Oliver Vulović
24.03.2007. Beograd
Rečeno a prećutano
Osam brzih godina je prošlo. Koliko i dalje jako boli svedoči naša nemogućnost da zaborav učini mnogo više nego što je do sada učinio. I kada poželimo, u ime Boga, da barem do nekle zaboravimo, isti ljudi iz 1999-e godine koji su tada vodili politički, ekonomski i oružani rat protiv Srba, nanovo nas i 2007-e kontinuitetom svoje antisrpske politike svakodnevno vraćaju na onih strašnih 88 dana. Solana, Ahtisari, Roan, Berns, Holbruk, Pak, Bilt.....gotovo kao naručeni, a verovatno i jesu, vaskrsavaju usred ponovnog izbacivanja kosmetske krize u sam vrh svetske politike, odmah iza Iraka, gde je nedavno Ban Ki Mun samo Budinom milošću izbegao isto ono što je Alah već odredio De Melu kao sudbinu. Još uvek nismo uspeli da prebrojimo žrtve pretposlednjeg nacističkog divljanja u Evropi. Poslednje veliko divljanje je bilo 17.marta 2004, pet godina nakon upada milosrdnih andjela na našu teritoriju. Procene variraju od 1200 do 5000 ubijenih lica. Žrtve pre i posle agresije su nam dozvolili da prebrojimo i objavimo. Materijalna šteta, o kojoj ni onaj pravi sud u Hagu ne bi, a kada su to Srbi tražili nije ni smeo da razmišlja, iznosi preko sto milijardi dolara. 24.marta 1999. godine, Solana je pritisnuo dugme, Roan otvorio šampanjac u kafeu Central u Beču, Ahtisari i tada i sada pregovarao tako što prenosi ultimatume i u lice nam govori koliko nas kao narod mrzi, Berns ulickano ali i dalje neprekidno laže, Holbriuk tada i sada preti Srbima nestajanjem, Pak neumorno nastavlja da priprema teren za nove špijunske misije, Bilt je odabirao i dalje bira političare koje treba utamničiti. Rat je zaista nastavak politike drugim sredstvima, jer što se tiče odnosa izmedju Velikih sila i Srbije, on traje već 15 godina menjajući samo stil i formu iz niskog do visokog inteziteta. Prema Srbima od 1992e godine u stvari nije ni vodjena politika, nego samo njen prethodno imenovani nastavak drugim sredstvima. Poslednjih osam godina smo svedoci njegove forme niskog ali podmuklog i neprekidnog inteziteta a sudeći po uskladjenim balističko-briselsko-američkim izjavama, očigledno smo pred vratima i novog, blic krig rata visokog inteziteta. Ni u jednoj godini posle 1999e ,kao što je u ovoj 2007oj, nije bila tako snažno izražena ratničko-preteća retorika srpskih neprijatelja. Rambuje su zamenili Bečom, Olbrajtovu Viznerom a budućoj, još jednoj humanitarnoj katastrofi Srba, ovoga puta već odredjeni termin uspešno kriju od javnosti. Nanovo otvaraju sve frontove ; Vokera na Kosmet, Silajdžića na Srpsku, Vehabije na Rašku, narkogerilose na Preševo . Agresija NATO hunte na SRJ je bila deo jednog velikog antisrpskog projekta na Balkanu, koji i dalje traje i Srbi za svoje premijere i predsednike mogu uzaludno postavljati koga god hoće – ne vredi. Izuzetak je bio jedino Djindjić, ne samo zbog toga što nije bio izabran nego imenovan za premijera nego i zbog toga što se tokom svih kriza izmedju Srbije i Velikih sila spretno izučio denuncijatorskom zanatu (slanje spiskova uspešnih srpskih firmi u Brisel tokom sankcija, odavanje generalštabnih ratnih planova Karli del Ponte nakon oktobarskog puča), i na taj način kupio zapadno stopostotno i za života nikad predjenih deset od sto poverenja svog naroda. Ostali su se, da bi ostali u milosti milosrdnih ponašali shodno situaciji. Neko je dok su se još pušila srpska zgarišta ljubio ruku srpskim krvnicima, neko je dočekao iznudjenu amnestiju za dezerterstvo i vratio se pravo iz kukuruza direktno u visoku politiku kao najčvršći Koštuničin partner a neko se od šetača i tzv borca za demokratiju ukotrljao pravo u veleizdaju. Ako se malo bolje pogleda, niko se u stvari za ovih osam godina nije promenio. Ni takozvana medjunarodna zajednica, ni srpski izdajnici ni srpske patriote. I jedni i drugi i treći su i dan danas ostali ono što su bili i 1999-e godine – agresori, izdajnici, rodoljubi. Svi smo tamo gde smo bili i 1999-e godine bez obzira na usiljenu, iskreiranu i našminkanu retoriku u okviru koje se Kinkelovo da Srbe treba baciti na kolena promenilo u potrebu primoravanja Srbije na političku konstruktivnost, Olbarjtino visoko podizanje letvice koju Srbi na pregovorima ne mogu da preskoče u briselsko tri NE a američko sprečavanje humanitarnih katastrofa u njihovu brigu oko toga da li će Srbija odabrati Kosmet ili Evropu. Mi smo u istom grotlu i u istim patnjama samo što nam se sada one imaju prividjati u vidu ekonomskog tigra na Balkanu, te u vidu epopeje o otpisivanju pariskog i londonskog duga koji nisu ni desetina štete koja nam je sankcijama, bombardovanjem i otimanjem kosmetskih resursa napravljena ili imamo neizostavno biti u neizmernoj sreći što u srpskoj celokupnoj privredi od Srba kao vlasnici postoje samo tri odabrana tajkuna. Isti se krug vrti dragi moji a mi smo izgleda jezivo blizu one njegove tačke zbog čije osmogodišnjice je ovaj tekst i napisan. Nije tako davno bilo kada je Ričard Majls u praskozorje bombardovanja pred kamerama otvarao nove fabrike i najavljivao investicije, tako da me Poltovo širokogrudo darivanje beogradskih institucija uopšte ne može uljuljkati. Ja znam na kom drumu živim i da je to baš onaj kojim bi Danajci ipak da prodju i ostanu. Kako 1999-e tako i ove 2007e.
