvo na masovni odlazak iz Pojasa Gaze. Miršajmer smatra da bi, dugoročno gledano, Iran mogao da bude najveći dobitnik, a Izrael i SAD najveći gubitnici ovog rata.

Palestinci prolaze kroz razoren izbeglički kamp Džabalija u Pojasu Gaze, 29. februar 2024. (Foto: AP Photo/Mahmoud Essa)

Netanjahu svakako želi dalju eskalaciju, i uvlačenje SAD u veliki regionalni rat. Motiv za to, pored teološke komponente, u dobroj meri jeste činjenica da njegova vlast – čak i njegova sloboda – zavise od trajanja rata. Treba imati u vidu i duboke ideološke podele u izraelskom društvu i nelagodu koju rat tamo izaziva. U skladu s tim namerama, nije nemoguće da Izrael pohodom ne samo na Liban, nego i na širi region, pokuša da uvuče SAD u veliki rat.

Vratio bih se na rat u Ukrajini, ali u kontekstu Evropske unije. Da li je sada svima jasno da će EU biti, odnosno da već jeste, posle Ukrajine, najveći gubitnik u tom ratu?
– O tome nema dileme! Evropska unija ne samo da je već sada najveći gubitnik ovog rata, već je veliko pitanje i da li će ga preživeti. Mislim da verovatno neće. Suštinski EU ne postoji od 2016. godine posle odlaska Velike Britanije.

Od tada možemo govoriti isključivo o krnjoj EU, baš onako kako su na Zapadu zvali Jugoslaviju posle secesije Slovenije. Poslednje veliko proširenje EU bilo je njena „labudova pesma". O Evropskoj uniji ne možemo govoriti u kontekstu budućnosti – ona je definitivno završena priča. Čak i ako preživi ovaj rat, biće preobražena do neprepoznatljivosti.

Za nas je svakako najvažnija pozicija Srbije. Koliko je ona u ovom trenutku teška i neizvesna? Verujem da je nepotrebno početi pitanje sa – da li je.
– Srbija ima mnogo problema i izazova. Potrebno je preispitivanje kompletne politike proteklih godina prema vitalnim nacionalnim interesima, pogotovo prema Kosovu i Metohiji. Mislim da su konkretno tu napravljene najveće greške. Veliki je udar i na Republiku Srpsku, mada treba reći da kompletno pitanje Srbije već odavno nije nešto što može da kontroliše samo naša vlast i hegemon u vidu SAD.

Naša vlast jeste pod najvećim uticajem Vašingtona, ali i drugih zapadnih aktera – poput Izraela, Britanije i Francuske – koji utiču na situaciju na Balkanu. Istovremeno imamo situaciju – za nas svakako povoljnu – da su sve prisutnije Kina i Rusija, čiji se interesi poklapaju sa interesima naše države i srpskog naroda. Tu je i izuzetno važna „osovina 4B": Beograd – Budimpešta – Banjaluka – Bratislava koju nazivam „Nova mala Antanta".

Politički, Republika Srpska jeste najhrabrija srpska država. Mislim da će se vrlo brzo desiti nove političke, možda i ne samo političke turbulencije na Balkanu. Uopšte ne isključujem mogućnost da Zapad ponovo pokuša da vojno okupira sve srpske države, ali to neće proći bez rata u koji bi, sasvim sigurno, ovog puta bile uključene i Rusija i Kina. Zapad bi odavno na Balkanu izazvao ozbiljniju vojnu eskalaciju, da nema u vidu i druge aktere koji bi se u to automatski uključili.

Mađarski premijer Viktor Orban prima orden Republike Srpske od predsednika Milorada Dodika u Banjaluci, 5. april 2024. (Foto: Tanjug/Srna/Borislav Zdrinja)

Srbija mora da štiti svoje interese, a to u ovom trenutku podrazumeva radikalan zaokret u kosovskoj politici. Konkretno, Srbija za početak treba da suspenduje Briselski sporazum i da ga proglasi ništavnim. Sve više i sve češće se mogu čuti prognoze da Zapad sprema novi egzodus Srba, a država Srbija ne da ne sme doći u situaciju da bude saučesnik u tome, već mora zaštiti svoj teritorijalni integritet i svoje ljude. Srbija – ako pretenduje da bude suverena država – mora da bude spremna na sve opcije. Shodno tome, potrebno nam je mnogo veće i obimnije osposobljavanje vojske, zajedno s hitnim vraćanjem redovnog vojnog roka.

U poređenju sa Azijom i Afrikom, čak i sa obe Amerike, Evropa je u principu mali kontinent, prosečno vrlo starog stanovništva, bez naročitih prirodnih resursa; uz to je izgubila dominaciju na polju ekonomije, nauke i tehnoloških inovacija. Da li je neka vrsta udruživanja nužna i neophodna za Evropu? I da li je vreme za demontažu ovakve EU i formiranje neke nove političko-ekonomske organizacije koja bi poštovala suverene države i nacije, odnosno da li je vreme za „Evropu nacija" koju promoviše Marin le Pen? Naravno, koliko je ta ideja moguća i realna, i da li bi ona dugoročno za Srbiju bila bolje rešenje od direktne integracije u BRIKS, ako uzmemo u obzir da bi takva Evropa prema samom BRIKS-u vrlo verovatno gajila daleko pozitivniji odnos od aktuelne EU?
– Evropski put je laž. Sada vidimo kampanju koju kod nas vodi EU pod nazivom „Evropa je naša kuća". Mogu samo da kažem: daleko im lepa kuća! Budućnost EU danas izgleda veoma mračno, a čini se da isto važi i za budućnost Evrope. Ne mislim da Marin le Pen tu išta može da promeni. Svakako da rezultati izbora za EU parlament izazivaju politički potres u članicama EU, o čemu svedoče prve ostavke posle objavljivanja izbornih rezultata.

U EU se verovatno, ili gotovo izvesno, a u vezi s izborima za Evropski parlament (EP), čak i ako posle toga Le Penova osvoji vlast u Francuskoj, ništa suštinski neće promeniti jer je njena partija odavno na putu „melonizacije", o čemu svedoči i njihov sukob sa nemačkom Alternativom za Nemačku (AfD). Ovo važi i za francusku partiju „Nacionalno okupljanje" i za gotovo sve druge tzv. „suverenističke snage".

Lideri Nacionalnog okupljanja, Marin le Pen i predsednik stranke Žordan Bardela, na 18. kongresu stranke u Parizu, 5. novembar 2022. (Foto: Alain Jocard/AFP)

„Melonizacija" je proces preobražaja evropskih suverenista po ugledu na Đorđu Meloni, koja je ušla u NATO tabor, i posećuje Kijev kao deo NATO ratnih napora protiv Rusije. Od suverenista – izuzimajući Viktora Orbana i Roberta Fica – ne očekujem ništa, jer je EU političko krilo NATO pakta. Kako sada stvari stoje, možemo očekivati fašizaciju Evrope, isključivo u funkciji rata protiv Rusije.

Mi, kako je rekao predsednik Kine Si Đinping, imamo zajedničku budućnost s Kinom, što podrazumeva zajedničku budućnost Srbije s Rusijom i zemljama velike Evroazije i BRIKS-a. To isključuje zajedničku budućnost sa umirućom Evropskom unijom. Mislim da nam je to dar od Boga, pošto Evropu očekuju strašna vremena.

Intervju za Pečat vodio Nikola Trifić

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: Printscreen/X/Milorad Dodik

BONUS VIDEO:

 

'Partizanima se može ponositi čitava Europa'

by PCNEN | jun 21, 2024 | Drugi pišu | 0 comments

Autor: Branimira Lazarin

Skoro kao o nogometu, kod nas svatko koga zanima analitička historiografija o Drugom svjetskom ratu na jugoslavenskom tlu ima dojam da "zna" bolje od nekoga drugoga koji također "zna" o istom pitanju, pogotovo u regionalnom ključu. U tom smislu, budući da smo ljubaznošću producenata Al Jazeere Balkans imali priliku premijerno pogledati nekoliko epizoda serije povjesničara Hrvoja Klasića, valja reći nešto o onome što njegova serija nije. "Partizani", koji se u tjednom ritmu odnedavno prikazuju na Al Jazeeri Balkans, ne slijede kronologiju NOB-a, ne bave se pojedinačnim portretima snažnih protagonista NOB-a i ne oslanjaju se na svjedočenja partizana, nego se u svakoj epizodi tematski bave određenim aspektom krovne teme, sa sugovornicima, u pravilu povjesničarima, čije se analize smjenjuju s arhivskim materijalom – filmskim isječcima i fotografijama, i to mahom materijalom koji dosad nije viđen. Odnosno, Klasićev je autorski pristup (konceptualno sličan njegovoj dokumentarnoj seriji "NDH" u produkciji HTV-a) ovdje intrigantan jer, suprotno očekivanju da se o ovoj temi "sve zna", uvodi interpretacije i analize koje djeluju svježe, promišljeno i s mnogo novih, važnih detalja.

NASTAVAK.... https://www.pcnen.com/portal/2024/06/21/partizanima-se-moze-ponositi-citava-europa/

 

Калин Тодоров: САД су мислиле да ће се обрачунати са Русијом као са Југославијом, али је испало другачије

politika.rs

Калин Тодоров: САД су мислиле да ће се обрачунати са Русијом као са Југославијом, али је испало другачије

1–2 minutes

---

Сједињене Америчке Државе су мислиле да им се све може и да ће се обрачунати са Русијом на исти начин као са Југославијом, али је испало другачије, изјавио је бугарски писац и новинар Калин Тодоров за телевизију „Евроком", преноси Спутњик.

„САД су себе прецениле. Чинило им се да све могу, да је Русија на коленима, чинило им се да ће се са Русијом обрачунати брзо као са Југославијом. Али испоставило се да је све другачије, да рат породице Бајден иде ка потпуној пропасти. И једног дана ће доћи неизбежно, неко ће морати да плати рачуне", оценио је Тодоров.

Како је истакао, по окончању сукоба свет може да очекује нову „Јалту" и нови „Нирнбершки процес".

„Наравно, за сада такве прогнозе звуче невероватно, али сматрам да ће ма крају ситуација доћи до неке врсте нове (конференције из) Јалте где ћемо добити нову прерасподелу зона утицаја у свету и до новог 'Нирнбершког суђења' где оптужени никако неће бити Путин", закључио је новинар.
 

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_nato-agresija-toplana-novi-beograd-politika.rs.jpg (8 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_06//160z120_677z381_nato-agresija-toplana-novi-beograd-politika.rs.jpg

 

Latinović: Izjave Hila i Hovenijera bez većih razlika, cilj SAD da se dijalog završi priznanjem Kosova

kosovo-online.com

Latinović: Izjave Hila i Hovenijera bez većih razlika, cilj SAD da se dijalog završi priznanjem Kosova - Kosovo Online

3–4 minutes

---

Bivša ambasadorka pri Oebsu Branka Latinović kaže za Kosovo onlajn da je cilj Amerike da se dijalog Beograda i Prištine završi procesom priznavanja Kosova, što je, kako navodi, Beogradu poznato jer je to kontinuitet u stavovima američke administracije, kao i da nema velikih razlika između izjava koje su prethodnih dana dali ambasadori SAD u Beogradu i Prištini, Kristofer Hil i Džefri Hovenijer.

Hil je, podsetimo, izrazio uverenje da formalno priznanje Kosova neće biti uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju, već normalizacija odnosa sa Prištinom, dok je Hovenijer dva dana pre toga izjavio da proces dijaloga između Kosova i Srbije treba okončati uzajamnim priznanjem.

U ovim izjavama, kako ocenjuje Latinović, u suštini nema razlika već je reč o nijansama i načinu interpretacije.

"Ono što je ambasador Hil rekao treba čitati između redova, vodeći računa o tome da on ima dobre odnose sa svim zvaničnicima u zemlji svoje akreditacije. On je to rekao u vezi sa putem Srbije prema Evropskoj uniji, odnosno da to neće biti uslov, što je činjenica sve dok pet članica EU ne prizna Kosovo to ne može biti ni formalno, ni dejure uslov za članstvo, a i čitav proces koji EU vodi je proces o normalizaciji. Nigde ne stoji priznanje", ističe Latinović.

Kako dodaje, svi sporazumi od Briselskog sporazuma iz 2013. godine su sporazumi o normalizaciji odnosa čija je poenta da se urede odnosi između Beograda i Prištine.

"I sporazumi od prošle godine, ono što kolokvijalno nazivam Brisel 2 i Ohridski sporazum, odnosno mapa puta za primenu tih obaveza, takođe govore o normalizaciji odnosa. Tako da tu ne treba čitati neku veću razliku u stavovima između američkog ambasadora u Beogradu i Prištini. Džefri Hovenijer sigurno vodi računa o tome kako će se to dopasti vlastima gde je on akreditovan. Poenta je da je američki cilj, odnosno američka namera da se čitav taj proces završi sa procesom priznavanja što nije ništa novo, to je nama poznato i to je kontinuitet u stavovima američke administracije. Tako da tu nema nekih velikih razlika", kaže Latinović.

Ona navodi da dijalog Beograda i Prištine, kako je zamišljen, ima dve faze: prvu, proces o normalizaciji koji znači punu primenu  Briselskog sporazuma 1 i 2, odnosno dogovora iz 2013. i 2023. godine, što bi trebalo da bude okvir za članstvo Srbije u EU i što je pretočeno u pregovaračko Poglavlje 35 u kom su uslovi koje treba ispuniti.

"Zamišljeno je da bi se nakon toga vodili pregovori o ukupnom regulisanju odnosa. Da li će do toga doći i kada, to je sada jedno hipotetičko pitanje", navodi Latinović.

 

fakti.org

Кршљанин: Србија 1999. није изгубила рат, а Русија ће да победи

6–8 minutes

---

„ЦРНИ ВИДОВДАН" 2001. - АНТИУСТАВНО ИЗРУЧЕЊЕ МИЛОШЕВИЋА ХАГУ - И ДАНАС ОПОМИЊЕ ЧЕГА СЕ МОРАМО ЧУВАТИ

Кинески дипломата Женг Мејфенг овом мапом је одговорила

на питање да ли је Г-7 свет или бар већина у свету
 

* Зашто је Србија била 1990-их главна мета и жртва западне агресије? Зато што су хтели да униште хуманистичке духовно-моралне принципе слободног света и – њихове носиоце. Стога су им се на путу нашле, и зато су покренули рат, најпре против Историјске Србије, односно Југославије, а затим против Историјске Русије, односно СССР

* Србија није изгубила рат и зато јер је на свом челу имала Слободана – новог Лазара, који је обновио српски национални понос и традицију и који је положио живот за спас Србије и за Косовски завет

*  Не може бити ни „пријатељских односа", па ни нормалне сарадње са државама које су  разбиле Историјску Србију (Југославију), и фактички држе под окупацијом БиХ и Косово и Метохију уз кршење Резолуција 1031 и 1244. Бар док не осуде своје антисрпске поступке и политику и не прихвате да сносе њихове последице.

* Русија је поводом 25 година од НАТО агресије обзнанила да је решавање српског питања један од услова за нормализацију односа са западним силама на глобалном нивоу

_________________________________________________

          Аутор: Владимир КРШЉАНИН

          ПОЈМОВИ национални суверенитет и социјална правда представљају гесло Међународног комитета „Слободан Милошевић", као основни принципи делатности Слободана Милошевића, односно Србије у његово време.

          Зашто је Србија била 1990-их главна мета и жртва западне агресије? Зато што су хтели да униште хуманистичке духовно-моралне принципе слободног света и – њихове носиоце. Стога су им се на путу нашле, и зато су покренули рат, најпре против Историјске Србије, односно Југославије, а затим против Историјске Русије, односно СССР. И да поновимо: Србија рат није изгубила, а Русија ће да победи.

          Србија није изгубила рат и зато јер је на свом челу имала Слободана – новог Лазара, који је обновио српски национални понос и традицију и који је положио живот за спас Србије и за Косовски завет.

          Угледајући се на Србију и храбро бранећи своје духовно-моралне вредности, а у политичком смислу принципе националног суверенитета и социјалне правде, Русија и Кина су створиле Нови свет, који карактеришу нови појмови и нови односи: правдени мултиполарни систем, заједничка будућност човечанства, светска већина, БРИКС, ШОС, Велика Евроазија...

          Слободан је срушен са власти огромном координираном хибридном офанзивом западног новца, западних тајних служби, западних медија и западне пете колоне, која се сручила на земљу исцрпљену десетогодишњим отпором колективном Западу. Разбијању земље, пљачкашкој приватизацији и колонизацији Србија на челу са Слободаном је пружила отпор, тиме охрабрила Русију и Кину, али и многе земље светске већине и тиме заслужила истакнуто место у Новом свету.

          Хибридна офанзива Запада била је праћена и агресијом на свест људи, агресивним испирањем мозгова и уценама.

          Слободан је оптуживан за комунизам, аутократију, екстремни српски национализам, издају српских националних интереса, корупцију, кочење тржишних реформи, одустајање од социјализма – практично за све што су се западни пропагандисти могли надати да ће изазавати било чије незадовољство, не обазирући се на то да су оптужбе биле лажне, неправедне, па чак и контрадикторне.

          А подршка Русије и Кине у то време била је преслаба да спречи „обојену револуцију" и колонизацију земље.

          Данас Србија све сигурније корача ка обнови свог суверенитета, стазом развоја и напретка, сигурно ослоњена на своју традицију и стратешко партнерство са Русијом и Кином. Ипак, „црни Видовдан" 2001. – противуставно изручење Слободана НАТО трибуналу у Хагу и његово убиство у хашком казамату 11. марта 2006. опомињу нашу савест, али и осветљавају пут слободе, јасно показујући којих све окова и заблуда морамо да се ослободимо на путу слободе и националног процвата:

          1. Социјална правда је исконска људска тежња, оснажена Христовим заповестима и цивилизацијско достигнуће најмоћнијих земаља, какве су данас Русија и Кина. Пећински антикомунизам и антисоцијализам, употребљени за колонизацију Источне Европе и рушење Слободана, показали су се као полуга апсурда и лажи у рукама најбескрупулознијих очајника на челу западне олигархије.

          2. Хашки трибунал је највећа западна злоупотреба УН, политички антисрпски квазисуд основан кршењем Повеље УН. Слобода и суверенитет Србије су неспојиви са прихватањем злочиначких „пресуда" ове институције. Србија мора од СБ УН да захтева поништавање свих пресуда трибунала и кажњавање одговорних за његове злочине.

          3. Западна агресија је разбила Историјску Србију (Југославију), скривила мноштво ратних злочина и злочина против човечности, створила огромну ратну штету и фактички држи под окупацијом Босну и Херцеговину и Косово и Метохију уз кршење Резолуција 1031 и 1244.

          Не може бити ни „пријатељских односа", па ни нормалне сарадње са државама које су учествовале у тим злочинима, бар док не осуде своје антисрпске поступке и политику и не прихвате да сносе њихове последице.

          Поводом 25 година од НАТО агресије Русија је обзнанила да је решавање српског питања један од услова за нормализацију односа са западним силама на глобалном нивоу. Злочин агресије је најтежи од свих злочина и нико нема право да га „опрости".

          4. Хероји и ветерани борбе за слободу, браниоци Отаџбине са оружјем у рукама или без, а посебно они који су пали у тој борби, на челу са Слободаном, који је био председник и врховни командант, морају уживати све почасти које једна слободна и поносна држава може да им пружи.

          Мора се укинути и заувек променити пракса марионетских власти које су хероје и ветеране одстраниле од друштвеног утицаја, пензионисале или отпуштале, маргинализовале, па чак и прогониле. Пример и искуство бораца за слободу мора да васпитава и надахњује омладину, снажи народ и државу.

          У Новом свету, који предводе Русија и Кина, а чији је иницијатор била Србија, стварају се услови за равноправност и историјску правду за све народе.

          У Новом свету неће бити агресије и ратова, испирања мозга и уцена, субверзије и тероризма, политичких трибунала...

           Што пре Србија смогне снаге да се прикључи Новом свету, поносно и без остатка настави да развија своје братске односе са Русијом и ослободи се наведених окова и заблуда, корист за српски народ ће бити већа, али ће и историјска правда у свету бити снажније и потпуније успостављена.