Како су Украјинци изненадили Русе у Курској области

in4s.net

Како су Украјинци изненадили Русе у Курској области - ИН4С

ИН4С

7–9 minutes

---

Игор Дамјановић, специјално за „Политику"

После 81 године регион Курска поново је поприште жестоких борби. Oперације Оружаних снага Украјине улазе полако у свој десети дан. Изненадни напад озбиљним, добро обученим и опремљеним јединицима представљао је велико изненађење за руске снаге које су браниле границу.

Још од марта прошле године Украјина је на руску територију убацивала диверзантске и борбене групе, превасходно у Бријанску и Белгородску област. Било је чак и окршаја већег интензитета уочи почетка прошлогодишње летње украјинске офанзиве на Запорожју, односно уочи руских председничких избора у марту ове године. Сви ови украјински покушаји нису дали апсолутно никакве конкретне и одрживе резултате. Паника у Русији није посејана, није било повлачења трупа са Запорожског и Доњецког правца, нити је пролетос ометен гласачки процес. У медијима су као носиоци ранијих украјинских операција били експонирани Руски добровољачки корпус и Легија слободне Русије. Реч је формацијама састављеним махом од руских грађана, хетерогених идеолошких уверења, од неонациста до либералних екстремиста, које спаја само нетрпељивост према властима у Кремљу. Ипак, руски извори тврде да главну реч у тим операцијама нису имали руски дисиденти, већ специјалне јединице украјинске војне обавештајне службе ГУР.

Овога пута је изабран нови правац, где су руске пограничне линије одбране биле најтање, које су држали граничари и регрути на одслужењу војног рока. Оружане снаге Украјине су у Курску област гурнуле четири моторизоване и две јуришне бригаде, плус специјалне јединице војне обавештајне службе ГУР и СБУ. Додатни проблем за браниоце руске границе представљао је дефицит артиљерије, неопходне као покриће минских поља и других тенковских и пешадијских препрека. Процене говоре да је више од 10.000 елитних украјинских војника ударило на Курску област. Налет оваквих снага, које је пратила јака артиљеријска припрема и ројеви ударних дронова разних типова, браниоци руске границе нису били једноставно у стању да издрже.

Неколико десетина руских војника опкољено је и заробљено већ првог дана операције. Недопустиво слаба утврђеност границе у трећој години рата поставља многа питања како врху руског Генералштаба, тако и в. д. губернатора Алексеју Смирнову, али и новом министру транспорта Роману Старовојту, који се до маја ове године налазио на челу Курске области.

„Многи у врху нашег Министарства одбране годинама су лагали јавност, а на крају су слагали и сами себе", рекао је генерал Апти Алаудинов, командант чеченске специјалне јединице „Ахмат", који је са својим борцима један од првих дошао на ово подручје да заустави захукталу украјинску ратну машину.

Стога не треба да чуди што је руски председник Владимир Путин у Курску област послао свог саветника за војна питања Алексеја Дјомина, раније генерала ССО, а до маја губернатора Тулске области.

Од почетка операција у Курској области Оружане снаге Украјине користе без задршке технику коју су претходних година добиле од НАТО земаља. Забележена је употреба америчких транспортера „бредли", „страјкер" и „макс про", немачких „мардера", канадских „рошел сенатор", пољских хаубица „краб" и тенкова „ПТ-91 тварди"… За руску страну посебно болан удар нанесен је у ноћи између 8. и 9. августа, када је „хајмарсима" пуњеним „волфрамовим куглицама" ударено по руској колони у граду Рилску, која је хитала да појача линије одбране. Том приликом уништено је десетак камиона са људством и муницијом. Дакле без обзира на немушту реторику појединих званичника НАТО земаља ограничења за употребу испоручене технике Украјини углавном више не постоје. Американци се истина још премишљају да дозволе употребу АТАЦМС-а по дубини руске територије, док су Британци наводно одбили да одобре употребу ракета „сторм шедоу".

Игор Дамјановић

Своје основне успехе украјинска војска је остварила у прва два-три дана. На појединим деловима пробила се 12 километара у дубину руске територије. Недавне тврдње главнокомандујућег Оружаних снага Украјине Александра Сирског да његови војници контролишу „1.000 квадратних километара руске територије" преувеличане су барем три пута. Дакле, украјински фактор изненађења ограничен је на тридесетак пограничних села и делимичну контролу над градићем Суџа, до рата је тамо живело 5.000 становника. Последњих дана воде се углавном борбе мањег интензитета, Руси се консолидују и хватају у замке истурене јединице противника, док се Украјинци утврђују на запоседнутим територијама. Ипак, за потпуно разумевање тренутне ситуације важно је истаћи да у Курској области не постоји формирана линија фронта и да хаотична ситуација умногоме подсећа на прве дане руске инвазије у фебруару 2022.

Ипак, Оружане снаге Украјине сада су суочене са много већим ризицима него Руси када су пре две и по године јуришали на Кијев. Поред необезбеђених крила и непријатељски настројеног локалног становништва, за украјинску војску највећи ризици вребају из ваздуха. Руска тактичка и јуришна авијација, хеликоптери и дронови уништили су више од стотину борбених возила и оклопне технике у првој недељи борбе. Када се још узму у обзир хронични проблеми са снабдевањем и попуном јединица, украјински напад на Курску област по много чему подсећа на битку у Арденима – последњу офанзиву немачког Вермахта. Суочени са притиском из два правца, Хитлерови генерали у позну јесен 1944. осмислили су напад на савезнике у Арденским планинама. Циљ је био да се муњевитом победом савезници приморају на сепаратни мир и све преостале снаге концентришу на задржавање Црвене армије на Истоку. Чекало се до 16. Децембра, облачно и магловито време које је спречило савезнике да користе авијацију. У првих неколико дана Немци су имали огромне успехе, ликвидирали су десетине хиљада америчких војника, заробили целе пукове и остварили муњевито напредовање. Ипак, након седам дана, када се небо разведрило, амерички авиони су нанели фаталне губитке немачким снагама. Арденска офанзива је након двадесетак дана завршена неславно. Немци су остали без последњих борбено способних резерви, а ликвидирани су и остаци некада свемоћног Луфтвафеа.

Офанзивом у Курској области Украјина евентуално може да покуша да оствари два циља. Први, да заузимањем руских територија добије карту за размену рецимо у Херсонској и Запорожској области. Други циљ могао би да буде одвлачење руских снага из Харковске и Доњецке области. Ово друго се за сада дефинитивно није десило. Руси су наставили истим интензитетом да напредују ка стратешки важном граду Покровску (до рата је имао 60.000 становника) и ојачавају своје позиције око Часовог Јара и Волчанска у Харковској области. Отварање жаришта у Курској области успорило је са једне стране ротацију руских трупа на првим линијама, али са друге Украјина је ангажовала оно што је најбоље имала и тренутно држала у резерви.

Новинари британског „Економиста" посетили су пре неки дан болнице у Сумију где се евакуишу рањеници из Курске области. Рањени украјински војници жалили су се на велике губитке које су њиховим бригадама нанеле навођене авио-бомбе из породице ФАБ. Ни на Западу не споре да курска операција представља озбиљно „коцкање" за политичко и војно руководство у Кијеву. Евентуални неуспех и могуће понављање сличног у Херсонској и другим пограничним областима могло би да Украјину ускоро доведе у исту ситуацију у којој се нашла Немачка после пропасти офанзиве у Арденима.

Политика

     

Continue Reading

 

Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i 'rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara'

pcnen.com

Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i 'rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara' - PCNEN

PCNEN

14–17 minutes

---

Autor: Dr Aleksandar Matković

Nisu svi podaci o Rio Tintu javni. Međutim, o nekim stvarima možemo već sada da zaključimo više. U ovom javnom pismu želim da dovedem u pitanje euforiju oko ekonomske koristi od rudarenja litijuma.

Ovo je bitno jer vlast stalno ističe nekakvu ekonomsku korist od Rio Tinta, a zapostavlja opasnosti i to ponekad čini čak i više nego sama kompanija, što znači da javna diskusija o ovome nije objektivna.

Između ostalog, to je bitno jer se u Srbiju već intenzivno ulaže u rudarstvo, a da to nije značajno uticalo na životni standard građana.

Zato bi trebalo da posmatramo drugu stranu medalje i sagledamo štetu koja nam predstoji ukoliko odlučimo da postanemo rudarska kolonija Evrope.

Najpre, u javnosti nije dovoljno poznata činjenica da su se strane investicije u rudarstvo u protekle dve godine naglo povećale – i to šestostruko: prema podacima Narodne Banke Srbije, ulaganja u rudarstvo su skočila sa 118,7 miliona evra u 2021. godini na 704,8 miliona evra u 2023. godini.

Ako stvar gleda na duži rok, recimo od 2014. godine, kada je taj sektor primio 26 miliona evra, onda je skok još dramatičniji jer to znači da su se za 10 godina investicije u ovaj sektor povećale 27 puta.

Ako se ovaj trend nastavi, prevazići će i ulaganja u građevinarstvo (853.400.000 evra u 2023. godini), a potencijalno i prerađivačku industriju (1.152.400.000 evra u 2023. godini) – dve grane u koje stranci najviše investiraju.

Ovo se dešavalo uprkos navodnom otkazivanju projekta Jadar i to je problematično.

Neko će podsetiti da pored Rio Tinta postoje i druge rudarske kompanije koje ulažu u Srbiju, poput Ziđina, Dandija i ostalih.

No, već je objavljeno da je Rio Tinto nastavio da kupuje zemlju u Gornjim Nedeljicama i Slatini u vrednosti od 1,2 miliona evra nakon povlačenja prostornog plana u Loznici.

Danas, nakon što se Rio Tinto ponovo aktivirao u našoj javnosti, nema sumnje da je deo uloženih sredstava došao i od ove kompanije, a pogotovo jer su tada očigledno u toku bile pripreme za nastavak projekta.

Uz to, prema Agenciji za privredne registre, može se za ono malo podataka koji su datirani videti da je „Rio Tinto Exploration Dunav" uplatio blizu milion evra za istraživanje minerala.

Zato, ako se pogledaju podaci Narodne banke Srbije, Rio Tinto nikada nije ni napustio Srbiju i to je sada jasno.

Granice rasta stranih investicija

Najkraće rečeno, nasamareni smo. Međutim, to što smo nasamareni nije ni najveći problem. Neke druge stvari su još problematičnije i želim ih izložiti kako bi naši sugrađani znali koliki je pravi opseg problema.

Prvo, naš današnji model privlačenja stranih investicija u Republiku Srbiju je iscrpljen i takav je bio već neko vreme. Jedino što tu niko ne želi javno da prizna da je car go i nijedna kompanija ne može to promeniti.

Mi već godinama subvencionišemo razne strane kompanije, plaćamo naše radnike iz državnog džepa, dajemo im zemljište, prećutkujemo prestupe, a sudovi izriču kazne ispod zakonskih granica za zagađivanje reka.

Niz stvari se dešava koje nisu dobre ni za ekonomiju ni za politiku. Strane investicije rastu, dok nam BDP stagnira.

U periodu od 2009. do 2018. godine, udeo stranih direktnih investicija u BDP-u iznosio je u proseku 5,84%, a od 2012. godine taj procenat je rastao do 8,12% 2018. godine, što je, posle Crne Gore, najveći udeo u regionu i šire.

I pored toga, rast BDP-a je bio skroman: 0,8% (2015), 2,8% (2016), 2,0% (2017) i 3,0% (2018). Od tada, strane investicije nemaju dubljeg efekta, a deficit tekućeg računa je ostao konstanta u srpskoj privredi.

Zato se možemo zapitati da li će bilo koja pojedinačna kompanija, pa bila to i Rio Tinto, moći da donese bitne promene?

Da li će 1300 zaposlenih inženjera, geologa i rudara moći da vuče celu ekonomiju? Niko ozbiljan ili trezan ne bi mogao da tvrdi da hoće. Ako ovo nije jasno, zapitajmo se: da li je standard u Srbiji narastao kako su rasle investicije u rudarstvo? Nije.

Da li postoji direktna veza između porasta ulaganja u rudarstvo i blagodeti života širom cele Srbiji, uzduž i popreko, kako nas uveravaju Rio Tinto i Vučić? Nema.

Dakle, daleko od toga da će tako Rio Tinto spasiti srpsku ekonomiju. Da hoće, to bi se već uveliko desilo budući da investicije u rudarstvo već jesu narasle i već generišu poslove.

No, to se nije desilo, a ne bi zapravo bilo ni nepoželjno, jer ako bismo zaista dozvolili da nam rudarenje vuče celu ekonomiju, onda ne bismo trebali da očekujemo nikakve druge izvore rasta. Prema jednom nedavnom istraživanju Ujedinjenih Nacija, zemlje koje su zavisne od jedne grane industrije dolaze u položaj zavisnosti od te grane i postaju dodatno ranjive na šokove poput fluktuacije cena sirovina, u ovom slučaju litijuma.

 „Zelena" euforija u medijima i stanje na terenu

Kakva je onda realna korist od projekta „Jadar", a kakva je retorika? Prema studiji Rio Tinta, Srbija će uz indirektne troškove „dobiti" oko 1,9 milijardi evra i to ukupno, što iznosi oko 3% BDP-a.

Predviđa se oko 25 miliona evra ukupno za opštinu Loznicu, oko 5 miliona evra godišnje za lokalni razvojni fond, stipendije za studente, i slično.

U suštini, efekti će biti lokalno koncentrisani, što jeste pohvalno – ali nije revolucionarno niti će doneti toliku korist celoj Srbiji uprkos retorici Vučića i onih koji ga podržavaju.

Ovo je bitno ponoviti jer su ovi podaci daleko od onoga što se pominjalo u medijima, poput neverovatne cifre od 62 milijarde evra godišnje (što je skoro koliko i celokupni BDP-a Srbije) sa kojom se mahalo nakon izjave Maroša Šefčevića, zaduženog ispred Evropske komisije za takozvani „zeleni dogovor".

To nije prva laž koja se pojavila u našim medijima, a nije tačna čak ni prema podacima grupacije Rio Tinto. Sudeći po Vučićevoj nedavnoj izjavi da će se sa prodajom električnih vozila BDP dići za 16,5%, možemo zaključiti da verovatno nije ni poslednja.

No, ono što je u celoj ovoj predstavi ostalo nedorečeno je i jedna karakteristika investicija u rudarstvo: što više rastu ulaganja u rudarstvo, to je više štete, otpada i sudskih procesa povodom narušavanja životne sredine i to bi trebalo istaći u prvi plan jer za tako nešto već imamo podatke.

Naime, ako se pogledaju poslednje dve-tri godine, uz porast ulaganja u rudarstvo, porasla je i količina rudarskog otpada – i to skoro za 150%.

Prema poslednjem Statističkom godišnjaku Srbije, u 2022. godini stvoren je otpad koji je porastao za 149,4% u odnosu na 2021. godinu, a ukupno je stvoreno 174,7 miliona tona otpada, od čega je 94,4% rudarski otpad.

U smislu opasnog otpada, 18% tog otpada je kategorizovano kao „opasno", i nijedna druga grana osim rudarstva nema toliki procenat opasnog otpada.

Ovo ne čudi jer raste i količina ekstrahovanog materijala: sa 107949 hiljada tona 2017. godine na 138251 hiljade tona 2022. godine, što je povećanje od 22% za pet godina.

Istovremeno, resursna produktivnost – to je jedan od glavnih indikatora zelene tranzicije koji pokazuje potrošnju materijala spram ekonomske aktivnosti -je u istom periodu u kom su se investicije u rudarstvo povećale šest puta, a kopanje povećano za 22% opala za 10% sa 41 na 37,2 evra po kilogramu materijala.

To znači da se od 2017. do 2022. povećao protok naših resursa, a da to nije dolazilo iz boljeg domaćeg poslovanja – kao što je i bilo za očekivati. Uz to, svaka druga zemlja bivše Jugoslavije je efikasnija od nas u upotrebi domaćih resursa i ako se pogledaju uporedni podaci EUROSTATA, videće se da smo po tom pitanju zapravo bili najgori na Balkanu.

No, uprkos svemu ovome – rastu količine sirovina koje kopaju strane kompanije, rastu otpada i rastu investicija u rudarstvo, opadanju domaće efikasnosti u upotrebi resursa – standard života širom Srbije se srozava ili stagnira.

Pri tome, pod standard života ne treba uzeti u obzir samo plate (koje rastu i prate inflaciju), već i životnu sredinu – upravo uslove u kojima živimo i radimo, onda potom sve goru kontrolu stranih kompanija, kao i lošu praksu privrednih sudova koji im često omogućavaju da krše propise.

Da prevedemo sve ovo na srpski jezik – prema ovde iznetim podacima, zaista se pretvaramo u rudarsku koloniju na periferiji Evrope.

Autoritarna vlast i razvoj rudarenja litijuma: ima neka tajna ljubav

Pa, zašto se nastavlja sa ovim svim, ako je toliko štetno? Za to naravno postoje očigledni razlozi i takoreći ne moramo puno da kopamo da bismo razumeli interese koji stoje iza Vučićevog interesa za rudarenje u Srbiji.

Vučićeva vlast je, manje-više, počivala na spretnoj igri između stranih sila, koju je nasledio od Tadića (takozvani četiri stuba srpske spoljne politike: EU, SAD, Kina i Rusija).

Ta igra delom je počivala i na nekontrolisanom rastu stranih investicija, odnosno na dodvoravanju stranim kompanijama kako bi se osigurao njihov interes u Srbiji, kao što je slučaj sa Rio Tintom, koji je danas proguran uz podršku nemačkog kancelara Šolca.

Time je SNS svojim glasačima još jednom ponudio iluziju poslova i stabilnosti – iluziju koja, prema podacima, postaje sve providnija, jer očigledno ne može da nadoknadi nedostatke Vučićeve vlasti.

Kažem iluziju, jer je to na duži rok, kao što je pokazano, bilo bez efekta na širem planu.

Taj širi plan je bitno sagledati i u slučaju litijuma. Jer, Vučićeva priča o ekonomskoj koristi od litijuma je deo šire priče o proizvodnom lancu električnih automobila, koji počiva na istoj logici privlačenja stranih investicija čije granice su već dotakle plafon.

Da je u pitanju ista logika koju je SNS koristio i do sada, potvrđuje i to da je 22. jula počela probna proizvodnja električnih automobila u Kragujevcu, uz podršku Vučića, koji je izjavio da je država za to dala subvenciju „Stellantisu" u iznosu od 48 miliona evra. Opet se izdvajaju subvencije za kompanije čiji profiti će ići van Srbije.

Štaviše, ovaj pristup će se još više produbiti ako Rio Tintov partner „InoBat" izgradi fabriku baterija jer će se tada verovatno ostvariti Vučićev san da zaokruži čitav lanac proizvodnje, od litijuma do baterija i automobila i tu se može pretpostaviti da će na delu biti ista priča sa subvencijama i korupcijom kao što je to bio slučaj do sada.

A to je slučaj jer je, uz kineske proizvođače auto-delova koji takođe dolaze u Srbiju, ekonomski stub SNS-ove vlasti u stranoj auto-industriji, a u električnim automobilima Vućić vidi uslov za nastavak svog autoritarnog režima.

Ovde imamo apsolutni spoj zelene tranzicije i autoritarizma. Zato nijedna strana investicija u našu zemlju, ma koliko velikim ciframa se gađali, ne može izbeći kolonijalan položaj u koji Vućić gura Srbiju.

I zato one nikada neće zameniti nedostatak planiranja, domaćih investicija, domaće stabilnosti, domaćeg razvoja i stabilnog upravljanja državom – jer počivaju na tome. Strane investicije ne mogu zameniti državu, ma koliko neki očigledno pokušavali da to izvedu. Naprotiv, mogu je (u ovom slučaju i doslovno) potkopati.

Tehnologije kojima odgovaraju diktature

Viđeno očima Rio Tinta, investicija u litijum mogla bi se opisati izrekom: „Dala baba dinar da uđe, dala bi dva da izađe, ali ne može."

U stručnoj literaturi postoji pojam „tehnološkog momentuma" (autora Toma Parka Hjuza, mada ga koriste i ostali), koji opisuje situaciju u kojoj neki investitor uloži toliko sredstava u razvoj projekta da, iako se taj projekat pokaže zastarelim, ne može više da izađe iz trke i sve više uvlači društvo u tu trku, stvarajući sve veće i štetnije društvene posledice.

Za razliku od Rio Tinta, čak i američki investitor i karikaturni kapitalista Ilon Mask odbacuje litijumske baterije, a među hemičarima je već dobro poznato da natrijum-jonske baterije ili baterije na vodonik predstavljaju budućnost.

Ekonomski istoričar Adam Tuz smatra da je Rio Tinto izuzetak u okviru globalne zelene tranzicije, upravo zbog toga što se drži litijuma „kao pijan plota" uprkos alternativama, a to čini jer ne može da odustane budući da je u tu investiciju utučen ogroman kapital njegovih akcionara.

Zbog svega toga se sve više i više razvija taj „momentum" zavisnosti od srpskog litijuma i sada se kompanija nalazi u situaciji gde mora sve više i više da investiraju kako bi se izvukla iz propasti milijardi evra vrednog projekta. Taj Rio Tintov „momentum" vuče i Vučića i naše društvo u status rudarske kolonije Evrope.

Na kraju, taj status sa sobom nosi određene posledice po naše društvo. Pored onih fizičkih, najopasnije bi bile i pravne posledice, jer je način na koji je Rio Tinto ponovo uveden – uz podršku Šolca i zaraćene Evrope kojoj će litijum biti potreban ne samo za električna vozila nego i za vojne svrhe, a koristiće se verovatno i u fuzionim reaktorima koje trenutno razvijaju zemlje poput Francuske u okviru evropskih naučnih konzorcijuma – potencijalno otvara nova vrata neokolonijalizmu.

Ovo bi moglo dodatno učvrstiti mutaciju naših pravnih sistema ka selektivnoj upotrebi zakona i eksproprijaciji u korist kompanija, a na štetu javnosti i to će nas dodatno razlikovati od Evropske unije u pravnom smislu (mislim na Zakon o stranim ulaganjima, projekte koje Srbija određuje kao „posebne" projekte od nacionalnog značaja, pa vlada može arbitrarno da im dodeli sredstva, i na spajanje naše vlasti sa privrednim sudovima koji često osiguravaju da sve prođe na štetu građana).

Da je ovo realna opasnost govori i to da spoj između autoritarnih režima i litijuma u Srbiji nije nov; slični spojevi su postojali i u Portugalu između premijera Antonija Koste i kompanije „Savannah Resources", kao i u Čileu između Hulija Poncea Leruea, Pinočeovog nećaka, i litijumske kompanije „SQM".

Svuda, taj „momentum" stranog investitora u litijum natera da razvije interes za saradnju sa lokalnim moćnicima, a ti lokalni moćnici koriste svoju moć da mutiraju pravne sisteme i praksu u interesu rudarske kompanije, obično u zemljama svetske periferije.

Ovo je kulminiralo u Šolcovoj poseti, a Vučić igra svoju igru rudara Srbije savršeno.

Zato je bitno da vidimo na kojem smo mestu na tom putu ka kojem je krenuo i koliko smo daleko odmakli. Jer, prema ovde iznetim podacima, proces postajanja rudarskom kolonijom je već počeo.

Koliko će on u tome odmaći pre nego što mu se stane na put, zavisiće od građana i građanki Republike Srbije – drukčije rečeno, od svih nas zajedno.

Autor je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, član mreže „Kina, pravosuđe i razvoj" pri Oksford Univerzitetu u Velikoj Britaniji, spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu u Holandiji, kao i član Zeleno-levog fronta u Srbiji.

Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i „rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara"

 

iskra.co

Шојгу: Запад се грдно вара…

~2 minutes

---

Шојгу: Запад се грдно вара…

06.08.2024. - 16:57

© Sputnik / Гавриил Григоров

Ако Запад мисли да може да увуче Русију у дуги преговарачки процес о Украјини и одигра сценарио чији је циљ да Москва постепено изгуби иницијативу на бојном пољу – онда се грдно вара, рекао је секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу.

„Изгледа да је Кијеву време да размисли оцени 'добрих услуга' Запада и да почне да мисли о интересима свог народа. Међутим, ми нажалост, видимо да се дешава супротно", оценио је Шојгу.

Он је напоменуо да „Европљани поново на све могуће начине ометају постизање стварног напретка у решавању украјинске кризе, износећи неприхватљиве иницијативе у духу копенхагенског или швајцарског формата".

„Илузије кијевског режима да ће Европљани организовати за Кијев нови мировни самит на којем ће се сви њихови унутрашњи проблеми решити сами од себе, скупо коштају народ Украјине. Прозор могућности за Украјину се сужава. Избор је на украјинском народу", поручио је Шојгу.

Он је указао да ситуација делимично подсећа на Берлински конгрес 1878. године када су европске силе дипломатским маневрима покушале да пониште већину достигнућа Русије стечених током рата са Турском.

sputnikportal.rs

 

Тим српских научника у часопису „Нејчер“: Лежиште литијума у западној Србији није вредно експлоатације

nspm.rs

: Тим српских научника у часопису „Нејчер": Лежиште литијума у западној Србији није вредно експлоатације због великог еколошког ризика. Био би то јединствен случај у свету да се литијум копа у насељеном и пољопривредном крају

:

4–5 minutes

---

четвртак, 25. јул 2024.

Лежиште литијума у западној Србији није вредно експлоатације због еколошких ризика, јер је једино у свету где се планира вађење литијума у насељеном и плодном пољопривредном подручју, а што је најважније сигурно ће уништити једну од само три водоносиве области у Србији, тврди тим научника у данас објављеној анализи.

Научници Драгана Ђорђевић, Јован М. Тадић, Бранимир Гргур, Ратко Ристић, Сања Сакан, Јелена Брезјановић, Владимир Стевановић и Богдан Шолаја објавили су рад „Утицај истражних активности потенцијалног рудника литијума на животну средину у западној Србији" у часопису из групе „Натуре", а који је објавио портал Први први на скали.

Они у том раду наводе да би ископавање руде литијума у области Јадар у насељеном и живом пољопривредном крају био би први и јединствен случај у свету.

„Изградња рудника и постројења за прераду, у оквиру истог индустријског комплекса за вађење литијума и бора уништила би животну активност око 20.000 становника локалне заједнице који већ добро зарађују", показала је анализа тима научника.

Како су указали, предузеће Рио Тинто планира да рудник и прерађивачку фабрику постави усред плодног земљишта окруженог насељима која се налазе изнад највеће резерве подземне пијаће воде у западној Србији, а такође и јаловиште између две бујичне реке које сваких пар година плаве поље.

„Велики проблем везан за експлоатацију литијума у свету је агресиван процес хемијске екстракције који укључује огромну количину концентрованих минералних киселина, пре свега концентроване сумпорне киселине. Потрошња енормне количине воде за производњу литијум карбоната би последично створила огромне количине отпадних вода које би представљале велику трајну опасност од загађивања површинских и подземних вода", наводи се у анализи.

Истакнуто је и да, иако се чини да литијум игра значајну улогу у смањењу емисије гасова са ефектом стаклене баште (ГХГ), огромна количина енергије из фосилних горива се троши у процесу производње литијум карбоната из руда и емисије угљен диоксида (ЦО") су значајне.

„Екстракција литијума из рудника и производња литијум карбоната не доприносе смањењу емисије ЦО2", наводи се у анализи и додаје да лежиште у Србији са око један одсто глобалне резерве литијума не нуди износ који ће глобално решити проблем климатских промена. Научници су после детаљне анализе упозорили да је досадашње истраживачко бушење лежишта литијум/бората, које је обавила компанија Рио Тинто, већ изазвало штету по животну средину, при чему је вода из рудника која садржи високе нивое бора цурила из истражних бушотина и узроковала сушење усева.

„Штавише, наша истраживања откривају значајно повишене низводне концентрације бора, арсена и литијума у оближњим рекама у поређењу са узводним регионима. Отварањем рудника, проблеми ће бити умножени јаловином, отпадним водама рудника, буком, загађењем ваздуха и светлосним загађењем, угрожавајући животе бројних локалних заједница и уништавајући њихове изворе слатке воде, пољопривредно земљиште, стоку и имовину", наводи се у њиховој анализи.

Истиче се и да „неконтролисана конкуренција за ресурсе може имати дугорочне последице по животну средину и будуће генерације".

„Важно је узети у обзир перспективе различитих заинтересованих страна, укључујући рударске компаније, активисте и владине званичнике када се доносе одлуке о рударству и коришћењу ресурса. Истина је да се економске користи повезане са рударским пројектима могу појавити, кључно је дати приоритет заштити животне средине и јавном здрављу како би се осигурала одржива будућност", поручио је тим научника.

(Бета)

 

radiokim.net

Nenezić: Odluke kosovske vlade korak ka formalnom zaokruživanju policijske okupacije Severa

Zorica Vorgučić

3–4 minutes

---

Vlada u Prištini je u sredu na 214. sednici jednoglasna usvojila predlog o izmeni Administrativnog uputstva o načinima i procedurama davanja pod zakup nepokretnosti i pokretnosti koja je konfiskovana i oduzeta.

On uređuje pravo Agencije za upravljanje konfiskovanom imovinom da da pod zakup imovinu koja je predmet konfiskacije – bez naknade, ako je zatraži javna ustanova.

Upravo ono što se dogodilo sa vilom Milana Radoičića na jezeru Gazivode, koja je oduzeta nakon sukoba u selu Banjska septembra prošle godine.

Inače, na ovoj istoj sednici prethodno je usvojen i zahtev da se takođe kosovskom MUP-u daju na korišćenje parcele u katastarskim zonama Jasenovik i Čečevo, a koje su u vlasništvu kosovske Agencije za šume.

Još jedan korak ka policijskoj okupaciji Severa

Pravni ekspert Dragutin Nenezić za KoSSev ocenjuje da je jasno da se radi o nastavku procesa započetog eksproprijacijom, a to je legalizacija baza na Severu.

„Ovog puta im je posao svakako lakši, jer se izgleda radi o šumskom zemljištu kojim upravlja Agencija za šume, ali ne isključujem mogućnost da zbog neusklađenosti katastara ovim možda i indirektno eksproprišu zemlju u vlasništvu fizičkih lica. U svakom slučaju, još jedan korak ka formalnom zaokruživanju policijske okupacije Severa", naveo je.

Kada je u pitanju odluka o izmeni Administrativnog uputstva i konfiskacija vile Milana Radoičića, Nenezić naglašava poseban odnos koji Priština demonstrira kada je Sever u pitanju.

„Ovde mi je prvenstveno zanimljivo kako apologete vladavine prava postupaju kad je u pitanju Sever. Prvo se nešto oduzme i da na korišćenje, pa se onda naknadno, posle skoro godinu dana, donosi propis koji to uređuje. Svakako sve što je posle Banjske oduzeto, uključujući i ovu imovinu i Rajsku banju, već je faktički predato policijskim snagama, kao nosiocima sile na Severu, pa je ovo samo formalnost. Suština je da Sever prelazi u policijske ruke, isprva faktički, sad i formalno, prvo s eksproprijacijom, sad sa oduzimanjem imovine", ističe Nenezić.

Otpor na Severu slomljen

Zaključujući da je Sever pod „nekom vrstom policijske uprave", obe odluke vlade vidi kao modele kako se takva policijska uprava pravno formuliše i sprovodi.

Istovremeno smatra da se to u skorije vreme neće promeniti.

„Kao i sve što rade aktuelne vlasti, puno je pravnih brljotina i mana, čime se otvara prostor da se to sudski napada, istina u uskim i često nepravednim okvirima kosovskog sudskog sistema. Nažalost, sad je raspoloženje među Srbina takvo (nikakvo) da skoro da nema ko da digne glas i pravno se bori protiv ovoga, i smatram da je to najveća tragedija – što je otpor po kom je Sever i bio poznat – slomljen, i to, kako nasiljem Prištine, tako i nedelovanjem Beograda", kazao je u komentaru za KoSSev.

 

DW: Dogovor o litijumu u senci uz apstraktne ekološke garancije

dw.com

Dogovor o litijumu u senci uz apstraktne ekološke garancije

Ivica Petrović

6–8 minutes

---

Ako je neko pomislio da je Srbija pre dve godine, suočena s masovnim protestima, zaista odustala od iskopavanja litijuma – ili je naivan, ili pogrešno percepira način vladavine Aleksandra Vučića. Verbalna gimnastika koja se tom prilikom upotrebljava ne predstavlja veliko iznenađenje.

Naprednjačka vlast koristi čitav arsenal opravdanja zašto je taj projekat neizbežan, od toga da je kompaniju Rio Tinto dovela bivša vlast i da će Srbija platiti milijarde dolara penala ako na to ne pristane, pa do bajkovitih brojki o milijardama dolara profita, u vreme kada sam Rio Tinto govori o daleko skromnijem doprinosu srpskom budžetu.

Govori se i o nekim zapadnim službama koje žele da spreče taj projekat, jer su ljubomorne na napredak Srbije, ali je ostalo nejasno zašto zemlje koje su zainteresovane za srpski litijum žele upravo da miniraju iskopavanje litijuma.

Povratak na početak

Nakon što je Ustavni sud Srbije 11. jula proglasio neustavnom odluku Vlade iz 2022. godine o zaustavljanju projekta Jadar, Vlada Srbije u vreme paklenih temperatura i godišnjih odmora vraća na snagu Uredbu o utvrđivanju prostornog plana za realizaciju projekta Jadar koji podrazumeva eksploataciju jadarita na Zapadu Srbije. U isto vreme na režimskim medijima kreće nezapamćena promocija projekta litijum, u koju je uključen veliki broj državnih činovnika.

Selo Gornje NedeljiceFoto: DW/Jelena Djukic Pejic

Iskopavanje litijuma se tako predstavlja kao istorijska šansa, vraćanje Srbije u centar svetskih zbivanja, ali se istovremeno ponovo minimiziraju ekološke posledice ili se one ponovo uvijaju u oblande mutnih obećanja da se ništa neće raditi ukoliko se proceni da to ugrožava životnu sredinu. A izradu studije o uticaju na životnu sredinu radi Rio Tinto, jer, kako objašnjava ministarka rudarstva i energetike Dubravka Handanović Đedović, „ne može država da novcem građana finansira studije za privatne kompanije".

Šolc: „Litijum je nezamenjiva sirovina, potreban nam je"

Paralelno s tim letnjim oživljavanjem projekta litijum, do građana dopiru saznanja da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sve vreme od masovnih protesta upotrebio da van svake javne diskusije iza scene dogovara kopanje litijuma. Kao potvrda toga je upravo i ova poseta nemačkog kancelara Olafa Šolca i komesara EU Maroša Šefčoviča, koji su sa Vučićem prisustvovali potpisivanju Memoranduma o razumevanju EU i Srbije o strateškom partnerstvu o održivim sirovinama.

Predsednik Srbije smatra da će zbog litijuma Srbija doživeti kvantni skok u ekonomiji, ali i da će najbolji stručnjaci EU biti garancija da će taj projekat biti bezbedan po životnu sredinu. „Uveren sam da tu šansu nećemo propustiti", rekao je Vučić, iako je naglasio da za ovo neće imati podršku javnosti, ali se nada da će se to promeniti.

Nemački kancelar Olaf Šolc ističe da je „naša želja više prosperiteta, mobilnosti i bez posledica na životnu sredinu. Litijum je nezamenjiva sirovina, potreban nam je, to je prva poruka za ovu tranziciju mobilnosti i ubeđen sam da je to jako važno za buduću mobilnost. u tome Srbija igra ključnu ulogu kao naš partner. Mi smatramo našom obavezom da unapredimo projekat i uspemo u tome", istakao je gost iz Nemačke.

Šolc i Vučić u Beogradu 19. jula 2024.Foto: Michael Kappeler/dpa/picture alliance

Maroš Šefčovič kaže da „danas Srbija postaje zemlja koja pravi korake napred da zauzme centralnu ulogu u ekonomiji. Zauzeće centralno mesto u lancu strateških vrednosti. Ubeđen sam da će Srbija napredovati, da će se ojačati srpska privreda sa visoko-kvalitetnim radnim mestima, drugi cilj je da se poštuju ekološki standardi i da se odgovori na zabrinutost stanovništva u transparentnost", rekao je potpredsednik Evropske komisije.

„Lobistički interes vlasti"

Stavljanje tačke na ovaj projekat bila je samo varka, kaže za DW politički analitičar Dragomir Anđelković, koji ističe da je „Vučić majstor za sukcesivno nametanje svoje volje – to smo videli i na primeru Kosova. Najpre nešto započne, pa popusti kada naiđe na otpor, a onda nastavi to da radi dok se otpor ne obesmisli."

„Ovde se pre svega radi o lobističkom interesu vrha vlasti", dodaje Anđelković, „a svi dobro znamo kakvu korist u svetu ovakvi projekti donose vlastodršcima koji rade sa velikim multinacionalnim kompanijama".

Kada je reč o takozvanim ekološkim garancijama EU za bezbedno iskopavanje litijuma u Srbiji, Dragomir Anđelković podseća da „na teritoriji EU takođe postoje velike zalihe litijuma, i da bi one prve trebalo da započnu njegovu eksploataciju. Kada vidimo kako se to radi u Nemačkoj i drugim zemljama EU, onda i mi možemo da se u to uključimo. Apstraktne garancije ništa ne znače", kaže sagovornik DW.

Ozbiljne pretnje silom

Nesumnjivo je takođe da se vlast ovoga puta daleko ozbiljnije priprema za eventualni otpor i narodne proteste. Visoki zvaničnici vlasti sada već otvoreno prete aktivistima i opoziciji da se slučaj litijum neće rešavati na ulici i da će biti sprečen svaki pokušaj blokiranja puteva i pruga u Srbiji. To verovatno znači da eventualni protesti neće moći da podsećaju na one pre dve godine, kada je vlast prilično pasivno reagovala na blokade širom Srbije.

Manojlović: „Ovaj projekat je ekološko uništavanje Srbije"

Litijumski „reket"

Agresivan nastup vlasti pokazuje da Vučić već ima neke čvrste obaveze prema inostranim kompanijama, smatra Dragomir Anđelković: „Mislim da je spreman da zbog tih dilova ide na masovnu primenu represije. Građani s druge strane moraju da shvate da, ako to prođe, onda će proći bilo šta, i da Vučić može da se proglasi za doživotnog predsednika. Vlast sada koristi litijum kao novi način plaćanja reketa EU. Do sada je plaćala reket Kosovom, sada je na redu litijum, kako bi se autoritarizam u Srbiji podigao na viši nivo", ocenjuje Anđelković.

Pojedini aktivisti i opozicionari pisali su nemačkom kancelaru Šolcu i upozorili ga da ovakvo nametanje kopanja litijuma ugrožava demokratiju u Srbiji. Anđelković smatra da je to „dobar pristup. Postoje mnogi u EU koji imaju razlog da okreću glavu, ali EU nisu samo vlastodršci. To je dubinski sistem sa jakim nevladinim sektorom, slobodnim medijima i opozicijom. Srpska opozicija mora široko da deluje unutar EU i upozorava da Srbija tone u novi stadijum autoritarizma što ugrožava i Evropu u celini", zaključuje Anđelković za DW.

 

politika.rs

Пројекат „Јадар" у медијском вртлогу еколошке апокалипсе и развојне шансе

Дејан Вук Станковић*

7–9 minutes

---

Компанија „Рио Тинто" je самоиницијативно објавила Нацрт студије о утицају пројекта „Јадар" на животну средину. Потез је комбинација предузетничке храбрости за прихватање ризика и тежње да се отклоне бројне недоумице и оспоре негативни стереотипи о могућности рударења литијума у Србији.

Иначе, сама студија о утицају пројекта на животну средину законски је нужан део поступка реализације пројекта.

Сами себи опозиција

Ова студија је одговор на питање о могућности практичне реализације концепта социјално одговорног рударства у нашој земљи. Концепт социјално-одговорног рударства је концепт рударства који недвосмислено и ефикасно води рачуна о води, ваздуху, земљишту, биодиверзитету и културном наслеђу локалне заједнице у којој се реализује рударска делатност.

Закључак студије је да је у Србији концепт социјално одговорног рударства могућ, тачније да је он практично и дугорочно одржив. Речју, из Студије утицаја следи да пројекат „Јадар" искључује низ еколошких ризика по локалну заједницу и државу Србију у целини.

Студија утицаја на животну средину компаније „Рио Тинто" је свеобухватна, детаљна, прецизна анализа и предлог практичних решења.

Она је производ вишегодишњег рада домаћих и страних универзитетских професора и експерата. Поред осталог, наведена студија обухвата и преко 20.000 конкретно спроведених емпиријских истраживања из различитих области релевантних за реализацију пројекта „Јадар".

Дакле, по структури, методологији и практичним исходима, Студија утицаја на животну средину није никаква ад хок импровизација, нити je маркетиншко-политички инстант пројекат, већ систематски вођено научно истраживање које је тестирало све релевантне параметре за реализацију пројекта „Јадар" од геолошких, хидролошких, инжењерских закључно са еколошким.

Пројекат „Јадар" је несумњива развојна шанса државе Србије и лозничког краја. Реч је о највећој директној страној инвестицији која носи потенцијал за мултипликацију економских користи за читаву државу и друштво. Инвестиција компаније „Рио Тинто" у рудник износи преко две милијарде евра, прецизно 2,55 милијарди евра, уз процењену корист за буџет Србије од 180 милиона евра годишње од пореза и доприноса на плате. Буџет општине Лознице, захваљујући руднику литијума и бората би био богатији за око 25 милиона евра. Ова сума новца би унапредила локалну путну инфраструктуру, школе, болнице и остале активности.

Отварање рудника подстакло би и отварање фабрике јонско-литијумских батерија у нашој земљи. У Србији већ постоји фабрика литијумско јонских батерија „Елен Ес" у Суботици, а у плану је изградња фабрике словачког „Инобата", која би по обиму производње могла да произведе довољно батерија и за покретање индустрије електричних аутомобила и значајан напредак у електронској индустрији.

Не треба заборавити, да је компанија „Стелантис" предвидела и производњу електричне „фијат панде", што додатно ојачава тезу да би се пројектом „Јадар" створио простор за читав привредно-научни циклус базиран на ефикасној употреби природног ресурса у циљу економског и друштвеног благостања уз недвосмислено уважавање највиших домаћих и европских стандарда у области заштите животне средине. Привредни циклус базиран на употреби природног богатства наше земље сам по себи негира основаност тврдњи да рударење литијума и бората Србију чини колонијом „Рио Тинта" и ЕУ.

Истина је да од српског литијума узајамну корист имају и Србија и „Рио Тинто" и ЕУ.

Деблокада пројекта „Јадар" суштински повезује Србију и ЕУ у области критичних сировина и минерала. Ово поред осталог значи да би наша земља усвајала и постепено самостално освајала знања и вештине из иновативних тржишту неопходних технологија.

Уосталом, у овом тренутку у ЕУ, која је наш највећи економски партнер у свету, активно је двадесетак пројеката усмерених ка експлоатацији литијума. „Батеријски пасош" који је увела ЕУ додатна је гаранција да ће се рударење литијума спроводити према највишим европским еколошким стандардима. „Батеријски пасош" је сертификат да је јонско-литијумска батерија подесна за европско тржиште ако су њене сировинске компоненте добијене у складу са еколошким стандардима ЕУ. Конкретно, ако литијум који је део јонско-литијумске батерије није добијен у складу са еколошким стандардима наше земље и ЕУ, онда ни произвођачи батерија неће куповати сировину од „Рио Тинта" или било које друге рударске компаније. Ово конкретно значи да је у економском интересу „Рио Тинта" да рударење литијума буде еколошки исправно јер нема профита од продаје сировине коју би експлоатисали у лозничком крају.

Једноставније речено, нема рудника пре задовољења еколошких стандарда ЕУ и домаћег законодавства.

Одјеци и реаговања на објаву Студије утицаја пројекта „Јадар" на животну средину нису дорасли озбиљности теме и сложености дилеме. Политичка поларизација, континуирано произвођење и репродукција негативних стереотипа уз неизбежно поигравање са страховима човека за живот, воду, ваздух и тло које насељава.

Критички дискурс није обележила разумна и принципијелна корективна критика пројекта фокусирана на недоречености и корективне недостатке уз предлог решења. Критички дискурс у случају пројекта је „Јадар" је клеветнички, медијски отрован, сведен на дневнополитичку раван. Амбициозна опозиција и њена НВО и медијска „коњица" дискусију о пројекту „Јадар" свели су два паралелна „медијска крсташка рата" – „рат" против „Рио Тинта" и опсесивно-компулзивни медијски обрачун са председником Србије.

„Прљави договор Вучића и Запада", тачније „толеранција" Запада за „Вучићеву диктатуру и цензуру" плаћена је „литијумом". Матрица медијске фаме је иста само што је литијум замена за Косово. С друге стране, „Рио Тинто" је представљен као „рударска верзија Ал Каиде", која спрема еколошку апокалипсу и претвара суверену Србију у колонију. Непрегледна мрежа дезинформација и медијско-политичких, али и квазиекспертских анализа, потпуно је блокирала нужни дијалог на релацији држава – „Рио Тинто" и јавност. Уместо дебате у којој доминира ауторитет аргумента и добра воља да се поступак рударења саобрази са домаћим и ЕУ еколошким стандардима, критички део јавности спрема се за бизарно спајање Видовдана и „антилитијумске револуције". Антилитијумски Видовдан догађа се у тренутку када се у Европи активно ради на 14 рударских пројекта, који су допуњени и са пројектима за отварање постројења за прераду руде и планом да се до 2030. године на европском континенту отвори још 30 гигафабрика за литијумско-јонске батерије. Политички интерес опозиције је замаглио потпуно непосредни хоризонт могућег друштвено-економског и технолошког развоја.

И најзад, будући да је зелена транзиција неминовност, поставља се питање да ли ће Србија увозити сировине, батерије или електричне аутомобиле и остале неопходне производе базиране савременој „зеленој технологији" или ће имати лидерску позицију у региону и као снабдевач важним сировинама и производима који почивају на њима.

*политички аналитичар