Претражи овај блог

понедељак, 17. април 2023.

Zašto blizak odnos Srba na Kosovu sa državnim vrhom Srbije smeta vlastima u Prištini?

kosovo-online.com

Zašto blizak odnos Srba na Kosovu sa državnim vrhom Srbije smeta vlastima u Prištini? - Kosovo Online

8–10 minutes


Političko jedinstvo srpskog naroda na Kosovu sa zvaničnim Beogradom i posebno poverenje koje kod njih ima predsednik Srbije Aleksandar Vučić predstavljaju veliku smetnju vlastima u Prištini u realizaciji cilja daljeg obespravljivanja i progona Srba sa Kosova, ukazuju sagovornici Kosovo onlajna.

Napori srpskog rukovodstva da omogući miran i što bolji život Srbima na Kosovu ogledaju se u različitim oblastima. Na poslednjem sastanku, pre nekoliko dana u Raški, predsednik Vučić je najavio i dodatnu finansijsku pomoć vrednu 28 miliona evra.

Priština se, u međuvremenu, trudi da veze Srba sa njihovom državom pokida, iako bi, ukazuju analitičari, trebalo da bude obrnuto, jer jedna manjinska zajednica u svakom "normalnom" demokratskom društvu predstavlja most za saradnju dve strane. 

Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost ukazuje za Kosovo onlajn da je cilj Aljbina Kurtija da stvori "kosovarsku naciju" i da na taj način asimiluje sve one koji nisu Albanci i da sve Srbe koji odluče da ostanu da žive na Kosovu, pre ili kasnije primora da se utope u tu novu naciju, koja bi imala, pre svega, albanski etnički predznak.

"Naravno, tesni odnosi Srba i Beograda su glavna prepreka tom planu i zato se Kurti trudi da te veze pokida ili onemogući, što je više iz njegovog ugla to izvodljivije. On će probati da to uradi tako što će da zastraši Srbe, da pokuša da ih podeli. A, na početku i fizički onemogući komunikaciju Srba sa KiM i Beograda, gde god i kada god mu se za to ukaže prilika ", smatra Rajić.

Podseća da Albanci nikada nisu vladali severom Kosova, zbog čega sada pokušavaju da, na neki način, zastraše Srbe, pod plaštom međunarodne zajednice i uz njihovu prećutnu podršku.

Napadima na pojedince, žele da pošalju poruku svim Srbima na severu, u četiri opštine, da se ne isplati više da pružaju otpor i da, ako žele da žive na Kosovu, moraju da se povinuju tamošnjim zakonima, ili u suprotnom mogu da se isele.

"Mislim da oni sada pokušavaju da naprave pritisak na one Srbe koji se kolebaju, a kojih sigurno ima, jer je to prirodno, da ih ubede da prelome na stranu za koju Albanci navijaju, da se isele. Kurti želi da pospeši iseljavanje Srba, jer zna da se iseljavaju i Albanci, a posebno će posle vizne liberalizacije, kako bi i dalje procenat Albanaca ostao sličan, kako bi mogao da koristi kao argument pred zapadnim partnerima i uopšte svetskom javnošću da je demografski princip uslovio mogućnost da se formira većina na KiM koja ne želi da živi u Srbiji", objašnjava Rajić.

Zato su za njega dve stvari ključne – da Srbi na Kosovu ostanu jedinstveni, okupljeni oko Srpske liste i jedinstveni sa Beogradom i predsednikom Aleksandrom Vučićem.

"Moraju da imaju poverenje u rukovodstvo, da znaju imamo sreću kao narod da nas vodi najbolji srpski državnik u novijoj srpskoj istoriji i da prepuste njemu da bije geoplitičke bitke, jer to zna bolje od svih nas. Važno je da ne nasedaju na provokacije. Znam da je to lako reći iz Novog Sada ili Beograda, ali zaista je važno da ne nasedaju na provokacije, jer je to ono što Kurti želi. Njemu je cilj da izazove oružani konflikt širih razmera sa srpskim faktorima na ovom prostoru i on će probati to da učini", rekao je Rajić.

Poslanica SNS u Skupštini Srbije sa Kosova Danijela Vujičić kaže za Kosovo onlajn da Prištini smetaju veze sa Srba sa Kosova sa Beograd, zato što će srpski narod, dok je jedinstven, biti kamen spoticanja u stvaranju etnički čistog Kosova.

"Za Srbe na Kosovu i Metohiji, Srbija je jedina zemlja, a Aleksandar Vučić predsednik", rekla je Vujičić i dodala da je formiranjem Srpske liste i dolaskom Vučića na vlast, srpski narod postao složan i koherentan u odnosu na politička dešavanja i donešenje odluka o sopstvenoj budućnosti.

"U prethodnom periodu, od 1999, smo imali pokušaje kroz razne koalicije, sabrane od različitih političkih parlamentarnih stranaka. Pokazalo se da takva rešenja i ideologije, koje pre svega nisu bile jedinstvene u stavu odbrane srpskih nacionalnih interesa, nisu održive. Loš pristup kosovskom problemu iz Beograda se reflektovalo i na terenu, svako je od političkih lidera na KiM 'vukao' politički program stranke kojoj je pripadao, ali niko nije sprovodio ono zbog čega su se politički lideri u to vreme okupili. Takvo sabiranje je bilo osuđeno na propast i zato smo mnoge šanse i prilike propustili. Upravo loša koordinacija sa Beogradom je išla na ruku Prištini", podseća Vujičić.

Sada je, kaže, drugačije i to je ono što Prištini smeta:

"Državni vrh prvi put ima strateške ciljeve i jasno definisane crvene linije u rešavanju nacionalnog pitanja. Suštinski je jako važno da je danas, u ovom obliku kakvom postoji Srpska lista, najveća politička partija u Srba na KiM, jedinstvena. To je nešto što nam u ovom trenutku najviše treba. Pre svega nam je potreban mir, ali i političko jedinstvo na KiM i usaglašena politika sa Vladom Srbije i predsednikom", dodala je Vujičić.

U tom kontekstu, ističe Zajednicu srpskih opština, koja je, u ovim okolnostima, potrebna Srbima kao najrealniji oblik institucionalne zaštite nacionalnih, verskih i kulturnih interesa.

Politički analitičar Ljubomir Stanojković primećuje da čvrsta veza Srba sa Kosova sa Beogradom, Prištinu ne iritira, jer je to preblaga reč, već joj – smeta.

"U normalnim, demokratskim društvima, manjinske zajednice predstavljaju čvrst most saradnje sa njihovim matičnim zemljama. Dok mi na Kosovu imamo situaciju da se na Srbe gleda, a prema njima se i ponaša, kao da su jedan od najopasnijih remetilačkih faktora u procesu zaokruživanja njihove potpune državnosti. Zato se centralne prištinske vlasti prema Srbima sa Kosova odnose prilično negativno", objašnjava Stanojković za Kosovo onlajn.

Sa druge strane, skreće pažnju da su Albanci sa Kosova u Srbiji, i to ne samo u modernoj istoriji, nego i vekovima unazad, videli okupatora.

Tako i sada, kada postoji nova politička situacija na Kosovu - Srbija je ključni faktor zato što Kosovo sporo napreduje u mnogim oblastima, što se pogotovo oseća kada su u pitanju međunarodne integracije, primetio je Stanojković.

"Imajući sve ovo u vidu, posebno smeta što Srbi sa Kosova imaju takve odnose sa Srbijom da i dalje nju vide kao čvrstu podršku u svojoj ekonomskoj, a što da ne i fizičkoj egzistenciji, koja se manifestuje kroz različite oblike pružanja pomoći.  Opet to je glavni razlog zašto Srbi u svom političkom delovanju na Kosovu podržavaju opciju iza koje stoji Beograd. Ta opcija je dominantna i na neki način predstavlja u isto vreme i srpsko političko jedinstvo, pa samim tim centralnim vlastima u Prištini to predstavlja otežavajući faktor u njihovom funkcionisanju ", naveo je Stanojković.

Umesto što Priština previše vremena troši potvrđujući i optužujući ovakvu vezu Srba sa Kosova sa Beogradom, smatra da bi kosovske vlasti, pre svega, trebalo da preispituju svoj odnos, ponašanje i delovanje kako bi Srbima približila svoje institucije i pokazali im da one postoje i rade u njihovom interesu.

"Priština, jako pogrešno, nastoji da po svaku cenu poremeti, pa i prekine čvrstu vezu Srba sa Beogradom, najčešće stalnom kritikom i napadom na Beograd i Srbiju, preko krajnje negativne političke propagande do ekonomskog bojkota srpske robe. Takođe, stalno Srbima, na Kosovu stavljaju do znanja da su samo prištinske institucije garant njihove životne bezbednosti i opstanka kao i forsiranjem ljudskih resursa iz redova srpske nacionalnosti koji se svojom politikom suprotstavljaju Beogradu. A, opet imamo takvu situaciju da se veoma često dešavaju slučajevi takve prirode da su Srbi ugroženi od istih institucija, od fizičkog ugrožavanja do zapostavljanja u zapošljavanju u državnim i javnim ustanovama", kaže Stanojković.

Zaključuje da će, analizirajući, pogotovo aktuelnu kosovsku vlast, Srbi sa Kosova i nadalje negativno da gledaju na prištinske institucije, kao nametnute, dok će u Beograu, odnosno u Srbiji, videti svog životnog zaštitnika i svoju političku opciju.

 

Од Крима до Котора: Како је читав један „руски свет“ подизао Боку, а више га нико и не помиње

iskra.co

Од Крима до Котора: Како је читав један „руски свет" подизао Боку, а више га нико и не помиње

7–9 minutes


Од Крима до Котора: Како је читав један „руски свет" подизао Боку, а више га нико и не помиње

16.04.2023. - 19:39

 

© Фото : Спутњику уступио Леонид Кампе

Цео један „руски свет" је уништен и нико га не помиње, а живео је између два светска рата у Боки Которској. Трагове „белих Руса" који су побегли од бољшевика са обала Црног Мора, из Одесе и са Крима, пронашао је њихов потомак Леонид Кампе. Открио је да су дали немерљив допринос развоју Котора, града богате историје који је био њихова лука спаса.

Овом темом се бавило јако мало историчара. Кампе је прикупио све што је могао да нађе у државним и архиву Српске православне цркве и ове драгоцене информације преточио у књигу.

Долазак „белих Руса"

Први је у Боку упловио амерички разарач са 33 висока официра генерала Петра Врангела, а следећи је донео првих 1700 исцрпљених цивила. За мање од месец дана 1920. године је стигло више од 25 хиљада Руса.

„Највећи талас био је после евакуације Крима, тек кад су били на пучини, сазнали су где иду. То су били углавном трговачки бродови, велики прекоокеански трговачки пароброди. Руси су били смештени у товарном простору или на палубама. Дешавало се да су били у броду којим је превожен угаљ, искрцани су потпуно црни".

Власти у Котору очекивале су свега пет хиљада избеглица, стиже их много више, а са њима стиже куга, тифус, колера. Зато су прво искрцавали лекаре, а народ је мирно на бродовима чекао да прође карантин, понекад и месецима. За то време, на копну, у Ђеновићима и другим местима, подизане су бараке.

Руско благо стиже у Котор

Једрењак „Самара" који је у Боку упловио у лето 1920. Котор ставља у врх светских вести. Брод је стигао ненајављено, а за њим и специјални царски намесник. Њујорк Тајмс пише да је довезао 40 тона сребра и злата евакуисаних из Петроградске банке.

„Чим је пристао у Котор, око њега са окупио комплетан гарнизон и нико није смео да му приђе, чак ни лучке власти нису смеле да се попну на брод, да виде шта је довезено, што је цивилним властима деловало крајње безобразно. Даноноћно га је истоварала војска, товар превозила у војне магацине који су се налазили у Табачни. То место је посебно чувано", каже Кампе.

Бројна су нагађања о томе шта се тачно налазило у сандуцима, пратећи архивски материјал он је наишао на извештај о пљачки блага, стражар је пустио једну локалну породицу у магацин, заузврат је тражио део плена.

„Провала је констатована одмах, али нису могли да открију шта је опљачкано, ко је и које благо узео. После неколико месеци полиција је добила дојаву да се у тој и тој кући у Котору, у дневној соби испод дрвеног пода крију вреће са благом. Похапшена је цела породица и командир страже".
Била је то вест дана, о овом догађају писала је и београдска „Политика", а каснији текстови говоре да је „руско благо" отишло ка западној Европи.

Трагајући за информацијама које је добио од локалног свештеника Моме Кривокапића, Кампе је открио да је истим бродом стигла и друга врста блага, црквена звона. Преправљена су и постављена на звоник цркве Пресвете Богородице на православном гробљу у Шкаљарима.

Америка оптужује Србију

До 1921. у Боки је већ било 11700 избеглица, највећу помоћ пружио је амерички Црвени крст, али влада те земље за лошу организацију прихвата оптужује искључиво Србију. Буне се и Италијани који Боку сматрају својом, Французи показују лицемерје, траже да се сваки брод искрца у року од два дана, што је немогуће.

Кампе је дошао до сазнања да су Руси у неком тренутку забранили својима да купују на локалној пијаци у Котору. Бока је после Великог рата била гладна, а доживела је демографски удар. Имала је мање од 6 хиљада становника, а стигло је пет пута више људи.

„Замислите ту логистику, која није радила, а која је била потребна да снабде храном, обућом, одећом, санитетским материјалом толико људи. Локално становништво је то искористило да подиже цене, иако Руси нису дошли са великим парама, продавали су оно што су имали на себи".

Одговорне су биле и локалне власти, дан након што је у Котору званично основана Руска колонија, управа града издала је оглас којим се „забрањује искориштавање руских избеглица од стране станодаваца".

Брига краљице Марије и кнеза Павла

Власти су имале невероватно разумевање за руске избеглице, пре свега због пријатељства Србије и Русије. Руски војни инвалиди били су под патронатом кнеза Павла, својој организацији дали су његово име. Посебно нежна према инвалидима била је краљица Марија, и дошла је у Прчањ да их посети.
Говорећи о односу државе према „белим Русима", Кампе каже;

„То је једини случај у свету да је нека земља прихватила војску друге земље, пустила је на своју територију под пуним наоружањем".

Грофица кројачица

Долазак Руса подиже медицину на виши ниво, мења просветни и културни живот у Котору, они организују уметничке вечери којима присуствују сви грађани.

Грофица Јелисавета Головина, сопран, солиста је у хору Српског певачког друштва „Јединство", али упоредо и модисткиња, у њеном салону облаче се которске даме.
Хором Рисанског певачког друштва диригује Рус, као и хором српског певачког друштва „Слога" у Перасту. Инвалидски дом у Прчњу, који је посебна, веома важна тема Кампеове књиге, има свој хор.

Две православне цркве – као једна

Руска православна црква практично се ставила под покровитељство Српске, канонски је несметано деловала, било је дозвољено и примање руских свештеника у службу СПЦ.

Верници су је доживели као своју, помогли изградњу цркве Светог Саве у Тивту, дали прилоге за изградњу цркве Светог Петра у Прчњу. Изградили су и своју, капелу Светог Николаја, у саставу Инвалидског дома у Прчњу. Када је освештавана, краљ је на свечаност послао свог изасланика.

Била је то 1940. година, почетак новог пакла за „беле Русе". Након Другог светског рата руска капела је уништена, до те мере, да се не зна ни где се тачно налазила. Отац Игњатије Озеров који је „по ослобођењу" прогнан, као и сви станари Инвалидског дома, спасао је иконостас и дао га на чување српској цркви у Котору.

Где су нестали Руси из Котора

Променом система 1945. године, људи који су једном побегли од комуниста, опет су били суочени са њиховим доласком, уплашили су се, многи су бежали.

„Доста њих је крајем рата отерано у Албанију, доста их је, нажалост, и побијено. У народу је завладао страх, гледали су да извуку живе главе. Они који су остали, малтретирани су. Мој деда је, иако је био у партизанима, један и од оснивача кинематорграфије у Црној Гори, ишао је једном недељно на преваспитавање до краја проблема са Информбироом. На крају је и умро од тога, од батина", каже Леонид Кампе.

Његову књигу „Руси у Котору између два светска рата" издао је Руски научни институт.

sputnikportal.rs