Претражи овај блог

субота, 24. март 2007.

Rečeno a prećutano

Oliver Vulović

24.03.2007. Beograd

Rečeno a prećutano

Osam brzih godina je prošlo. Koliko i dalje jako boli svedoči naša nemogućnost da zaborav učini mnogo više nego što je do sada učinio. I kada poželimo, u ime Boga, da barem do nekle zaboravimo, isti ljudi iz 1999-e godine koji su tada vodili politički, ekonomski i oružani rat protiv Srba, nanovo nas i 2007-e kontinuitetom svoje antisrpske politike svakodnevno vraćaju na onih strašnih 88 dana. Solana, Ahtisari, Roan, Berns, Holbruk, Pak, Bilt.....gotovo kao naručeni, a verovatno i jesu, vaskrsavaju usred ponovnog izbacivanja kosmetske krize u sam vrh svetske politike, odmah iza Iraka, gde je nedavno Ban Ki Mun samo Budinom milošću izbegao isto ono što je Alah već odredio De Melu kao sudbinu. Još uvek nismo uspeli da prebrojimo žrtve pretposlednjeg nacističkog divljanja u Evropi. Poslednje veliko divljanje je bilo 17.marta 2004, pet godina nakon upada milosrdnih andjela na našu teritoriju. Procene variraju od 1200 do 5000 ubijenih lica. Žrtve pre i posle agresije su nam dozvolili da prebrojimo i objavimo. Materijalna šteta, o kojoj ni onaj pravi sud u Hagu ne bi, a kada su to Srbi tražili nije ni smeo da razmišlja, iznosi preko sto milijardi dolara. 24.marta 1999. godine, Solana je pritisnuo dugme, Roan otvorio šampanjac u kafeu Central u Beču, Ahtisari i tada i sada pregovarao tako što prenosi ultimatume i u lice nam govori koliko nas kao narod mrzi, Berns ulickano ali i dalje neprekidno laže, Holbriuk tada i sada preti Srbima nestajanjem, Pak neumorno nastavlja da priprema teren za nove špijunske misije, Bilt je odabirao i dalje bira političare koje treba utamničiti. Rat je zaista nastavak politike drugim sredstvima, jer što se tiče odnosa izmedju Velikih sila i Srbije, on traje već 15 godina menjajući samo stil i formu iz niskog do visokog inteziteta. Prema Srbima od 1992e godine u stvari nije ni vodjena politika, nego samo njen prethodno imenovani nastavak drugim sredstvima. Poslednjih osam godina smo svedoci njegove forme niskog ali podmuklog i neprekidnog inteziteta a sudeći po uskladjenim balističko-briselsko-američkim izjavama, očigledno smo pred vratima i novog, blic krig rata visokog inteziteta. Ni u jednoj godini posle 1999e ,kao što je u ovoj 2007oj, nije bila tako snažno izražena ratničko-preteća retorika srpskih neprijatelja. Rambuje su zamenili Bečom, Olbrajtovu Viznerom a budućoj, još jednoj humanitarnoj katastrofi Srba, ovoga puta već odredjeni termin uspešno kriju od javnosti. Nanovo otvaraju sve frontove ; Vokera na Kosmet, Silajdžića na Srpsku, Vehabije na Rašku, narkogerilose na Preševo . Agresija NATO hunte na SRJ je bila deo jednog velikog antisrpskog projekta na Balkanu, koji i dalje traje i Srbi za svoje premijere i predsednike mogu uzaludno postavljati koga god hoće – ne vredi. Izuzetak je bio jedino Djindjić, ne samo zbog toga što nije bio izabran nego imenovan za premijera nego i zbog toga što se tokom svih kriza izmedju Srbije i Velikih sila spretno izučio denuncijatorskom zanatu (slanje spiskova uspešnih srpskih firmi u Brisel tokom sankcija, odavanje generalštabnih ratnih planova Karli del Ponte nakon oktobarskog puča), i na taj način kupio zapadno stopostotno i za života nikad predjenih deset od sto poverenja svog naroda. Ostali su se, da bi ostali u milosti milosrdnih ponašali shodno situaciji. Neko je dok su se još pušila srpska zgarišta ljubio ruku srpskim krvnicima, neko je dočekao iznudjenu amnestiju za dezerterstvo i vratio se pravo iz kukuruza direktno u visoku politiku kao najčvršći Koštuničin partner a neko se od šetača i tzv borca za demokratiju ukotrljao pravo u veleizdaju. Ako se malo bolje pogleda, niko se u stvari za ovih osam godina nije promenio. Ni takozvana medjunarodna zajednica, ni srpski izdajnici ni srpske patriote. I jedni i drugi i treći su i dan danas ostali ono što su bili i 1999-e godine – agresori, izdajnici, rodoljubi. Svi smo tamo gde smo bili i 1999-e godine bez obzira na usiljenu, iskreiranu i našminkanu retoriku u okviru koje se Kinkelovo da Srbe treba baciti na kolena promenilo u potrebu primoravanja Srbije na političku konstruktivnost, Olbarjtino visoko podizanje letvice koju Srbi na pregovorima ne mogu da preskoče u briselsko tri NE a američko sprečavanje humanitarnih katastrofa u njihovu brigu oko toga da li će Srbija odabrati Kosmet ili Evropu. Mi smo u istom grotlu i u istim patnjama samo što nam se sada one imaju prividjati u vidu ekonomskog tigra na Balkanu, te u vidu epopeje o otpisivanju pariskog i londonskog duga koji nisu ni desetina štete koja nam je sankcijama, bombardovanjem i otimanjem kosmetskih resursa napravljena ili imamo neizostavno biti u neizmernoj sreći što u srpskoj celokupnoj privredi od Srba kao vlasnici postoje samo tri odabrana tajkuna. Isti se krug vrti dragi moji a mi smo izgleda jezivo blizu one njegove tačke zbog čije osmogodišnjice je ovaj tekst i napisan. Nije tako davno bilo kada je Ričard Majls u praskozorje bombardovanja pred kamerama otvarao nove fabrike i najavljivao investicije, tako da me Poltovo širokogrudo darivanje beogradskih institucija uopšte ne može uljuljkati. Ja znam na kom drumu živim i da je to baš onaj kojim bi Danajci ipak da prodju i ostanu. Kako 1999-e tako i ove 2007e.

http://www.politika.co.yu/rubrika.php?t=DRUSTVO

Осам година од Нато бомбардовања

Све се променило на штету Срба

Иако су Срби и неалбанци на Космету по попису из 1991. чинили само 17 посто укупне популације, њихово учешће међу страдалим је далеко више и износи 28 посто

Током НАТО бомбардовања СР Југославије, започете на данашњи дан 1999. године, Би-Би-Си је 19. априла те године емитовао тврдњу америчког амбасадора за ратне злочине Дејвида Шефера да САД немају извештај са Косова „за више од 100.000 људи” и да „немамо појма где су они сада”. Спекулације о огромном броју албанских жртава наставиле су се и наредних недеља, да би Си-Би-Ес 16. маја пренео речи министра одбране САД, Вилијема Коена, да на Косову нема „око 100.000 мушкараца војничког узраста, можда су убијени”. Амерички председник Бил Клинтон, по писању лондонског „Гардијана” од 19. априла, говорио је о томе да су Срби убили „на хиљаде” Албанаца на Косову.

Само четири дана после Клинтона, у „Њујорк тајмсу” се 23. априла огласио аналитичар Томас Фридман: „Допадало вам се или не, ми смо у рату против српске нације (Срби свакако то мисле) и улози морају бити веома јасни: сваке недеље када пустошите Косово вратићемо вам земљу деценију уназад претворивши вас у прах. Желите у педесете? Ми ћемо вам дати педесете. Желите 1389? Можемо да створимо и 1389”.

Бомбардовање је трајало 78 дана, дакле једанаест недеља, па би по Фридмановом немилосрдном и циничном рачуну, произашло да је напад НАТО-а вратио Србију и Србе једанаест деценија уназад, дакле негде у 1889. годину.

Осам година после бомбардовања, подаци Комисије за нестала лица Владе Републике Србије говоре да је на Косову и Метохији, од 1. јануара 1998. године до данас, убијено или нестало 8.700 особа, од тога 6.200 Албанаца и 2.500 Срба, Рома и других неалбанаца.

Подаци сведоче о 4.700 убијених и 1.500 несталих Албанаца, као и о 1.880 убијених и 620 несталих Срба и неалбанаца.

Председник владине комисије Вељко Одаловић, као и Гвозден Гагић, наглашавају да су подаци о несталима усаглашени и прихваћени у Међународном комитету Црвеног крста, Комисији за нестала лица Унмика и у Комисији за нестале при приштинској влади.

Податак о 8.700 убијених и несталих обухвата три периода страдања.

Први се односи на време од 1. јануара 1998. до 24. марта 1999. године, до почетка агресије НАТО-а, други период је ограничен на бомбардовање НАТО-а, а трећи се протеже од доношења Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација до данас.

Раст терористичког насиља, по речима Вељка Одаловића, покренут је у касно пролеће 1998. године, када су напади ОВК на полицајце и припаднике војске, али и на цивиле, постали знатно чешћи, па је драматично повећан број отетих и несталих.

Отмица осам рудара у Белаћевцу 17. маја 1998. године, потом отмица 25 мушкараца из три села у околини Ораховца, уништавање посмртних остатака отетих Срба у кречани у Клечкој, ликвидација целе албанске породице у Клини због њених пословних веза са Србијом, само су неки од примера за оно што се догађало у време кад на Космету није било масовнијих активности војске и полиције против ОВК и албанских екстремиста.

Ратна пропаганда у земљама чланицама НАТО-а систематски је фалсификовала, увећавала број наводних албанских жртава у акцијама полиције и војске СРЈ. Беспримерна кампања доживела је врхунац током бомбардовања. Само у првој недељи агресије, првенствено у медијима на Западу, у најмање 1.000 извора поменут је „геноцид” коме су од српских снага наводно били изложени Албанци на Космету.

„НАТО је почео да инсистира на својим тврдњама о српским пољима смрти, кад је схватио да се засићени медији окрећу супротним причама: причама о цивилима које су убиле бомбе НАТО-а”, каже се у извештају једне аналитичке групе цитираном у „Њујорк тајмсу” 5. децембра 1999. године.

Припадници српских снага несумњиво су починили и злочине, али после започетог бомбардовања, правданог потребом да се злочини спрече. Ноам Чомски је закључио да је „потребна велика дрскост да се ти злочини употребе као накнадно оправдање за акције које су их подстакле”.

После агресије НАТО-а и доласка међународних снага на Космет уследила је нова фаза терористичких активности албанских екстремиста. Егзодус стотина хиљада Срба, Рома и других неалбанаца био је изазван растом насиља, убистава и отмица припадника ових националних заједница на Космету.

О размерама тих злочина сведоче подаци објављени фебруара 2002. године у билтену Унмика „Фокус Косово”. Током 2000. на Космету је убијено 245, а наредне 118 особа, уз 495 покушаја убиства током те две године и 514 разбојничких напада на цивиле.

Упркос томе што је на Космету у почетку било 45.000, а онда 38.000 војника Кфора и 4.500 припадника међународне полиције, од њиховог доласка до почетка 2002. године сваког другог дана било би почињено ново убиство и ново киднаповање.

Има аутора који су већ од лета 1999. године преносили тврдње официра Кфора да имају наредбу да игноришу ове злочине. Француски командант је чак прецизирао да су то „наредбе које долазе из НАТО-а, које долазе одозго”.

У серији текстова објављиваних у новембру 1999. године у лондонском „Индепенденту”, Роберт Фиск је оптужио Кфор да намерно скрива тачан број убијених Срба, те да „нису покушали да истраже ниједно њихово брутално убиство”.

Постављајући питање „да ли ово срамотно етничко чишћење и убијање Срба, које се изводи у присуству Кфора, може и даље да се објашњава као реваншизам”, лондонски лист је подсетио на ратни циљ НАТО: „Срби напоље, НАТО унутра, избеглице натраг”.

„Задатак (Срби напоље) готово је обављен”, писао је тада „Индепендент”.

И заиста, за само четири и по месеца, од 10. јуна до 30. октобра 1999. године, с Космета је протерано више од 330.000 људи.

У поменутој серији написа, „Индепендент” је навео и речи генерала Мајкла Џексона, ондашњег главнокомандујућег снага Кфора, да би у случају одвајања Црне Горе од Србије Косово „неизбежно постало независна држава”.

У разговору са Вељком Одаловићем и Гвозденом Гагићем подсећамо се и Резолуције Савета безбедности УН 1244 којом су дефинисана четири најзначајнија задатка међународних снага, наиме, одвраћање од даљих непријатељстава, демилитаризација ОВК, успостављање сигурног окружења које ће омогућити да се избеглице и расељена лица безбедно врате својим домовима и осигурање јавне безбедности.

Готово осам година посла доласка Кфора на Космет и успостављања Унмикове цивилне управе јасно је да ови задаци нису испуњени, ма колико се многи, и Марти Ахтисари, трудили да себе и друге убеде у обрнуто.

Сада смо ту где јесмо.

Слободан Кљакић

--------------------------------------------------------------------------

ПОРУКА ЧИТАОЦИМА

Чега се прво сетите када се помене бомбардовање наше земље 1999. године? Пошаљите нам, уз коментаре на овај текст, и неку своју успомену или лични доживљај из тог доба. Унапред хвала.

Политика online