Зоран Миливојевић: Освајање „линије ватре”

standard.rs

Зоран Миливојевић: Освајање „линије ватре" - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 05. април 2019. 12:04

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре", као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат

 

Бивши државни секретар САД Џон Кери обзнанио је 2015. „линију ватре", простор у Европи који чине државе: Грузија, Јерменија, Молдавија и припаднице „западног Балкана", а који као геостратешки интерес западне алијансе још није обухваћен на начин који би тај интерес налагао и задовољавао. Суштина је у геостратешкој позицији тог простора: он дели северни и јужни, већ запоседнути интересни простор Запада преко ЕУ и НАТО; представља још транзициони простор у коме је присутан пре свега јак утицај Русије, те сада већ за Запад проблематичан и наступ Кине.

Доласком председника Трампа и неких спољнополитичких промена које је он покренуо у циљу ревизије спољне политике претходних администрација, стратешки циљ освајања „линије ватре" није напуштен нити ревидиран у контексту неких резерви о улози НАТО-а које је он прокламовао својим новим спољнополитичким приступом. Напротив, добио је нову динамику у мери у којој је ривалитет САД са Русијом и Кином постао главна стратешка опција политике САД на спољном плану, а у контексту најновијих геополитичких збивања на релацији САД–Русија и посебно дилема око будућих трансатланских односа који подразумевају будућност самог НАТО-а и његове функције.

У међувремену, у циљу реализације освајања „линије ватре", као стратешког циља алијансе, НАТО је већ остварио резултат. Црна Гора је примљена у НАТО, у Северној Македонији су створене претпоставке за обележавање седамдесетогодишњице алијансе овог лета њеним пријемом, у БиХ се врши притисак да се потврди МАП… У Молдавији последњи избори овог пролећа, додуше, нису дали резултат у корист прозападних снага који би створио претпоставке сличне са случајем Северне Македоније, тако да Молдавија и питање Придњестровља остају и даље офанзивно актуелни у агенди западне алијансе.

Да су освајање „линије ватре" и руски досије посебно актуелни алијанси најбоље потврђује најновија посета генералног секретара НАТО-а господина Јенса Столтенберга Грузији и изјава да ће Грузија свакако „постати чланица НАТО-а и поред противљења Русије". То истовремено илуструје у којој је мери освајање „линије ватре" за западну алијансу важно управо у садашњем контексту глобалног ривалитета и наредном периоду. Пријем Грузије у НАТО значио би бар три важне ствари које могу у најмању руку да продубе постојеће хладноратовске тензије са елементима претњи сукобом две стране: прво, излазак НАТО-а директно на границу са Русијом, генерално и посебно у осетљивом геостратешком простору Кавказа; друго питање територијалног интегритета Грузије, који је споран (Абхазија и Јужна Осетија), и пријема земље у организацију са таквим статусом; треће, да ли би НАТО Грузију, као чланицу, „бранио" и како, у смислу члана 5 уговора, од спољне интервенције, „агресије" и сл. поводом отцепљених покрајина Абхазије и Јуже Осетије?

Шта нам освајање „линије ватре" посебно показује? Најпре да су садржај и динамика овог процеса потврда мултиполарности на глобалном нивоу и супротстављених интереса главних сила САД, Русије и Кине и да су актуелни и на нашим просторима. А онда, да смо суочени у одређеној мери и са новом функцијом и улогом НАТО-а. ЕУ је у кризи и без акционе способности да стратегијом суштинског утицаја и политиком проширења обухвати „линију ватре", као још увек транзиционог простора, а у функцији глобалних западних интереса и саме алијансе. Стога, НАТО сада још значајније остаје у функцији инструмента освајања интересног простора Запада, какву је иначе и имао према Истоку Европе у периоду после пада Берлинског зида, распада СССР-а и нестанка Варшавског уговора.

Из свих напред наведених разлога и геостратешких циљева трансатлантске алијансе на челу са САД, НАТО добија и додатну улогу, не само као инструмент за остваривање циљева запоседањем простора, већ и као инструмент за очување запоседнутог због свог војно-политичког карактера и механизама које има преко уговорних и „обичајних" права и обавеза држава чланица на плану политика одбрана и безбедности. То у одређеној мери илуструје и најновија динамика у јачању војних ефектива НАТО-а на простору Европе, а у контексту актуелног преиспитивања трансатланских односа.

За Србију је посебно важно све што је везано са „линијом ватре" на којој се и сама налази, јер је евидентно да она, „линија ватре", остаје актуелан стратешки циљ западне алијансе, са додатном актуелношћу и израженом динамиком реализације. У којој мери изнето стоји најбоље потврђује све што се у последње време догађа око расплета са КиМ и улоге алијансе у томе.

Дипломата у пензији

Извор Политика, 04. април 2019.

 

in4s.net

Момир Булатовић из прве руке: Руски батаљон запосјео аеродром у Приштини

5-6 minutes

---

Руски батаљон из састава мировних снага УН у Босни и Херцеговини, запосједањем приштинског аеродрома по окончању НАТО агресије на СРЈ, доказао је да је Русија увијек глобална сила, чак и када је тренутно била урушена економски и политички.

Филм „Балканска међа" пуни биоскопске сале у Русији, Србији и државама нашег региона. Захваљујући продуцентском приступу који наликује на холивудски, као и снажној дистрибуцији, реално је очекивати да ће га погледати рекордан број гледалаца. Нарочито оних који су тек били рођени у времену када се одиграо стварни повод који тај руски филм, у режији Андреја Волгина, приказује кроз слободну умјетничку визију.

У тој ратној драми унутар ауторове слободе, ипак, постоје несумњиве историјске чињенице.

Чињеница је да је моторизовани батаљон руске армије запосјео аеродром Слатину у Приштини и да је то дубоко повриједило НАТО команду. НАТО је бомбардовао СР Југославију, убијао цивиле, разарао инфраструктуру, тровао земљу, воду и храну… али и доживио коначно понижење у сусрету са јединицама Војске Југославије, које су, непоражене и у беспрекорном војничком поретку, напуштале јужну српску покрајину, препуштајући старање о безбједности становништва Уједињенима нацијама, на основу Резолуције 1244, једногласно донијете у Савјету безбједности.

Наредне историјске чињенице су у томе да су припадници НАТО бездушне убице, да су вође тзв. „ослободилачке војске Косова" терористи и киднапери, да Срби воле Русе и да су пред њихова возила свуда, не само у Приштини, бацали цвијеће, као и да Руси воле Србе и помажу им у свакој прилици…

Чињенице сасвим довољне да тај филм погледа свако ко са пијететом обиљежава и ову, двадесету по реду, годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију.

Али, независно од филма, заинтересованој јавности још није коначно јасно како је и због чега дошло до догађаја због кога, кажу, умало није избио Трећи свјетски рат.

Присјећајући се тог времена чујемо да су ондашњи дописници западних медија у паници гледали оклопне транспортере са руском тробојком, питајући се да ли да бјеже или да извјештавају.

Главнокомандујући НАТО снага, амерички генерал Весли Кларк, сазнавши да су Руси на аеродрому Слатини, наредио је свом потчињеном, британском генералу Мајклу Џексону да пуца и отјера их, на шта је овај узвратио: „Нисам луд да изазовем Трећи свјетски рат".

Тим поводом бројни експерти су размјенили аргументе о томе ко је наредио ту руску војну акцију и какав је био њен политички и војни значај.

Слиједи подсјећање из прве руке.

Наредбу за покрет руског батаљона је донио онај који то једино може — руски државни и војни врх. Учињено је то на изричиту молбу Слободана Милошевића, предсједника СРЈ.

Руском батаљону је пружена сва могућа логистичка подршка. Полиција је чистила пут пред њима, гориво су танковали на успутним пумпама (бесплатно), а народ их је частио храном и пићем.

Војска Југославије је дала пуне гаранције да ће бити раме уз раме са руском јединицом. Наиме, она је усљед своје малобројности и брзине и дужине покрета, била рањива у тренутку преузимања аеродрома. Како су биле очекиване непромишљене реакције НАТО јастребова, у случају да јој је запријетила реална опасност, Војска Југославије би наставила да ратује против НАТО-а и заштитила би руски батаљон.

Тај потез је имао несумњиви политички значај, али мора се нагласити и његов огромни војнички утицај. Гријеше они аналитичари који истичу да је то било без посебног војног значаја, јер је, управо са војничке тачке гледишта, та одлука била донесена и успјешно спроведена. Да руски батаљон није запосјео аеродром, НАТО би транспортном авијацијом одмах пребацио своје механизоване оклопне снаге и угрозио повлачење јединица Војске Југославије са Косова и Метохије.

У тој чињеници лежи основни разлог за наизглед сумануту команду генерала Кларка да се пуца на Русе, јер руски батаљон је онемогућио НАТО план за уништење Војске Југославије. Војске коју НАТО није побиједио, а која га је, поновимо то милион пута, понизила као војничку силу највећу од када је свијета и вијека.

Када се Војска Југославије успјешно повукла, престала је потреба да руски војници чувају аеродром, па су били повучени као и након сваког другог успјешно обављеног војничког задатка.

Током НАТО агресије, Русија је на више начина пружала помоћ. И то не само ријечима и дипломатијом, али нека то остане тајна. Никад се не зна шта би НАТО могао убудуће наумити. Можда планира неко ново „милосрђе", па ове тајне могу бити корисне у таквој, не дај Боже, ситуацији.

Довољно је да они који професионално брину о миру и безбједности земље знају шта је било у питању. Остали нека вјерују на ријеч. То не би требало да буде тешко, барем не онима који знају да су Срби и Руси браћа по свему, па и по оружју.

Извор: Спутњик