Саво Штрбац: Како сам сведочио за Младића

vostok.rs

Саво Штрбац: Како сам сведочио за Младића

19.11.2015. - Унакрсна испитивања имају за циљ да од сведока направе потпуног идиота

Почетком новембра ове године обрео сам се у Хагу по трећи пут за годину и по дана. Први пут сам био у марту прошле године за време главног претреса пред МСП у спору по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, у ком предмету сам имао улогу експерта на српској страни, а други пут у октобру прошле године када сам био сведок одбране у случају Хаџић. Сада сам ишао као сведок одбране у случају Младић.

 

Овог пута сам путовао помало оптерећен сазнањима да се Хаџић одмах по завршетку мог сведочења тешко разболео с најгором могућом прогнозом, и да је половином октобра ове године у хотелу у којем ћу боравити изненада преминуо београдски вештак за судску медицину Душан Дуњић, вештак одбране у случају Младић.

Тек четвртог дана по доласку у Хаг почео сам сведочити. Почетак сведочења сведок чека у посебној соби у друштву са особом из Одељења за подршку сведоцима од које добија инструкције о понашању у судници, које су се у мом случају свеле на упозорења да на било који начин не комуницирам са оптуженим. У Младићевом случају једна сесија траје по сат времена, након чега следи пауза од 20 минута, за које време се сведок враћа у ту собу.

Као сведок одбране првог дана одговарао сам на питања Младићевог браниоца Бранка Лукића. Иако није уобичајено, испитивање је више пута прекидао председавајући судија Ори, упозоравајући и браниоца и мене да мање причамо о контексту, а више о конкретним чињеницама пошто сам и најављен као сведок о чињеницама, а не као вештак. Стојички смо поднели сва упозорења и завршили пре истека унапред одобреног времена. Оптужени је повремено коментарисао моје одговоре углавном добацујући "тачно" или климајући главом.

У трећој сесији првог дана тужилац почиње унакрсно испитивање. Тужилац је извјесни Амир Зец, Бошњак из БиХ. Испитује ме на енглеском, јер тужиоци, како ми рекоше, морају да говоре на једном од два службена језика.

Иначе, унакрсна испитивања пред овим судом имају за циљ да од сведока направе потпуног идиота. Примера ради, уместо да ме пита о мојим ставовима о уједињењу РСК и РС, тужилац на екран стави неки мој интервју дат у току рата некој страној агенцији, те из њега прочита пола реченице и постави питање "је ли тако", и ако не одговорим са "да" или "не" направи се права драма коју онда покушавају решити судије. У једној таквој ситуацији умеша се и судија Молото и подучава ме како на једноставно питање треба да дам и једноставан одговор и наведе три могућа одговора. А кад му ја кажем да не волим када ми се сугеришу одговори, он одговара да ни он не воли када му се сугерише како питања да поставља. А кад је поново инсистирао да на неко једноставно питање једноставно и одговорим, одговорио сам да је један мој професор говорио да се не пада на питањима, већ на одговорима.

Молото ме више није питао, а председавајући Ори је закључио да ја преко мог професора заправо упућујем критику судији Молотоу, што је ионако било очигледно. Ваљда је то понукало председавајућег судију да ми натукне да расправу води он и његово веће, а не ја.

 

Или, тужилац ми предочи једну наредбу коју је потписао Младић као комадант Книнског корпуса и пита ме видите ли да је у тачки 1. наређен напад на Шибеник, Задар, Дрниш, Сињ, Врлику... а ја кажем видим да то пише, као што видим да у наставку пише да се то ради због деблокаде касарни ЈНА, а судија Ори интервенише и каже - одговорите на питање тужиоца, а на овај други део ћете одговорити када вас буде питао бранилац. Заиста глупо. А што ако ме бранилац не пита, мислим у себи и са сетом се присећам правила кривичног поступка по којем сам водио расправе док сам био судија и питам се зашто смо наше добро и миленијумима старо континентално право подредили "приглупом" англосаксонском.

На крају другог дана сведочења поново ме испитивао бранилац Лукић и поново смо буљили у исте документе и њему сам одговарао на онај други део реченице. Једно од последњих питања браниоца је било да ли знам ко је био председник Председништва СФРЈ 1991. Када сам изговорио име Стипе Месић, Младић је поприлочно гласно добацио "усташа".

Био сам задовољан својим сведочењем, понајпре због тога што ми је пружена шанса да изнесем нашу истину о рату у Хрватској, која се очито није уклапала у већ формирана мишљења "часних" судија, затим и због тога што верујем да ће бити од користи оптуженом у хрватском делу оптужнице и, на крају, што нисам пристао на улогу сведока идиота.

По подне ми је бранилац предао писмо исписано ћириличним краснописом на пуних осам страница са датумом 10. и 11. новембар 2015.

Писмо почиње овако:

"Помоз Бог брате Саво, на незгодном месту се данас "састасмо" у Сатрапани бр. 1 Адског суда у Хагу - који је "ударна песница" НАТО армије која се као губа шири по свету, про Балкана, тамани и гута Србе и наш народ!"

А завршава:

"Пуно сам Вам захвалан за изврсно и истинито сведочење! Хвала Вам на свему! Ваш пријатељ и саборац Ратко Младић".

Саво Штрбац, Документационо-информациони центар "Веритас",Новости

Кључне речи: Хаг, Младић, права,

Коментари (0) Додај коментар

---

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

 

 

АНТОНИЋ: „МАЗОХИЗАМ ЈЕ, ИЛИ МАКАР ШИЗОФРЕНИЈА, ОВО ШТО ПРЕМИЈЕР РАДИ ПОВОДОМ ПАРИЗА“

fakti.org

АНТОНИЋ: Вучић влада апсолутистички, а још се додворава колонизаторима

20.11.2015

 

„МАЗОХИЗАМ ЈЕ, ИЛИ МАКАР ШИЗОФРЕНИЈА, ОВО ШТО ПРЕМИЈЕР РАДИ ПОВОДОМ ПАРИЗА"

 

      Волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи - да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!

      С којим је правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности" са земљом - не са жртвама - већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији?

      С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише" са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?

      Нажалост, Вучић готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе" показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда". Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ

 

Пише: Слободан АНТОНИЋ, Фонд Стратешке културе           

 

        „ММФ би нам дозволио да више повећамо плате и пензије него што сам мислио, али ја то нећу. Ето, нећу!", рекао је премијер.

        Десетак дана доцније тај исти човек је објавио одлуку да се Сребреници додели пет милиона евра. Упитан да ли се тиме Србија одрекла неког пројекта, Вучић је одговорио да „Србија много штеди и, поред плана да три године нема повећања плата и пензија, данас имамо драстична повећања плата и пензија".

        Међутим, то „драстично" повећање плата и пензија, како је баш премијер објавио, било је: 4% у просвети, 3% у здравству 2% у војсци и полицији и 1% за пензионере. Стварно драстично!

        Такође, просветари, који су због смањења плата у овој години имали 60.000 мање на годишњем нивоу, добили су једнократну помоћ од 7.000 динара, а премијер је рекао „да та помоћ није мала и да мисли да су они (просветари) радосни због тога".

        Просветари, међутим, уопште нису због тога били „радосни", јер су имали потписан споразум с владом да ће, у замену за прекид штрајка (најдужег међу просветарима код нас), од владе добити 40.000 динара помоћи. Иако су, очигледно, били изиграни, премијер је ипак био уверен да ће они бити „радосни".

        У парламенту пак на критике опозиције, Вучић је одговорио да то њега не погађа јер „народ види ко и колико ради, ко ради десет, дванаест сати, а ко су лезилебовићи који не раде ништа и само гледају шта ће да кажу против своје државе". Када је опозициони посланик Јанко Веселиновић протестовао што је премијер назвао посланике лезилебовићима, председница Скупштине, Маја Гојковић, искључила му је микрофон, а премијер је то поздравио речима: „Никоме нећу да дозволим да дезавуише нечији тежак рад и нечије успехе!".

        Када је, такође, опозициона посланица Александра Јерков подсетила да је договор с просветарима био помоћ од 40.000, а не од 7.000, напредњачки посланик Владимир Ђукановић је, додворавајући се премијеру, замерио што и њој није искључен микрофон, јер је „ово вређање народа лажном бригом за просветне раднике". Проблем је, наравно, био у томе што је опозиција питала зашто оних пет милиона поклоњених Сребреници није дато просветарима, чиме би њихово повећање било макар 10.000. Но, управо то је оно што се није смело чути по Србији.

        Када од ових слика склопимо мозаик, видећемо да уместо парламентарне демократије добијамо приказ личног режима, готово апсолутизма, у коме Његово „ја хоћу" или „ја не дам" постаје јаче од свих закона, правила и договора између цивилизованих (уљудних, пристојних) људи.

        Слично је било и након масакра у Паризу. „У знак жалости и солидарности са Француском у Србији ће, по налогу премијера Александра Вучића у наредна три дана на свим државним институцијама заставе бити спуштене на пола копља", објавила је штампа. „По налогу премијера Александра Вучића три дана солидарности са Француском"?

        Као каква колонија, Србија је, по одлуци премијера, спустила своје државне заставе на пола копља три дана због „метрополе" која је Србију пре 16 година бомбардовала, а која је само пре недељу дана извела терористички напад на српску и хришћанску цивилизацију, гласавши да наша културна добра буду предата на милост и немилост исламистичкој и терористичкој „држави Косово".

        Поштовање свакој жртви, сваком човеку пострадалом у париском масакру! Али, волео бих да видим да је Србија гласала да Нотр Дам буде одузет Француској и дат на старање Исламској држави; па да је, у Србији ИД побила сто људи; да ли би, можда, Французи обојили свој парламент у црвено-плаво-бело? Да ли би, можда, у Паризу спустили триколоре на пола копља? И то не три дана, већ три минута?!

Грделичка клисура 1999.

        С којим је, уопште, правом премијер одредио тродневну државну жалост као знак „солидарности" са земљом - не са жртвама - већ са земљом која је саучесник бомбардовања воза у Грделичкој клисури, која је саучесник гађања нишке пијаце и београдских породилишта, и која је саучесник хладнокрвног убиства 88 деце у Србији? С којим је, такође, правом премијер натерао Србију да се три дана „солидарише" са земљом која је, колико јуче, гласала да се Дечани, Пећка патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка и које још све не светиње, поклоне исламским терористима с Косова?

        Да ли Србија, само зато што се то свиђа нашем премијеру, мора да буде „солидарна" са државом која је косовског губернатора Бернара Кушнера наградила местом министра иностраних дела, и то управо оног човека под чијом се управом догодио егзодус 200.000 косовских Срба и, што је још срамније, човека који је на питање новинара о трговини органима у случају „жута кућа", одговорио: „Да ли сте болесни? Шта је то жута кућа?".

        Наравно да се морају жалити жртве тероризма у Паризу! Али, за све оне Србе чије памћење не допире само до јуче поподне, убијени Парижани су једно, а држава Фрацуска је, ипак, нешто сасвим друго. Пошто спадам у оне који ипак имају памћење нешто боље него код кокошке, не могу да заборавим не само експлозије које су ми развалиле врата од балкона после погађања оближњег РТС-а - и то, док сам успављивао двомесечног сина у наручју.

        И дегутантно ми је било да видим, као резултат премијеровог „ја хоћу", бојење српског парламента и других наших јавних зграда у француску тробојку. Јер су, не заборавимо, и француски авиони доносили смрт у ову земљу и убијали нашу децу. Зграде „српско-NATO пријатељства" и данас стоје такве - разрушене - усред Београда. Странци их обавезно фотографишу. Искрено, не могу а да не увидим готово несразмеран контраст између тих слика и плаво-бело-црвено пребојених: моста на Ади, палате Албанија и Скупштине. Ако то није мазохизам, или макар шизофренија, онда стварно не знам ништа о психо-патологији.

        И кога је, уопште, премијер питао да из српског буџета месту на граници Србије, али које Србији не припада, поклони пет милиона евра, док, истовремено, српским просветним радницима узима 60.000 динара годишње? Он, свакако, има право да из свог новчаника даје новац коме жели, као и да у својој кући маше заставом земље која је бомбардовала Београд, признала сецесију „Косова" и гласала да српске светиње преузму њихови главни рушитељи - али, нека то не ради с нашим новцем, нити у име свих нас.

        Само по себи је гротескно када у једној „демократској" земљи, која има устав, парламент и законе, њен премијер влада апсолутистички, као да је у 18. веку. Али, још је више гротескно, за сваког ко има елементарног достојанства и мрвицу патриотизма, када се тај исти премијер додворава колонизаторима.

        Нажалост, он готово да не бира тренутак у коме ће „онима горе" показати услужност и лојалност, а истовремено, не бира ни тренутак у коме ће подређенима показати „ко је овде газда". Управо то је слика балканског политичара коме је запало да у колонијалне шине утера свој јадни и распамећени народ.

        Фонд Стратешке културе