Симулација одбране Косова у Београду

Иван НИНИЋ | 23.08.2011 | 00:22

Гранични прелази Брњак и Јариње, један печат, мрља мастила и хартија царинске деклерације на којој је исписан назив царине тзв. „Републике Косово", само за политичке лаике могу да буду изговор и параван за ескалацију насиља које се, у јулу 2011. године, одиграло на делу територије Републике Србије, под називом Косово и Метохија. Проблем треба посматрати вишедимензонално како се по ко зна који пут не би нсело на флоскуле режима у Београду, замену теза шиптарских власти у Приштини и „патку" која стиже из Брисела (ЕУ) и Вашингтона (НАТО). Суштина проблема лежи у томе да је самопрокламовани премијер тзв. Косова Хашим Тачи насилним путем покушао да успостави власт на северу српске покрајне, на коме Албанци фактички немају никакавног политичког утицаја (1). Он је то учинио из три разлога: (1) из одређених амбасада добио је сигнал за ту акцију; (2) покушао је да „инсталира" власт на целој територији тзв. „државе" Косово; и (3) приоритет му је да успостави пуну контролу и монопол увоза и промета робе на територији Косова и Метохије. Сви познаваоци лика и дела Хашима Тачија слажу се са оценом да он ни по коју цену не би угрожавао свој политичку фунцију и каријеру, да за покушај преузимања граничних прелаза Брњак и Јариње предходно није добио „међународни легитимитет".  ШТА СЕ ИЗА БРДА ВАЉА?  Сам Тачи је изјавио да је „ЕУЛЕКС" био обавештен о одлуци тзв. Владе Косова да „успостави ред и закон" на северу Косова и Метохије. Тачи каже да ЕУЛЕКС „није показао вољу да подржи акцију" (2), а са друге стране евидентно је да та иста мисије није предузела ништа да спречи акцију за коју је благовремено била обавештена. Ко је хиликоптерима превезао специјалне јединице косовске полиције РОСА на граничне прелазе Јариње и Брњак? То је учино КФОР и то исти онај КФОР који је према речима Тачијевог министар Бајрама Реџепија „био обавештен о почетку акције" (3). Дакле ЕУЛЕКС и КФОР као међународни „чувари" реда, који би по преузетим обавезама требало да буду статусно „неутрални", дали су легитимитет за насиље на северу покрајне. Њихва процена је била да ће Брњак и Јариње „пасти" брзо и лако, без отпора Срба, без икакве истрајности и борбе. Међутим ствар је измакла контроли и уместо „честитки" Хашиму Тачију, „међународни играчи" су морали на своја плећа да преузму део одговорности, али не и признање да стоје иза Тачијеве акције. Због тога и не чуди то што је шеф Мисије ЕУ Гзавије де Марњак на заједничкој конференцији за штампу са Хашимом Тачијем рекао да „ЕУЛЕКС поштује устав и законе Косова и подржава успостављање царинске контроле на целој територији Косова" (4). С друге стране шеф Међународне цивилне канцеларије на КосовуПитер Фејт, кога су поставиле земље које подржавају независност Косова, каже да Влада Косова „има пуно право да покуша да преузме целу територију"(5). Подсеђања ради тај исти Питер Фејт за преговоре Београда и Приштине рекао је да је реч о дијалогу „две независне и суверене државе" (6). Иначе, говори чињеница да Фејт на Косову и Метохији учествује у импелементацији тзв. Ахтисаријевог плана који је својевремено одбачен од стране СБ УН. Осим тзв. „међународне заједнице" ко још има користи од насиља на северном делу јужне српске покрајне? То су првенствено организоване криминалне групе, шверцери, ужа родбина и пријатељи самопрокламованог премијера Хашима Тачија, који су ситуацију искористили да успоставе трговински монопол на целој територији Косова и Метохије. На крају крајева не сме се заборавити ни „профит" који је захваљујући Тачијевом насиљу издејствовао НАТО, а то је слање додатних 700 припадника резервних борбених снага Алијансе (7).  СИМУЛАЦИЈА ПРЕГОВОРА  Како су обични људи дочекали неуспели покушај нове „Олује" шиптарских власти на северу Косова и Метохије? Несаломиви српски народ, по ко зна који пут у 19, 20. и 21. веку, показао је свој истрајност у намери да очува своја огњишта. Ни за окупатора више нема дилеме да је тајна снаге Срба у њихоховом отпору и њиховој виталности. А шта за све ово време ради режим у Београду? Режим симулира одбрану Косова и Метохије у парламенту, у медијима, у Вашингтону, на терену... Председник Србије Борис Тадић није се удостојио ни да посети свој народ, који је демократским барикадама одговорио на отимање територије, „тампон зону", оклопна возила, дуге цеви, припремљену бојеву муницију НАТО-а... На преговоре у Приштину Борис Тадић шаље шефа Преговарачког тима Србије Борка Стефановића и министра за Косово и Метохију у Влади Србије Горана Богдановића. У свог суграђанина Богдановића (8)српски живаљ у јужној покрајни нема поверење, не зато што је функционер Демократске странке, већ због чињенице да је својевремено био министар пољопривредеу Влади Косова Бајрама Реџепија. Што се тиче Стефановића (9)), он је Тадићев „кец из рукава" који је експресни политички успон доживео онда када је требало „инсталирати" неког од поверења за симулацију дијалога Београд-Приштина. Нетрпељивост званичника ЕУ и САД-а и неповерење Тадића према министру спољних послова Србије Вуку Јеремићу, ишло је на руку Стефановићу кога неспорно у будућности чека изузетно успешна дипломатска каријера. Услов је да остане флексибилан, да саопштава благо написане и строго цензурисане ставове и да успешно симулира дијалог Београда и Приштине.  РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ  Свима је постало јасно да режим Бориса Тадића нема никакву стратегију, како за краткорочно тако ни за дугорочно решавање кризе на Косову и Метохији. Тадић је од самог почетка насиља на граничним прелазима Јариње и Брњак позивао на „уздржаност", „прекид акције", „смиривање тензија" и сл. Говорио је устаљене флоскуле да је ембарго власти у Приштини на увоз робе „провокација", да Србије „неће одговарати истим мерама", да смо „опредељени за мир" и „наставак дијалога". За седницу Народне Скупштине Тадић је рекао да је „од изузетног значаја" и да она „треба да донесе смиривању ситуације", да би потом на тој седници поновио своје уобичајене предизборне и квази-државне флоскуле које јавност годинама уназад слуша. Усвајање „парчета хартије" које је Скупштина Србије назвала некаквом деклерацијом (10), која формално, а ни практично, не решава косовски проблем, остало је у сенци излагања потпредседника Владе, министра полиције и лидера СПС-а Ивице Дачића. Ако ништа друго, бар ће у стенограмима остати забележено круцијално питање које је Ивица Дачић, тог 30. јула 2011. године, јавно поставио председику Борису Тадићу. У суштини он није рекао ништа мудро или епохално, он је рекао оно што би његово бирачко тело желело да чује. Иначе, Дачић у последње време излази у јавност са срачунатим изјавама које служе као најобичније оруђе за предстојећу предизборну кампању. То је идеја од „поделе Косова", преко „разграничења Косова", до отвореног упозорења да ЕУ Србији више „не поставља нове услове". На Седници Скупштине Србије Дачић је као потпредседник Владе Србије, признао да је циљ акције шиптарских власти био „насилно освајање севера Косова уз прећутну сагласност Међународне заједнице". „Овде је председник Републике, господин Борис Тадић, нека каже свима вама, ја га позивам, шта су му обећали амерички представници и ЕУ и кад смо прихватили ЕУЛЕКСи кад је прихватана Резолуција у Генералној скупштини УН? Да ли је тада речено да неће бити промене реалности на терану", упитао је Дачић  (11)). Ова Дачићева реченица указује да је Борис Тадић са својим „пријатељима" ипак учествовао у некаквим јаловим договорима, али да су му на крају „пријатељи" окренули леђа. Чини се да се председник Тадић са ЕУ, НАТО и САД мимоишао око кључне ствари, а то је дефинисање термина „реалност на терену". Наиме, за тзв. ЕУ, НАТО и САД „реалност на терену" значи независност тзв. државе „Косово". За Србију не постоји држава Косово и „реалност на терену" представља чињеница да је северни део Косова у рукама већинског српског становништва. Проблем настане када „пријатљи", уз слање ЕУЛЕКС-а, обећају Тадићу да неће доћи до промене, али оног њиховог, а не нашег термина „реалности на терену". Такво „завртање ушију" илуструје марионетску, илузорну и аутистичну политику Бориса Тадића.  ЦЕНА „ЕВРОПСКОГ ПУТА"  Угљенисани објекти на прелазима Јариње и Брњак још се нису ни охладили, а пешчани сати је полако и сасвим извесно почео да откуцава крај симулацијама свих досадашњих „опирања" признању тзв. државе Косово од стране режима у Београду. Уз помоћ својих ментора шиптарске власти су отпочеле изградњу квази-државе коју намеравају да доврше милом или силом. За то је финансијска, логистичка и војна помоћ великодушно стизала од САД-а, ЕУ, ЕУЛЕКСА, КФОР-а, УМНИКА... па чак и од Трибунала у Хагу. Ултиматими из ЕУ да Србија ухапси и испоручи Караџића, Младића и Хаџића били су готово деценијски „услов свих услова" и спинована теза да је због ове тројке цела држава талац чувеног „европског пута". Режим Бориса Тадића је решио да отклони препреке на „европском путу" тако што је хапсио и испоручио прво српску главу Р.Караџића, затим Р.Младића, а на крају и Г.Хаџића. Режим и њихови евро-фанатици су таман „одахнули", али након свега неколико часова на наплату је дошао нови „цех" - ултиматим за одрицање од дела државне територије. Мукотрпно је и беспотребно цитирати речи готово свих европских званичника који су након хапшења Г.Хаџића дословце поручили: „Честитамо Србији, али то није крај...". Многи од њих саопштили су најболнију истину коју режим бесуспешно покушава да прикрије, а која гласи: „Нема ЕУ без признања Косова". Дакле, у контексту стицања кандидатуре за чланство Србије у Европској унији, нових притисака на Србију и предстојеће изборне кампање која ће обележити први квартал 2012. године, изнедрени су Брњак и Јариње као „пробни балон". Зашто? Зато што ће у скоријој будућности режим ће бити приморан да изабере: ЕУ или Косово. Могуће је да ово питање неће формално баш тако бити дефинисано, али ће суштински пут у ЕУ подразумевати одрицање од територије Косова и Метохије. Потписом Београда на сваки споразум са самопрокламованим властима у Приштини, прихватањем исправа и печата квази-државе, једноставно сваким гестом режима у Београду, Косово и Метохија се све више удаљава од Србије. Зашто? Зарад самоубилачке флоскуле и тезе „ЕУ нема алтернативу", без које се представља да Србима нема живота на Земљи. Срби су се већ једанпут опекли о истоветани мит о „братству и јединству" и то су платили животима и територијама. Прворазредна и национална обавеза је да опробани сеценарио предупредимо тако што ћемо на време схватити да су Јариње и Брњак нови „окидач" на путу „без алтернативе", односно на путу у националну пропаст. Уколико то не схватимо – спаса нам нема, а нема нам ни државе! Напомене:  (1) Хашим Тачи је дао налог специјалним јединицама РОСУ, које су, насилним путем, 26.7.2011. године око 8 часоваокупирале административни (гранички) прелаз Брњак и Јариње на северу КиМ са Републиком Србијом. (2)Извор: Агенција "Бета", 27.7.2011. (3) Извор: Агенција "Бета", 26.7.2011. (4)Извор: Агенција „Танјуг", 30.7.2011. (5)Извор: Агенција „Танјуг", 10.8.2011. (6)Извор: Агенција „Танјуг", 15.3.2011. (7)Извор: Агенција „Бета", 2.8.2011. (8)Горан Бодановић (ДС) члан је ДС од 200. године, председник Покрајинског одбора ДС-а за КиМ и члан Председништва ДС-а. Био је посланик на Српској листи у Скупштини Косова и министар пољопривреде у Влади Косова (2002.-2004.). У Скупштини Србије био је посланик ДС-а (2007.-2008.), а на функцију министра за КиМ у Влади Србије изабран је 7.7.2008. године. Члан је преговарачког тима Београда. (9) Борислав Стефановић (ДС) секретар је Председништва ДС-а од јуна 2011.године. Тренутно обавља спојену функцију политичког директора МСП и шефа кабинета МСП, у дијалогу Београд-Приштина има функцију шефа Преговарачког тима Београда. Од 2003. године радио је у Амбасади СЦГ, потом Србије у Вашингтону, а од маја 2007. године налази се на функцији у МСП. (10)Скупштина РС је 30. 7. 2011. године усвојила „ДекларацијуНародне скупштине Републике Србије о актуелном стању на Косову и Метохији након једностраних и насилних аката привремених институција самоуправе у Приштини". (11)Стенограм излагање Ивице Дачића на Седници Скупштине РС, 30.7.2011. године, веб сајт СПС-а (http://sps.org.rs/2011/08/04/dacic-gde-su-nase-crvene-linije/).

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/08/23/simulacia-odbrane-kosova-u-beogradu.html