Канадски адвокат Кристофер Блек: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

iskra.co

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

5–7 minutes

---

Канадски адвокат: Све је почело над Србијом, а сада су НАТО снаге отворено – фашистичке

31.03.2024. - 10:20

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Агресијом на Југославију почео је осећај некажњивости НАТО земаља за било какве последице њихових дела, и данас тамо преко Атлантика мисле да су недодирљиви, упозорава Кристофер Блек, канадски адвокат и борац за људска права.
Познат као некадашњи саветник одбране бившег југословенског председника Слободана Милошевића, овај угледни стручњак за међународно право истиче да је те 1999. НАТО први пут био директно ангажован у акту агресије. Затим је основан Хашки суд где су процесуирани само Срби и Хрвати, како каже Блек у разговору за Спутњик, на основу фабрикованих оптужби, док НАТО никад нису дирали.

"Тако је Хашки трибунал заправо дао НАТО савезу потпуни имунитет за све што је желео. А разарање Југославије је било прва фаза. То је све организовано с другим циљем, вишим и већим, а то су Русија и Кина. Дакле, тада се догодио потпуни слом међународног права. А сада видимо да су га потпуно напустили и да су успоставили поредак заснован на само својим правилима, што је заправо стари принцип Хитлера", сматра канадски адвокат.

Нема ко да суди за злочине НАТО
У Београд је Блек дошао на обележавање 25.годишњице НАТО агресије где је учествовао на две конференције посвећене свим аспектима ове акције извршене без одобрења Савета безбедности УН.
Наш саговорник са жаљењем констатује да у садашњој организацији система међународног правосуђа НАТО и његови лидери не могу бити кажњени за злочине почињене током бомбардовања Југославије. Присећа се и како је с групом адвоката својевремено покушао да подигне оптужницу против Алијансе и с тиме отишао код бившег главног тужиоца Хашког суда Луиз Арбур, али их је она игнорисала.
"Зато се никоме неће судити и не видим начина како би могли икад да одговарају, осим ако на неки други начин не буду позвани на одговорност. Не знам шта ће бити, али они сада директно нападају Русију, а прете и Кини. Можда ће се суочити са последицама на нешто силовитији начин. Али правно гледано, нема шансе да буду оптужени."

Канадски правни стручњак је песимиста и кад је реч о могућности да жртве погубног утицаја муниције са осиромашеним уранијумом бачене на Србију током НАТО агресије икад добију неку одштету – иако је заслужују, нема никог ко би им је дао. Како објашњава, ад хок трибунал – Хашки суд нема капацитет нити интегритет да то ради, а Међународни суд правде неће то да ради – он је у рукама ЕУ и Американаца. Тако да нема апсолутно никакве шансе да било ко добије компензацију од људи који су починили те злочине.
Троструке последице рада Хашког трибунала
Он негативно оцењује комплетан рад Хашког трибунала који, како истиче, није ни легитиман док су оптужнице против многих људи са овог простора, махом исфабриковане, имале за циљ да се приреди представа и изгради одређени наратив.
"Последице тога су биле троструке: прикривали су ратне злочине НАТО концентришући се на жртву; то је користило да би се наставила пропаганда против Југославије и против Срба; и то им је омогућило да некажњиво раде шта желе", каже Блек и додаје да док год се у Хагу држе затвореници Србију ће наставити да блате и демонизују.

Блека питамо и за ситуацију у родној Канади, где је пре неколико месеци парламент аплаудирао једном осведоченом нацисти само зато што је Украјинац.
„За мене и многе друге људе у Канади то је био шок зато што је то показало да су НАТО снаге постале отворено фашистичке. Потпуно су скинуле маску. Јер кад се есесовац појавио у канадском парламенту ту је био немачки амбасадор, ту је био Владимир Зеленски и сви су тапшали и клицали, без обзира којој партији припадали. Мислили су да ће им то проћи. Клицали су му зато што је убијао Русе, а он није убијао само Русе него и друге људе. То је показало да је западна цивилизација запала у исто такво варварство какво је постојало 30-их и 40-их година у време Хитлера, Мусолинија, Франка и сличних људи", упозорава адвокат.

Огорчен што је и канадска влада постала марионета Американаца, каже да је тамо у току интензивна и свакодневна пропаганда против Русије и Кине како би људи у Канади, Сједињеним Државама, Британији, подржали рат против тих земаља, што је веома опасно.
„Ово је прави рат против Русије"

Блек коментарише и терористички акт који се прошле недеље догодио у Москви када је погинуло око 140 људи, а не искључује да би сличне опасне ситуације могле да се понове.
„Мислим да сада сви схватамо да је ово прави рат. То више није прокси рат, то је директни рат који против Русије воде Сједињене Државе и банда њихових савезника. А они су немилосрдни. Користиће у томе све методе. Свет је данас суочен са ситуацијом у којој је присутан здружени напор да се уништи Русија. И они неће стати, чак ни ако Русија победи у Украјини", страхује Кристофер Блек.

Он додаје да ће се тако наставити док год се тамо на Западу не суоче с поледицама својих акција, а на крају поручује:
"Не свиђа ми се све ово али нешто мора да пробуди Запад."

Sputnik Србија

 

iskra.co

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

8–10 minutes

---

Кецмановић: Срби не дају ни Српску ни Косово а Руси СУ на путу ка делти Дунава

31.03.2024. - 10:24

Фото: Медија центар Београд

НА Бембаши, у хладну Миљацку опет скачу на главу од среће. БиХ је добила преговарачки статус са ЕУ или како се то већ зове.

„Стиже велика нафака, биће џабане и мажњавања, шатро пројекти, оптимализације, рационализације, адаптације и те ствари. Лапо ино-посредницима, лапо нама, а остало – линафо, шупљирање. Конташ?"

И Пленковић се испред ХДЗ радује јер је допринио реализацији Туђманове гласовите изјаве поводом утапања Херцег-Босне у Бошњачко-хрватску федерацију: „Хрвати су добили еуропску задаћу да цивилизирају и култивирају Бошњаке".

А Милановић касније: „Прво сафун па онда парфем".

Елем, Башчаршија сада више неће опојно мирисати на ћевапџинице и ашћинице, на мезетлуке и јемеке него на француске парфеме. Грађанска елита на зидићу крај „Парк" кафане на рубу резигнирано закључује: „Запад је напокон схватио да су муслимани прави правцати Европљани, а не исламски терористи".

Хрвати у „Херцег-Босни" нису импресионирани јер са двоструким држављанством ионако имају путовнице и домовнице и Брисел их препознаје као грађане Хрватске – чланице ЕУ.

Додик је, не баш горљиво као Вучић, такође подржавао европски пут, а ни Русија није била против. Са Мајданом и СВО све се промијенило.

Нико се и не пита зашто су се врата ЕУ изненада отшкринула за БиХ. Обично се каже да је кандидат остварио неке европске стандарде, отклонио неспоразме са сусједним државама и сл. Сарајево се, међутим, вјечито љути на Загреб, а поготово на Београд, а највише на Бањалуку и Груде. Елем, БиХ је напредовала на путу за ЕУ, а није се помирила ни сама са собом.

На терену односи ни са заграничним ни са унутрашњим комшијама никад гори. Штавише, америчке службе ономад званично предвиђају „мање етничке сукобе", што се може схватити као инсценирани повод за интервенцију илити самоиспуњавајућа прогноза.

Испада, Вашингтон опет контра Бриселу у БиХ?! А ЕУФОР (испостава НАТО у БиХ) каже да је БиХ мирна и стабилна.

Но, послије пријема Бугарске, Румуније и напретка Молдавије и Украјине, свакоме је ваљда постало јасно да нема везе да ли су испуњени било какви услови. Трудио се – не трудио, примиће те или неће, зависно од њихових тренутних политичких, безбједносних и економских интереса, док муштеријама цинично понављају: „Све зависи од вас самих".

Мијењају услове и рокове, поглавља у кластере, уводе пријем „у више брзина", постављају критеријуме које ни сами не задовољавају, лажу и варају. Упркос свему, нико, за разлику од Турске, истина послије 60 година у чекаоници, није им рекао: „Хвала лијепо, више ми нисмо заинтересовани".

Једнима су сметали као муслиманска земља у хришћанској Европи, другима што би економски, територијално и популационо угрозили примат оснивача, трећима због велике турске мањине у Њемачкој итд.

Рецимо, шиптарским сецесионистима је било речено „прво стандарди па онда статус", а онда су им признали статус, баш онда када су они дивљачки газили елементарне цивилизацијске стандарде, не би ли их ваљда статус умирио. Е, сада је проблем и њима и Бајдену, и Макрону и Шолцу што Србија неће у томе да им се придружи и добровољно се одрекне колијевке своје државности и духовности, неће да пусти низ воду Српску, неће да уведе санкције Русији, а Српска је у томе чак појачано прати.

„Шта хоће ти Срби?"- питају.

Вучић их зове пријатељима, Додик – непријатељима, а ниједан ништа не да. Ни КиМ ни РС, ни један другога.

А зашто баш сада Брисел отвара преговоре са БиХ?

– У дубокој економској и политичкој кризи, ЕУ никада није била мање привлачна преосталим, углавном балканским аспирантима, не рачунајући аутсајдере Молдавију и Украјину.

Према анкетама, евроентузијазам је у Српској, као и у Србији, у паду, а никада није ни прелазио 50 одсто. Пошто је исти тренд био забиљежен и у осталим земљама кандидатима, са референдума о приступању прешло се на скупштинско изјашњавање, а сада је довољна и само одлука владе.

Бошњачко одушевљење јача европско самопоуздање, тим више што ни „босански Срби" не одбијају. Ето има још увијек неко у Македонији, Црној Гори, па и у Србији и Српској ко вјерује у ЕУ више него она данас сама у себе.

– У Бриселу вјерују да ће корак напријед у евроинтеграцији западног Балкана ојачати све слабију позицију ЕУ у односу на САД и РФ. Да ће успјети да прекине вазалство на једној као и непријатељство на другој страни, да ће моћи аутономно да успостави партнерске односе на обје стране, војно-политичко са колективним Западом и економско (енергенти и тржиште) са Истоком.

Јер, како сада стоје ствари, приватни капитал бјежи у САД, инвестиције на брдовити Балкан.

– У ЕУ вјерују да ће ова „шаргарепа" бити ефикаснија од „штапа" све већих притисака на „мањи ентитет". Да уведе санкције Русији, да одустане од стратегије „мирног разлаза", да батали дејтонске надлежности, прихвати de facto већинско одлучивање на рачун консензуса.

Исте механизме ЕУ управо развија у властитим редовима. Мађарска је са обје ноге у колективном Западу (и ЕУ И НАТО), па изнутра може да „закера", али ако се за Орбаном поведе више актера, оба савеза ће се распасти. Зато Шолц и Макрон уводе нови модел „консензуса": „Једногласно минус 1", „сви минус 2, 3 …" итд."

Али бадава им све када Срби не дају ни Српску ни Косово и када Руси на путу ка делти Дунава стоје иза њих. Тих братских веза Срби се нису одрицали ни када је нама или њима ишло наопако.

Данас то није само ствар словенства, православља, традиције и колективне емоције, него рационалног избора. Ићи на супротну губитничку страну је „као '45 у четнике".

Досадашња игра „лаже и паралаже": они као једва чекају да се придружимо, али уз санкције Русији, независно КиМ, отпис РС, док ми као чезнемо да се придружимо, а не дамо суверенитет – можда и није била лоша због европских фондова, инвестиција, кредита, куповине времена, али пуно чланство већ не.

У ЕУ је тешко ући али још теже изаћи: сјетимо се колико је УК коштао Брегзит.

Паметније је обновити Покрет несврстаних гдје нас пробуђена Африка памти као некога и нешто, док Јемен, Чад, Нигер, под кишобраном Кине и Русије испраћају западне неоколонизаторе.

Пред БРИКС-ом се отегао ред регионалних велесеила, а пред ЕУ, прекореда, несрећници, попут Украјине и Молдавије који, кад им одшкринута врата отворе, неће ни постојати.

А шта послије радосне вијести о приступним преговорима?

Како у ЕУ да уђе земља која је и суверена, а под протекторатом, парламентарна демократија, а под диктатуром в.п., у којој се не поштује слово, него дух закона!

Али, да занемаримо „ситнице", како три стране које не могу да се сложе око државне заставе, химне, празника, да се договоре са четвртом? Ево како: сада тако, а остало „о том потом". А преговоре ће свршити једног лијепог дана или касније.

Током великог успона од ЕЕЗ до ЕУ, Брисел је нудио Београду позамашну финансијску стимулацију да СФРЈ одмах буде примљена у заједницу европских држава, али као цјелина. Словенци су глатко одбили, с образложење да неће да губе вријеме на договоре са „братским" републикама, а да ћемо у ЕУ свакако опет бити заједно: „До/виђења у Бриселу!" Можда би сада Срби требало да кажу Бошњацима: „Хајте ви тамо без Српске, а када и ми стигнемо, опет ћемо бити заједно, без вама мрског Дејтона и ентитетских граница у јединственој Европи.

Додик тим поводом: „У ЕУ неће бити границе између Српске и Србије, а БиХ ће бити фришоп". Вучић на вијест да ће Куртијево Косово бити примљено у Савјет Европе: „Онда ће Србија изаћи из Савјета Европе".

Два српска предсједника припремају васкршњи сабор Србије и Српске, а Бећиревић (Бећир, Бећо) један од три у Предсједништву БиХ тужака их код лажног в.п.

Ових дана у центру Сарајева фасаде освјетљене у бојама ЕУ, у Бањалуци у бојама руске заставе.

У БиХ, као и обично „ј… луд збуњеног", али се ипак зна на којој је ко страни свијета.

свеосрпској

 

politika.rs

Србија може покренути преговоре о миру између Русије и Украјине

Владимир Павићевић

6–8 minutes

---

Опште је мњење да, након терористичког напада прошле седмице у Москви, свету прети даља ескалација конфликта чије је жариште у Украјини. Прерастање рата у Украјини у оружани сукоб ширих размера је реална претња. Моја је теза да у најтежим околностима, које се у овом случају тичу могућности да почне трећи светски рат, увек постоји шанса да се направи искорак којим би замишљена катаклизма била замењена звезданим моментом којим би се осигурао мир међу народима и државама света.

Да би се тако нешто десило неопходно је да постоје иницијативе којима би се утицало да процеси теку ка том циљу. Циљ је, дакле, да се посвећено ради на обезбеђивању услова за покретање мировних преговора између Русије и Украјине, чији би исход требало да буде завршетак рата и договор о трајном миру. Потез који би могао назначити трасу ка миру између Русије и Украјине данас на располагању има и српска дипломатија.

Два су посебно важна елемента која Србију потенцијално чине релевантним актером у покретању најозбиљније мировне иницијативе у случају рата у Украјини.

1. Србија је кредибилан актер

Један од критеријума на основу којих се у међународним односима процењује озбиљност одређене иницијативе јесте кредибилитет њеног покретача. У темељу нечије кредибилности налази се поверење које је тај субјект завредео својим делањем у односу на поједино питање. Када је реч о рату у Украјини, извесно је да и из позиције Русије и из перспективе Украјине данас на свету не постоји држава која ужива такво поштовање и једне и друге стране у сукобу као што је то случај са Србијом.

Литијумски чвор

Непосредно по започињању рата, Србија је закључцима Савета за националну безбедност о рату у Украјини дефинисала своју позицију у односу на ово питање. Тај став подразумева да Република Србија пружа пуну и принципијелну подршку поштовању начела територијалног интегритета Украјине и да сматра погрешним кршење територијалног интегритета било које државе укључујући Украјину.

У исто време, Србија је поручила да ће се приликом разматрања потребе да се донесу рестриктивне мере или санкције против било које државе, укључујући Руску Федерацију, руководити искључиво заштитом својих виталних економских и политичких интереса и да у овом периоду њен витални политички и економски интерес није да уводи санкције било којој држави. У закључцима је назначено и то да су и Русија и Украјина за Србију увек биле пријатељске државе, а да српски народ Русе и Украјинце сматра братским народима.

По питању конфликта у Украјини Србија се издвојила као држава која је темељније од свих других дефинисала и аргументовала своју позицију. Тако дефинисаном позицијом и принципијелним делањем у складу са њом, Србија је постала једна од малобројних држава света у којој и Русија и Украјина виде искреног партнера. Управо то Србију потенцијално чини кредибилним актером у иницирању преговора који би могли да воде ка миру.

2. Србија је очувала мостове ка истоку и ка западу, као и културне везе и са Русијом и са Украјином

Војном неутралношћу Србија се поставила као субјект који жели да одржи споне са кључним партнерима и на западу и на истоку. То, на пример, подразумева повремено одржавање како руско-српских војних вежби, тако и војних вежби Србије са НАТО. У околностима рата који се дуже од две године води у Украјини, овакав положај Србије може да буде третиран као посебно важан и користан за иницирање комуникације о могућој деескалацији тешког конфликта у Украјини. Порука би најјасније могла да гласи овако – Србија није рушила мостове и сада то свима може да користи.

Осим сарадње и са истоком и са западом у војним питањима, Србија се и у односу на практична питања која се тичу живота и комуникације људи у свакодневном животу поставила као актер који одржава везе и комуникацију са свима. Добар пример је пословање компаније „Ер Србија" која све време организује редовне авионске линије ка Њујорку, али и ка Петрограду и Москви. Међународним актерима који рационално промишљају о начинима доласка до мира у Украјини и то може у симболичком смислу да буде значајна информација за осмишљавање корака којима би се ојачале иницијативе које могу да воде ка миру.

Када се свему наведеном дода и културни аспект који, уз бројне друге елементе, подразумева да становништво у Русији, Украјини и Србији доминантно чине људи православне вере, све то улогу српске дипломатије у осмишљавању иницијативе за припрему, отпочињање па и вођење мировних преговора чини потенцијално озбиљном и обећавајућом. Ове културне споне су евидентне и оне у приликама које имамо нису и не смеју бити занемарене.

Постоје и други елементи који српској дипломатији додатно отварају врата за улогу у врсти мировне иницијативе поводом рата у Украјини, али два наведена су кључна. Нема дилеме ни око тога да би иницирање овакве једне идеје подразумевало најшире консултације за бројним заинтересованим актерима који би, макар у почецима, остали ван домашаја јавности. Будући да се до циља не може стићи без кретања ка циљу, онда је веома важно да наша дипломатија не губи време, него да дела.

Србији ускоро предстоји избор нове владе, која ће према свим очекивањима радити све четири године. То је добро, јер ће извесност да ће влада трајати пуни мандат бити снажан мотив члановима владе да се у пуној мери посвете свом послу. У контексту улоге српске дипломатије у достизању мира у Украјини, нови министар спољних послова би могао да добије јасну инструкцију са најауторитативније политичке адресе у држави да је могућа улога Србије у мировној иницијативи око рата у Украјини једно од најважнијих питања којима би требало да се бави.

Две би напомене могле да буду посебно мотивишуће за новог министра и министарство спољних послова у целости како би се у пуној мери посветили овоме послу. Једно је да би замишљени почетак мировних преговора био такав успех да би се он мерио са највећим постигнућима српске дипломатије у целокупној њеној историји. А друго је идеал мира, који би значио моментални престанак трагедије која је у Украјини и Русији значила страдање стотина хиљада људи.

Доктор политичких наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa