standard.rs
Martovski puč i uvod u ratnu tragediju
Срђа Трифковић
20–26 minutes
Skandalozni tretman kome je knez Pavle bio izložen posle rata od strane Britanaca i pogrde od strane pobednika u građanskom ratu ne mogu prikriti činjenicu da je i sa stanovišta trenutka u kome je delovao i sa današnje distance njegova politika bila ispravna
Godina dana koja deli pad Francuske 1940. i početak Operacije Barbarosa bila je kritična za Veliku Britaniju. Geostrateške opcije Londona bile su krajnje skučene, a resursi prenapregnuti. Nije postojala strategija za uspešno vođenje rata. Britanska očekivanja da će SOE podsticanjem otpora u okupiranim zemljama stvoriti teškoće nemačkim komandama bila su izneverena.
Pokušaj Bombarderske komande RAF-a da Nemcima uzvrati udarac putem vazdušne moći od kraja 1940. pa sve do sredine 1942. odnosio je više života britanskih avijatičara nad nebom Nemačke, nego nemačkih vojnika i civila na zemlji.
Pomorske linije snabdevanja bile su ranjive, Denicovi podmornički vučji čopori u stalnom porastu, a bitka za Atlantik još se nije ni rasplamtala. Uspesi generala Vejvela protiv Italijana u Severnoj Africi bili su lokalne prirode, strateški nebitni; implicitno su nosili porazno priznanje da su Italijani jedini protivnik sa kojim se Britanci uspešno bore kada su snage izjednačene.
Nepobitna je činjenica da Velika Britanija na početku 1941. nije imala strategiju za nastavak rata. Juna 1940, potučeni do nogu u bici izjednačenih snaga, Britanci su izgnani sa evropskog kontinenta. Njihova pomorska blokada kontinentalne Evrope bila je neuspešna jer su se Nemci kopnenim putem snabdevali svim potrepštinama, od rumunske i sovjetske nafte do španskog vina i švedskih ruda. Jedino su na evropskom Jugoistoku naizgled postojali uslovi za proaktivno delovanje Britanaca.
Okružena zemlja
Musolinijev napad na Grčku 28. oktobra 1940. dao je priliku RAF-u da otvori baze na na Kritu (novembar 1940). Tri meseca potom britanski ekspedicioni korpus je upućen u kopnenu Grčku. Britanci su povratili mostobran na evropskom tlu, ali su Grcima napravili medveđu uslugu. Hitler je bio nezadovoljan Musolinijevom avanturom. Bez britanskog uplitanja, on bi bio voljan da Dučea pusti da se kuva u sopstvenom sosu.
Nemački napad na Grčku (Operacija Marica) iznuđena je britanskom intervencijom. Hitler je za njenu realizaciju odvojio moćnu Dvanaestu armiju sa šest korpusa, od kojih tri oklopna. Britanske snage toj sili nisu bile dorasle ni brojem, ni vođstvom, ni naoružanjem, ni iskustvom, ni moralom. Međutim, kada je jednom uvučen na Balkan – što nije želeo, svakako ne u tom trenutku – Hitler je odlučno pristupio pokušaju da Jugoslaviju privuče na svoju stranu, ili da je primora na pokornost. Na izmaku 1940, shodno tome, nemački pritisak na Beograd je stalno rastao.
Neposredno po izbijanju rata septembra 1939. usledila je deklaracija beogradske vlade o neutralnosti Kraljevine Jugoslavije. Ovo je odgovaralo obema stranama. Fokus Nemačke je bio drugde i bilo joj je važno samo da isporuke jugoslovenskih prehrambenih proizvoda i sirovina uredno pristižu. Lične simpatije kneza Pavla prema Britancima bile su poznate, ali Nemci nisu imali razloga za brigu. Brza pobeda nad Poljskom – dok su zapadni saveznici ostali pasivni – a potom i pad Francuske izazvali su šok, posebno među frankofilnom elitom u Beogradu.
Hitler je decembra 1940. počeo da zahteva pristupanje Beograda Trojnom paktu. U isto vreme, jedan po jedan, severni i istočni susedi Jugoslavije su pristupali Paktu i prihvatali nemačke trupe na svojoj teritoriji. Hitlerova preokupacija početkom 1941. bila je priprema Barbarose. Preduslov ofanzive na istoku bio je da Vermaht dospe do Grčke sa severoistoka, tj. da je napadne iz Bugarske.
Nacističje trupe u Parizu, 14. jun 1940 (Foto: Wikimedia commons/Bundesarchiv, Bild/CC BY-SA 3.0 de)
U ostvarenju ovog plana Jugoslavija se našla fizički okruženom. Većina novih saveznika Rajha na Balkanu imala je potencijalne iredentističke zahteve prema Jugoslaviji, što je zemlju činilo ne samo vojno neodbranjivom, nego i psihološki ranjivom. U zimu 1940-1941. nije bilo jednostavno uživati status poslednje „versajske države" čije su granice iz 1919. i dalje bile netaknute.
Povrh toga, Hitler je operaciju Marica (napad na Grčku) utanačio za početak aprila. Sa nastupom nove, 1941. godine, nije bilo više prostora za dvosmislenosti i polovične kombinacije.
Početkom 1941. knez Pavle je bio izložen sve većem pritisku i od strane koju je oduvek smatrao prijateljskom, od Velike Britanije – pritisku kome se ubrzo pridružila Amerika. Kao otvoreni anglofil, do januara 1941. knez je pretpostavljao implicitno zajedništvo ako ne svih interesa, a ono barem osnovnih gledišta Beograda i Londona.
On je iz Londona početkom 1941. sa nevericom primio vest da Velika Britanija smatra dalju neutralnost Jugoslavije neprihvatljivom. Britanski poslanik Kembel je 12. januara kneza obavestio da će Britanci da pošalju ekspedicioni korpus u Grčku i predložio je formiranje ujedinjenog balkanskog fronta sa Jugoslavijom, kojim bi Nemcima bilo sprečeno da napadnu Grke sa severa.
Knez Pavle je shvatio o čemu se radi: nemoćni da sa Nemcima sami izađu na kraj, Britanci su tražili načina da to izvedu preko leđa putativnih balkanskih „saveznika". Bio je užasnut. Smatrao je plan nepromišljenim, neodgovornim i osuđenim na propast: njegovom primenom Velika Britanija će naterati Jugoslaviju na akt samoubistva i na kraju će ceo Balkan biti pregažen. Takav stepen britanske arogancije ga je duboko razgnevio.
Između čekića i nakovnja
Pored pretnji Nemačke i improvizacija Britanaca, knez se suočio i sa sve žešćim američkim pritiskom – očigledno usklađenim sa Londonom. Na Čerčilov zahtev, januara 1941. Ruzvelt je poslao svog nezvaničnog izaslanika, budućeg šefa američke obaveštajne službe, pukovnika Vilijama Donovana, na Balkan.
Dato mu je u zadatak da podstakne zemlje regije na otpor Nemačkoj i da im obeća američku pomoć. Komentar premijera Dragiše Cvetkovića o Ruzveltovom emisaru može da se primeni i na mnoge američke „specijalne izaslanike" novijih vremena. Pukovnik Donovan je, po Cvetkovićevom sudu, bio tek jedan u nizu „eksperata" koji su pokazali savršeno nepoznavanje problema zemlje koju posećuju: ukratko, on nije znao ništa o Balkanu.
Sâm Donovan, pak, imao je razloga da bude zadovoljan sastankom sa vazduhoplovnim generalima Dušanom Simovićem i Borom Mirkovićem. Nema dokumenata o tom razgovoru, ali Dragiša Cvetković smatra da je Donovan bio svestan njihovih namera da izvedu vojni puč u slučaju da Vlada pristupi Paktu, i da ih je u tim namerama podsticao.
Nemoćni da sa Nemcima sami izađu na kraj, Britanci su tražili načina da to izvedu preko leđa putativnih balkanskih „saveznika"
Dok su se Čerčil i Ruzvelt oslanjali na retoriku i obećanja koja su se odnosila na daleku posleratnu budućnost, Rajh je imao ubedljiviji arsenal argumenata u obliku motorizovanih i pancer-divizija u Rumuniji i Bugarskoj. Početkom februara 1941. oni su upozorili kneza da vreme ističe i da on lično treba da dođe na razgovore sa Hitlerom.
Kada se knez Pavle pojavio u Berghofu četvrtog marta 1941. bio je sâm i bukvalno i prenosno. Usledila je petočasovna „masaža", po rečima samog kneza. „Meni je bilo jasno da je Hitler vrlo opasan čovek", zabeležio je potom, „da sa njime ne može da se radi olako i bez krajnjeg opreza. On je imao u svojim rukama strahovitu ratnu mašinu i mogao je da nas uništi za nekoliko dana". Knez se vratio u Beograd petog marta, sada već uveren da je alternativa Paktu nemački napad. Za sledeći dan sazvao je sednicu Krunskog saveta, koji je jednoglasno odlučio da se potpiše Pakt.
Sastanak jugoslovenskog kneza Pavla Karađorđevića i Adolfa Hitlera u Berlinu, 1939. (Foto: Wikimedia commons/Muzej Jugoslavije/Public domain)
Uslov je bio da se dobiju pismene garancije Nemačke i Italije po tri tačke: da će jugoslovenski suverenitet i teritorijalni integritet biti poštovani; da neće biti traženi vojna pomoć ili transfer trupa; i da će jugoslovenski interesi u Solunu biti uzeti u obzir. Ribentrop je nevoljno prihvatio ove uslove i čak se složio da neki budu objavljeni da bi se primirila srpska javnost.
Odmah potom Britanci su tražili vojne konsultacije jugoslovenskih, grčkih i britanskih štabnih oficira u Atini, osmog i devetog marta 1941. Tom prilikom, gosti iz Beograda su se uverili da ne mogu da očekuju nikakvu pomoć od Britanaca. Generalštabnom majoru Milisavu Perišiću savetovano je da Jugoslavija „napadne prva", da započne rat protiv Osovine u trenutku njene najveće snage.
Udarajući na Italijane u Albaniji – tekao je ovaj nadrealistički predlog – oni će da zarobe zalihe oružja i opreme koje Britanci nisu mogli ni da obećaju ni da isporuče. Sutradan nakon atinskog sastanka Čerčil piše Ruzveltu, pun nade da će Jugoslaviju ipak nagovoriti na ovaj scenario: „Ne treba da naglašavam da bi uporni pritisak vašeg ambasadora u /…/ Jugoslaviji sada bio od najveće koristi i da možda može biti presudan jezičak na vagi".
Planiranje puča
Jezičak na vagi bila je činjenica da su Nemci prihvatili da Jugoslaviji naprave ustupke bez presedana. U Ribentropovim pismima Cvetkoviću uoči potpisivanja Trojnog pakta izričito je navedeno da vlade sila Osovine neće tražiti transport trupa preko jugoslovenske teritorije, niti vojnu pomoć. Razvodnjeni Pakt bio je u tom trenutku najpovoljniji ishod kome se zemlja mogla nadati.
Kako je konstatovao vodeći izraelski istoričar tog perioda Martin van Krefeld, Srbi su se pokazali hrabrima, ali nisu mogli da nastave sa opiranjem u nedogled: „Neprekidna koncentracija nemačkih trupa u Rumuniji govorila je ubedljivijim jezikom nego moralna podsticanja od strane engleskih prijatelja. /…/ Hitlerovi ustupci predstavljali su veliku pobedu za Srbe. /…/ Tako dugim odugovlačenjem Jugosloveni su pokazali neverovatnu hrabrost pred silom neuporedivo moćnijom od njih samih".
Vlada Cvetković-Maček nije imala izbora već da se odupre pritisku SAD i Velike Britanije. Prva je bila van rata i bez izgleda da u njega stupi, a druga pak nemoćna da ponudi bilo kakvu pomoć. Od Jugoslavije je traženo samouništenje bez smisla i strateškog opravdanja. Knez Pavle bi izneverio odgovornost koja mu je u jesen 1934. posle ubistva kralja Aleksandra poverena, a i Hitler je bio svestan kneževe dileme.
Posle čina potpisivanja Pakta, u zasebnoj audijenciji, on je Cvetkoviću i Cincar-Markoviću rekao da je dobro svestan kakve su lične simpatije kneza i koliko je svojim pristankom na Pakt on žrtvovao. Knez i njegovi ministri nadali su se da će razvodnjena verzija Pakta smiriti duhove kod kuće. Te se nade, međutim, nisu ostvarile.
Dragiša Cvetković i Joahim fon Ribentrop potpisuju Bečki protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu, 25. marta 1941. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)
Britanski Forin ofis je u poslednja četiri dana pred potpisivanje Pakta igrao dvostruku igru. U javnom diskursu stav je bio da tom činu ne treba davati preveliku pažnju i da treba ispoljiti razumevanje za Jugoslaviju koja je bila „izložena pritisku ratom nerava".
S druge strane, šef Forin ofisa Entoni Idn istog dana iz Kaira traži od poslanika u Beogradu Kempbela podatke o „praktičnoj mogućnosti izvođenja državnog udara": „Postoji li ličnost, dovoljno snažna i [sposobna] da ga vodi? Ko je ona i da li ste u kontaktu sa njom? Da li su pripreme odmakle? /…/ Slažem se da bi na osnovu sadašnjih informacija udar trebalo da bude insceniran u trenutku kada se pokaže reakcija prouzrokovana potpisivanjem, a to može biti sasvim uskoro".
Dobivši tražene informacije, dan uoči potpisivanja Pakta britanski ministar inostranih poslova Idn stupa u akciju za koju je teren već bio pripremljen. On upućuje telegram Kempbelu u Beograd (a prepis poslanicima u Atini, Ankari i Kairu) u kome poslanika u Jugoslaviji – jednoj još uvek prijateljskoj zemlji – upućuje na vršenje subverzivnih aktivnosti u cilju rušenja njene legalne vlasti:
„Stav kneza-namesnika ukazuje da je izgubio svaki smisao za realnost i od njega više ništa ne možemo da očekujemo. Vi ste ovim opunomoćeni da preduzmete sve mere koje imate na raspolaganju i da po sopstvenom nahođenju aktivirate lokalne lidere i javno mnjenje da sagledaju stvarnost, da stupe u akciju i da se suprotstave postojećem stanju. U punoj meri Vas ovlašćujem da preduzmete svaki korak koji Vam izgleda opravdan u cilju promene jugoslovenske vlade ili režima, čak i državnim udarom" (dokument F.O. 371-30253).
Put u katastrofu
Na manje od 24 sata pred puč i dan po potpisivanju Pakta, 26. marta ujutru, general Dušan Simović sastao se sa britanskim vazduhoplovnim atašeom u Beogradu. Izveštaj atašea Londonu ukazuje na zavereničku prirodu odnosa jugoslovenskog generala i britanskog obaveštajca:
„Naš susret je morao da bude aranžiran u najvećoj tajnosti. /…/ On namerava da odbaci Pakt i zbaci sadašnju vladu. On i njegovi znaju šta njihov stav podrazumeva: vodi u siguran rat, ali im je ta opcija draža od produžetka postojećeg stanja. /…/ General je uveren u uspeh poduhvata i traži da imamo poverenja u njegovu grupu i njega. /…/ On predviđa da će Jugoslavija zaratiti u Albaniji odmah posle državnog udara, a protiv Nemačke i Bugarske nekoliko dana potom. /…/ Deluje razočarano što ne možemo da mu obećamo definisane isporuke ratnog materijala, ali se složio da će se Jugoslavija snabdeti italijanskim plenom u Albaniji. /…/ Simović je zakoračio putem od koga ga ništa neće odvratiti… Smatrajte ovo najvećom tajnom, jer ako bi ma šta od navedenog procurilo, moglo bi dovesti u pitanje uspeh puča" (dokument F.O. 371-30253).
„Najtoplija čestitanja na Vašem udelu u ovom najsrećnijem obrtu događaja", oduševljeni Entoni Idn sutradan poručuje sa Malte poslaniku Kembelu u Beograd, nakon što je puč izveden. Umesto da produži za London, Idn se vratio u Atinu u nadi da će iz Grčke biti u boljoj prilici da poseti Beograd u najskorijem roku.
Što se Ruzvelta ticalo srpska golgota pokazala se isplativom jer je iziskivala angažman dodatne dve-tri nemačke divizije na garnizonskim dužnostima
Dva dana kasnije dr (kasnije ser) Sesil Parot, do 1939. vaspitač mladog kralja Petra, sastao se sa svojim ispisnicima, kolegama i profesorima sa Univerziteta u Kembridžu, među kojima je bilo i stručnjaka angažovanih na raznim zadacima od strane britanske obaveštajne službe. Oni su likujući konstatovali da „nisu Jugosloveni izvršili puč nego mi". Na Parotovo pitanje ko su to „mi", odgovoreno mu je „britanska služba SOE, naravno".
Britanska vlada podsticala je suštinski kontraproduktivan puč jer nije imala strateški koncept zasnovan na sveobuhvatnoj analizi stanja na Jugoistoku. Imajući u vidu oskudne snage i resurse u Grčkoj i Severnoj Africi, za britansku poziciju u istočnom Mediteranu bilo bi neuporedivo bolje ostaviti na miru neokupiranu Jugoslaviju, formalno u Paktu ali defakto neutralnu i neobaveznu da Nemce propušta ka Bitolju i Đevđeliji, nego poraženu i okupiranu.
Ni pučisti nisu imali plan – ni kratkoročan, a kamoli dugoročan. Prvi potez novoimenovanog ministra inostranih poslova Momčila Ninčića, primera radi, bio je da odjuri u nemačko poslanstvo u jalovoj nadi da će Herenu pružiti uveravanja da nova vlada bezuslovno priznaje Trojni pakt i da je puč samo unutrašnja stvar Jugoslavije.
Demonstracije protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, Pančevo, 27. mart 1941. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)
Ninčić je 30. marta i formalno izjavio da će Jugoslavija ispoštovati sve svoje međunarodne obaveze, koje su naravno uključivale Trojni pakt. Ovo je bilo beznadežno koprcanje: Hitler je svoju odluku da uništi Jugoslaviju već bio doneo 27. marta uveče.
Već 31. marta Britanci tretiraju kao datost da će Jugoslavija da propadne. Oni se spremaju za situaciju koja će da potom usledi i razmatraju ideje za sabotaže i diverzije pod predstojećom okupacijom zemlje. Uprava za psihološko ratovanje (Psychological Warfare Executive, PWE) obaveštava ser Aleksandra Kadogana, stalnog podsekretara Forin ofisa, da treba „iskoristiti naše lične odnose sa novom vladom i sa snagama koje iza nje stoje", ali konstatuje da je „stanje za sada opravdano zadovoljavajuće".
Treba pripremati rušenje i sabotažu komunikacija od Maribora do Bitolja; treba pripremiti britanske agente na terenu za predstojeću okupaciju umrežavanjem tajnih radio-primopredajnika na Sušaku, u Ljubljani, Mariboru, Beogradu, Sarajevu, Nišu i Skoplju. Gerilske akcije treba otpočeti odmah posle okupacije.
Gurajući Jugoslaviju u sunovrat, umesto koherentne strateške vizije Čerčil je bio rukovođen taktičkim ciljevima političara. U sumornoj poziciji u kojoj su se Britanci nalazili, njemu je bio potreban makar kratak blesak nade, jednočinski teatar. Takve njegove ad-hok poteze skupo je plaćao vazda neko drugi: Australijanci i Novozelanđani na Galipolju 1915, De Golovi „Slobodni Francuzi" pred Dakarom 1940, Srbi i Grci aprila 1941, Kanađani u Dijepu 1942, Ravnogorci svuda 1943, Poljaci na Monte Kasinu 1944, žrtve Jalte i izručenja 1945…
Vrhunski cinizam Čerčilov ogleda se u njegovom pismu Ruzveltu od 27. marta popodne, samo nekoliko sati posle Simovićevog puča, u kome se vraća na svoje planove o srpskim prstima koji će da vade englesko kestenje iz vatre. „Pružićemo im svaku moguću pomoć kakvu već dajemo Grčkoj", veli Čerčil, znajući da o nekoj pomoći nema ni govora. „Ohrabrićemo ih da srube Italijane u Albaniji, što će uroditi ishodom od najveće važnosti i što će ih snabdeti solidnim zalihama oružja".
Ništa nije manje spektakularan cinizam Ruzveltov, ispoljen pet nedelja kasnije, prvog maja. Sve se na Balkanu završilo tragedijom, a američki predsednik smireno obaveštava Čerčila: „Lično nisam oneraspoložen daljim širenjem Nemačke na dodatne velike teritorije. Malo je sirovina u svima njima zajedno – nedovoljno da opravda i kompenzuje velike okupacione snage".
Drugim rečima, što se FDR-a ticalo, srpska golgota pokazala se isplativom jer je iziskivala angažman dodatne dve-tri nemačke divizije na garnizonskim dužnostima. Moralni sunovrat ovakvog stava ukazuje da je Ruzvelt odista bio Čerčilov ravnopravni partner.
Zaključak
I posle svega, do dana današnjeg čuju se tvrdnje da je puč od 27. marta bio pozitivan čin. Teško je zamislivo veće zlo od brzog aprilskog sloma, Jasenovca i Kragujevca, građanskog rata, milion žrtava i preko pola veka komunizma.
Kako je deceniju kasnije zaključio britanski istoričar Lovet Edvards: „u roku od nekoliko meseci svetska situacija je mogla da se izmeni, kao što se i izmenila. /…/ Strašne godine okupacije mogle su da ispadnu drugačije, ako ih već nije bilo moguće izbeći". Sličan je sud Sesila Parota: „Čerčilova strategija u beogradskom poduhvatu od 27. marta nije opravdana krvoprolićem i pustošenjima koja su iz njega proizišla".
Ni danas, 70 godina kasnije, Srbi se nisu oporavili od posledica događaja koji su se odigrali 27. marta 1941.
„Bolje grob nego rob" zlokoban je slogan. On predstavlja odbacivanje politike kao umetnosti mogućeg zarad tobožnjih transcedentnih ciljeva. Čak i retroaktivna tvrdnja da je puč presudno doprineo pobedi nad nacističkom Nemačkom – navodno primoravajući Hitlera da odloži svoj napad na Rusiju za fatalnih pet ili šest nedelja – pokazala se savršeno neosnovanom.
Nekonsolidovana Jugoslavija – tačnije rečeno, do ludila dezorijentisana Srbija – nije „našla svoju dušu", kako je to Čerčil bombastično izjavio, čuvši za puč. Njime nije zadobijeno nikakvo nebesko carstvo, a zemaljsko je uludo straćeno. Pandorina kutija, koja će odneti milion Srba a doneti Josipa Broza, otvorena.
Predaja oružja zarobljenih jugoslovenskih vojnika u Dravskoj banovini, april 1941. (Foto: Wikimedia commons/Public domain)
Ni danas, 70 godina kasnije, Srbi se nisu oporavili od posledica događaja koji su se odigrali toga dana. Pitanje je da li će ikada u tome uspeti. Velika Britanija i SAD aktivno su težili da utiču na tok zbivanja u Beogradu, ali to ne bi bilo dovoljno da se oficiri privole na čin od 27. marta.
General Mirković o njemu je razmišljao još 1937, kada je Stojadinović radio na poboljšanju odnosa sa Italijom. On i ostali zaverenici odražavali su kontinuitet jedne neslavne tradicije koja je Srbiju skupo koštala posle sarajevskog Vidovdana.
Ni 28. juna 1914, kao ni 27. marta 1941, o nekoj racionalnoj optimalizaciji nacionalnih i državnih interesa nije bilo ni govora. Politička uloga kneza Pavla okončala se 27. marta. Skandalozni tretman kome je potom bio izložen od strane Britanaca i pogrde od strane pobednika u građanskom ratu ne mogu prikriti činjenicu da je i sa stanovišta trenutka u kome je delovao i sa distance od sedam decenija njegova politika bila ispravna.
U poređenju sa potpisnicima sporazuma sa NATO-om o saradnji u oblasti logističke podrške iz februara 2016, koji predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO-a u Srbiji, neograničen pristup vojnim objektima i poverljivim informacijama Vojske Srbije, knez Pavle Karađorđević, Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković bili su oličenje patriotizma, državničke odgovornosti i vrhunske diplomatske veštine.
Tekst je prvi put objavljen u časopisu Geopolitika, broj 97, aprila 2016. godine
Naslov i oprema teksta: Novi Standard
Izvor: Geopolitika
Naslovna fotografija: Wikimedia commons/Public domain
BONUS VIDEO:
