Претражи овај блог

субота, 7. септембар 2024.

Etapna okupacija Kosmeta

standard.rs

Etapna okupacija Kosmeta

Слободан Иконић

14–18 minutes


Uz prećutnu saglasnost mnogih važnih aktera u kosovskoj drami, Kurti nizom nasilnih akcija sprovodi okupaciju i severa KiM, kako bi ga u etapama očistio od Srba i time učvrstio samoproklamovanu nezavisnost

Posle neuspešne želje za otvaranjem mosta na Ibru, Aljbin Kurti se ne smiruje, već nastavlja jednostrane poteze kako bi izvršio nasilan i institucionalni pritisak na Srbe. Ako se podsetimo, Kurti je poslednjih nedelja uveliko najavljivao otvaranje glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, što bi dodatno ugrozilo bezbednost Srba na severu KiM, zbog čega je reagovala cela međunarodna zajednica, pa i direktor američke CIA-e Vilijam Barns, nakon čega je, čini se, Priština samo odložila svoju nameru.

Sada su specijalne jedinice prištinske policije izvele akciju u četiri opštine sa srpskom većinom na severu srpske pokrajine – Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok. Akcija je sprovedena na dve lokacije u Severnoj Mitrovici, kao i na jednoj lokaciji u Zubinom Potoku i drugoj u Leposaviću. Iako je iz tzv. kosovske policije saopšteno da meta ovog puta nije bolnica u Severnoj Mitrovici, grupa policajaca upala je u bolnički krug i u zgradu vešeraja ove zdravstvene ustanove (navodno su imali dojavu da tamo može biti oružja).

Četiri opštine sa srpskom većinom na severu formalno predvode albanski gradonačelnici od maja prošle godine, kada su preuzeli dužnost na lokalnim izborima koje je bojkotovalo većinsko srpsko stanovništvo.

Ovde je sve preplavljeno specijalcima. Osim u zgradama privremenih organa, oni su na raskrsnicama, po gradskim ulicama, na putevima. Jedna grupa je u krugu KBC u Mitrovici, na sve strane su duge cevi, fantomke… Prosto, okupacija! Svi smo uznemireni, uplašeni, jednostavno, ovo postaje neizdrživo. Decu ne puštamo iz kuća i oni koji su do sada trpeli, sad će početi da razmišljaju o odlasku. Ovo je okupacija, reči su uznemirenih Srba.

„Sada nije više pitanje hoće li nego samo kada će se na udaru naći i KBC u Severnoj Mitrovici, domovi zdravlja u preostale tri opštine na severu, kao i škole u četiri opštine. To su naše poslednje institucionalne veze sa državom Srbijom. Možete samo da zamislite ko će nas i kako lečiti kad se to desi, ko će nam učiti decu i kakvu će istoriju recimo, i na kom jeziku učiti naši đaci. Teško do 'zla boga', a još teži dani tek dolaze", prenosi izveštač RT-a reči Srba sa severa KiM.

Zamene obeležja

Sa zgrada se skidaju srpska obeležja i nazivi srpskih ustanova, a umesto njih postavljaju privremeni papirni plakati s obeležjima „države Kosova", a u neke od njih se useljavaju prištinska ministarstva. Policajci koji su upali u zgrade privremenih organa odneli su iz kancelarija dokumentaciju i kompjutere. Specijalne jedinice upale su i u zgradu u Bošnjačkoj mahali, blizu glavnog mosta, u kojoj se nalaze prostorije Fonda PIO, Kosovsko-mitrovački upravni okrug, Centar za socijalni rad, kao i kancelarije Vlade Srbije za KiM.

„Svrha policijske akcije je uspostavljanje reda i zakonitosti i zaustavljanje aktivnosti u pet objekata koji su korišćeni kao nelegalne komune, a koji su u suprotnosti sa ustavno-pravnim poretkom", saopštila je prištinska policija.

Ranije ove godine kosovske vlasti su zatvorile još sedam „paralelnih srpskih opština" u drugim delovima zemlje, kao što su Prizren, Peć, Suva Reka, Istok, Klina, Orahovac i Dragaš.

U nizu koordinisanih napada na srpske institucije na Kosovu i Metohiji posebno je zabrinjavajući brutalni upad u Institut za srpsku kulturu u Leposaviću, kao čin direktnog udara na srpsko kulturno nasleđe i identitet, ali i na temelje multikulturalnog suživota na ovom prostoru, kako je to u saopštenju naglasio kolektiv Instituta za srpsku kulturu Priština – Leposavić. Nakon nasilnog i nezakonitog upada u prostorije Instituta, policija tzv. Kosova nastavlja da drži ovaj prostor pod opsadom, čime ozbiljno ugrožava opstanak institucije i bezbednost njenih zaposlenih.

Specijalna policija tzv. Kosova (Foto: EPA-EFE/Georgi Licovski)

U saopštenju se navodi da je tokom napada takozvane kosovske policije odneta dragocena računarska oprema, neophodan inventar i, verovatno, ključni dokumenti, „sve pažljivo sakriveno u crnim kesama". „Ovaj akt vandalizma, koji je praćen pljačkom i skrnavljenjem kulturnih dobara, jeste deo šire kampanje usmerene protiv srpskog naroda i njegovog bogatog kulturnog nasleđa. Institut za srpsku kulturu, kao žarište naučnog istraživanja i čuvar neprocenjivih kulturnih vrednosti, predstavlja ne samo stub srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, već i važan deo evropskog kulturnog prostora", dodaje se u saopštenju.

„Vandalski napad na naš institut nije samo napad na zgradu već na samu dušu našeg naroda. To je pokušaj da se izbriše ne samo materijalno, već i nematerijalno nasleđe koje smo vekovima gradili. Međutim, ova mračna dela neće nas zaustaviti. Upravo suprotno, oni su nas još više motivisali da nastavimo sa našim plemenitim zadatkom – očuvanjem srpskog kulturnog identiteta. Pozivamo međunarodnu zajednicu da nam se pridruži u ovoj borbi za očuvanje mira i stabilnosti u regionu", poručuje kolektiv ovog instituta.

Iz Beograda, umesto dosadašnjih mnogo oštrijih reakcija, hitnog zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost, pa i pokretanja nekih vojnih formacija prema našoj južnoj pokrajini, usledila je samo verbalna pirotehnika i ko zna koji put pomenuta konstatacija da Kurti sprovodi etničko čišćenje, ali da mir nema alternativu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je iz Praga, sa Globalnog bezbednosnog foruma GLOBSEC 2024, poručio da je slika sa Kosova i Metohije „sve jasnija" i da „ceo svet razume ko je taj što pravi probleme", što je, kako kaže, veoma važno. „Razgovarao sam sa Miroslavom Lajčakom o Kosovu. Važno je to što su i Evropljani i Amerikanci osudili ponašanje Kurtija. Važno je to što KFOR drži svoje pozicije na mostu na Ibru. Ne razumem uopšte šta je smisao koji albansko rukovodstvo vidi osim da isprovocira Srbiju. Okupirate neku sobu i napustite je posle 10 godina i šta onda?", rekao je Aleksandar Vučić.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Pragu na konferenciji „GLOBSEC 2024", 31. avgust 2024. (Foto: Holubová Dorota/ČTK)

Premijer Srbije Miloš Vučević zatražio je hitnu i najoštriju reakciju međunarodne zajednice i u saopštenju Vlade Srbije poručio da je Srbija jasno poslala poruku da se čvrsto zalaže za mir i stabilnost u regionu, ali da „neće dozvoliti nasilje i pogrom nad njenim narodom". To se pre svega odnosi na nešto poput hrvatske „Oluje", ali za postepeno, „institucionalno" etničko čišćenje, Beograd, očigledno, nema rešenje.

Ovo, naravno, nije prvi put da Kurti „pali vatru" na severu KiM. Samo tokom ove godine načinio je niz jednostranih akcija koje su dodatno narušile ionako krhki mir i stabilnost: ukinuo je dinar i srpske vozačke dozvole, zatvorio poslovnice „Pošte Srbije", nastavio da hapsi, maltretira i zastrašuje Srbe…

Sada je otišao korak dalje u svojim nasilnim aktivnostima, pa je upadom policije u srpske privremene organe prvi put u poslednjih godinu dana izazvao nešto konkretniju reakciju KFOR-a. Ta međunarodna vojna formacija je nakon traumatičnog petka izašla na ulice u severnoj Kosovskoj Mitrovici s pojačanom opremom za razbijanje demonstracija, a postavila je i dva oklopna vozila na mostu na Ibru, gde svakodnevno dežuraju džipovi italijanskih karabinijera, da bi ih posle tri dana povukli.

Nemi posmatrači

Da li su očekivali žešći revolt Srba – ne zna se, ali se zna da je Euleks bio prisutan na terenu, kao i unutar najmanje jedne od plombiranih institucija, a da ništa nije preduzeo. Tek, ambasada SAD u Prištini kritikovala je ovu odluku i saopštila da je „zabrinuta i razočarana" kontinuiranim nekoordiniranim akcijama kosovske vlade koje odražavaju rastuće pogoršanje odnosa „između dve zemlje".

Iznenađenje je i da se o najnovijoj situaciji oglasio se i Džejms O'Brajen, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja i specijalac predsednika Amerike Džoa Bajdena za Zapadni Balkan. I on je prekorio Kurtija i pozvao da „prekine sa jednostranim akcijama". Znači li to da tzv. međunarodna zajednica ima „crvene linije" i kada se radi o Kurtijevim ispadima i da neće više to toliko tolerisati?!

Teško je u to poverovati, s obzirom na to da je sličnih saopštenja bilo i ranije, ali bez eksplicitnog delovanja. Za promenu, Kvinta je u subotu razgovarala sa predstavnicima Srpske liste, koji su potom imali i sastanak u komandi KFOR-a sa vršiocem dužnosti komandanta i sa šeficom UNMIK-a Karolin Zijade.

A da je đavo u detaljima koji ofiraju zapadne aktere prema nazovidržavi Kosovo, potrudila se da pokaže šefica Odbora za spoljnu politiku parlamenta Velike Britanije i proverena albanska i bošnjačka lobistkinja u Ujedinjenom Kraljevstvu Ališa Kerns, koja je na svom nalogu na Iksu okačila dve fotografije: jednu na kojoj se Kameron nalazi ispred centrale KFOR-a, i drugu na kojoj se Makron srdačno pozdravlja sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Sve uz opis: „Lord Kameron na Kosovu ranije ove godine, obećavajući podršku Velike Britanije nakon napada na Banjsku prošlog septembra" i „predsednik Makron u Beogradu ove nedelje, prodaje borbene avione predsedniku Vučiću".

Manastir Banjska na severu Kosova, zadužbina kralja Milutina Nemanjića iz 14. veka (Foto: Mihailo Bratić/Novi Standard)

Analitičari će reći da će upozorenja od Zapada Kurtiju sigurno naneti manju štetu, jer smatra da za takve postupke dobija dodatnu podršku birača pred predstojeće izbore. „Uprkos nastojanjima međunarodne zajednice da pokaže da napad Prištine na srpske institucije nije bio koordiniran sa njima, opušteno ponašanje i izjave zvaničnika Prištine, koja nastavlja niz akcija progona srpskog stanovništva na terenu, pokazuje da se sinhronizovano ali prećutno radi na istom cilju", pišu „Večernje novosti".

Uostalom, zar Kurti nije više puta ponovio da on ne povlači nijedan potez a da se prethodno nije konsultovao sa svojim zapadnim mentorima i patronima. Oni ga, do sada, nijednom nisu demantovali.

Bivši šef diplomatije SRJ Vladislav Jovanović objašnjava za „Novosti" da izjavama Zapad pokušava da sačuva neutralan imidž iako sa Prištinom idu u istom pravcu, kako bi što pre zatvorili problem Kosova i Metohije. Kakav god da je dijalog, on je u krajnjoj liniji ograničen Ohridskim sporazumom, koji izričito kaže da je cilj puna normalizacija odnosa, a ne da se obezbede uslovi za normalan život Srba na Kosovu i Metohiji, koji naša strana zahteva, ukazuje Jovanović.

Upravo su srpske opštine po francusko-nemačkom predlogu – paralelne institucije i u koliziji su sa tačkom dva ovog predloga u kome stoji da Srbija prihvata teritorijalnu celovitost, integritet i nezavisnost Kosova i Metohije.

Prištinski premijer Aljbin Kurti (Foto: EPA-EFE/Olivier Hoslet)

Opozicija odavno ističe da se Srbija, odnosno Aleksandar Vučić, odrekla KiM i da narod zamajava pričom o litijumu, Ekspu, izgradnjom puteva i povećanjem plata… S desnog opozicionog krila su mnogo oštriji, pa iz Srpskog pokreta „Dveri" zbog, kako su naveli, „pogubne i štetne politike" srpske strane, traže ostavke predstavnika Srpske liste, direktora Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo Petra Petkovića, kao i poslanika Srpske liste u Skupštini tzv. Kosova „koji žmure na sva nedela režima u Prištini".

U njih su, kažu, Srbi potpuno izgubili poverenje: „Srbi sa Kosova i Metohije su izgubili poverenje u vlast iz Beograda, čija pogubna politika je doživela krah i debakl, upravo na gorućem nacionalnom pitanju broj jedan, a to je pitanje rešavanja problema Kosova i Metohije." Srbi se, ističu, osećaju poniženo i ostavljeno od države Srbije, a još i strahuju od sledećih eventualnih koraka – upada u škole.

Novi DSS poručuje da Kosovo „nije ni fudbalska utakmica, niti maramica, da se može izgubiti, pa nije ni izgubljena", već se „predaje albanskim secesionistima politikom koju srpska vlast vodi od 2012. godine, koja nije pogrešna već izdajnička".

Reč je o, ističu, svesnoj izdaji. „Greške mogu da se čine i u najboljoj nameri, pa se ispravljaju, a istrajavanje na, za Srbe na KiM i državu Srbiju, pogubnoj politici – jeste politika svesne izdaje državnih i nacionalnih interesa", poručili su iz ove stranke, sve uz naglasak da je predsednik Srbije pevao patriotske pesme Emanuelu Makronu, „uz čiju prećutnu saglasnost se u tom trenutku spremao novi upad kosovske policije u preostale institucije Srbije na severu KiM".

Samoorganizovanje Srba

Srbi su primorani da se samoorganizuju i pokušaju da se odbrane i pošalju poruku u kakvom se stanju zaista nalaze i oni i prava srpske zajednice na Kosovu. Predsednik Udruženja građana Kosovsko-mitrovačkog okruga Raša Rojević saopštio je da će od petka, 6. septembra, biti organizovana blokada svih administrativnih prelaza na Kosovu i Metohiji. Rojević je agenciji Beta kazao da će blokadu organizovati zavičajna udruženja građana s Kosova i Metohije.

„Blokada će početi u petak i trajaće sve dok se sa severa Kosova i Metohije ne povuku kosovske policijske snage i dok se uzurpirane institucije ne vrate Srbima. Zahtevamo i da KFOR, u skladu s mandatom Rezolucije 1244, preuzme kontrolu na severu Kosova", kazao je Rojević.

Prema njegovim rečima, blokade će trajati sve dok se svi zahtevi građana ne ispune. „Ne očekujemo pomoć od države, niti nam je potrebna. U blokadama neće učestvovati Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji da ih ne bi maltretirala kosovska policija, već samo građani sa teritorije centralne Srbije, Crne Gore i Republike Srpske", rekao je Rojević.

Dodao je da će za sve zainteresovane učesnike biti obezbeđen prevoz iz Beograda, Novog Sada, Smedereva, Kragujevca, Niša, Kruševca, Vranja, Raške, i da će tokom trajanja blokada administrativnih prelaza biti omogućen prolazak bolničkih vozila. Kako je najavljeno, biće blokirani prelazi Brnjak, Jarinje, Merdare, Končulj i Kula.

Administrativni prelaz „Jarinje" (Foto: Sputnik/Gavro Dešić)

Da na KiM ima i nadasve opasnih namera svojim zlokobnim performansom je najavio ovogodišnji Ulpiana festival u arheološkom parku drevnog rimskog grada Ulpiane pored Gračanice, započet neopaganskim performansom tokom kojeg su zapaljena tri velika krsta. „Ovaj nečastan akt bez presedana predstavlja duboku uvredu za sve hrišćane a posebno za naš narod u većinski srpskoj opštini Gračanica, gde se ovo arheološko nalazište nalazi", saopštila je Eparhija raško-prizrenska.

Iz festivala su (cinično?) odgovorili da su upravo time odali omaž snazi hrišćanstva uprkos progonu i poručili da se radi o „čistoj umetnosti" kao odavanju počasti dvojici „dardanijskih" prvomučenika Svetom Floru i Lavru, da ona nije uvredila Albance katolike koji su predstavu videli i pozvali i Srbe da dođu na „vino i rakiju".

„U hrišćanskoj tradiciji ne postoji običaj da se svetitelji i hrišćanska vera proslavljaju paljenjem najsvetijeg znaka hrišćanstva. Svetitelji se u hrišćanskoj tradiciji slave molitvom i liturgijom kao i procesijama (litijama) u kojima se nosi krst. Uostalom, na takav način je proslavljen praznik dvojice prvomučenika na ovim prostorima u pravoslavnoj crkvi Sv. Flora i Lavra u Lipljanu juče", saopšteno je iz Eparhije. A Sveto pismo poručuje da ko huli ne oprašta mu se ni na ovom, ni na onom svetu.

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: Alexander Kazakov/Sputnik

BONUS VIDEO:

 

петак, 6. септембар 2024.

Слобода говора на амерички начин: Кад те боли истина једноставно је – забраниш

iskra.co

Слобода говора на амерички начин: Кад те боли истина једноставно је – забраниш

5–6 minutes


Слобода говора на амерички начин: Кад те боли истина једноставно је – забраниш

06.09.2024. - 9:29

© Sputnik

Неће Американци никада признати: „Није до Руса, до нас је"! Увек ће им неко други бити крив и то је апсолутно правило у њиховој политици. Никад не признати никакву одговорност, јер тај филм неће нико да гледа – овако новинар Небојша Малић коментарише америчку демократију спроведену на чисто амерички начин, са све новим санкцијама руским медијима.

Сједињене Америчке Државе санкционисале су медијску групу „Русија севодња" ─ РИА Новости, РТ, Спутњик, Раптли, саопштило је америчко Министарство финансија, а као разлог за увођење санкција истиче се наводни „непријатељски утицај на председничке изборе у Америци".
Из Стејт департмента је саопштено да ће медијска група „Русија севодња", као и појединачне компаније које су у њеном саставу, бити у обавези да поднесу извештај о запосленима у Америци и њиховој имовини. Министарство финансија је навело и да су америчке власти унеле ове медије на списак страних мисија и објавили награду до 10 милиона долара за информације које доказују њихово мешање у америчке изборе.
Реприза

Дугогодишњи извештач телевизије РТ из Америке Небојша Малић каже за Спутњик да читава ситуација подсећа на сценарио из 2016. односно 2017. године, када је испливао ноторни „извештај" обавештајне заједнице. Њега је удруженим снагама саставила мања радна група коју су оформили људи из ФБИ и ЦИА, лојални тадашњем демократском режиму.
Они су, каже Малић, узели један извештај о РТ Америци из 2012. године и препаковали га у причу о томе како се на основу њега види да је Русији циљ да утиче на америчку демократију.

Мислим да је све то и студентима прве године филозофије звучало као апсурдан аргумент, али они су на основу тога направили целу кампању демонизације и сатанизације руских медија. Циљ тога заправо и нису били руски медији, јер су они били релативно небитни, већ ућуткивање било какве алтернативне штампе на домаћем терену, уз остваривање апсолутне контроле над медијима, рекао је Малић за Спутњик.
У тој намери су и успели, само неколико година касније. На изборима 2020. године, друштвене мреже су цензурисале све оно што им је Бела кућа рекла да цензуришу, односно шта год су демократе сматрале вредним цензурисања. Истинита прича о лаптопу Хантера Бајдена проглашена је за руску дезинформацију од стране истих тих шпијуна што данас траже да им се верује кад кажу да се РТ или Спутњик на неки начин мешају у америчку демократију.

Они заиста мисле да са тим могу да се поново извуку и уопште ме не чуди што те ствари поново раде.
Који је циљ?
САД овим потезом, сматра наш саговорник, покушава да једним ударцем постигне две ствари – са једне стране да сатанизује Русе јер имају цео спољнополитички комплекс који је оријентисан на русофобију, а са друге стране да се боре да остваре медијску и наративну контролу на домаћем терену.

У последњих десетак година, објашњава Малић, људи се све више окрећу алтернативним медијима. Једно време су информације тражили на Фејсбуку* али се то испоставило као неверодостојно, па су онда тражили одговоре на Тик Току. Ту је настао проблем јер се испоставило да су многи од „инфлуенсера" који се баве политичком тематиком заправо пулени једне или друге странке.

Све више људи се окрећу друштвеним мрежама које нису под том врстом контроле, попут Телеграма, а као последицу тога смо видели и хапшење Павла Дурова. Ту спада и бивши Твитер, а садашњи Икс, а притисцима није измакао ни Илон Маск.

Будући да сада америчка дубока држава ипак не може да контролише друштвене мреже, они се труде да загаде информативни простор и поруче људима да пазе шта читају. По њиховој логици, све што се прочита би могла бити страна завера, спроведена у циљу поткопавања и угрожавања америчке демократије, а њихова демократија је, зна се, све оно шта каже Си-Ен-Ен.

То је покушај да се људи застраше и натерају да не верују никоме осим медија који имају званично одобрење америчке Владе, што је не само ван памети, већ и у суштој супротности са основном мишљу која мотивише њихов први амандман америчког Устава, односно Повеље о правима, која каже да је слобода штампе, речи и мишљења кључ за демократску републику каква је требало да буду, закључује Малић.

Милица Тркља

 

понедељак, 2. септембар 2024.

Сви, сви, сви, али без Вука Драшковића

politika.rs

Сви, сви, сви, али без Вука Драшковића

Александар Апостоловски

7–9 minutes


Представа је завршена и Вук Драшковић је, као један од главних глумаца, спустио завесу. Зашто није позван на бис и зашто се нису чули аплаузи, већ само тихо лелекање из удаљених крајева Србије, где обитавају његови заборављени следбеници, који још увек, као спавачи, чекају позив на мобилизацију, тачно овим редом: од Вука, краља, отаџбине и НАТО пакта!

Његове старе присталице, а било их је толико да би напунили простор од Ледина до Миријева, а нарочито они које је скућио у дорћолским салонцима док је у време Милошевића управљао Београдом, одавно су га заборавили, како то обично бива у Срба: учини ми добро да ти са нарочитим задовољством забијем нож у леђа. И бројни новинари који су га величали, све док им он и супруга Дана нису уручили кључеве, задња пошта круг двојке, такође га се радо не сећају.

Власт му је била надохват руке неколико пута, али је није зграбио, јер је Вуком много више владала самоубичка сујета него ледени прагматизам. Преживео је два пута атентате, на Ибарској магистрали и у Будви, те је теза да је Вук бесмртан више повезана са очигледним симпатијама које према њему гаји Свевишњи, него неспретношћу оперативаца ДБ-а или припадницима ескадрона смрти.

Зато је абдикација Вука Драшковића са престола Српског покрета обнове, странке која је остала само на папиру, прворазредни догађај, иако је Вук одавно прошлост. После више од три деценије на челу СПО-а, повукао се последњи политички тешкаш апсолутне категорије из деведесетих година, чиме је српска драма и симболино окончана. Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић су мртви, Војислав Шешељ је радикалски трон препустио свом сину Александру, док је Војислав Коштуница у политичкој самоизолацији.

Одгајан као дете комунизма, потом стваран као перспективни кадар црвених, а једнако под утицајем старих прича о крвавом херцеговачком кршу и усташким злочинима, млади Вук је био заведен Титовом идеологијом, али га је у подсвести прогонила уклета прошлост из доба братоубилачког рата.

Учитељи, партијски радници и кадровици, причали су му црвене бајке. Ако се у кући његове супруге Дане Драшковић, која је имала огроман утицај на њега, без престанка славио Божић и кришом слушао „Глас Америке", у Вуковом дому се скакало од радости када је руска керуша Лајка лансирана у свемир.

Та два универзума сусрела су се у близини једног змијског козарачког кола, пошто је Тито, после студентске побуне 1968. године, објаснио марксистима и лењинистима који сада глуме да су били надувани хипици, како су били екстремно леви за његов хедонистички појам монархистичког самоуправног социјализма.

Дана, генетски програмирана да јој се упали лампица кад год види петокраку, ошинула је свог дечка Вука, који се упутио те ноћи ка светлој будућности, предводећи козарачко коло у Београду.

Она се ипак удала за правоверног Вука, иако је овај лебдео на Тјентишту и осталим партизанским фронтовима. После су заједно отишли у Африку, где је Вук писао за Танјуг, величајући поредак Трећег света, у којем се, осим блоковске неутралности, пропагирала и гурманска слобода, која је подразумевала да се с једнаком слашћу мљацкају антилопе гну и министри црне Африке.

Вука је чекала сјајна политичка каријера, али су бапске приче из Херцеговине победиле идеолошки рад политичких комесара, па је сазревао тако што је прошлост у њему побеђивала будућност пред њим! Написавши велики роман „Нож", Вук је извршио колективну аутопсију дубоко скриване прошлости, отварајући колективне ране из које ће процурети крв. Постао је не само велики писац већ и кадидат за националног лидера пред сунцем вишестраначја које се рађа.

Пријатељство и кумство са Војом Шешељом, засновано на идеологији великосрпског национализма, веома брзо ће се претворити у готово смртно непријатељство, јер Вук, обнављајући сећање на Дражу Михаиловића, Равну гору и четнички покрет, све више окреће главу ка Западу и Америци. Воја, са друге стране, заокреће код Руског цара ка Кремљу, па Садаму Хусеину, не одустајући на локалу од старе карте велике Србије.

Драган Стојановић

Напревазиђен у уличном издању, дизајниран као амерички евангелистички свештеник који хипнотише масе, чак и оне који га искрено мрзе, постаје митско опозиционо биће: као микс рокенрол звезде, вође свих српских буна који би Турке набио на колац и статисте четника из филмова Вељка Булајића. Такав је био и 9. марта 1991. године, када је повео демонстрације против Слободана Милошевића. За њим су кренули „сви, сви сви", претварајући његову паролу у рефрен који ће га завек пратити. Некада као тужбалица, некада као серенада.

Али управо те ноћи Милошевић је први пут озбиљно уздрман, да је Вук, уз нешто више политичке вештине и нешто више храбрости, могао да преузме власт.

Поставши неприкосновени лидер опозиције, краљ тргова и митинга, бриљантан као говорник, све је више клеветан на државној телевизији. Нарочито као власник виле на Жевевском језеру коју му је купила ЦИА, што је била стална вест коју је страсно читала Мила Штула у Другом двевнику.

И без виле и без језера, Вук постаје вођа свих антимилошевићевских буна. Хапшен и тучен, гажен чизмама и ударан кундацима, затваран а потом ослобађан, живео је с бубицама тајне службе инсталираним у зидовима своје спаваће собе. Увек је знао да га у сваком тренутку, и у најинтимнијем, слушају, потом бележе, а онда достављају извештаје на сто Милошевићу.

Говорио је прегласно о ономе што остали српски мужјаци нису смели ни да помисле, плашећи се да ће и ту кукавну телепатију неко да сними или пресретне. Ко је осим њега смео да зуцне да су Легија и Раде Марковић убице и да онда спроводи приватну истрагу против службе у доба када је било луђе само ући намазан крвљу у кавез с лавовима, вући их за гриву а онда играти с њима зуце.

Зато је Вук тако јединствен, ма шта ко да мисли о њему. Бриљантан пред масама, далеко несигурнији пред телевизијским камерама! Масовно популаран, али невешт да искористи свој рејтинг. И када је трговао, губио је, нарочито после дила са Милошевићем у Београду, како би се решио свог противканддата у опозиционим редовима Зорана Ђинђића. Тај маневар га је скупо коштао, јер после уласка у владу током агресије НАТО-а, као потпредседник владе задужен за спољне послове, његов имиџ опозиционог месије се крњи.

Ако је уочи 5. октобра трајала борба за Вука, она се претвара у борбу против Вука и у њој учествују „сви, сви, сви". Вук се, наиме, двоуми између трајне политичке штете због нове сарадње са Слобом и трајног удара на сујету због нове сарадње са Ђинђићем.

Када је окупио ДОС и постао његов кум, он је халапљиво тражио 50 одсто мандата за СПО, не схватајући да ће сви остали лидери то одбити са огромним одушевљењем. Изабрао је, по обичају, немогуће – да игра сам! Тако је највећи противник Милошевића отишао заједно са Милошевићем, отварајући пут новим момцима, Војиславу Коштуници и Зорану Ђинђићу.

Његов кратак бљесак на ванредним парламентарним изборима у децембру 2003. године, када у коалицији са Вељом Илићем осваја 7,76 одсто гласова, уводи га у владу Државне заједнице као шефа дипломатије. Али што постаје стилизованији, његова аура све више слаби.

Ентузијастички се залаже за улазак Србије у НАТО, говори о српској кривици у грађанском рату, оштро критикује режим Владимира Путина и залаже се за отварање досијеа тајне службе.

Такви ставови су га довели на политичку маргину, као лидера странке од папира. Зашто Вук изговара све оно што већина Срба не жели да чује? Да ли Вук Драшковић поново игра сам против свих, или је свестан да ће његова политичка пророчанства понављати „сви, сви, сви"?

 

петак, 23. август 2024.

Кршљанин: Србија ће остварити своје циљеве само ако одступи од интеграције са неоколонијалним Западом

fakti.org

Кршљанин: Србија ће остварити своје циљеве само ако одступи од интеграције са неоколонијалним Западом

8–10 minutes


КАЖУ ДА БИВШИХ СРБА У ТУРСКОЈ ИМА ВИШЕ НЕГО НАС ОВДЕ, А НАЈВЕЋЕ УСТАШЕ СУ БИЛЕ - ХЕРЦЕГОВАЧКИ СРБИ

Србија је под Царем Душаном излазила на три мора,

а била је и пелцер за руску православну империју

* У Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама", него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима

* Србија је 2012. ипак почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић. Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани

* Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава" односе са западним силама, онда то неће бити могуће

* И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила... На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез...

____________________________________________________________-

            Аутор: Владимир КРШЉАНИН

            БАР нас мало старије, у породици и школи су учили да смо ми Срби као народ опстали захваљујући свом слободарском духу и отпору свим завојевачима. Они који су „љубили ланце", „уважавали реалност" и „чували мир по сваку цену", данас су можда и срећнији од нас, само што – нису Срби!

            Кажу да некадашњих Срба у Турској има више него нас овде. Познато је да су највеће усташе баш донедавни херцеговачки Срби. Има их чак и међу прецима Хашима Тачија и ко зна где све.

            Е, ту врсту „реалности" и поштовања према злочинцима, Запад нам (али и целом свету) намеће већ вековима.

            Заједно са представом „да су све велике силе исте", да су агресија и колонизација природне тежње свих који су велики и моћни. И да су ланци – светиња.

            Зато данас, када смо закорачили у Нови свет коме смо и сами много допринели, у Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама", него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима.

            Списак западних зала не може бити ни дужи ни страшнији, а оно што ћемо навести свакако није потпун списак.

            Када је јеретички Запад у крсташком походу освојио Константинопољ и сломио снагу Ромејског царства, Србија Светог Саве и Цара Душана је узела на себе терет Царства и судбине православног Балкана. Затим су се на Западу дивили нашем отпору Османским завојевачима, али нам нису помогли. Када су се, бранећи себе, и појављивали на Балкану, нудили су нам или унију или службу својим државама, а православље и балканско јединство су се трудили да затру.

            Ипак, семе Ромејског и Душановог царства, пренело се на бескрајни Трећи Рим.

            Веровали смо вековима да је тај духовни пелцер супериоран и да мора да победи, због своје доброте и правде, да људски живот, достојанство и заједница морају бити неприкосновени. Данас се види да су наши преци, а и ми који смо се недавно борили, били у праву.

            Своју вечиту епску слободу мајушна српска Црна Гора је ослонила на Русију. На Русију се ослањао и Српски устанак, када је после пет векова вратио у живот Српску државу.

            Страх Запада од Бога, правде и православља се умножио, постао паничан и траје до данас.

            У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута".

Владимир Кршљанин

            Балкански савез је ипак створен, уз помоћ Русије, под Карађорђевићима 1912. и за неколико месеци је цео православни Балкан био слободан. Тада почиње најстрашнија одмазда која траје читав век и у којој постепено улогу џелата, окупатора и колонизатора од Германа преузимају Англосаксонци:

            - Бугарско-српски рат;

            - Први светски рат у коме гине пола Србије и гаси се Руска Империја;

            - Стварање Југославије, па затим убиство Краља Александра и њено черечење;

            - Други светски рат са најстрашнијим геноцидом Срба и Руса, у коме Руси и Срби ипак побеђују, али Броз издаје Србе, и уз привидну неутралност, везује земљу за Англосаксонце и НАТО, отварајући тако врата за трећу српску голготу у ХХ веку;

            - Друга и Трећа Југославија уништене су крајем ХХ и почетком ХХI века у првој фази рата против Срба и Руса најпре хибридном, а онда и класичном агресијом САД и НАТО, а обновљена српска држава, сви њени народни, државни и војни прваци и њен вођа Слободан Милошевић егземпларно су послати на хашко судилиште НАТО пакта, где су скоро сви осуђени на најтеже казне, а сам Милошевић је убијен;

            - Република Српска Крајина је етнички очишћена од Срба и укинута, а БиХ са Републиком Српском у свом саставу и КиМ се налазе под делимичном или потпуном окупацијом НАТО, под чијим се окриљем спроводи систематска антисрпска политика.

            У исто време, у последња два века, наши односи са Русијом имају најснажнију и најмасовнију духовну основу, али су на државном плану пуни противречности, па и апсурда.

            Најразвијенији су у време Броза, који је Југославију и Србију стратешки везао за НАТО и који је основао концлогоре за русофиле!

            Најспремнији на потпуно савезништво, па чак и државну интеграцију, коју је једино он у читавој историји и формално иницирао, био је Слободан Милошевић, и то у време када је Русија била полуколонија пред банкротом, којој је претио распад. Првих девет месеци Путинове власти поклопиле су се са последњих девет месеци Милошевићеве, али то није било довољно.

            Србија је 2012. почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић.

            Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани.

            Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава" односе са западним силама, онда то неће бити могуће.

            Русија данас води, суштински исту као ми 90-их, наметнуту битку коју је у очајању покренуо уједињени Запад, битку за свој опстанак и за опстанак човечанства. Ми смо успели да останемо непоражени, а Русија ће да победи. И то је разлог више да се Србија за Русију што пре отворено веже.

            И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила и самоубиствене тежње за „интеграцијом" са њима, и ступање, у савезништву са Русијом и Кином у Нови свет, односно у савезе слободних и независних земаља као што су БРИКС, ШОС и други.

            На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез и окончано ослобођење Балкана, насилно, од стране западних сила, прекинуто давне и славне 1912. године.

            https://rt.rs/opinion/vladimir-krsljanin/105172-vladimir-krsljanin-perspektive-balkana-crnogorci-ne-ljube-lance/

 

уторак, 20. август 2024.

Душан Пророковић: Холбрукова методологија – Шта то покушава Курти с мостом преко Ибра

iskra.co

Душан Пророковић: Холбрукова методологија – Шта то покушава Курти с мостом преко Ибра

8–10 minutes


Душан Пророковић: Холбрукова методологија – Шта то покушава Курти с мостом преко Ибра

20.08.2024. - 9:28

Оно што већ месецима ради Аљбин Курти, а кулминира одлуком о отварању ибарског моста, када је о методологији припреме и деловања реч, у великој мери подсећа на дешавања од пре две деценије.

Одмах по доласку на Косово и Метохију марта 2004. године и обиласка терена, у тренутку док се дивљање више од 50 хиљада албанских демонстраната полако завршавало, адмирал Грегори Џонсон, тада командант Здружених снага НАТО за јужну Европу (јужног крила НАТО), помало и шокиран, подвукао је:

„Талас насиља широм Косова у претходна два дана изгледа да је организован и оркестриран. Говорити о међуетничком конфликту на Косову је велика лицемерна лаж. Оно што се дешава на Косову је погром против једног народа и његове историје".

Како је Холбрук објаснио мартовски погром

Џонсон је пензионисан шест месеци касније, у педесетосмој години живота. Колико је ова изјава утицала на такав расплет може се само нагађати, поузданих сведочења нема, али је чињеница да се амерички адмирал замерио таквом оценом далеко моћнијим појединцима. Истовремено, Ричард Холбрук је објашњавао како се насиље могло очекивати пошто међународна заједница „није направила напредак у одређивању статуса". Дакле, нису криви организатори тих дешавања и непосредни учесници који су чинили злочине, већ међународна заједница.

Наравно, албански политичари здушно су пригрлили ову тезу, понављајући је безброј пута у различитим варијантама. Несрећа је што се и потоњи извештај норвешког дипломате Каиа Аидеа, специјалног изасланика генералног секретара УН који је требао да утврди шта се заправо десило – начелно темељио на тој основи. Са конструкције „стандарди пре статуса" међународна заједница престројила се на концепт „статус па стандарди".

Савезне и републичке власти (СР Југославије и Србије, пошто је тада постојала јасна подела надлежности) улагале су велике напоре да реафирмишу Резолуцију 1244 и детаљно разраде принципе примене овог документа, што је и успело потписивањем папира под називом „Заједнички документ: Споразум о сарадњи Југославије и УНМИК" новембра 2021. године. То је постала легална и легитимна основа за даље институционално присуство и деловање на Косову и Метохији, као и спољнополитичке иницијативе које су предузимане.

Мартовски погром, који је што се међународне заједнице тиче врло брзо пао у заборав, послужио је за установљавање нових принципа за решавање статусног питања. Са тим принципима и Заједнички документ је пао у заборав, албански политичари су га игнорисали, а западне дипломатије контекстуализовале на другачији начин.

Како је текла мобилизација албанских екстремиста

Нужно је поменути и да се мобилизација албанских екстремиста није одиграла сама од себе, организовање насилних протеста имало је своју увертиру месецима унапред, демонстрирало се на ибарском мосту, али и на другим местима, захтевало укидање „паралелних институција" и уопште креирао наратив у јавности који је затим послужио Холбруку за наведену констатацију.

Оно што ради Аљбин Курти месецима уназад, а кулминира одлуком о отварању ибарског моста, када је о методологији припреме и деловања реч, у великој мери подсећа на дешавања од пре две деценије. Истина, демонстрација је мање, али му то и није неопходно пошто се више ослања на специјалне полицијске снаге и затварању свега што има везе са Београдом, укључујући и пошта.

Прича о паралелним институцијама и даље траје, мада је њихов број након катастрофалне једностране примене Бриселског споразума драстично смањен. Очигледно је да ће власти у Приштини пре или касније ићи на стваљање под контролу јединица здравственог и школског система, са њихове стране то се посматра као питање суверенитета. Криминализација српског корпуса се наставља, данас мање причом о „шверцу на северу", а више хапшењима за наводне ратне злочине, четврт века после завршетка оружаног сукоба (апсолутно је неодржива теза да се сада појављују нови докази и сведочења о неким ратним злочинима, а случај из Партеша где је лишено слободе петоро Срба толико је скандалозан да би се то питање морало и интернационализовати и отворити као расправа у Београду, јер после овога тешко је убедити Србе који су 1999. године имали деветнаест или више година да ће ико бити сигуран).

Ко ће бити нови Холбрук

Западни део међународне заједнице реагује немушто и килаво, па један од гласноговорника из Брисела, после критике једностраних потеза на питање о даљим мерама и евентуалним санкцијама одговара:

„Ми то њима не можемо да наредимо. Ако не желе – жао нам је. Неће напредовати, али ће сами себе казнити и казниће своје народе и неће се приближити ЕУ." Као да се иначе рачуна на експресни пријем у ЕУ било кога!

Остаје само отворено, у примени ове методологије, да видимо ко ће одиграти улогу Ричарда Холбрука. Уз објашњење да се ипак ради о логичној примени француско-немачког плана и усмене сагласности о његовој имплементацији. Није потписан, али је за САД и ЕУ обавезујући. Можда се појави и неки нови адмирал Џонсон, коме ће у потпуности бити јасно шта се дешава, али то на коначни исход не може значајније утицати.

Несумњиво, Курти својим потезима провоцира сукоб и то ради пред америчке председничке изборе. Несумњиво, ради се о планском и организованом застрашивању које има за циљ демотивисање српског становништва да остане на Косову и Метохији.

Завршити све до америчких избора

Међутим, иза овога постоји и стратешки циљ који се односи на уклањање свих политичких оквира који не одговарају ни властима у Приштини, нити западном делу међународне заједнице. И то треба завршити пре америчких председничких избора. Као што је Заједнички документ пао у заборав ономад, сада то треба да буде случај са Бриселским споразумом. Заједнице српских општина, циљу ком је од стране Београда све остало подређено, једноставно неће бити.

Након индуковања кризе једини основ за даље преговоре остаће Шолц-Макронов папир и разговори о његовој имплементацији. Дијалог добија нови садржај. У целу рачуницу, између осталог, укалкулисано је и како Београд неће реаговати. Делом због тога што не може, а делом и због досадашњег дефанзивног приступа. У целу рачуницу, између осталог, укалкулисано је и како би се у случају не само војне, него и оштрије политичке реакције Београда укључио НАТО, раније Куртијеве тезе о наводној руској жељи да прошири зону конфликта на Балкан биле би реактуализоване.

Због непредвидивости коју доноси потенцијална победа Доналда Трампа на председничким изборима, у различитим геополитичким жариштима приметне су нове активности које имају за циљ да изазову нове конфликте или оживе неке старе сукобе. То је толико упадљиво (од Украјине, преко Блиског истока, до Латинске Америке и ево – Балкана) да се поуздано може тврдити како је посреди шира координирана акција. Тако би будућа администрација у Вашингтону била стављена пред свршен чин и у највећој мери морала би наставити старим, утабаним путем.

Батина има два краја

Међутим, батина има два краја. Мартовски погром утицао је на дугорочне промене у српској унутрашњој и спољној политици. Било каква радикализација стања на Косову и Метохији утицаће још више на неке будуће друштвене и политичке процесе међу Србима и у Србији.

Можда у западном делу међународне заједнице то не виде или не желе да виде, исто тако су поступали и пре две деценије. Зато ће се врло брзо суочити са другачијим околностима на Балкану. Индуковањем кризе може се мењати садржај преговора, али се паралелно са тим мења и друштвено-политички амбијент, те није извесно хоће ли након тога икакви преговори уопште бити опција.

У целу рачуницу, између осталог треба укалкулисати и да се међународно окружење мења. И то невероватном динамиком, као ретко када у историји. У целу рачуницу треба укалкулисати и да се индикатори континенталне и регионалне безбедности мењају. Разлика је у томе што се за потврду ових предвиђања неће чекати две деценије.

Sputnjik

 

петак, 16. август 2024.

Ђорђе Вукадиновић: Све указује да је Запад у великој мери изгубио битку за душе младих генерација у Србији

nspm.rs

: Ђорђе Вукадиновић: Све указује да је Запад у великој мери изгубио битку за душе младих генерација у Србији

:

4–5 minutes


четвртак, 15. август 2024.

Тачан је генерални тренд налаза истраживања „o положају и потребама" младих у Србији, према ком је Косово и Метохија у врху приоритета док су евроатлантске интеграције и НАТО на ниској подршци , без обзира што су поједине бројке вероватно проблематичне, каже за Спутњик главни уредник Нове српске политичке мисли Ђорђе Вукадиновић.

Извештај који је поднела Кровна организација младих Србије и Траг фондација о расположењу младих у Србији финансирала је Америчка агенција за међународни развој.

Прикривање размере неуспеха НАТО пропаганде

Тренд ставова младих у Србији је такав да не би могао да се кривотвори, осим што се у неким формулацијама питања из анкете види труд и напор да налаз буде мало мање погубан за наручиоца, односно тзв. евроатлантске кругове у Србији, истиче Вукадиновић.

„То се посебно види рецимо из начина како је подељено питање о НАТО, на противљење и на сарадњу а неулазак у Алијансу, да би се избегао релативно приближан налаз да је скоро 80 одсто против. Из неких питања провејава напор да се прикрију размере неуспешности те западне, евроатлантске агенде у Србији управо на генерацији која је била највише изложена деловању са тих позиција."

На питање да ли би Србија требало да уђе у НАТО 58 одсто младих је одговорило да Србија не треба да има било какву сарадњу са НАТО, док их 20 одсто подржава сарадњу са Алијансом, али не и улазак у тај војни савез, показало је истраживање.

У том смислу је истраживање корисно и значајно, а генерални налаз је релативно реалан и прилично погубан по промотере а и финансијере евроатлантских вредности у Србији, додаје Вукадиновић.

Промашена инвестиција Запада

Показало се да су млади масовно и још увек на патриотском курсу, што показује да је битка Запада за душе млађих генерација у Србији била доста неуспешна, истиче Вукадиновић.

„Не знам тачно колико је новца уложено свих ових последњих година и деценија на тај фронт, али знам да је то била промашена инвестиција. Мислим да има више разлога зашто је та пропагандна операција према младима у Србији била тако неуспешна, од којих су најважнија два. Један је што је пракса, односно понашање тих центара моћи према Србији и Србима, коју оличавају или узурпирају те европске вредности или се прикривају иза њих, толико маћехинска и обележена двоструким стандардима да то просто боде очи и у великој мери лимитира дејство те евроатлантске пропаганде у Србији."

Узроци пропасти западне пропаганде

Други фактор неуспешности евроатлантске пропаганде проистиче из начина на који се изводи – формалистички и бирократски, и могло би се рећи да се спроводи на исти начин како ју је некад спроводила социјалистичка бирократија, сматра Вукадиновић.

„Тако да сада та европска бирократија и њихови центри делују на сличан начин. Инертно, неатрактивно, формалистички и то је додатно допринело да ефекат дејства те пропаганде буде тако скроман, да не кажем мали. Но, мислим да је ипак кључни фактор ово прво што смо поменули, а то је да је просто очигледно и отворено непријатељски став према Србији, интересима и Србије и српског народа у целини, што младим генерацијама не промиче упркос искривљеној медијској слици која постоји у Србији и медијској асиметрији која влада у српском информативном простору. Јер ипак млади налазе начина да се правилно информишу и да се информишу на разним странама и зато та пропаганда има ограничено и скромно дејство", закључио је Вукадиновић.

Извештај Кровне организације младих Србије и Траг фондације „о положају и потребама" младих у нашој земљи показао је да су Косово и Метохија и економија у врху њихових приоритета. Истовремено, истраживање је показало и да млади нису заинтересовани за европске интеграције.

На врху приоритета су и функционисање демократије у Србији, корупција и криминал и економске теме, док су европске интеграције на дну табеле са свега 19,6 одсто оних којима су оне битне. Иако је став младих према ЕУ генерално негативан, ипак је нешто бољи него прошле године када је та тема интересовала свега 16,4 испитаника. На питање да ли подржавају улазак Србије у ЕУ, проценат потврдних и одричних одговора је изједначен – 39 одсто.

(Спутњик)

 

четвртак, 15. август 2024.

Како су Украјинци изненадили Русе у Курској области

in4s.net

Како су Украјинци изненадили Русе у Курској области - ИН4С

ИН4С

7–9 minutes


Игор Дамјановић, специјално за „Политику"

После 81 године регион Курска поново је поприште жестоких борби. Oперације Оружаних снага Украјине улазе полако у свој десети дан. Изненадни напад озбиљним, добро обученим и опремљеним јединицима представљао је велико изненађење за руске снаге које су браниле границу.

Још од марта прошле године Украјина је на руску територију убацивала диверзантске и борбене групе, превасходно у Бријанску и Белгородску област. Било је чак и окршаја већег интензитета уочи почетка прошлогодишње летње украјинске офанзиве на Запорожју, односно уочи руских председничких избора у марту ове године. Сви ови украјински покушаји нису дали апсолутно никакве конкретне и одрживе резултате. Паника у Русији није посејана, није било повлачења трупа са Запорожског и Доњецког правца, нити је пролетос ометен гласачки процес. У медијима су као носиоци ранијих украјинских операција били експонирани Руски добровољачки корпус и Легија слободне Русије. Реч је формацијама састављеним махом од руских грађана, хетерогених идеолошких уверења, од неонациста до либералних екстремиста, које спаја само нетрпељивост према властима у Кремљу. Ипак, руски извори тврде да главну реч у тим операцијама нису имали руски дисиденти, већ специјалне јединице украјинске војне обавештајне службе ГУР.

Овога пута је изабран нови правац, где су руске пограничне линије одбране биле најтање, које су држали граничари и регрути на одслужењу војног рока. Оружане снаге Украјине су у Курску област гурнуле четири моторизоване и две јуришне бригаде, плус специјалне јединице војне обавештајне службе ГУР и СБУ. Додатни проблем за браниоце руске границе представљао је дефицит артиљерије, неопходне као покриће минских поља и других тенковских и пешадијских препрека. Процене говоре да је више од 10.000 елитних украјинских војника ударило на Курску област. Налет оваквих снага, које је пратила јака артиљеријска припрема и ројеви ударних дронова разних типова, браниоци руске границе нису били једноставно у стању да издрже.

Неколико десетина руских војника опкољено је и заробљено већ првог дана операције. Недопустиво слаба утврђеност границе у трећој години рата поставља многа питања како врху руског Генералштаба, тако и в. д. губернатора Алексеју Смирнову, али и новом министру транспорта Роману Старовојту, који се до маја ове године налазио на челу Курске области.

„Многи у врху нашег Министарства одбране годинама су лагали јавност, а на крају су слагали и сами себе", рекао је генерал Апти Алаудинов, командант чеченске специјалне јединице „Ахмат", који је са својим борцима један од првих дошао на ово подручје да заустави захукталу украјинску ратну машину.

Стога не треба да чуди што је руски председник Владимир Путин у Курску област послао свог саветника за војна питања Алексеја Дјомина, раније генерала ССО, а до маја губернатора Тулске области.

Од почетка операција у Курској области Оружане снаге Украјине користе без задршке технику коју су претходних година добиле од НАТО земаља. Забележена је употреба америчких транспортера „бредли", „страјкер" и „макс про", немачких „мардера", канадских „рошел сенатор", пољских хаубица „краб" и тенкова „ПТ-91 тварди"… За руску страну посебно болан удар нанесен је у ноћи између 8. и 9. августа, када је „хајмарсима" пуњеним „волфрамовим куглицама" ударено по руској колони у граду Рилску, која је хитала да појача линије одбране. Том приликом уништено је десетак камиона са људством и муницијом. Дакле без обзира на немушту реторику појединих званичника НАТО земаља ограничења за употребу испоручене технике Украјини углавном више не постоје. Американци се истина још премишљају да дозволе употребу АТАЦМС-а по дубини руске територије, док су Британци наводно одбили да одобре употребу ракета „сторм шедоу".

Игор Дамјановић

Своје основне успехе украјинска војска је остварила у прва два-три дана. На појединим деловима пробила се 12 километара у дубину руске територије. Недавне тврдње главнокомандујућег Оружаних снага Украјине Александра Сирског да његови војници контролишу „1.000 квадратних километара руске територије" преувеличане су барем три пута. Дакле, украјински фактор изненађења ограничен је на тридесетак пограничних села и делимичну контролу над градићем Суџа, до рата је тамо живело 5.000 становника. Последњих дана воде се углавном борбе мањег интензитета, Руси се консолидују и хватају у замке истурене јединице противника, док се Украјинци утврђују на запоседнутим територијама. Ипак, за потпуно разумевање тренутне ситуације важно је истаћи да у Курској области не постоји формирана линија фронта и да хаотична ситуација умногоме подсећа на прве дане руске инвазије у фебруару 2022.

Ипак, Оружане снаге Украјине сада су суочене са много већим ризицима него Руси када су пре две и по године јуришали на Кијев. Поред необезбеђених крила и непријатељски настројеног локалног становништва, за украјинску војску највећи ризици вребају из ваздуха. Руска тактичка и јуришна авијација, хеликоптери и дронови уништили су више од стотину борбених возила и оклопне технике у првој недељи борбе. Када се још узму у обзир хронични проблеми са снабдевањем и попуном јединица, украјински напад на Курску област по много чему подсећа на битку у Арденима – последњу офанзиву немачког Вермахта. Суочени са притиском из два правца, Хитлерови генерали у позну јесен 1944. осмислили су напад на савезнике у Арденским планинама. Циљ је био да се муњевитом победом савезници приморају на сепаратни мир и све преостале снаге концентришу на задржавање Црвене армије на Истоку. Чекало се до 16. Децембра, облачно и магловито време које је спречило савезнике да користе авијацију. У првих неколико дана Немци су имали огромне успехе, ликвидирали су десетине хиљада америчких војника, заробили целе пукове и остварили муњевито напредовање. Ипак, након седам дана, када се небо разведрило, амерички авиони су нанели фаталне губитке немачким снагама. Арденска офанзива је након двадесетак дана завршена неславно. Немци су остали без последњих борбено способних резерви, а ликвидирани су и остаци некада свемоћног Луфтвафеа.

Офанзивом у Курској области Украјина евентуално може да покуша да оствари два циља. Први, да заузимањем руских територија добије карту за размену рецимо у Херсонској и Запорожској области. Други циљ могао би да буде одвлачење руских снага из Харковске и Доњецке области. Ово друго се за сада дефинитивно није десило. Руси су наставили истим интензитетом да напредују ка стратешки важном граду Покровску (до рата је имао 60.000 становника) и ојачавају своје позиције око Часовог Јара и Волчанска у Харковској области. Отварање жаришта у Курској области успорило је са једне стране ротацију руских трупа на првим линијама, али са друге Украјина је ангажовала оно што је најбоље имала и тренутно држала у резерви.

Новинари британског „Економиста" посетили су пре неки дан болнице у Сумију где се евакуишу рањеници из Курске области. Рањени украјински војници жалили су се на велике губитке које су њиховим бригадама нанеле навођене авио-бомбе из породице ФАБ. Ни на Западу не споре да курска операција представља озбиљно „коцкање" за политичко и војно руководство у Кијеву. Евентуални неуспех и могуће понављање сличног у Херсонској и другим пограничним областима могло би да Украјину ускоро доведе у исту ситуацију у којој се нашла Немачка после пропасти офанзиве у Арденима.

Политика

     

Continue Reading