Писмо са Косова или пресуда и крах Севера
Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви
У тренутку изрицања пресуде Хашиму Тачију и осталим вођама тзв. Ослободилачке војске Косова, Србе у Грачаници чувала су два Словенца из састава КФОР-а. Били су испред свог возила паркираног у хладовини испред Полицијске станице, и недалеко од зграде локалне самоуправе. Под утиском „силе“ која нас чува, чула сам од пријатељице да се, баш у то време, председник Србије – у међувремену је поднео оставку – састао у Београду са командантом Националне гарде Охаја. Подигла сам руке и запевала „Не може нам нико ништа“. Тако сам све прокоментарисала – од муке.
Касније сам сазнала да је Александар Вучић свог госта упознао са тензијама на Косову и Метохији, и да су она два Словенца добила појачање када је у Хагу прочитано колико су година робије добили команданти „ОВК“. Колега ми је јавио да су дошла још два Словенца – значи четири припадника КФОР-а и два аута.
Да се ништа неће десити, у смислу безбедности Срба, било је јасно по паници која се ширила данима пре изрицања пресуде. Печат на наше претпоставке ставила је тзв. амбасада Сједињених Америчких Држава у Приштини писањем саопштења у којима упозоравају своје особље на потенцијалне немире.
Златно правило на Косову и Метохији је: када се о нечему прича и најављује, у смислу биће овако или онако, не деси се ништа. На тој теми смо докторирали. Тако да, колико год да смо уздисали због она два плус два Словенца, били су сасвим довољни. Као да је Албанцима оштро стављено до знања да Србима не сме да се приђе, такав утисак стичемо.
После пресуде
У Приштини и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације. Организују се и у многим градовима Европе. Албанци се окупљају под слоганом „Не у моје име“. За први октобар најављује се велики протесни скуп у Приштини.
Одлука Суда у Хагу (Специјализована већа Косова), за Албанце је неприхватљива, и на првом месту неочекивана. Спремали су се за дочек. Рамуш Харадинај и Фатмир Љимај су ослобођени, и просто не прихватају да су Хашим Тачи, Кадри Весељи, Јакуп Краснићи и Реџеп Сељими осуђени – то су њихови „борци за слободу“.
Мишљења сам да би исто реаговали и да су их осудили на још мање казне, јер – колико год ми нисмо задовољни, прво оптужницом, а потом и изреченом казном – по први пут се ратни злочин везује за име „Ослободилачке војске Косова“. Отуда и захтев да се преиспита Закон о Специјализованим већима.
У то име група од 24 академика, представника цивилног друштва и других стручњака тражи од овдашњег омбудсмана Наима Ћељаја да размотри опцију да тзв. Уставном суду Косова упути питање уставности појединих одредби Закона о Специјализованим већима и Специјализованом тужилаштву.
Потписници напомињу, а овдашњи Радио Ким преноси, да се њихова иницијатива не односи на преиспитивање доказа против оптужених или утврђивање њихове кривице или невиности, нити на замену жалбеног поступка, већ на питање уставних граница закона којима су основана и на основу којег функционишу Специјализована већа.
Као прво, потписнике поменутог захтева занима које су границе мандата Специјализованих већа. Траже да се утврди да ли повезаност са извештајем Парламентарне скупштине Савета Европе представља обавезан услов за надлежност Специјализованих већа у сваком појединачном случају и да ли та веза мора да постоји у односу на конкретна кривична дела и оптужене, а не само кроз општу историјску или организациону повезаност са „Ослободилачком војском Косова“.
У Приштини, и другим градовима на Косову и Метохији, се иначе свакодневно организују демонстрације
Друго, потписници траже уставно тумачење да ли постоје довољне гаранције да се направи јасна разлика између циља остваривања независности, политичког, војног и институционалног деловања и индивидуалног доприноса конкретним делима или криминалном циљу.
Да не набрајам више јер има још питања на која се траже одговори, већ само да поменем да се у захтеву наводи „легитимитет ослободилачке борбе“, уз тврдњу да индивидуална кривична одговорност мора да буде утврђена на основу доказа и да не би требало да произилази из политичке припадности, историјске улоге, званичне функције, чланства у тзв. „ОВК“ или подршке „независности Косова“.
Осуђени команданти „ОВК“ вишедеценијски су миљеници Запада и посебно САД-а. Иако верујем да ће им у жалбеном поступку смањити казне, вероватно их и ослободити, они сматрају да је њихова „борба за слободу“ компромитована и то од стране оних према којима гаје чисту љубав – Сједињених Америчких Држава.
Дупли аршини
Док ово пишем у Приштини је организован 11. протест заредом. Хиљаде људи на њему изразило је незадовољство што политичари ништа конкретно не раде, односно оптужили су их да протесте претварају у страначко надметање. То су исти политичари који две године не могу да успоставе институције, да се договоре око избора председника и вероватно ће се и овог пута ићи на нове изборе – па онда опет све у круг. Сада је већ јасно да су препуштени сами себи око овог питања, јер да њихови ментори желе институције, формирали би их за два сата.
Карамболу, у пренесеном смислу, у институцијама на централном нивоу не види се крај. Некадашња заменица косовског премијера и главни преговарач у бриселском дијалогу Београда и Приштине Едита Тахири прозвала је Аљбина Куртија и Едија Раму да у Њујорку, где је недавно одржана Генерална скупштина УН, нису имали састанке са америчком владом. За њу је то знак узбуне и за „Косово“ и за Албанију, и то је резултат, сматра она, нестабилне унутрашње ситуације код једних и других.
У сенци свега наведеног одвија се наш живот на Косову и Метохији, у тих неколико километара којима смо навикли да се крећемо. Дан након изрицања пресуде вођама „ОВК“ вратили смо се уобичајеном животу, јер 16. септембра нисмо излазили из својих места, а настава у школама изводила се онлајн. Изузев одлуке Школске управе да деца не путују до школа, ми остали сами смо одлучивали о свом кретању.
Сада одлазимо у продавнице чији су власници Албанци и које су окићене заставама „ОВК“ и заставама са ликовима осуђених у Хагу. Иначе, данима пре изрицања пресуде, као никада до сада, окитили су све што су могли поменутим заставама. Нема где их није било, од кућа, улица, радњи, институција. Било је и транспарената раширених по оградама приватних кућа, и то тамо где до сада нисмо виђали никаква обележја.
Гледамо све то, те дупле аршине на делу, сетимо се Видовдана и ћутимо. Шта друго можемо када живимо Бриселски споразум који је сада већ осуђени ратни злочинац Хашим Тачи звани Змија потписао са Ивицом Дачићем. Падне нам на памет и зашто му држава Србија до сада није судила? Не само Тачију већ свима њима, и другима, за злочине над Србима. Али, сетимо се споразум из Брисела, пута у Европску унију, и све падне у воду. Нека ми Бог опрости због овога што ћу рећи, али српске жртве са Косова и Метохије му за цео свет дођу као просуто млеко, па над њима не треба жалити. То је скоро па тај однос. Застрашујуће!
То да је Тачи потписник споразума који одређује нашу судбину за нас је важна ставка на нашој лествици трпљења, и додаје се на све оно што до сада преживесмо, на неправду коју сведочимо потпуно остављени од свих, и то у најнегативнијем смислу. Између осталог, то такође утиче на све оне који у једном тренутку одуче да сведу рачун свог живота овде, и резултат тога је табла са натписом „Кућа на продају“. Има их у већини села у централном делу Косова и Метохије . Чини се, сваким даном све их је више. То су староседелачка села. Њихови преци су турско доба преживели, али неке нове генерације дижу руке.
Научена лекција
Три године се навршило од ужаса у Бањској, када су Србима са севера покрајине зачепљена уста, а руке везане. Резултат тога је такође одлазак. Свакако да је тешко Србима из тог дела Косова и Метохије да прихвате долазак Албанаца тамо где никада нису били, попут Лешка, Лепосавића, Ибарског Колашина.
Њихова прича, и то сам чула од различитих људи из различитих места на северу, јесте да су све имали, да су живели скоро као остатак народа у Србији, да им је залеђе централна Србија, да су се слободно кретали, да су имали четири општине са српском већином. Сада, причају нам, све је мање Срба у Звечану, Косовској Митровици – људи одлазе. Све је мање деце у школама и слично. Онда иде онај део, који је нама директан ударац у лице, како смо ми то давно пре њих доживели, али како они нису веровали да ће и њих да снађе исто. И онда кажу: „Издани смо!“
Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, нису веровали. Сада све признају
Док их слушамо како се жале индиспонирани, разочарани у све и свакога, главом нам пролази како су део Косова и Метохије јужно од реке Ибар звали Албанијом, осуђивали нас када смо узимали „РКС“ регистарске таблице, како нас нису подржавали када смо покушавали да се побунимо због одлука Београда, Приштине и Брисела које су директно ишле на нашу штету угрожавајући нам опстанак, јер су веровали да ће том ћутњом одбранити себе.
Али, како да им то кажемо? Само пре неколико дана питала сам човека из околине Звечана, слушајући и од њега све што горе поменух; шта мисли како ми издржасмо све ове године? Ћутао је.
Једино што им кажемо јесте да су морали да знају да су пропали оног тренутка када су натерани да гласају на изборима за састав четири српске општине у оквиру тзв. косовских институција. Све после тога био је само привид слободе, испоставило се и са роком трајања. Када смо им говорили да се и њихова кућа брани у Гораждевцу, Горњем Селу код Призрена, тамо где и један Србин живи, нису веровали. Сада све признају. Сада су се пробудили – када су им дошли на кућни праг. Зато се табле са натписом „Кућа на продају“ све чешће виђају и на северу покрајине. (Док овај текст пишем, опет су ухапсили Србе у том делу Косова под оптужбом за ратни злочин и одредили им притвор.)
Сада се у муци препознајемо, разговарамо како је код њих, како код нас, и онда крене прича о томе како би било када бисмо имали државу која ће после сваке укуцане табле са натписом „Кућа на продају“ послати људе од ауторитета код домаћина да га питају зашто је то урадио, и шта они могу да ураде да ту исту таблу склони? Онда да позову све своје људе на терену да испитају зашто је до такве ситуације дошло. Али, тога нема.
Нико ту таблу из беса није укуцао, то је сигурно. Од потписивања Бриселског споразума питање зашто Срби одлазе са Косова и Метохије треба поставити само званичном Београду, и то потписујем. Сва се мука да трпети, и то је народ овде много пута доказао, али када нема никог да те заштити, помогне, реши неправду која се нагомилала, а долази од наших људи којима смо препуштени на локалу и иза којих стоји званични Београд, онда све добија другу димензију.
Ова тешка, за мене непријатна, прича о нама јужно и северно на Косову и Метохији може се применити на сваки педаљ остатка Србије. И Суботица се брани у Гораждевцу, Горњем Селу, Брестовику, Сиги, тамо где се један Србин вратио на огњиште да трпи. Чувени цитат из филма „Бој на Косову“: „Ти мислиш далеко је Левач од Косова, а Косово ће ти сутра стићи у Левач“, истинитији је сада него икада. Срби са севера Косова га већ живе, и кају се што су се правили и слепи и глуви.
Гледамо расуло код Албанаца, коментаришемо га, али нада да ће бити боље све је мања код многих. Један од разлога је и тај што они међусобно очи повадише, али када смо ми у питању делују сложно, и када затреба синхронизовано. Тај циљ етнички чистог Косова и Метохије се код њих не мења. Како им ми, наша држава, на то одговарамо? Па, Заједницом српских општина где ће се и здравство и просвета интегрисати у систем „независног Косова“. Једино што још имамо. Многи су убеђени да нас, ако се ништа не промени, чека још већи притисак и потпуна асимилација, где ће нам и имена мењати као Србима у Албанији, и децу звати у војску. Зато појединци попуштају и одлазе.
Јања Гаћеша је дугогодишњи дописник Новог Стандарда из Грачанице и аутор књиге „Писма с Косова 2011-2023: Зашто си нас оставио Београде?“ Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: Wikimedia Commons/Paweł Cecha/CC BY-SA 3.0
БОНУС ВИДЕО:
Нема коментара:
Постави коментар