standard.rs
Pismo sa Kosova ili o nezadovoljnim Albancima
Јања Гаћеша
12–16 minutes
Njihova porodica je razorena. Patrijarhat koji je decenijama sve konce držao u svojim rukama i vodio ih do ostvarenja sna o „državi Kosovo" više ne postoji. Promene koje su ih zahvatile u poslednje dve decenije su tektonske
Poslednji talas nasilja nad Srbima na severu Kosova i Metohije malo je utihnuo – barem na nekoliko dana. Mišljenja sam da je neko Albancima, da se tako izrazim, povukao ručnu kočnicu. Slika maturanta iz Kosovske Mitrovice sa rukom policajca na njegovom vratu nije se dopala njihovim mentorima, kao da su prešli granicu dozvoljenog maltretiranja Srba.
Da bi izgladili stvari, i na to su naterani od strane brojnih „ambasada" iz Prištine, pooštrili su kontrole na ulicama kako bi suzbili problem sve učestalijeg seksualnog uznemiravanja žena na severu od strane Albanaca koji koji dolaze iz južnog dela grada.
Naime, sada i policajci u civilu kontrolišu ulice opremljeni takozvanim telesnim kamerama. Mediji sa severa Kosova i Metohije javljaju da je već jedna osoba kažnjena sa 300 evra zbog „verbalnog napada" – tako je policija okarakterisala slučaj seksualnog uznemiravanja. (Ukoliko se kazna plati u prvih nedelju dana, onda je 50 odsto manja.)
Veton Eljšani, zamenik komandira policije za region severa, potvrdio je portalu KoSSev da se incident dogodio i da je jedna osoba kažnjena. Rekao je da su policajci u civilu primetili raspravu devojaka i ljudi u autu, javili kolegama u uniformi koji su potom zaustavili vozilo i u policijskoj stanici uzeli izjave privedenih.
U autu su bila trojica muškaraca, a devojkama je na ulici, prema rečima Eljšanija, dobacivao jedan od njih, onaj što je sedeo pozadi, i samo je on kažnjen. Nakon uzetih izjava i ispisane kazne, pušteni su. Eljšani je rekao i da devojke nisu došle u policiju da prijave slučaj – samo su na ulici razgovarale sa policijom, što bi, po njegovim rečima, trebalo da se uradi u takvim situacijama.
Tektonske promene
Neverovatno je kako se sve u svetu menja, čak je i novi vek zašao u svoju treću deceniju, samo je na Kosovu i Metohiji sve, manje-više, isto. Ma, to je čudo. Dok sam čitala gore prenesenu vest, kao da sam bila u osamdesetim godinama prošlog veka. Stariji od mene sećaju se ovakvih i sličnih nevolja Srba i u decenijama pre osamdesetih.
Po onome što ja pamtim, mi ponovo živimo u vremenu Ustava iz 1974. godine, jer i tada je teror nad Srbima na KiM bio skoro neizdrživ. Sve što se dešava na ulicama, u institucijama, odnosno njihovom odnosu prema nama, neodoljivo podseća na te godine.
Kada su im Amerikanci i njihovi evropski vazali dozvolili da jednostarno proglase nezavisnost – pri tome potpuno svesni da se to kosi sa svim normama međunarodnog prava – novoformirane institucije u Prištini samo su preuzele taj stari model. Fakat je da su im nametnuli, kako ih ovde zovu, „evropske zakone", ali njih ovde niko ne sprovodi.
Kako da objasnimo ovo ludilo koje traje 26 godina, da ne pominjemo decenije pre, nego time da još trebaju ovom odlazećem svetskom poretku, čiji ih ljudi svih ovih godina kontrolišu i kroz prste posmatraju sva njihova nepočinstva. Samo ih ponekad, figurativno rečeno, tresnu po glavi, onako vaspitno, da ih barem nakratko zaustave. Mi smo, za sve ovo vreme, shvatili da postoji nivo do kojeg smeju da idu. Čim ga pređu, vraćaju ih na zemlju.
Đurđevdanska litija oko hrama Svetog Đorđa u centru Prizrena, 6. maj 2025. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Poslednjih dana se u međusobnim razgovorima prisećamo kakvi su Albanci, odnosno Šiptari, kako su do 1999. godine sami sebe zvali, bili. Upoređujemo vreme posle katastrofalnog Ustava iz 1974. godine i ovo sadašnje.
Represija „državnog aparata" je skoro ista, netrpeljivost takođe. Ne biraju sredstva i način da nam život zagorčaju i to na svakom mestu, svakog dana, i u bilo koje doba dana. Onda je Beograd zatvarao oči nad progonom svog naroda i igrao političke igre, to radi i danas.
Drugačije je, barem nam se tako čini, to što u Brozovom sistemu za njihova zlodela nisu postojale granice. Bilo je čudo, ali i za Srbe poražavajuće, kao i ovaj slučaj sa kaznom od 300 evra – ako neki Albanac za silovanje srpske devojčice bude osuđen na kaznu od tri meseca zatvora. Obično je sud siledžije oslobađao usled nedostatka dokaza. Ili, možda je najbolje da podsetim na slučaj mučenika Đorđa Martinovića, i kako je ondašnji sistem sve zataškao, i da ne idem dalje.
Zbog takvih iskustava iz prošlosti, Srpkinje izbegavaju prijavljivanje uznemiravanja u policijskoj stanici koja, eventualno, mogu dovesti do suđenja jer će tako samo dodatno naštetiti sebi i svojima – od pravde tu nema ništa. Možda bi oni i hteli da neki takav slučaj dođe do suda, pa da ocrne Srpkinje i da se sve svede na to da su izazivale.
Poverenje u njihove institucije i predstavnike civilne i vojne misije nikada nije postojalo, ne postoji i neće postojati, jer naša iskustva govore da svi deluju sinhronizovano. Do tih granica je razdor između nas, Srba, i institucija „države Kosovo", odnosno onih koji stoje iza njih.
Elem, šta je drugačije i što nam toliko bode oči u poslednje dve decenije da ne možemo čudu da se načudimo? Govorim o običnim ljudima, Šiptarima ili Albancima, od volje im kako će se zvati ili tražiti da ih ja ili neko drugi zove, jer to ne menja istinu da su, što bi današnji klinci rekli, „pukli".
Promene koje su doživeli za ovo kratko vreme ni njima se ne sviđaju i još manje način na koji im se to nameće. Oni to ne kriju i otvoreno pričaju o sadašnjim navikama mlađih generacija, posebno njihovih devojaka i žena, hvatajući se za glavu.
Njihova porodica je razorena. Patrijarhat koji je decenijama sve konce držao u svojim rukama i vodio ih do ostvarenja sna o „državi Kosovo" više ne postoji. Kako im je sada možda se najbolje može sagledati kroz stopu nataliteta koja je, za njih, u zastrašujuće silaznoj putanji.
Kosovski Albanci sa albanskim zastavama tokom jednog protesta u Prištini, 29. septembar 2018. (Foto: AP Photo/Visar Kryeziu)
Neko će reći da ni kod nas nije bolje, ali naš i njihov način života oduvek je bio različit u gotovo svim segmentima. Promene koje su njih zahvatile u poslednje dve decenije su tektonske, a da li im idu naruku ili ne pokazaće vreme – ja sam do sada samo pesimiste sretala.
Znate, do juče je bilo neverovatno videti polugolu Albanku kako u kolicima, poput onih za bebe, vozi kuče – sada je to čest slučaj. Još sablasnije je što u pantalonicama izlaze i šetaju žene kojima zbog godina to ne priliči, na stranu kako u njima izgledaju. Čak sam videla da takve u goste idu, i to za Bajram.
(U šali im kažemo da im se, od kada su počeli da govore da su Albanci, odnosno da ne prihvataju da ih zovemo Šiptarima, život okrenuo za 180 stepeni i mora da im se zbog toga mnogo vrti u glavi.)
Noćna mora
U Brozovoj Jugoslaviji su uživali status naroda i imali su privilegije o kojima su druge nacionalne manjine u svetu mogle samo da maštaju. Koristili su sve što su mogli i nije im bilo dosta – hteli su još. Tada su slušali starije i živeli po sopstvenim pravilima koja su nama uvek bila čudna. Zidali su zidove oko kuća, ugovarali brakove, žene su im rađale po desetoro dece i sve je bilo podređeno jednom cilju – stvaranju države. Sada je to davno prošlo vreme i ovo nisu moje, već njihove reči.
Pod patronatom civilne i vojne misije koja i dalje deluje po Rezoluciji 1244, barem na papiru, imaju „državu" (o kakvoj sigurno nisu sanjali, ali je imaju) i šta rade? Proganjaju Srbe, kriveći nas što im se taj san o „nezavisnom Kosovu" pretvara u noćnu moru i što ih iole pristojan život, ipak, čeka negde izvan Kosova i Metohije.
Da ih pita čovek koju korist imaju od toga što nas sistematski šikaniraju? Šta će im doneti etnički čisto Kosovo? Ovaj prostor nikada neće ostati bez Srba, jer biće ih u našim manastirima, ako ništa drugo.
Da li posle maltretiranja dečaka, maturanata, u Kosovskoj Mitrovici žive bolje? Da li su srećniji, zadovoljniji ili bezbrižniji kada zabranjuju srpska nacionalna obeležja ili nas maltretiraju na šalterima njihovih službi, kažnjavaju na ulici, pretresaju na prelazima, govore vulgarnosti po ulicama? Da li im to donosi hranu na sto? Svaki njihov plan, pa čak i taj o Velikoj Albaniji, ne zavisi od njih, već od velikih sila za koje su toliko toga pretrpeli i uradili i koje, svedoci smo, polako postaju bivše.
Institucionalna kriza na Kosovu i Metohiji nikada nije bila veća od trenutne. Sa druge strane je skupoća koju prosečan Albanac jedva podnosi. Nekako funkcioniše samo privatni sektor, ali i to je sve u rukama nekolicine ljudi. U većini slučajeva radi se o različitim trgovinama. Običan čovek radeći u njima jedva preživljava.
U jednoj prodavnici u Lipljanu kao prodavac radi moj komšija Albanac, mada on nema problem da kaže da je Šiptar, i u jeku incidenata na severu razgovaramo mirno o svakodnevnim stvarima. Razmenjujemo pitanja o zdravlju, o tome kako živimo i on kaže: „Nema pare komšike, teško dosta". Odgovaram mu da je zdravlje najvažnije, da novac dođe i prođe, a on nezadovoljno klima glavom i kaže: „Ne, komšike. Džabe zdravlje kad duša pusta. Mnogo teško vreme došlo, nemaština velika".
Vaskrs 2025. u Lipljanu (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Mogu da pomenem i da se na terenu sprovodi odluka tzv. Regulatorne agencije za energetiku o prelasku na slobodno tržište električne energije, zbog koje su Albanci ogorčeni. Krajem maja glavni ulazi u Prištinu blokirani su od strane radnika pojedinih kosovskih preduzeća. Mediji su preneli da je došlo i do sukoba radnika sa policijom.
Predsednik tzv. Privredne komore Kosova Ljuljzim Rafuna izjavio je za „RTK" da će ova promena negativno uticati i na poslovnu zajednicu i na krajnje potrošače. Po njemu, odluku treba odložiti dok se potrošači i licencirani snabdevači ne pripreme za prelazak na slobodno tržište. Trenutno je samo kompanija KESKO – po onome što mi znamo, ona je iz Turske – ponudila uslugu snabdevanja električnom energijom od juna, po cenama koje su, kako oni tvrde, i do 300 odsto više. Ukoliko njihovi zahtevi ne budu ispunjeni, tzv. Privredna komora najavila je dalje proteste i potpunu blokadu Prištine.
Jedina moguća granica
Zauzimanjem srpskih institucija, isterivanjem radnika, maltretiranjem srpskog naroda po ulicama samo odvlače pažnju njihove javnosti od bezuspešnih pokušaja konstituisanja takozvane Skupštine Kosova i svih ostalih gorućih problema. (I dalje mislim da je njihov ulazak u srpske institucije na severu KiM rezultat dogovora u Briselu, samo da to rade pre dogovorenog roka, uz pompu i do zuba naoružane policajce. Mlake osude koje slušamo od pripadnika međunarodne zajednice samo potvrđuju naše sumnje da sa njihove strane imaju odrešene ruke.)
Albanci koji su onog dana provocirali maturante u Kosovskoj Mitrovici radili su to po zadatku, isto kao i oni koji dobacuju gadosti Srpkinjama na severu pokrajine. Niko normalan neće da uđe u auto da se vozi po srpskom delu Kososvke Mitrovice i dobacuje devojkama, osim ako nije za to plaćen, odnosno poslat da to radi. Isto je i sa onima što sede u kafićima i provociraju. Nemoguće je da toliko manijaka odjednom izlazi po srpskom delu grada. Ako ništa, barem sa takvim stvarima imamo iskustva.
Reakcije policije koja je u Lapljem Selu, centralnom delu KiM, maturanta iz Srednjoškolskog centra naterala da se vrati u školsko dvorište jer je na ulicu izašao sa srpskom zastavom, kao i policajaca koji je za vrat stezao učenika u Kosovskoj Mitrovici najbolje govore koliko su nezadovoljni – barem mi tako tumačimo te postupke. Da je njima sve dobro, tapšali bi nas po ramenu i smejali bi nam se u lice – znamo se za toliko. Nagomilan bes što nemaju gde, što se svet koji ih je podržavao menja, iskaljuju na nama.
Reakcije zvaničnog Beograda bolje da ne pominjem. Da ne pitam gde je naša država u svemu ovome? Reći ću samo da više ne znamo da li je bolje da reaguju saopštenjem ili da i tu zaćute, pa šta nam Bog da.
Bila sam nedavno na prazničnoj liturgiji u Sabornom hramu Svetog Đorđa u Prizrenu. Uoči liturgije u crkvi čula se izuzetno glasna muzika iz obližnjih albanskih kafića, namerno pojačana. Kada su zvona najavila početak liturgije sve je dobilo jednu drugu dimenziju, a muzika iz kafića postala je nebitna. Zvona u ovom hramu zvone neverovatnom jačinom – silno, glasno ili, kako reče moja prijateljica, „radosno".
Dok ste na liturgiji i slušate vizantijsko pevanje prizrenskih bogoslova, uz njihov zvuk shvatite da ništa drugo ne postoji van tog hrama. Osećate samo radost i slobodu. Ta zvona nam poručuju da je sve prolazno. U stvari, ona crtaju jedinu granicu koja može da postoji – onu između dobrog i lošeg.
Liturgija u crkvi Svetog Đorđa u Prizrenu na Đurđevdan 2025. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Jeste li nekada bili na liturgiji u toj crkvi u centru Dušanovog grada, u njegovom najlepšem delu, i slušali zvona kako hiljade poruka šalju? Ako niste, morate da dođete i da ih čujete. Sigurna sam da, između ostalog, i vas zovu!
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard
BONUS VIDEO:
