Претражи овај блог

петак, 12. септембар 2025.

Milivojević: Nema uslova za ozbiljan dijalog - Priština ne menja stavove, posebno oko ZSO

kosovo-online.com

Milivojević: Nema uslova za ozbiljan dijalog - Priština ne menja stavove, posebno oko ZSO

4–5 minutes


Bivši diplomata Zoran Milivojević izjavio je da je jučerašnji nastavak pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU pokazao da nema uslova za ozbiljan dijalog ne samo zato što vlasti na Kosovu ne žele da formiraju ZSO, već se i uloga evropskog posrednika svela na „knjiženje" političkih poena, ali bez strategije kako nastaviti proces.

„Nažalost imamo nastavak procesa koji smo imali i sa prethodnim visokim predstavnikom. Nema ničega novog", izjavio je Milivojević.

Iz jučerašnjeg neuspelog nastavka dijaloga izvlači dva zaključka.

„Prvi je da nema uslova za neki ozbiljan dijalog jer prištinska strana ne menja stav. Drugi zaključak je da ni posrednici nisu pripremljeni. I novi posrednik je nastupao sa istih pozicija: važno je da se napravi dvojni sastanak i da se time 'uknjiži' jedan politički poen, ali bez rezultata", ističe Milivojević.

Podseća da je reč o trećem sazivu EU koji „nastupa sa istih pozicija".

„Imali smo dva neuspešna i sa (Federikom) Mogerini i kasnije Boreljom, Lajčakom, a sada imamo i sa Sorensenom. Na istoj smo poziciji", objašnjava ovaj diplomata.

Naglašava da je ključni problem što tema formiranja Zajednice srpskih opština više nije na „agendi" dijaloga.

„Srbija je poslala jasne poruke posle ova dva neuspešna bloka pregovora da nema nameru više da čini bilo kakve ustupke i da insistira na poštovanju ranije preuzetih obaveza. U prvom planu je ZSO i Briselski sporazum zato što je to uslov opstanka srpskog naroda i mogućnosti da se uopšte razgovara o bilo kojoj vrsti normalizacije", smatra Milivojević.

Smatra da je pitanje nepoštovanja svega do sada dogovorenog „zaoštreno poslednje tri godine" politikom Pokreta Samoopredeljenja i Aljbina Kurtija.

„Ona se nastavlja i praktično dovodi u pitanje opstanak srpskog naroda na tim prostorima i smisao pregovora na temu normalizacije i onoga što bi trebalo da bude osnov za neko političko rešenje", tvrdi Milivojević.

Kaže da potvrda toga dolazi i iz izjava Besnika Bisljimija nakon jučerašnje runde dijaloga.

„Bisljimi je bio vrlo jasan: ovo je poruka da imamo kontinuitet politike iako nemamo novu vladu, i da nema nikakvih uslova da se ta situacija poromeni, da ZSO uopšte ne figurira na bilo kojoj agendi koja podrazumeva nastavak pregovora o normalizaciji između Beograda i Prištine kada je reč o prištinskoj strani", navodi Milivojević.

Smatra da je problem šta o ovakvom pristupu misli evropski posrednik u dijalogu Peter Sorensen.

„Naprosto, bilo je jasno da juče neće biti rezultata. Bilo je jasno da Bisljimi neće o bilo čemu da razgovara. On hoće da razgovara samo o priznanju, barem mi se tako čini. Dakle, nije jasno šta posrednik o tome misli i kako misle u EU da se ovaj proces uopšte nastavi", kaže Milivojević.

Nekadašnji diplomata upozorava da ukoliko su dosadašnji sastanci bili „probni", tada je jasna i poruka.

„U tom slučaju nema smisla razgovarati o nastavku pregovora, o nekim novim sastancima ukolilko se ne promeni stav, prvo posrednika, a onda i prištinske strane vezano za ranije preuzete obaveze i za uslov bez koga, treba da budemo jasni, nema nastavka pregovora, a to je Zajednica sprskih opština", smatra Milivojević.

Precizira da je to „uslov svih uslova" koji dobija na težini aktuelnim događajima usmerenim prema srpskoj zajednici na Kosovu.

„On naročito dobija na težini kada imamo na dnevnoj bazi represivne mere prištinske administracije i kada imamo elemente nastavka svojevrsnog etničkog čišćenja srpskog naroda i onemogućava normalnog života", uveren je Milivojević.

Kao primer navodi jučerašnje zauzimanje objekata Pošta Srbije u Gračanici i drugim delovima Kosova.

„Ovo sa poštama je prosto znak da se od toga ne odustaje i u takvim uslovima je teško razgovarati bez garancija da Srbi uopšte mogu da računaju na normalan život. To je prva i osnovna garancija da možemo da razgovoramo o nekim drugim pitanjima koji se tiču normalizacije ili političkog rešenja", zaključuje Milivojević.

 

четвртак, 11. септембар 2025.

Даница Грујичић: Вучића је на власт довео Запад, они га подржавају

nspm.rs

: Даница Грујичић: Вучића је на власт довео Запад, они га подржавају. Мацут је поверовао Вучићу као и ја, али нема снаге да било шта промени. Подржавам студентску листу

:

2–3 minutes


четвртак, 11. септембар 2025.

Некадашња министарка здравља Даница Грујичић изјавила да у "овом тренутку подржава студентску листу" и да "нема ни снаге" да изађе на изборе са својом листом, како је навела, "осим ако се нешто не деси". Оценила је и да је премијер Ђуро Мацут поверовао Вучићу, као и она, али да нема снаге да било шта промени.

"Сви ми који смо заиста веровали и (Александру) Вучићу и Српској напредној страници имамо право да се осећамо преварено или да будемо љути. Добро, има право и опозиција, али опозиција му никад није веровала, она није пала на његове форе, ми јесмо. Ја сам била та која му верује", рекла је Грујичић, за недељник Недељик, о уласку у напредњачку владу пре неколико година.

На питање шта би рекла Вучићу да је позове, одговорила је би да му рекла да му сад "ништа не верује", као и да "заврши мандат" и да оде "у пензију".

Она је казала да не верује да Вучић стоји иза интервенција полиције.

"Заиста верујем да њему не иде у прилог да се туку константно", казала је Грујичић.

"Да је он џек рекао би - хајде да видимо ко је крив, са ким хоћете да разговарате. Ево, ја нисам надлежан, ајмо избори. Међутим, ако то не уради, онда је питање ко је њега уценио", навела је Грујичић.

Према њеним речима, "да је он човек који декларативно све ради за Србију, како каже, он би спустио тензије, не би правио Ћациленд".

"Какав Ћациленд? Оно је брука. Значи, не могу да верујем да некоме падне на памет да прави то, а да га неко није натерао да то уради. Сада можда ја грешим", навеле је Грујичић.

На питање ко би то могао да буде, Грујичић је рекла - "они који су га довели на власт", као и да га је на власт довео Запад.

"Па видите да га они подржавају", рекла је Грујичића.

За премијера Ђура Мацута је рекла да мисли да нема моћ да о нечем одлучује, већ да он "апсолутно ради оно му се каже", као и да је поверовао, као и она, да може нешто да промени на боље.

"Не верујем да он има било какву материјалну корист од тога. Знам да је неки дан био на клиници и да је радио. Они људи који заиста уђу са неком жељом да се нешто набоље промени, верујте ми да се њихови материјални приходи смањују", рекла је Грујичић.

(Н1)

 

среда, 10. септембар 2025.

(Video) Simonović Bratić: Srbe na Kosovu sve boli, to je život koji Evropa nije videla od Drugog svetskog rata

(Video) Simonović Bratić: Srbe na Kosovu sve boli, to je život koji Evropa nije videla od Drugog svetskog rata

 

https://youtu.be/yCJaUl5OyzQ

 

понедељак, 8. септембар 2025.

Орбан упозорава на потпуни колапс ЕУ након 2035. године: Да ли је Европа на почетку краја?

in4s.net

Орбан упозорава на потпуни колапс ЕУ након 2035. године: Да ли је Европа на почетку краја?

ИН4С

3–4 minutes


Да ли је Европска унија заиста на корак до краха? Куда уопште иде овај политички и економски пројекат? И да ли ћемо, управо у тренутку њене дубоке кризе, видјети све оне мане на које су евроскептици упозоравали годинама уназад? Ово питање више није пука спекулација већ озбиљна анализа стања, јер подаци о повјерењу грађана у европске институције и позицији ЕУ у глобалним односима говоре довољно. Европска омладина најбољи је показатељ раста неповјерења у ЕУ, чак 39% младих сматра да овај савез нема демократски карактер, а преко половине младих критикује ЕУ због „важних" тема и занемаривања битних проблема.

Иако анкете показују да око половине грађана и даље има одређени степен повјерења у Унију, у многим државама оно је значајно ослабљено. Анкета Allianz Pulse 2024 показала је да само 29 % Њемаца гледа на чланство у ЕУ  више као предности него недостатак.  Криза повјерења, која траје већ више од деценије, кулминирала је 2016. године излазаком Велике Британије из ЕУ. Брегзит је постао симбол евроскептицизма, али и подсјетник да је и једна од најмоћнијих држава Уније одлучила да свој суверенитет стави испред „заједничког европског сна".

Данас је јасно да ЕУ није центар глобалне политике, већ да је маргинализована у најважнијим преговорима. Америчко–руски дијалог око Украјине, као и друге безбједносне и економске теме, вођени су без значајнијег учешћа Европе. Док Вашингтон и Москва одређују будућност једног од највећих сукоба у савременој историји, Брисел остаје на маргини. Чак и нове иницијативе попут формата „Weimar+", којим Њемачка, Француска и Пољска настоје вратити глас Европи, више личе на покушаје спасавања утицаја него на праву стратегију.

У том контексту, ријечи мађарског премијера Виктора Орбана звуче као упозорење које се не може игнорисати:

  • „Сматрам да је Европска унија тренутно ушла у стање распада. И ако се овако настави, а вјероватноћа за то је прилично велика, ЕУ ће ући у историју као тужан исход једног племенитог експеримента."
  • „То ће бити посљедњи седмогодишњи буџет Европске уније."
  • „Потпуно немогуће усвајање заједничког буџета послије 2035. године. ЕУ мора бити реорганизована како би се избјегао њен колапс."
  • „Удио уједињене Европе у глобалној економији смањен је за 7 %, док су Сједињене Државе побољшале своје позиције за 4 %."

Орбан је отишао и корак даље, поручивши европским лидерима да морају ићи у Москву и преговарати о безбједносном споразуму с Русијом. Тај споразум, по његовом мишљењу, требао би да подразумијева да Украјина неће моћи постати чланица ни НАТО-а ни Европске уније. Резултат „мирног рјешења" био би, како он наглашава, подјела Украјине на руску, демилитаризовану и западну зону.

Упозорења из Будимпеште не морају нужно значити да ће ЕУ сЈутра нестати, али постављају озбиљно питање: ако Унија настави истим путем, без визије и снаге да изгради властити ауторитет у свијету, хоће ли уопште преживјети у облику у којем је данас познајемо?

Јасно је да ће наредних неколико година бити пресудне. Или ће Европа изнова дефинисати себе и своју улогу, или ће ући у историју као „тужан исход једног племенитог експеримента", како је то Орбан и назвао.

 

петак, 5. септембар 2025.

Европа на ивици понора: Пацови који следе чаробног фрулаша

iskra.co

Европа на ивици понора: Пацови који следе чаробног фрулаша

Дарко Митровић

7–9 minutes


Европа на ивици понора: Пацови који следе чаробног фрулаша

05.09.2025. - 7:46

Getty © altmodern

Европу је коначно испала из геополитичке игре. Претворила се, готово преко ноћи, у правог патуљка, кога нико не зове и којег нико не пита за мишљење. Патуљак се зато љути и покушава да се некако, било како, прогура у прве редове.

Међутим, овај патуљак није само гневан, већ и бескрајно арогантан. Али ароганција је начин на који прикривамо сопствене недостатке и страхове.

Сасвим скоро, један бивши европски комесар, који се одазива на име Жозеп Борељ, изјавио је да је Европа башта, прави рајски врт, окружен џунглом. Немачка министарка спољних послова Аналена Бербок својевремено је отпутовала у Јужну Африку, да би тамо, са недостижне висине, делила лекције о томе како Јужноафриканци морају да се понашају и да не троше угаљ… И добила задовољавајући одговор од председника Јужне Африке.

А то, примећује италијански геополитичар Андреа Марћиљано на сајту „Електомагацине", означава тачку без повратка. Европљани, додаје Марћиљано, тек треба да науче да живе у сенци великих сила.

Европска унија никад није била самостална ни независна. Створили су је, за своје потребе, Американци и они, исто тако, могу да је у сваком тренутку униште.

Јадна Европа

Све то нам, додаје овај аутор, показује да је Европа на крају својих могућности. То означава праву прекретницу у глобалној равнотежи за Европу, тачку без повратка.

Пре више од стотину година, европске силе су биле колонијалне и владале су светом, али то време је заувек прошло. Навике господара су, међутим, остале, што представља научени рефлекс, устаљени образац понашања, којег се није лако ослободити.

Европљани морају да схвате да више нису центар света, каже Марћиљано, већ само његова забачена периферија, једно мало полуострво велике целине, континента који се зове Евроазија. Већ неко време, Европа се налази не само у економској и политичкој стагнацији, већ, пре свега, у стагнацији идеја.

Укратко, некад славна Европа се, како је пре више од три деценије писао српски мислилац Драгош Калајић, претворила у јадну „Европу без идеје", а то је од ње начинило пуки продужетак америчког тржишта, сада за амерички течни гас и за прескупо америчко наоружање.

Такозване европске владајуће класе, доказано неспособне, изгубиле су сваки контакт са стварношћу, додаје Марћиљано, али, упркос томе, или захваљујући управо томе, оне су остале невероватно арогантне.

Снажан контраст таквој Европи симболизује једна фотографија: она на којој су снимљени руски председник Путин, кинески Си и премијер Индије Моди, са недавног самита ШОС-а у кинеском Тјенцину, задовољни и осмехнути.

Данас ШОС представља 40 одсто светске популације и четвртину светске економије. Заправо, ШОС данас представља камен темељац новог светског поретка. А то је поредак о коме ће одлучивати Си Ђинпинг, Путин и Моди, а не јадна Европа, и  на који ће Вашингтон имати све мањи утицај.

Пацови трче ка понору и ка сопственој пропасти, закључује Марћиљано, као да случају чаробног фрулаша, али они верују да су и даље гиганти. Народна легенда о свирачу из Хамелна је прича о томе како се овај град ослободио од пацова. Фрулаш је пацове, заведене његовом умилном музиком, одвео до језера у коме су се подавили.

Тренутно се фрулаш зове Урсула фон дер Лајен. Европљани ту имају улогу наивне деце из Хамелна, која су потом нетрагом нестала, заједно за свирачем.

Предстојећи немири, револуције и ратови

Таквом, јадном и све јаднијом Европом, бави се и холандска новинарка Соња ван ден Енде на сајту „Фондација стратешке културе". Европи, према њеном мишљењу, предстоје веома турбулентна времена, са немирима, револуцијама и неизбежним ратовима.

Соња ван Енде почиње од примера Мађарске, чији премијерВиктор Орбан је већ дуго обележен као „лош момак из ЕУ". Мађарска није само „главни противник европског посредничког рата против Русије у Донбасу, већ и онај који се снажно противи ЛГБТ агенди и „добродошлици имигрантима".

Из тих разлога у Европи пуцају стари савези, попут оног Мађарске са Пољском, које су раније чиниле осовину Вишеградске групе.

Под вођством пољске конзервативне Партије права и правде (ПиС), упркос пољској русофобији, односи између Мађарске и Пољске су и даље били релативно добри. Али, све се променило 2023, када је Пољска изабрала новог премијера, еврофила Доналда Туска, који наставља да свим силама подржава Кијев у посредничком рату против Русије.

Недавно је дошло до сукоба мађарског министра спољних послова Петера Сијарта и његовог пољског колеге Радослава Сикорског. „Разлог за сукоб био је терористички напад на нафтовод „Дружба", којег је починила Украјина, због чега су прекинуте испоруке нафте Мађарској.

Сикорски, који по професији није само еврофил већ и радикални русофоб, за овај терористички напад није оклевао да оптужи, што спада у рубрику „веровали или не", Мађарску. Сикорски је на друштвеној платформи Икс написао дословце: „Напад на руску нафтну пумпну станицу је изгледа, извршила Мађарска". И иронично додао: „Браво! За нашу и вашу слободу!".

То што су Туск и Сикорски русофоби на значи да су и украјинофили. Односи Пољске са кијевском хунтом настављају да се компликују, што је, углавном, наслеђе из Другог светског рата, када су украјински нацисти у Волињи побили око сто хиљада Пољака.

Али, то само део сложене европске слагалице, у којој изнова оживљавају стара непријатељства.

Европа је већ у рату

У ствари, како закључујегеополитички аналитичар Жозе Гулао, у Европи се већ води за сада још прикривени рат: „Стотине хиљада хектара земље је изгорело, пожари бесне широм Европе. Људи и даље умиру; куће, сеоска и градска имања, усеви, стока, шуме, воћњаци управо нестају у неконтролисаним пожарима".

То је, тврди Гулао, дело „унајмљених пиромана, који нису ни лудаци ни усамљени вукови"; они су само „пиони терористичке стратегије", које имају за циљ даљу дестабилизацију Европе, све то самог, трагичног краја.

Нажалост, додаје он, ватрогасци су немоћни пред ватреном стихијом. Зашто? Они користе цистерне, ватрогасна црева и амбулантна возила, чија цена износи неколико стотина хиљада евра, а не тенкове, подморнице или борбене авионе, који коштају на милионе.

„Европска солидарност не познаје границе", похвалила се шефица Европске комисије Урсула вон дер Лајен док је Европа горела. Поменута немачка фрау је потом отпутовала у Вашингтон, руку под руку са својим„хомокулусом Зеленским, да пољуби ноге цару Трампу". И тамо је обећала да ће сакупити још стотине милијарди долара за помоћ кијевској хунти.

Реч је о новом култу у Европи, о правој институционализацији милитаризма и култа рата. За рат новац мора да се нађе, али за потребе „обичних" Европљана, укључујући елементарну заштиту од пожара, трошкове за здравство, образовање или социјална давања не мора. Неће их ни бити.

У систему такозване либералне демократије људи и народи Европе су постали пуке слуге новца и профита моћника. Њихова права и једина улога је улога топовског меса.

Само погледајте шта се дешава у Украјини и подршку коју ужива Зеленски, закључује Гулао, који бесмислено и свакодневно жртвује своје суграђане, и биће вам јасно каква будућности очекује читаву Европу.

rt.rs / Борис Над

 

четвртак, 4. септембар 2025.

Kapčan: Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio se na trgovinske odnose, politika Kurtija bila pogrešna

kosovo-online.com

Kapčan: Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio se na trgovinske odnose, politika Kurtija bila pogrešna

4–5 minutes


Viši saradnik Saveta za spoljne odnose i profesor međunarodnih poslova na Univerzitetu Džordžtaun Čarls Kapčan izjavio je za Kosovo onlajn da je najvažniji rezultat Vašingtonskog sporazuma bio njegova simoblika, više nego njegove stvarne praktične posledice.

Takođe navodi da se Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio na trgovinske odnose, ali da ako se politika ne shvati  ispravno, trgovina i investicije ne pomažu. Kako konstatuje, problem je u tome što je politika pod vođstvom premijera Kosova Aljbina Kurtija bila pogrešna.

On ističe da je simbolika broj jedan Vašingtonskog sporazuma bila to što su SAD bile spremne da se uključe u rešavanje dugotrajnog sukoba između Kosova i Srbije.

„Broj dva je da se može postići napredak, da Priština i Beograd zapravo mogu postići dogovor o nečemu, čak i ako je to ekonomske prirode, a ne o širim političkim pitanjima. Ali problem je što se od tada ništa zapravo nije dogodilo. U stvari, rekao bih da je proces krenuo unazad, uprkos sporazumu koji je Evropska unija stavila na sto. Ni Beograd ni Priština nisu bili u poziciji da pokrenu loptu napred u procesu normalizacije", navodi Kapčan.

Napominje da se Vašingtonski sporazum u velikoj meri odnosio na trgovinske odnose, a da je on neko ko ne veruje da trgovina zaista može da napravi razliku.

„Morate pravilno shvatiti politiku, a onda ekonomska integracija može pomoći da se postigne sporazum. Ali ako ne shvatite politiku ispravno, trgovina i investicije neće pomoći. I problem je u tome što je politika bila pogrešna pod vođstvom premijera Kurtija. Kosovo je, na neki način, vodilo veoma nacionalističku politiku. Kurti je doneo neke odluke o registarskim tablicama, o gradonačelnicima na severu koji nisu napredovali prema Zajednici srpskih opština, što je u mnogim aspektima unazadilo slučaj Kosova pred Evropom i pred SAD. Ljudi su počeli da krive Prištinu za problem, dok je u mnogim aspektima Beograd taj koji je odugovlačio", ocenjuje ovaj profesor.

Sa političke perspektive, dodaje, ni Priština ni Beograd nisu bili u poziciji da napreduju sa sporazumom.

„I kao posledica toga, mislim da će biti potrebno obnovljeno angažovanje Trampove administracije da bi se proces pokrenuo", mišljenja je Kapčan.

Imajući u vidu da je Tramp, kako kaže, zainteresovan da bude mirotvorac i da postiže dogovore, on bi sada mogao ponovo da se angažuje.

„Tramp želi da bude mirotvorac. On želi da bude onaj koji postiže dogovore. Njegovi glavni prioriteti su Gaza i Bliski istok i Ukrajina. Ali on je takođe okupio strane iz Afrike, okupio Jermene i Azerbejdžan, tvrdeći da je pomogao u okončanju sukoba, kratkih sukoba između Indije i Pakistana, iako Indijci nisu baš srećni zbog te tvrdnje, a povremeno je pominjao Kosovo i Srbiju. Dakle, s obzirom na to da je Tramp zainteresovan da bude mirotvorac i postiže dogovore, on bi sada mogao ponovo da se angažuje, i mislim da će biti potreban zajednički pritisak SAD i Evropske unije da se strane u Beogradu i Prištini podstaknu da naprave teške kompromise i ustupke koji su neophodni da bi se dve zemlje počele gurati ne samo ka ekonomskoj normalizaciji, već i ka važnijoj nagradi, a to je politička normalizacija", kaže Kapčan. 

Mnogo toga, kako dodaje, zavisi od toga da li Tramp smatra da ima „prostora za disanje", jer ima ima puno posla sa Rusijom i Ukrajinom, sa Izraelom, Gazom, širim Bliskim istokom i Iranom koji pokušavaju da postignu novi nuklearni sporazum.

„On se bavi usponom Kine i, kao posledica toga, Kosovo i Srbija ne dospevaju odmah do nivoa predsedničke pažnje, ali su očigledno na Trampovom radaru. On možda vidi Kosovo i Srbiju kao 'nisko viseće voće', jedan nerešiv sukob u kome bi mogao značajno da napreduje. I zato će se možda vratiti Riku Grenelu, ili drugim članovima njegovog tima, poput Stivena Vitkofa, i videti da li može da postigne neki napredak na Balkanu", zaključuje naš sagovornik.

 

петак, 29. август 2025.

Слободан Антонић: Драма-квин револуција

iskra.co

Слободан Антонић: Драма-квин револуција

Marko Plecic

7–9 minutes


Слободан Антонић: Драма-квин револуција

27.08.2025. - 16:10

 

© FOTO TANJUG/ VLADIMIR ŠPORČIĆ

Свашта човеку смета кад уђе у године, али оно што ми се у свим овим догађајима понајмање допада јесу несносно драмљење и пренемагање.

Код нас се иначе прилично развила „култура лупетања" – склоност да се прича напамет, измишља и претерује, како би се скренула пажња на себе (о томе сам писао овде). Али, у ових десет месеци то не само да је ескалирало, већ се претворило у опште преглумљивање и фолирање.

Како једни, тако и други. Човек се пита шта значе наслови:

„Усташкиња тражи да ЕУ постави блокадне фашисте на власт у Србији";

„Блокадери усташе почели с најгорим силеџијством: спремни на насиље горе него у Новом Саду";

„Блокадери усташе запалили просторије СНС у Ваљеву";

„Усташки блокадери пребили сниматеља Информера";

„Маскирани фашисти решили да спале Београд";

„Три дана невиђеног терора блокадера силеџија: спаљивање живих људи, уништавање града, напад на полицију и свакога ко другачије мисли".

Какви фашисти, какве усташе, какво спаљивање живих људи? У нормалним новинама стојало би „демонстранти" или, ако се баш хоће нешто јаче, „хулигани". Али „фашисти" и „усташе" – то није за медије, већ за пропагандне алате, и то у сред каквог рата.

А с друге стране:

„Оно што он спрема и његова политика према овом народу се не може разликовати од политике Анте Павелића";

„Нема већих усташа од Вучића и осталих квислинга";

„Александар Вучић је … предводник удружене криминалне групе која је окупирала ову земљу".

„Разбојничка банда која влада овом земљом";

„Вучић је направио своју верзију СА трупа, Штурмабтајлунга";

„Човек који се одметнуо од цивилизације".

И тако даље, да не ређам, потпуно се нормализовало да се о догађајима, власти или опозицији, свеједно, може све рећи, употребити свака реч, било која слика. Хиперболише се толико да су нормалан говор, колико-толико објективно новинарско извештавање или макар покушај објективне анализе једноставно збрисани из јавног простора.

Погледајте те речи и реченице, а затим свој живот, како вам пролази дан, ваш посао и свакодневне бриге, и видећете колико је огроман контраст између драмљења по медијима и реалности:

„Хапсе се и отимају малолетници"; „Стање у Србији наликује на окупационе зоне из ратова деведесетих"; „Масовна хапшења студената, грађана и странаца… читава серија киднаповања студената"; „Укида се слобода медија… откази се деле на сваком кораку… увелико се пуне затвори политичким затвореницима… тренутно, у Србији има више политичких затвореника него криминалаца у затворима"; „Осећај насиља више није инцидент, него правило"; „Данашњи наследници Штурмабтајлунга по улицама српских градова гањају и млате противнике напредњака"; „Један насилан, опасан режим који већ неко време у себи носи сада већ све одлике фашизма„…

Не смете ни да кажете да су све то хипергенерализације, уопштавања на једном примеру, или просто чињеничне нетачности – јер вас одмах нападају да сте се продали режиму, да немате осећај за нашу децу, да мрзите њихову борбу за бољу будућност…

Готово забавно ми је било драмљење око затворских услова у којима бораве „доказани борци за демократију, робијајући по ћефу бандитског режима", односно „деца која су већ готово месец дана у затвору у Новом Саду" –оних шесторо активиста снимљених уочи 15. марта, притворених па пуштених.

„Стрпани у затвор пун стеница", „једу га стенице у притвору", „измрцварени и са ранама од стеница", „у притвору, где их једу стенице и у односу на који арктички гулаг делује као луксузни смештај" (!?)… Чак је о тим нечовечним патњама снимљен и документарни филм „Стеница", где „наслов филма упућује на чињеницу да у Окружном затвору у Новом Саду, где су притворени, у ћелијама има много стеница које гризу затворенике"…

Да, наши притвори заиста нису претерано згодна места за боравак. Али, осим ако тамо не живе стенице велике попут медведа, рећи да „у односу на њих арктички гулаг делује као луксузни смештај" – није ли то ипак мало, само малкице, драмљење и претеривање?

Али, не сме ни то да се каже, јер вас одмах чека оптужба да браните полицијско насиље и тортуру према ухапшенима. Нико их не брани, али маните се патетике о стеницама, маните се, уопште, патетике о „терору над голоруким младићима и девојкама" које „пребијају на смрт (…) и то са тако прецизном подлошћу, да то само и могу безумници, који су очигледно свесни да такву лепоту, доброту, племенитост, знање, способност, шарм, успешност, радост, поштовање реда из љубави и љубав према својој отаџбини – никада истински нису имали".

А насупрот тога: „Хијене бирају вођу чопора по смраду. Онај који убедљиво највише смрди тај постаје вођа. Око највећег смрдљивца се тако окупе разни смрадови (…) Постојање Ћациленда, одакле се шири месецима несносан смрад и начин како је устројена ова необична творевина то додатно потврђују."

Патетика за свог и дехуманизација за другог – то некако увек иде заједно. Али да кич новинарство и шунд аналитика потпуно испуне медијски простор – зар то не бива само у рату?

Опасно је медије у тој мери претворити у средство за распамећивање и раздраживање. Људи ионако нису превише рационални, поготово не у маси, а ово систематско заглупљивање и распомамљивање масе, на обе стране, не слути на добро.

Из ове ситуације има само два излаза: грађански рат или поштени избори. Али, не може се и једно и друго истовремено – хоћемо изборе, али поштени су само они на којима ми победимо, иначе следи грађански рат.

Створена је атмосфера да напредњаци једноставно никада нису организовали, нити уопште могу да организују, поштене изборе:

„Ни Томислав Николић, ни Александар Вучић нису легално изабрани ни 2012, нити на било којим изборима након тога. Њихова криминална узурпација власти је почела 2012. године истресањем лажних џакова са фалсификованим гласачким листићима између два круга председничких избора, поступком који је остао некажњен од тужилаштва и правосуђа Србије. (…) Једини легални избори на којима је Вучић учествовао су они које је закономерно губио."

Ако су за опозицију једини поштени избори, по дефиницији, они коју ова власт изгуби, онда се не треба чудити зашто власт избегава да распише ванредне изборе – јер зна да је после њих чека хаос и „обојена револуција".

Досадило ми је већ да пишем како је решење у договору власти и опозиције око промене изборног система, или макар у договору о (колико толико) поштеним изборним условима. Да се хоће тај пут, ми бисмо до сад већ имали расписане изборе и били бисмо у сред предизборне кампање. Али, тај пут се очигледно не жели, већ се својски ради на заоштравању унутрашњих политичких односа.

Заправо, својски се ради на томе да се потучемо. И ту престаје свака памет, ту је свака даља анализа немоћна…

rt.rs / Слободан Антонић