Чедомир Антић "Срби морају да се боре против лоше перцепције на Западу"

rtrs.tv

"Срби морају да се боре против лоше перцепције на Западу"

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

3 minutes

Историчар Чедомир Антић је, поводом текста у се њујоршком филмском часопису "Варајети" да је филм "Дара из Јасеновца" "српска националистичка пропаганда", рекао да је очигледно да на европском Западу и у САД постоји перцепција Срба као "народа на који се може примијенити и расизам и мржња", те поручио да Срби морају против тога да се боре.

---

Филм "Дара из Јасеновца"Фото: Wikipedia

- Ако имамо опште мјесто у државама Квинте и онима које су им блиске да, ако злочин изврши неки `културан` народ као што су Њемци или Хрвати, онда је то злочин `трулих јабука`, `неких дивљака`, нациста, усташа - рекао је
Антић за ТВ Прва.

Он је додао да када, са друге стране, неки Србин изврши злочин, колико год тај појединца био проблематичан или поремећен, то недјело буде приписано свим сународницима.

Антић је истакао да Срби треба да се боре против тога.

Он је рекао да је остврње "Дара из Јасеновца" Предрага Гаге Антонијевића било потребно као први такав филм који би Срби продуцирали и да првобитно није прављен за свјетско тржиште, него за Србе да знају шта се десило у Јасеновцу.

Коментаришући то што часопис "Варајети" фаворизује филм о Сребреници, у којем су Срби приказани као злочинци, Антић је рекао да је срамотно говорити о Сребреници као Холокаусту, а тврдити да је Јасеновац само дио међусобног затирања дивљих балканских народа.

- Срамотно зато што је Сребреница била и поприште зверстава над Србима. Више хиљада Срба убијено у том региону само пре јула 1995. године - рекао је он.

Антић подсјећа и да је Сребреница била поприште великих прогона Срба у Другом свјетском рату, далеко већег него било ког другог народа, као и у Првом свјетском рату.

- Имамо такву ситуацију, то је доминантан став на Западу и против тога морамо да се боримо - поручио је Антић.

Коментаришући оцјене филмског критичара у тексту у "Варајетију" Џеја Вајсберга да је српски кандидат за Оскара "Дара из Јасеновца" "антихрватски и антикатолички, са јефиним емоцијама" на крају, историчар Предраг Марковић је за ТВ "Прва" рекао да аутора тог текста, који је Јевреј, треба питати да ли је "Шиндлерова листа" јефитни пропагандни филм.

Марковић пита - да ли то значи да Срби немају право да оплакују своје жртве у својој умјетности.

Вечерње новости пишу да је само три дана послије критике у "Варајетију" у којем је српски кандидат за Оскар "Дара из Јасеновца" означен као "српска националистичка пропаганда", исти магазин објавио листу својих пулена за златну статуету са насловом "Хоће ли босанско-херцеговачки филм `Кво вадис, Аида?` бити фаворит из сјенке?".

 

politika.rs

Инфлација, економске теорије и зановетна емпирија

Небојша Катић

5-6 minutes

---

Можда економија и није тако јадњикава наука како је то у 19. веку мислио Томас Карлајл. Може бити и да је чувени економиста Џон Галбрајт био превише самоироничан када је рекао да је академска, теоријска економија изузетно корисна … да економистима обезбеди запослење. На сличној ироничној линији могло би се рећи да је економија друштвена наука која пати од уображења да је егзактна само зато што своју голотињу скрива користећи математички инструментариј. Са финансијском кризом из 2008. године, а поготово са економским догађањима током 2020, отпао је и последњи смоквин лист заблуда о егзактности економије. Нигде се то не види тако јасно као у монетарној сфери.

Сваки економски ђак-првак је научио да прекомерно штампање новца мора довести до високе инфлације, те да је пут од штампарске пресе до раста цена кратак и да се прелази веома брзо. Тако је у теорији. Али зановетна емпирија се често и грубо шали са ученим теоријама и елегантним економским моделима. Упркос невиђеном штампању новца које је у западним државама почело још 2008. године, а у Јапану још од 2001, инфлације већ годинама нема. Финансијска тржишта се тренутно кладе да је још задуго неће ни бити. Истовремено, државе откривају да се могу задуживати много више него што их теорија учи и да за то, бар за сада, неће бити кажњене растом трошкова задуживања. Како објаснити ове „дефекте" непослушне емпирије?

Прво објашњење полази од тога да штампање новца неће довести до инфлације када су привредни капацитети недовољно искоришћени и када нема пуне запослености. Привреда има простора да на повећану тражњу стимулисану штампањем новца одговори повећаном производњом и понудом. Ово објашњење је тек скорашњи уступак емпирији. Одбацујући кејнзијанство, економски идеолози су се до јуче клели да штампање новца не подстиче ни тражњу ни економску активност, већ само раст цена.

Друго, централне банке могу штампати новац а да то штампање новца не утиче на тражњу и цене. То се дешава када пословне банке не повећавају битно своју кредитну активност и седе на резервама тог наштампаног новац. Ово је много лакше у периодима ниских камата када су трошкови „непласирања" пара релативно ниски. У таквом амбијенту ефекат штампања новца сличан је пумпању пробушене гуме.

Треће, највеће светске штампарије, оне у САД и ЕУ, могу штампати новац разливајући га по свету, размењујући шарену хартију за реална добра, задужујући наивне државе и смањујући ризик да вишак новца изазове високу домаћу инфлацију.

Четврто и можда најважније, вишак новца може завршити на оним тржишним сегментима чије цене не улазе у обрачун инфлације. На пример, раст цена некретнина не улази у обрачун инфлације. (Ефекат раста цена некретнина се може, али и не мора, одразити на пораст цена закупа који улази у обрачун инфлације.)

Још важније, када су каматне стопе ниске, када постоји огроман вишак новца у оптицају и када привреда стагнира, финансијски сектор улази у нови циклус шпекулативне хистерије. Новац се тако усмерава ка тржишту хартија од вредности чије цене расту. Ни тај раст не улази у обрачун инфлације.

Иако привреде стоје лоше, данас и очајно, иако су најразвијеније економије годинама у стању стагнације, берзански индекси ни изблиза не рефлектују ту тужну чињеницу, иако би, сходно теорији, то морао бити случај. Уместо чувеног берзанског процеса који се научно зове „откривање цена", на сцени је процес у коме централни банкари откривају да им је пре свега стало да сачувају и увећавају богатство својих пријатеља, правећи се да брину о свима нама.

Да ли све ово значи да више нема опасности од инфлације, да државе могу трошити колико им падне на памет, да централне банке могу штампати онолико новца колико то желе и каматне стопе довека држати око нуле? Да ли смо то на прагу нових економских теорија? Не. Ђаво ће, у овом или оном облику, дођи по своје. Економске границе постоје, али нису тамо где су их до јуче самоуверени експерти научно и аксиоматски цртали.

Кључно је разумети да су државе, поготово државе у развоју, деценијама оковане климавим економским теоријама снажног идеолошког и интересног набоја. Србија је, на пример, уместо да анализира стварност, своју и туђу, преписивала стране књиге, слушала стране саветнике и њихове домаће гласноговорнике. Копирајући политику развијених држава Србија је тихо убијала своју привреду и на погрешним премисама градила економску политику. А ефикасна економска политика се не гради на теорији и доктринама. Она почива пре свега на емпиријским анализама и на активној развојној политици која методом пробе и грешке тражи оптимални модел развоја.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa