politika.rs

Студентски бунт на раскрсници

Слободан Орловић*

4–5 minutes

---

Више од пола године „друштвених гибања", предвођених студентима свих државних факултета, мењало је српско друштво и политику. Али, није их још дефинитивно променило. Оно што знамо јесте да без упорног студентског бунта и блокада факултета, уличних протеста, шетњи, трчања и „бициклирања", као и сада скоро угашеног протеста по школама, не би било ни овог делимичног објављивања документације о реконструкцији Железничке станице у Новом Саду; хапшења осумњичених за (посредну) смрт 16 лица у Новом Саду; три тужилачке истраге; у марту највећег београдског протеста (без епилога, али, кажу, са звучним топом); пада владе; предлагања па одбацивања „прелазне владе"; укидања плата на универзитету софистичким (неуставним) правним маневрима; накана о гашењу постојећих универзитета(?!); покушаја освајања факултета полицијом; привођења и позивања професора (посебно ректора БУ) и студената у јавну и тајну полицију, а сада и у владу на преговоре; инсталирања „ћациленда"  и некаквих преторијанаца испред највиших институција (скупштине и Председништва); а све то праћено непојмљивом мрзилачком пропагандом антимедијских гласноговорника власти. 

С друге стране пак, они владајући и сам „владар" посебно, уплашени колико и буновни, не одступају јер су, плашимо се, бодрени од евроатлантских им савезника, Кине и Русије (по цену свих наших природних богатстава?). Не знајући до када ће та подршка потрајати, уочљива је ригидност власти и мањак осећаја за нову стварност у земљи. И то свакодневно, у несувислостима о: страним (хрватским) плаћеницима, рушењу државе, атентирању председника, отимању власти, пропасти васколиког „српства", замењивању тужилаца и судија (подобнима?), поменутог укидања буџетског високог образовања, и у оним нешто мање злокобним којештаријама, као што су: уништавање привреде, одустајање инвеститора, угрожавање слободе кретања као оправдање гажења и напада на угрозитеље, бајке о онима „који би да уче"… 

Нова раскрсница на којој се коначно отворено срећу студенти (у блокади) и политика, зове се – избори. Ако су недовољно разрађену опозициону идеју прелазне владе студенти скоро листом игнорисали, замишљајући тек неку чистунски аполитичну владу стручњака, ствари с изборима су сасвим другачије. Остатке идеје о прелазној влади у делу опозиције заменио је пун политички захтев „на изборе!" , већ разрађен структуром будуће изборне листе. По изјавама, 250 места будућих кандидата биће, од стране пленума у универзитетским центрима, понуђено различитим друштвеним слојевима (класама): професорима и наставницима, радницима и земљорадницима, новинарима, односно свима који су студенте подржавали – очекивано без активних политичара и, изненађујуће, без самих студената. 

Иако би „студентска листа" (без студената) била, по неким анкетама, најпопуларнија на изборима, поготово ако би је подржале све опозиционе странке, „зец је још у шуми", јер изборна трка није ни на видику. Четворогодишњи мандат скупштинског сазива истиче за две и по године (крајем 2027) па би за разрешење ове кризе било неопходно расписати ванредне изборе. Али, то председник републике (по Уставу на предлог владе) сада не жели да учини, па је једина могућност његовог одобровољавања наставак широког друштвеног притиска (блокаде, окупљања, протести, штрајкови). Или је можда довољан „миг" поменутих савезника извана? 

Како било, студентски позив на изборе, за сада, не прати захтев за фер променом изборних услова (финансирање предизборних активности, објективност медија, елиминисање функционерске кампање и „сигурних гласова", тачност бирачког списка). Отуда се део опозиције нашао затечен, у раскораку, зашто учествовати на таквим изборима. Иако има аргумената за неучешће, позитиван одговор могао би да буде да је друштво, уз вођство младих, малтене „преко ноћи", коначно сазрело да докаже да је смењивост власти и у Србији нормална ствар. На изборима, чак и са њиховим „правилима" – још само да их распише.

*Професор Правног факултета 
у Новом Саду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

fakti.org

Малић: Трампови и Маскови ревизори упали у институт којим је годинама руководио Данијел Сервер

6–7 minutes

---

ПРЕДСЕДНИК САД У САУДИЈСКОЈ АРАБИЈИ НАЈАВИО КРАЈ АМЕРИЧКЕ ЕРЕ „ИЗГРАДЊЕ НАЦИЈА"

* Доналд ТРАМП у Ријаду: „Последњих година, превише америчких предсједника повела је идеја да морају да погледају у душу страним вођама и приведу их правди за њихове грехе", рекао је Трамп. „Ја верујем да је на Богу да суди, а да је мој посао да браним Америку и штитим основне интересе: стабилност, просперитет и мир"

* Прозвао и либералне америчке НВО и неоконзервативце као „градитеље нација" да су протраћили милијарде а нису успели ни да обнове Багдад или Кабул, а камоли изграде нешто: „На крају су тзв. градитељи нација порушили више него што су саградили, а интервенционисти су интервенисали у сложеним друштвима које ни сами нису разумели"

* Ревизори „Доџ" морали физички да провале у зграду америчког Института за мир, јер су се унутра закључали неки од запослених, у покушају да униште неколико терабајта доказног материјала. Ревизори су ипак успели да откључају и зграду и податке, па се испоставило да постоји нека тајна веза између Иститута, Талибана и албанске нарко-мафије. Притом је Институт за последњих 10 година „пребацио" око 13 милиона долара у свој приватни фонд, далеко од очију Конгреса...

* Само је профитер америчке изградње монтенегринске „нације" Мило Ђукановић – који је у свом политичком егзилу одлутао до Сарајева – изокола устврдио да се геополитичка ситуација негативно развија по „стабилност" која је настала после Хладног рата. Није сасвим јасно да ли се то односи на перспективу руског изласка на Дунав, или Трампово историјско „не" империјализму, али није битно

__________________________________________________________________

           Пише: Небојша МАЛИЋ

           АМЕРИКА више нема намјеру да изиграва суперхероја на свјетској сцени и другима намеће вриједности, порука је предсједника Доналда Трампа из говора у Саудијској Арабији прије неколико дана. Сад још само да је стави у праксу.

           Трампово обраћање на инвестиционој конференцији у Ријаду само је на први поглед било упућено Арапима и Иранцима, односно Блиском истоку са фокусом на Израел. Амерички предсједник је у ствари одбацио двопартијски консензус неоконзервативаца и либерала који је у САД настао средином деведесетих, на темељима интервенције против Срба, да би тек послије метастазирао на Блиском истоку.

           „Последњих година, превише америчких предсједника повела је идеја да морају да погледају у душу страним вођама и приведу их правди за њихове гријехе", рекао је Трамп. „Ја вјерујем да је на Богу да суди, а да је мој посао да браним Америку и штитим основне интересе: стабилност, просперитет и мир".

           Да не буде никакве забуне, Трамп је буквално прозвао „неоконзервативце и либералне невладине организације" као „градитеље нација" који су протраћили милијарде а нису успјели ни да обнове Багдад или Кабул, а камоли изграде нешто.

           „На крају су тзв. градитељи нација порушили више него што су саградили, а интервенционисти су интервенисали у сложеним друштвима које ни сами нису разумјели", закључио је Трамп.

Небојша Малић

           Има ли бољег описа за све што се дешавало у протекторату званом Босна и Херцеговина за протеклих 30 година?

           Тобожња изградња нације је изградила једино каријере и банковне рачуне западних „душебрижника", док су петљањем у ствари о којима нису имали појма само направили још гори проблем. Ево само једног примјера.

           Недавно су ревизори Одјељења за ефикасност владе Илона Маска, контроверзног „Доџ"-а, морали физички да провале у зграду америчког Института за мир, јер су се унутра закључали неки од запослених, у покушају да униште неколико терабајта доказног материјала. Ревизори су ипак успјели да откључају и зграду и податке, па се испоставило да постоји нека тајна веза између Иститута, Талибана и албанске нарко-мафије.

           Притом је Институт за посљедњих 10 година „пребацио" око 13 милиона долара у свој приватни фонд, далеко од очију Конгреса. Треба ли рећи да је дугогодишњи шеф тог Института, Данијел Сервер, редовно ведрио и облачио по рушевинама Југославије.

           У међувремену, Марко Рубио у Стејт департменту већ укида сувишне канцеларије и бирое, попут оног за ратне злочине, гдје су за награду добијали апанаже архитекте и тужиоци Хашког трибунала. Многи од амбасадора који су се кабадахијски понашали, као империјални намјесници а не дипломате, већ су дали оставке или су опозвани.

           Са свим тим на уму, зачуђује да Трампов говор није пажљивије испраћен, како на Западу тако и другдје. Предсједник РС Милорад Додик један је од малобројних изузетака.

           "Снажно подржавам став предсједника Трампа да односи у свијету треба да се граде на принципима мира и партнерства, а не на диктату и сили. Поздрављам опредјељење да државе и народи треба суверено да одлучују о својој будућности, без наметања са стране", изјавио је Додик прије неки дан.

           За сваки случај, и на енглеском – чисто да САД стави до знања да је порука примљена и да ће их Бања Лука сада држати за изговорену ријеч.

           Већ покренуте реформе у Вашингтону наговјештавају да Трампова екипа стварно мисли ово што је изречено у Ријаду. И други државници мудро би поступили када би САД понудили конкретне кораке на разградњи глобалистичке империје – на своју корист, дабоме, али посредно и на америчку.

           За то вријеме на другој страни, међу присталицама и вазалима империје, влада мртва тишина.

           Само је профитер америчке изградње монтенегринске „нације" Мило Ђукановић – који је у свом политичком егзилу одлутао до Сарајева – изокола прокоментарисао да се геополитичка ситуација негативно развија по „стабилност" која је настала послије Хладног рата.

           Није сасвим јасно да ли се то односи на перспективу руског изласка на Дунав, или Трампово историјско „не" империјализму, али није битно.

            Милу су протекле три деценије биле добре и стабилне; паметном доста.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/malic-trampovi-i-maskovi-revizori-upal...

 

iskra.co

Да ли је Запад спреман да ризикује армагедон због Украјине

6–7 minutes

---

Да ли је Запад спреман да ризикује армагедон због Украјине

18.05.2025. - 15:26

© Sputnik / Владимир Трефилов

Запад се боји директног војног сукоба са Русијом, зато што би директан сукоб између Русије и Запада означио армагедон, имајући у виду да Русија и САД поседују 90 одсто целокупног нуклеарног потенцијала. За Запад би такав сценарио био самоубилачки, истиче руски експерт Константин Блохин.

„Они су хтели, и сада желе, да створе други Авганистан у Украјини, с циљем да изазову унутрашњу политичку дестабилизацију у самој Русији и да Русија , због таквог дуготрајног рата, претрпи пораз — не само у стратешком, већ и у унутрашњеполитичком смислу", додаје Блохин, поводом упозорења Сергеја Шојгуа , секретара Савета безбедности Русије, да су НАТО и Европска унија покренули програме за припрему колективног Запада на директан сукоб са Русијом . При томе, како наводи, европске елите под утицајем Лондона и Париза све отвореније заговарају стратешки пораз Русије, док се овакви агресивни кораци, као и ширење НАТО-а ка руским границама оправдава русофобским измишљотинама у духу Гебелсових метода.

Под „русофобским измишљотинама" Шојгу вероватно подразумева западне наративе који приказују Русију као главну претњу по европску и светску безбедност, чиме се заправо оправдава ширење НАТО -а и војна подршка Украјини.

Међутим, реалност је сложенија — Запад се не усуђује да уђе у директан рат са Русијом, јер би то довело до трећег светског рата.

„Такав сценарио Западу није потребан. Западу је потребно да нанесе стратешки пораз Русији у Украјини… Запад неће ризиковати сопствено постојање, своја богатства и излазак из зоне комфора због Украјине. Украјина је само инструмент", додао је Блохин.

Русија, као највећа нуклеарна сила на свету, задржава право да употреби нуклеарно оружје ако се појави претња њеном суверенитету и суверенитету њених савезника.

Ипак, Москва нуклеарно оружје сматра „средством одвраћања", чија је употреба крајње изнуђена мера. Дакле, то је средство које служи обуздавању противника, очувању стабилности и спречавању већих сукоба.

Милитаризација Европе води ка трци у наоружању

Блохин упозорава да милитаризација Европе носи озбиљне ризике, од којих је највећи могућност нове трке у наоружању, што би могло довести до озбиљних безбедносних криза попут Кубанске ракетне кризе .

Према његовим речима, постоје огромне разлике између Москве и НАТО-а у њиховим погледима на европску и глобалну безбедност .

„Позиција Запада је очување глобалне доминације и западне цивилизације. Циљ Русије је јачање мултиполарног света и институција и организација које такав свет подржавају. То је суштина", нагласио је Блохин.

Као одговор на јачање војног присуства НАТО-а и претњама које тај блок ствара за Русију, Москва би, каже Блохин, могла предузети низ оштријих мера које до сада нису биле реализоване.

„На пример, ако Запад шаље системе наоружања у Украјину, ако покушавају да заплаше руско друштво пред Параду, ако лове и врше ликвидације руских политичко-војних лица — као што је недавно убиство генерала Кирилова или другог генерала у Балашихи — онда треба предузети конкретне ударе на центре одлучивања у Кијеву, на Врховну Раду, на државне институције. Треба спречити сталне посете западних лидера Украјини, вршити ударе у близини граница НАТО земаља, показати да је Русија спремна на ескалацију. Можда се чак треба вратити и тестирању нуклеарног оружја", сматра експерт.

Последњих година Русија констатује невиђену активност НАТО-а у близини својих западних граница, што се доживљава као озбиљан безбедносни изазов. Северноатлантска алијанса, јача присуство у Европи, представљајући то као меру за „обуздавање агресије" , иако Москва никоме не прети.

Русија је више пута изразила забринутост због јачања снага НАТО-а у Европи, а руско Министарствo спољних послова поручилo je да је Москва отворена за дијалог са НАТО-ом, али искључиво на равноправној основи, уз услов да Запад одустане од политике милитаризације континента .

Блохин каже да је дијалог између Русије и НАТО-а теоретски могућ, али у актуелним геополитичким околностима мало вероватан.

„Дијалог је могућ, али га Запад тренутно доживљава као знак слабости и капитулације. Европљани реално нису спремни на такав дијалог. Можда би Трампова администрација била отворенија за то, али Трамп је на месту председника привремено, не знамо шта ће бити после њега. Запад се неће одрећи планова за милитаризацију — напротив, интензивираће је, прелазећи са европске економије на ратне колосеке", закључио је Блохин.

Подсетимо, секретар Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу изјавио је и да су западне обавештајне службе покренуле интензивне субверзивне активности са циљем да стратешки ослабе Русију. Према његовим речима, поред тога су уведене и обимне економске санкције које имају за циљ да изазову незадовољство унутар руског друштва услед пада животног стандарда. Шојгу истиче да је ток Специјалне војне операције у Украјини значајно утицао на равнотежу снага на глобалном нивоу, а као главне претње руској безбедности наводи нападе на суверенитет, територијални интегритет и духовне вредности руског друштва. Одлука о покретању операције донета је, према њему, у циљу супротстављања тим претњама.

Шојгу је обратио пажњу на чињеницу да се формирала глобална већина држава које, следећи пример Русије, не желе да се мире са поретком заснованим на правилима који грубо намеће Запад, а такође и да су се „процеси формирања мултиполарног света убрзали".

sputnikportal.rs / Оливера Икодиновић

 

politika.rs

Дан победе данас има посебан значај

Бојан Билбија

13–16 minutes

---

Дан победе се код нас и обележава и прославља, јер је то велики дан за Русију и све народе бившег Совјетског Савеза. Ми историју памтимо и – у име садашњости, а посебно будућности – не дозвољавамо да падне у заборав – каже у разговору за „Политику" амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко, поводом прославе 80 година од победе над фашизмом. Великој паради поводом Дана победе на Црвеном тргу у Москви присуствује и председник Србије Александар Вучић.

– Данас, кад се неонацизам буди у Европи, овај празник посебно добија на значају. Неонацизам се користи као главно оружје за претварање Украјине у „анти-Русију", што представља сталну претњу по безбедност наше земље. Шире се теорије о наводној агресији Русије, док се у исто време прећуткују сви узроци украјинске кризе. Дан победе представља враћање историји. Прослављамо га заједно с онима који деле наше вредности. А Србија је ту међу првима, зато што је, као и Русија, поднела огромне жртве. Била је подвргнута агресији. Срби се нису покорили, већ су наставили да се боре. А ту су и наше традиционалне пријатељске, братске везе – што је константа кад говоримо о нашим односима. Отуда и заједничке вредности – мир и равноправна сарадња – истиче Александар Боцан-Харченко.

Данашња парада је највећа у новијој историји?

Грандиозна, наравно. Парада је увек једно од најважнијих дешавања током 9. маја.

Због чега Русија организује параде? Да ли је то демонстрација силе?

 

То је исказивање поноса. Доказ да је безбедност земље на одговарајућем нивоу. Пошто је Дан победе војнички празник, парада је нешто што је сасвим прикладно. Истом логиком се руководи и Србија.

Овде ће парада бити одржана у септембру...

Да, председник Србије је рекао да ће парада бити посвећена јединству и слози српског света. Наравно, такво јединство мора имати и гаранта у виду модерних оружаних снага, чему Београд придаје велики значај. Ово је и важан део наше билатералне сарадње.

Из ЕУ прете да ће зауставити напредак Србије на европском путу због присуства председника Вучића на паради у Москви?

То је атак на суверенитет Србије, на достојанство земље и њеног лидера кога је народ изабрао и који брине о интересима своје државе. Али и покушај да се умањи значај 9. маја, а нацизму широм отворе врата. Београд јасно дефинише свој став када је реч о ЕУ, но притом истиче своје опредељење да сачува независност и слободан развој односа с другим партнерима.

Кажу да се Русија противи приближавању Србије ЕУ?

Верујте ми, о томе никада није било ни речи. У исто време, западни партнери су још деведесетих година прошлог века принуђивали Београд да бира: или с нама или против нас. Притисак на Србију да прекине везе с Русијом потом је само постајао све јачи. Додаћу да постоје одређене илузије кад је реч о Европској унији, што је, вероватно, само по себи јасно ако се узме у обзир жеља да се развију садржајни односи и омогући једнака и недељива безбедност на континенту. Међутим, ЕУ се данас мења. У Бриселу у први план избијају чисто војни циљеви: од убрзане милитаризације до жеље да се Русији нанесе „стратешки пораз".

Али, Београд не учествује у таквим пројектима...

Србија остаје при свом европском опредељењу, видећи циљеве и принципе ЕУ онаквима какви су некада били.

Стиче се утисак да Запад жели да присвоји победу Русије и умањи њен значај. Они се састају „негде у Украјини", али је питање шта славе...

То је, наравно, ништа друго до лакрдија. Не сматрам да овде ишта треба коментарисати. То да они желе да прецртају допринос СССР-а победи апсолутно је тачно. Они желе да украду историју. Држава без историје није држава с пуним суверенитетом. Оваква политика је била актуелна још у време кад се чинило да имамо непомућене односе са Западом. Задатак да се Русија лиши суверенитета постављен је одмах након распада СССР-а. У данашње време, бескрупулозан ревизионизам и изопачавање историјских чињеница достигли су невиђене размере. Чак и покушавају да повуку знак једнакости између нацистичког режима и совјетске власти. Нажалост, с обзиром на општи ниво познавања историје, такве тезе је релативно лако пропагирати. Међутим, и ми активно радимо, а са нама је и Србија.

Постоји извесно неразумевање око тога ко је ослободио Србију у Другом светском рату. Да ли смо то били ми сами, уз помоћ Црвене армије, или је то била Црвена армија без нашег учешћа?

Ако ми дозволите, кренућу од општег ка конкретном. Да би се осигурала објективност у историји, мора постојати равнотежа и честит приступ томе. Ми се трудимо да то и чинимо – пре свега држимо се архивских докумената. Не омаловажавамо улогу других држава и народа, који су били наши савезници у антихитлеровској коалицији. На пример, 25. априла достојанствено је прослављена осамдесета годишњица сусрета совјетских и америчких војника на Елби. Међутим, историјске чињенице, као што су број армијских група, дивизија, опреме коју су Немачка и њени сателити отпремили на Источни фронт, говоре саме за себе.

Да ли су још негде у Европи, осим у Југославији, локалне снаге имале своје бројне борбене бригаде и дивизије?

Мислим да их у таквом обиму није нигде било, имајући у виду бројност, активност и војно руководство.

Може ли се тако рећи да су Европу ослобађали СССР, Америка, Енглеска и југословенске снаге?

Може. Увек смо признавали улогу покрета отпора у Југославији, истичући његов допринос у заустављању неких од главних нацистичких јединица на Балкану. Од почетка рата СССР је пружао војну помоћ партизанима. Ако говоримо о завршној фази, ослобођењу источне Европе, напредовање Црвене армије јесте резултат грандиозних активности на више фронтова, напора војних, војнотехничких и позадинских служби. Наравно, у Србији се тесно сарађивало с НОВЈ. Кад сам почео да радим у Министарству иностраних послова, у ресору који се бавио сарадњом с Југославијом радили су ветерани, учесници Београдске операције.

Шта су Вам они причали?

Да су партизани, познавајући територију и логистику, напредовање наших јединица учинили лакшим. Да је број жртава, захваљујући активности НОВЈ, био мањи. Али да је одлучујућу улогу у ослобађању одиграла управо Црвена армија. Желео бих да истакнем још један важан моменат. Наша земља је поднела највећу жртву – од 27 милиона људи, погинулих током Великог отаџбинског рата, више од половине су жртве геноцида, намерног убијања мирног становништва наше земље. Али, постоји и друга страна – Совјетски Савез је учинио и највећи подвиг у име победе.

У Србији то знају, памте и поштују подвиг совјетских војника. А како је то у другим земљама које је СССР ослободио?

У појединим – посебно у земљама Балтика и Пољској – на нивоу државне политике покушавају да избришу то сећање. Руше спомен-обележја. Искривљују слику догађаја током рата. Послератни период представљају као „совјетску окупацију источноевропских земаља". У потпуности негирају чињенице велике помоћи СССР-а, који је тада такође пролазио кроз тежак период, кад је реч о њиховом економском опоравку и повратку нормалном животу. Но, фалсификујући историју, власти ових земаља вређају себе саме. Јер то је и њихова национална историја.

Председник Владимир Путин рекао је да су лидери који су дошли у Москву данас много храбрији од оних који им прете. Како у Русији оцењују посету председника Вучића?

Наравно, председнику Србије посвећена је највећа пажња, то је директно повезано с нивоом и природом наших односа. Наши лидери су водили телефонске разговоре и разматрали актуелна питања. Међутим, лични сусрети увек отварају могућност изналажења нових, обострано корисних решења. Ми се тренутно суочавамо с низом потешкоћа због санкција ЕУ које су увеле земље суседи Србије. Београд, руководећи се својим националним интересима, не одступа од свог чврстог, независног става према овом питању, захваљујући чему се наша сарадња и даље развија.

Дакле, постоји двоструки притисак на Србију – због њеног одбијања да уведе санкције и због доласка председника у Москву да присуствује прослави Дана победе?

Постоји и трећи моменат, он се директно односи на Србију. Задатак је исти: дисциплиновати Београд, лишити га суверенитета и гласа у сфери политике. То је притисак у вези с Косовом – натерати Србију да призна „државност" покрајине, као и притисак због Републике Српске с циљем да се прекину све везе између Београда и Бањалуке. Имамо веома тесну сарадњу са Србијом по овим питањима, између осталог, и у УН.

Патријарх српски господин Порфирије недавно је боравио у Русији и састао се с председником Путином. Према речима поглавара СПЦ, у Србији се одвија обојена револуција. Многи критикују патријарха због тих речи. Како Ви оцењујете оно што се у Србији дешава?

Мислим да такве критике нису оправдане. Патријарх Порфирије је човек изузетно великог ауторитета. Такође, веома добро разуме стање ствари у својој земљи и свету. Ми се у нашим проценама ослањамо на доступне објективне информације и мишљења наших партнера. Председник Србије је први указао на то да је у питању цинично мешање споља које поседује све знаке обојене револуције. После страшне трагедије у Новом Саду, протестима се придружило много људи вођених искреним саосећањем, док организатори „револуција" користе ту ситуацију.

Председник Вучић је представио извештај руског ФСБ-а у којем се наводи да против демонстраната није употребљен звучни топ, али су многи довели у сумњу његове речи...

Па, одрадили су своју агенду.

Дакле, извештај је аутентичан?

Председник је све рекао, немам шта да додам.

Зашто им се извештај не свиђа?

Он се не свиђа заговорницима дестабилизације у земљи.

Да ли је то онда доказ да је ипак реч о обојеној револуцији?

Да, то је очигледно.

Када ће бити могуће стати на крај безакоњу Приштине, која не испуњава обавезе преузете под окриљем ЕУ и наставља да терорише српско становништво?

Ту је неопходно да Запад утиче на Приштину. Међутим, таквог утицаја нема. Западна политика деценијама подржава „независност" Косова. Циљ агресије НАТО-а на Југославију 1999. године био је управо распарчавање Србије.

Зашто Запад не признаје оно на шта се обавезао?

Нас то не изненађује. Познати су нам многи примери дрске, циничне преваре. Сетимо се Минских споразума о Украјини. Испоставило се да нису ни планирали да их имплементирају. Ови споразуми били су потребни како би се кијевски режим припремио за војну акцију. И овде је реч о истом. Надамо се да понављање оружаног сукоба није у питању. Међутим, остаје питање успостављања пуне контроле Приштине над подручјима Косова насељеним Србима, пре свега на северу покрајине. Зато Бриселске споразуме о формирању Заједнице српских општина на Косову сматрам пуким прикривањем. Не би ли Срби у Београду или у Косовској Митровици стекли утисак да се могу надати било каквом напретку, док за то време Курти мирно осваја север покрајине. ЕУ седи скрштених руку, али при томе говори о потреби смањења међународног присуства, тј. Мисије УН на Косову, која је, кажу, испунила свој циљ. То би режиму у Приштини дало потпуно одрешене руке.

Хоће ли Москва и Вашингтон моћи заједничким снагама да не допусте сукоб на Балкану?

Руско-амерички дијалог не одвија се без препрека, али је прилично интензиван, с обзиром на то да је комплетна архитектура односа практично уништена, углавном у време Бајденове администрације. Слажући се да се може говорити о одређеним позитивним моментима, ипак је веома тешко прогнозирати динамику сарадње у појединим правцима, укључујући и Балкан. Русија намерава да још активније промовише своје приступе. Наш став је принципијелан и заснован на међународном праву. Уверен сам да се без поштовања Резолуције СБ УН 1244, без колективних одлука заснованих на Повељи УН, не може наћи решење за косовско питање. Исто се може рећи и за регулисање стања у БиХ.

Шмит је без легитимитета, његове одлуке нису правоснажне

Хоће ли председник Републике Српске Милорад Додик бити ухапшен?

Све што се дешава у вези с Додиком и РС је ван граница разума. Међутим, ова политика се није јуче појавила.

Кристијан Шмит је нелегитимни високи представник, њега нико није именовао?

Није. Иако су, на пример, и претходни, тј. легитимни високи представници у свом раду морали да се ослањају на међународни консензус, али, с времена на време то нису поштовали. У овом случају особа без легитимитета је „на функцији" и „доноси одлуке", које, наводно, лидери, легитимно изабрани од стране народа, морају беспоговорно да спроводе.

Може ли Шмит да ухапси легитимног председника?

Све његове наредбе нису правоснажне. Надам се да ова криза неће ескалирати. Изузетно значајан фактор у супротстављању агресивној антидејтонској политици јесте подршка коју Београд пружа Бањалуци. Важна је и подршка Русије, пре свега у Савету безбедности УН.Нови споразум о гасу под најбољим условима за Србију

Да ли ће Србија и даље имати најјефтинији гас у Европи?

Увек смо полазили од тога да нам је Србија веома блиска земља. Уверен сам да ће руска страна учинити све како би нови споразум садржао најбоље могуће услове.

Шта ће бити с компанијом НИС?

Примена америчких санкција одложена је за још два месеца. Наставићемо да заједнички радимо на постизању још одрживијих решења базираних на руско-српском споразуму о сарадњи у области нафтне и гасне привреде из 2008. године. Компанија послује стабилно, без прекида и у потпуности обезбеђује тржиште свим неопходним.

 

Медведев: Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника

 

---

Медведев: Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника

29.04.2025. - 14:26

 

© Екатерина Штукина/РИА Новости

Русија је данас приморана да се поново бори против наследника фашиста, кијевског режима и његових покровитеља, изјавио је заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев.

„Пре 80 година, по цену огромних напора и губитака, наш народ је победио Хитлеров фашизам, али данас смо приморани да се поново боримо против његовог подлог наследника", рекао је Медведев у обраћању учесницима међународног симпозијума „О значају победе над нацизмом. Лекције из стварања УН".

Медведев је додао да је „бесмислица да сада наши бивши савезници, са којима су се наши очеви и дедови некада руковали и заједно ослобађали европске градове, воде хибридни рат против нас дрхтавим рукама тог нарко-боса и његовог јадног Рајха".

Он је истакао да је кривац за невиђену кризу, због које је човечанство у суштини стигло до последње ивице опасности или већ прешло ту ивицу, иза које лежи заборав, „англосаксонска гомила и њене себичне игре".

Додао је да је Русија била кратковида током и после Другог светског рата, током кратког отопљавања односа и у раним постсовјетским годинама, полажући прекомерно поверење у оне којима „није требало уопште веровати и који нису заслужили поверење".

Медведев је као оне којима не треба веровати навео Сједињене Америчке Државе, западну Европу, укључујући и највеће земље – Британију, Француску, Немачку, Италију и низ других.

„Подлегли смо лицемерним триковима наших историјских противника, искрено не схватајући да њихове речи понекад не вреде ни паре, а потписи на документима су чиста фикција", рекао је он.

Осим тога, Медведев је напоменуо да ће Владимир Зеленски, који се хвали убиствима, на крају и сам завршити на тужан начин.

„Када се шеф државе, чак и тако необичне као што је Украјина, и тако патолошког типа као што је овај лик, хвали таквим стварима, то значи само једно – да ће и он на крају завршити на најтужнији начин", рекао је Медведев, одговарајући на питање да ли је нормално да се Зеленски хвали убиством заменика начелника Главне оперативне управе Генералштаба Оружаних снага Русије, генерал-потпуковника Јарослава Москалика.

rt.rs https://iskra.co/svet/medvedev-podlegli-smo-licemernim-trikovima-nasih-istorijskih-protivnika/

Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор

nspm.rs

: Барак Габор: Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора подићи свест

:

6–8 minutes

---

 Сем Аушвица, постоје и други логори? Било је питање које је Барак Габор поставио својој баки Шошани када је први пут одлучила да му исприча о животу у НДХ и Јасеновцу – логору у којем су јој убијена оба родитеља. Било је то у кибуцу Шомерат, који су након успостављања државе Израел 1948. године почели да настањују Јевреји који су преживели Холокауст.

„Сви ти људи дошли су из Аушвица или Мајданека, оних логора о којима сви причају. Једина особа из Југославији била је моја бака. Тако да нико чак није ни чуо за Јасеновац. Почео сам да размишљам о томе и постављам јој све више питања како бих схватио шта се тамо десило", каже за „Политику" Барак Габор. Тако је он започео своју мисију превођења књиге израелског историчара Гидеона Грајфа „Јасеновац: Аушвиц Балкана" на хебрејски језик како се истина усташком логору смрти не би заборавила.

 „Књига је објављена на два језика – хебрејском и енглеском, да би је могли читати и они Јевреји широм света који не знају хебрејски. Желимо да је промовишемо. Па и у Јад Вашему (меморијалном центру јеврејских жртава Холокауста у Јерусалиму)", наводи Габор. Како додаје, највише га је потресао крај књиге у ком се описује пробој логораша 22. априла 1945. године, у ком је учествовао и његов прадеда Артур. Ти људи су знали да их очекује сигурна смрт, пошто је пре тога спровођена систематска ликвидација логора, те су се одлучили да уз помоћ алата, летви и цигли покушају бекство. Управа, на чијем челу се налазио усташки генерал Вјекослав Макс Лубурић, наредила је да се побију сви заточеници, уништи архивска грађа, а логор минира, како би били уклоњени трагови усташког злочина.

„Људи су пред пробој  рекли једни другима: 'Дајемо свој живот сада. Молимо вас, ако неко преживи – нека исприча шта смо видели.' Од око 1.000 логораша, само 106 их је преживело. Мој прадеда није био међу њима, јер је убијен 27. априла, неколико дана након покушаја бекства", објашњава Габор. Он, као војник Израелских одбрамбених снага (ИДФ), који се сада бори против Хамаса у појасу Газе, добио је дозволу да на три дана напусти службу како би на 80. годишњицу од пробоја логораша из Јасеновца одао почаст прецима који су живот оставили тамо. Прво је у уторак посетио Доњу Градину, логор број VIII, где је положио цвеће у знак сећања на прадеду Артура и прабабу Ризу. Након тога је у четвртак у Београду, у Српској академији наука и уметности, учествовао на конференцији посвећеној пробоју јасеновачких мученика, одакле је неколико сати касније одлетео за Израел – где се враћа војним задацима. Међутим, то му није био први пут да долази на Балкан.

„Сви организују туре у Пољску или Чешку... јер тамо имате шта да видите – зграде, објекте. У Јасеновцу нема ничега. Одвео сам оца тамо раније. Гледао је око себе и рекао: 'Овде нема ништа.' Рекао сам му да је ту био логор. Све зграде су срушене крајем 70-их прошлог века. То је то место. Јасеновац је заборављен логор. Људи не знају довољно о њему, чак ни они који се баве Холокаустом, и о томе се мора више говорити, мора се подићи свест", истиче Габор.

Вероватно ни он сам не би знао довољно о томе да му бака Шошана чудом није преживела. „Било је то 1942, када је имала девет година. Била је међу децом коју су ставили у воз. Вероватно за Аушвиц, да буду угушена гасом. Али када је воз пролазио поред Осијека, британски авион га је бомбардовао и последња два вагона су се откачила. Тада је 20-ак партизана упало у те вагоне и успели су да спасу децу", наводи Габор. Како додаје, Шошана је потом почела да тражи породицу, од куће до куће.

„Бојала се да ће је убити ако открију да је Јеврејка, па је говорила да је хришћанка. У једној кући су јој дали посао да храни краву и спавала је у штали. Касније је била у селима близу шуме и повезала се с партизанима. Помагала им је, колико је могла. Крила се и у једној капели. Након рата, партизани су је вратили у Славонски Брод, код тетке која је преживела рат, али је умрла након годину дана. Затим је отишла код ујака који је побегао у Италију, али се није слагала с његовом женом. Била је сама, без породице, те су је сместили у дом за сирочад у Београду, где је била од 1945. до 1949. године", каже Габор. Како наставља, годину дана пре него што је напустила наш главни град, израелска служба је слала људе у иностранство да убеђују Јевреје да дођу у Израел, али је Тито, као и Стаљину, рекао „њет".

„У њен дом је дошао човек из кибуца, у ком сам иначе и ја одрастао, што је као совјетски колхоз. Она је у својим списима тог човека описала као анђела. Покушао је да убеди децу, њих 60 до 80, да дођу у Израел. Она је то желела и отишла је да пита Мошу Пијаду, који је био Јеврејин, да јој помогне. Пијаде је питао Јосипа Броза, али он му је одговорио: 'Не, не могу сада да иду јер је у Израелу рат.' Био је то рат за независност 1948. Рекао је да ће моћи да оду када буде мир. И заиста, годину дана касније, отишла је бродом из Боке которске за Хаифу", закључује Габор.

Од Славонског Брода, преко Француске, до Јасеновца

Прадеда Барака Габора, Артур, рођен је у Сиску, а прабака Риза у Пожеги. Њихове породице су се потом преселиле у Славонски Брод, где су се њих двоје и упознали.

„Мој прадеда је добио посао у Перпињану у Француској, у рударској индустрији. Риза је отишла за њим. Венчали су се и након три године у Перпињану родила се моја бака Шошана. У Славонски Брод вратили су се 1940. године", наводи Габор. Али тада су се појавиле муке, јер је његов прадеда оптужен да је комуниста, па је побегао у Перковце, мислећи да га тамо нико неће наћи.

 „У том малом селу су биле три јеврејске породице. Један комшија је то пријавио усташама, које су их једног дана сачекале код куће, док је Артур био на послу. Моја прабака Риза је била тамо, а бака се тада враћала из школе и чим их је видела у униформама почела је да плаче. Када се Артур вратио са посла, ухапсили су их све троје", каже Габор и додаје да су их потом све одвели у Винковце.

„Тамо су окупили све Јевреје и раздвојили децу од одраслих. Тако почиње засебна прича моје баке – одвојене од родитеља. Они су одведени у Јасеновац. Риза је убијена 1942. године, а Артур 1945. године", истиче Барак Габор.

(Политика)

 

Форум у Давосу : Крај ере ходочашћа моћних

politika.rs

Крај ере ходочашћа моћних

Др Дејан Јововић*

8–10 minutes

---

Клаус Шваб, оснивач Светског економског форума који сваке године окупља пословну и политичку елиту света у малом швајцарском планинском месту Давос, поднео је 20. априла ове године оставку на место председника Управног одбора те организације. Форум је претходно најавио да ће Шваб, који има 87 година, одступити с те функције, али тада није прецизиран тачан временски оквир његове оставке. „Након моје недавне најаве, и како улазим у своју 88. годину, одлучио сам да се повучем с позиције председника, као и да се повучем из чланства у Управном одбору, с тренутним учинком", навео је Шваб у саопштењу које је објавио СЕФ. 

Форум у Давосу основао је 1971. године Клаус Шваб, швајцарско-немачки економиста и професор, у покушају да „подстакне глобалну сарадњу о политичким, друштвеним и економским питањима". Помиње се да је његов отац Еуген Шваб, индустријалац, био припадник нацистичке партије и пријатељ Адолфа Хитлера. Међутим, његова повезаност с нацизмом изазива одређену конфузију, јер постоје и тврдње историчара да нема чврстих доказа о његовој повезаности с високорангираним немачким нацистичким званичницима. 

Заправо, аутор саме идеје о формирању форума био је Хенри Кисинџер у време кад је био професор на Универзитету Харвард, при којем је форум и требало да ради. Али да би се избегло да је то америчка институција, одлучено да форум буде у „неутралној" Швајцарској, у Давосу, а као оснивач је представљен Клаус Шваб, бивши Кисинџеров студент. 

Форум, који се у почетку звао Европски менаџмент форум, формиран је у време кад је Америка као највећа светска сила градила разне неформалне групе у свету (од Групе 7 најбогатијих земаља до Трилатералне комисије), како би што више елиминисала званичне међународне институције настале после Другог светског рата и изван њих доносила и наметала одлуке у свом интересу. С убрзањем глобализације осамдесетих година, већим економским и политичким повезивањем света и падом комунизма, Форум у Давосу 1987. постаје Светски економски форум и тиме проширује своју мисију, јер од европског постаје светски, а од менаџмента постаје економски.

 
Формални циљ ове међународне организације, чије је седиште у близини Женеве, био је да окупи јавни и приватни сектор како би се пронашла решења за глобалне проблеме, што представља један од темељних принципа форума „Посвећени побољшању стања у свету". Први састанак форума, пре више од пет деценија, одржан је у Давосу, који је од тада био центар његовог годишњег окупљања, а име одмаралишта чак је постало уобичајена скраћеница за догађај, који је постао средиште глобалне политике и економије. 

Форум у Давосу је „ходочашће богатих и моћних", јер ко на њему није учествовао не може се сматрати важним играчем на глобализованој планети, а Давос је у медијској пропаганди одавно представљан као нека врста „светске владе". Овај форум није само догађај, већ глобална платформа која омогућава лидерима да раде на бољитку света, иако га критичари виде као елитистички скуп. Без обзира на то, Давос остаје место где се обликују многе идеје које утичу на глобалне друштвене, економске и политичке токове. 

Сусрети попут СЕФ-а одавно су у фокусу теоретичара завере, али Клаус Шваб је то однедавно, тачније од 2020. Тада је обзнанио иницијативу „Велико ресетовање" (The Great Reset), а кратко после тога објављена је његова истоимена књига. Идеја „великог новог почетка" гласи: пандемија вируса корона требало би да се искористи као шанса како би се друштва и глобална привреда креирали праведније, социјалније и еколошки одрживије. Швабова дијагноза је да на нивоу економије, али и друштва, постоје велике промене, на пример због климатске кризе или могућности дигиталног надзора од стране влада. 

Из свега тога Шваб закључује како је, из његовог угла гледања, нужно окретање таквој врсти капитализма, где је у суштини реч о дистанцирању од оријентације остваривања максималног профита за предузећа, али и дистанцирању од максимализације бруто домаћег производа, односно реч је о другачијем погледу на привреду. Не ради се само о томе да неко као човек, као предузеће или као држава заради што је могуће више, већ да се удовољи различитим захтевима различитих актера. 

Постоји предрасуда о томе да „елита" ради на томе да уведе „нови светски поредак". Пандемија вируса корона и Велико ресетовање могу се врло добро интегрисати у ту причу. СЕФ-у и Швабу се, на пример, пребацује да су измислили пандемију како би етаблирали „нови светски поредак". 

Клаус Шваб је на овогодишњем Давосу у јануару упозорио на „критичне изазове" с којима се суочава данашњи свет, као што су оружани сукоби, екстремни временски догађаји, дезинформације, све веће поделе унутар друштава и држава. Он је напоменуо да свет истовремено стоји на прагу преласка из индустријске ере у такозвано интелигентно доба, где ће вештачка интелигенција и друге револуционарне технологије и иновације фундаментално трансформисати економске системе, пословне моделе и личне животе. Прелазак из индустријског у интелигентно доба одвија се експоненцијалним темпом, носећи невиђене ризике за човечанство, док настојимо да се припремимо и прилагодимо његовој сложености. Према његовом мишљењу, треба бити „конструктивни оптимиста" и посветити се практичном решавању горућих проблема на глобалном нивоу. 

Клаус Шваб је у Давосу изнео и шокантне најаве које откривају мрачне планове глобалиста за ресетовање човечанства у 2025. и касније. Поништавање америчких избора, креирање серије глобалних криза и тотална контрола уз помоћ вештачке интелигенције, само су део стратегије којом Шваб и његове присталице желе да обликују свет према свом виђењу. У говорима препуним претњи и идеолошких порука, Шваб је јасно ставио до знања да је демократија какву познајемо препрека њиховом „новом светском поретку". 

Шваб тврди да су резултати недавних америчких избора доказ да САД више нису способне да саме собом управљају. Као решење, глобалисти предлажу укидање избора и увођење система у којем би званичници били насумично бирани из групе кандидата коју контролишу елитни „чувари демократије". Адам Грант, сарадник СЕФ-а и саветник Била Гејтса, отворено је изјавио да би „елиминисање избора" осигурало већи „интегритет власти". Према њиховим плановима, САД би постале подређене централизованој глобалној власти, док би илузија демократије била замењена ауторитарним управљањем. 
Један од кључних алата у овој агенди јесте вештачка интелигенција, која би, према Швабу, могла да надгледа популацију, гаси отпор и обезбеди спровођење правила без питања. Овај план укључује и стварање глобалних криза, попут пандемија, како би се народи присилили на покорност. Инсајдери са Форума у Давосу описују Шваба као „параноичног и узнемиреног лидера који све више губи контролу", док расте отпор према његовим плановима. 

Швабов циљ је срушити амерички Устав и подредити слободне земље глобалистичкој агенди. Шваб је на затвореним састанцима представио пет главних ризика који прете свету у 2025. Иако су на први поглед то изазови с којима се суочава човечанство, пажљивији увид открива да су многи од њих део плана који погодује глобалистичким интересима. Пандемије, климатске кризе и увођење дигиталне контроле представљени су као „решења" за проблеме које сами глобалисти активно креирају. Швабова жеља је да се обликује и послушно и лако контролисано човечанство. 
Иако Шваб и његове присталице настоје да спроведу своју агенду иза затворених врата, гласови отпора постају све јачи. Узбуњивачи из самог СЕФ-а почели су да откривају мрачне планове глобалиста, док широм света расте свест о претњама које долазе из Давоса. Порука је јасна: време је да се народ уједини у одбрани слободе и права на самоодлучивање. Ово је историјски тренутак – борба против агенде глобалиста захтева буђење сваког појединца. Ако се не делује сада, могу се заувек изгубити темељи слободног друштва. Борба није завршена – она тек почиње, а Швабова визија света не сме постати реалност. 
Давосов модел неолибералног модела друштва, који се ширио планетом и уништио многе економије, потрошен је. Постао је извориште деструкције и претворио се у инструмент глобалне пљачке, који је ослабио и сам колективни Запад. Званична визија Давоса о функционалној глобалној економији доживела је неуспех и може се оценити, мада се то још отворено не признаје, да Давос губи било какав шири светски значај.

Да ли ће одлазак Шваба, познатог представника глобалистичке идеологије, који означава крај једне ере за форум, донети промене, остаје да се види.

*Економиста, научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа