Уводник
Љиљана Смајловић
Мучнина
Читаоцу вероватно није промакло да је „Политика" пре неколико дана на насловној страни пренела савет једног aмеричкoг спољнополитичког експерта Белој кући. Интерес Америке је да у сиријском грађанском рату не буде победника, био је изричит Едвард Лутвак. Aко Асад побеђује, наоружавајмо побуњенике. А ако побуњеници ојачају, престанимо да им помажемо.
Звучи сурово, зар не? Али је барем искрено и тачно. То управо гледамо на малим екранима. Асад је почео да добија рат и амерички председник и британски премијер му спремају „ограничену интервенцију". Кратки напад, тек толико да се мало изравна терен и изједначе противници на игралишту.
Читалац се свакако још сећа спортских метафора којом је Запад деведесетих година објашњавао своју ролу на Балкану „Тo level the playing field", али се и сећа да те изразе није пратило ништа што би имало везе са спортским духом или неким осећајем за равноправно надметање.
Већина овдашњег света прати то што се Сиријцима спрема са страшним осећањем мучнине. У то време смо мислили да се никада никоме није десило оно што се дешава нама, да такве неправде у историји није било, да смо „јединствен случај". Одонда, свако мало смо принуђени да своју трагедију изнова проживљавамо, само што нам сада све делује некако фарсично.
Сећамо се свега: и демонизације лидера и дехуманизације народа, и утростручавања жртава једне и потцењивања жртава друге стране. И лажљиве пропаганде, а још више лажног моралисања, згражавања над само неким масакрима и оног накнадног, равнодушног, и зато посебно окрутног, правдања зверстава западних фаворита у нашим грађанским ратовима. Пораз од сто пута јачег противника обично се сматра часним поразом. Али када на вас удари сто пута јачи противник и још вас уверава да сте морални кепец ви – а не он – то на неки посебан начин пече.
Нико овде није изненађен што се незаконита употреба силе 1999. године над Југославијом користи као модел за правдање напада на Сирију. Али посебну горчину изазива то што се тај „модел", који ће на ђубриште историје отићи као „Блерова доктрина", и данас у Лондону памти, и даље пропагира, као „праведни рат", рат у име виших моралних вредности.
У томе је разлика. Едвард Лутвак је разоружавајуће искрен и барем не цепти од моралне надмоћи. Од њега је данас теже поднети лицемерје либералних интервенциониста који, попут Мајкла Игнатијефа, у сиријској опозицији траже паралелу с „бошњачким Сарајлијама" и јадикују над мањком западног ентузијазма за нове „хуманитарне интервенције" широког типа. Од те моралне супериорности и Лутваков цинизам некако је пристојнији.
Љиљана Смајловић
објављено: 30.08.2013.
