Успон и пад Крајине: Сећања једног министра (КРАЈ)
Чињеница о издаји Крајине од стране Милошевића не негира позитивне учинке његове политике (Република Српска и успостављање целовите Србије). И у овом случају се потврђује да нико није саздан из једног комада и да свако има своје лице и наличје
Први део текста можете прочитати ОВДЕ.
Да је заиста постојао сценариј ширења рата на Босну и Херцеговину илустроваћу фрапантном чињеницом из разговора са британским дипломатом, који сам водио новембра 1991. године у Београду, у својству министра спољних послова у Влади Крајине.
Реч је о разговору који је вођен пола године пре почетка рата у Босни и Херцеговини. Разговарали смо на тему Крајине, наших циљева и очекивања, да би он у једном тренутку потпуно изненада рекао „не мислите ваљда да смо ми Сарајеву дали олимпијске игре, зато што нисмо имали друго решење, него смо им то дали, када буде у рату бомбардовано Сарајево, да не буде бомбардована босанска касаба него олимпијски град“. Са том чињеницом, сматрајући је важном, упознао сам Слободана Милошевића лично.
Рат у Босни и Херцеговини и напад на српски народ дефинитивно су показали да од заједничког живота у истој држави нема ништа. Уз то, још једном се показало да се српско национално питање решава пре свега у Босни. Срећом, Србе су тамо предводили озбиљни људи на челу са Радованом Караџићем и Ратком Младићем. Караџић је био избор Добрице Ћосића, човека о коме желим на овом месту рећи реч више.
Добрица Ћосић је једини човек пред којим сам у првом сусрету имао трему. Његова доброта је, као изненађење у злом времену, деловала неочекивано. Отуда можда извор треме. То је човек који је имао најпотпуније разумевање српске ситуације и од њега сам чуо неколико значајних ствари.
Прво, рекао је да ће нас Србе уништити моравска брљивост и динарска плаховитост. Цвијићевски, зар не? Друго, када је био на дужности Председника СРЈ, у телефонском разговору посаветовао сам се са њим око једне конфликтне ситуације у Крајини, која је била везана за Милана Мартића. Он ми је рекао „ склоните тог човека јер не може да се носи са историјом“. Та немогућност ношења са историјом није била карактеристична у том времену само за Мартића. Стекао сам утисак да је од Добрице Ћосића могао научити и онај ко то није хтео. Био је харизматична личност.
NASTAVAK:
Нема коментара:
Постави коментар