Запад је Тадићу поломио кичму, ( и новинару Филипу Радојчићу )

Посебна напомена: Звонимира Трајковића

Само два дана по штампању овог интервјуа на средњој дуплерици листа „Национал" новинар Филип Радојчић је добио отказ. Радојчић ме је лично позвао на мобилни телефон и готово плачући саопштио да је добио моменталан отказ чак и без икаквог образложења.

Одмах сам позвао главног уредника и доста бесно рекао да то стварно нема смисла. Добио сам одговор да је он погледао интервју и с обзиром да му се допао одобрио његово штампање. Још је додао: „И ја сам револтиран отпуштањем новинара Радојчића али такво је наређење стигло од власника и ја ту ништа нисам могао да урадим".

Власника листа нисам могао да добијем данима.

---

Тадић „поломио" Србију!

Кад сумирамо учинак председника Тадића од у јула 2004 године када је први пут изабран за председника Србије он је катастрофално поражавајући. Од тешке привредне ситуације, огромне незапослености, фактичког губитка Косова и Метохије, сталног условљава и понижавања Србије, потпуне неизвесности уласка у ЕУ…. Све најцрње што се Србији могло догодити – па отуда и овакав наслов.

Борис Тадић после дебакла и одлуке Међународног суда правде о Косову, чије смо мишљење преко УН ми захтевали сматрајући да ће исте оне земље које су Косово признале сада пресудити у нашу корист. Лудост или намерна „лудост"?

Тадић је у тој председничкој кампањи обећава куле и градове, обилазио редове пред страним амбасадама изјављујући да када он буде изабран за председника, да млади више неће одлазити трбухом за крухом, да ћемо одмах добити Шенген визе да путујемо као сав нормалан свет, да ћемо у ЕУ сигурно ући до 2012 године, а да је Космет чврсто у нашим рукама и да ће тако и остати. Да не набрајамо даље смучиће вам се, а мислимо да је довољно да се сами присетите шта је од ових обећања остварено, где смо данас – а шта ћемо сутра?

И поред свега тога, поред потпуно уништавајуће политике коју је као председник Србије водио нико, не поставља и не тражи његову одговорност или смењивање. Уставом Србије таква могућност постоји и крајње је време да Скупштина то питање покрене ако не мислимо да улица треба да „решава" питање неуспешног председника. Ако се убрзо не покрене озбиљна одговорност за неуспешну политику, а Тадић је ту кључна личност који је узурпирао све полуге власти, неминовно ће се десити неки нови 05. октобар – али са каквим све последицама тешко је прогнозирати.

Постоје људи који не прогнозирају, већ на бази аргумената граде своје ставове а ми их називамо аналитичарима. Тако је пре шест година наш познати аналитичар и човек који је као саветник помагао четворици наших председника Звонимир Трајковић, у изборној кампањи за председника Србије дао је листу „Национал" један опширан интервју. Наслов те дуплерице у тадашњем „Национал"-у имао је мало провокативни наслов, „Запад је Тадићу поломио кичму" али када се интервју прочита лако се схвата зашто је наслов такав. Био је то интервју којим Трајковић без увијања упозорава грађане да ће Србија са Тадићем као председником имати великих проблема и да Тадић није човек који би требао и могао успешно да води Србију. Ми смо га пронашли у нашој архиви и учинило нам се врло интересантно га са временском дистанцом од шест година објавимо. Да вам не би препричавали на шта је Трајковић све упозоравао најбоље је да вам интервју презентирамо а ви закључак донесите сами.

ИНТЕРВЈУ:  Звонимир Трајковић, политички аналитичар говори за „Национал" о новом председнику Србије

Запад је Тадићу поломио кичму

БЕОГРАД - Звонимир Трајковић, некадашњи саветник Милошевића и човек који је помагао четворици председника у интервјуу Националу анализира потезе и досадашњу политику новог председника Србије Бориса Тадића:

НАЦИОНАЛ - субота 03. јули 2004.

- После, сада већ чувеног инцидента на базену, када су покојног премијера људи извиждали а Коштуницу дочекали овацијама, Ђинђић је пронашао кривца у Тадићу. Хтео је буквално да га избаци из странке. Да би га склонио, послао га је у Америку да лобира за ДС, али Тадић је тада излобирао за себе. Он од тада постаје амерички човек.

Како се понашао Тадић после убиства премијера?
- Тадић се у ванредном стању држао по страни чекајући расплет. После смрти премијера, одмах је почела међустраначка борба за позиције. Од тога ко ће Ђинђића заменити на месту премијера, а још више ко ће преузети странку. Тадић је премијерску улогу препустио Живковићу знајући да се овај неће снаћи јер је Влада већ била у колапсу и на силазној путањи, борећи се за важнију страначку превласт. Направио је и један интересантан маневар у припремама за парламентарне изборе признајући крађу гласова у скупштини како би замаскирао много веће и крупније афере које су потресале ДС. И с обзиром на кратко памћење бирачког тела тај маневар је дао сасвим солидне резултате.

Јели тако добар маневар направио и као министар одбране.
- На тој функцији је много мање маневрисао а много озбиљније радио. Прво што је урадио као потврду привржености менторима који су га на то место прогурали за саветнике је поставио неколико официра страних држављана. Следећи потез је био да се под видом цивилне контроле ГШ (Генералштаб) Војске СЦГ одузму обавештајна и контраобавештајна служба и придодају министарству одбране. Како ће ГШ да испита и направи добру процену безбедносне ситуације без ових служби као да никога и не интересује. Управа безбедности је била при ГШ (Генералштаб) зато да би ГШ могао да има ваљане информације за доношење правилних одлука. Када обезглавите ГШ онда сте уништили главну командујућу полугу војске.

Понижења на претек На месту министра одбране Борис Тадић је Војсци и држављанима СЦГ обезбедио бројна понижења, а једно од највећих је додела највишег војног одликовања Џорџу Робертсону, приликом одласка са дужности генералног секретара НАТО-а, који је бездушно бомбардовао нашу земљу и убијао наш народ, каже Трајковић

Тадић каже да је то урадио због цивилне контроле војске?
- Прича о цивилној контроли је само невешто оправдање, јер се она мора остваривати на сасвим други начин, а не да ГШ узимате информације без којих он не може да ради. Или му из министарства дозирате филтриране информације на бази којих се не може ништа планирати. То је један од највећих грешака Тадића, док је био министар војске, а не мислим да их је направљена случајно. Такву инструкцију је вероватно добио са Запада јер они тачно знају како се војска дезавуише.

Шта је још, према вама, Тадић лоше урадио као Министар одбране?

- Фактички је расформирао службу за електронско извиђање и против електронска дејства. У питању је нека врста обавештајне службе, јер се ради о служби која прати ваздухопловства суседних земаља, открива и гуши радаре. Поред тога ова служба прати и пресреће све комуникације и везе амбасада са својим матичним државама. То значи да смо потпуно отворили свој простор, јер је цела команда расформирана, а њен шеф пуковник Вујић који је НАТО-у за време бомбардовања задавао велике проблеме пребачен на „другу дужност", док су остаци те службе, односно опрема стављена на тендер. Недавно је продат авион "Јак 40" који је имао специјално инсталирану опрему за радарско ометање и радарско осматрање. Остала су нам још два хеликоптера "Ми 8" која имају сличну опрему и која су такође стављена на тендерску продају. То значи да наша држава неће имати никакву контролу у ваздушном простору а и неће имати могућност праћења веза страних амбасада. Тај луксуз себи не дозвољавају ни банана државе па ја то никако не могу карактерисати као реорганизацију Војске већ као нешто сасвим друго.

Зашто су уништене ракете „Стрела 2м"?
-„Стрела 2М " је мала противавионска ракета коју војници испаљују са рамена, и која има доста кратак домет, али зато могу да оборе хеликоптер. Ми смо уништили таквих 1.200 ракета, а да нисмо купили ни једну нову, савременију. Све је урађено под изговором да могу да падну у руке терористима. Ако идемо том логиком у руке терориста могу да падну и савременије ракете па и тенкови. Да цела ствар буде у понижавајућем тону, уништавању ових ракета присуствовао је и Амбасадор САД у Београду Мондгомери као да се ради о нуклеарним бојевим главама.

- Кад већ говоримо о понижењима које доживљавамо, треба подсетити да је Џорџу Робертсону при одласку са дужности генералног секретара НАТО-а, уручено највише војно одликовање наше земље. Ваљда зато што нас је само пре неку годину НАТО бездушно уништавао 78 дана. Додељивање овог одликовања се од јавности дуго скривало а одлука је донесена у министарству одбране. Уопште целокупно политичко деловање Тадића ја видим као крајње поданичко, да не употребио неке грубље речи, и ми ћемо се са њим наћи у великим проблемима.

- Па и цела ова кампања "хоћемо у Европу", је врло провидна демагогија, чији је једини циљ преварити бираче. Императив је био остати на власти како би се друштванце заштитило од, евидентног криминала, неугодних питања и судских истрага за оно што су радили.

Нејаким Урошем управља Солана Може ли Тадић да реши косовски проблем? - Он ништа неће значајно урадити око Косова и Метохије. Човек који је као министар одбране заступао тезу и код нас и на западу, да ми не можемо да бранимо Србе на Космету, везао је себи руке.

Па како вама изгледа Тадићева Европа?
- Ми са Тадићем, односно његовом политиком никада нећемо стићи до ЕУ. Наиме, ми према Тадићу, треба да уђемо у Европу као нација која је крива за распад Југославије и ратове који су се на овим просторима догодили. Ако уђемо као кривци бићемо увек у „магарећој клупи" ЕУ без права да штитимо своје интересе. То је врло опасна позиција за нас, и то никако не смемо да дозволимо макар никад не ушли у ЕУ. Горе је бити кривац у Европи него бити ван ње. Такође, према Тадићу, у Европу треба да уђемо с либералном економијом, што нећемо моћи да дочекамо.

До 2012 или 2016 запад ће нам нелојалном конкуренцијом потпуно уништити привреду а велике корпорације прогутати преостале ресурсе, што се већ и данас дешава. ЕУ намерава да СЦГ, Албанија и БиХ, с обзиром на нестабилности које у њима владају, у ЕУ уђу као региони, односно као Балкански регион, а не као дефинисане државе. Тадић ће то прихватити јер нити може, нити жели да се томе супростави. Како ће те се супротставити Солани кад сте ишли да га молите за подршку на изборима. Он нема намеру да инсистира на враћању суверенитета над Косметом и хармонизацији заједнице са Црном Гором како би то постала јединствена и организована држава. Осим тога појавиће се и нове регије које ће затражити да се третирају као самосталне, (Војводина, Санџак), јер је Тадићева победа углавном остварена уз помоћ њихових гласова. У политици се свака подршка плаћа, ту нема ничег бесплатно.

- Такав, регионални улазак у ЕУ је у ствари само отварање тржишта за ЕУ с губитком свих атрибута државе. Добићемо неког тутора попут Педи Ешдауна и постати класична колонија јефтине радне снаге. То је промондијалистичка Европа. То није ЕУ коју памтимо из периода када је она била ЕЗ. Европу сачињавају чврсто организоване државе које су се удружиле у заједницу првенствено из привредних разлога. Оне нису поништиле своје државе и границе. Границе су им врло пропусне, за неке ствари док су за друге јако чврсте и врло прецизно дефинисане. Да је другачије зашто би се источна и западна Немачка уједињавале, обе Немачке су могле да буду у ЕУ заједно са Пољском и новим окружењем.

Да ли је и Ђинђић тако видео Европу?
- То је Тадићева Европа, а не Ђинђићева. Зоран је, када је Европа у питању имао другачије ставове. Ово је америчко виђење Европе.

Ако Европљани знају за Тадићеве везе с Америком, зашто су га онда подржали?
- Свима у ЕУ више одговара послушник у Београду него председник са којим треба озбиљно преговарати и који ће интересе своје државе здушно штитити. Европа се плаши отварања српског питања на Балкану јер добро знају да су сва досадашња „решења" била на штету Срба. Плаше се неких нових тензија јер би морали да решавају питање Срба у Хрватској, Босни, на Космету а морали би да признају и „грешку" са бомбардовањем. Све би их то доста коштало па је најбоље подржати марионету у Београду који неће таласати и отварати ова шкакљива питања. Свет је саздан на интересима а не на симпатијама.

Шта значе добри односи Тадића са Западом? -Добри односи са западом су увек квалитет више. Политичар који има такве контакте је у значајној предности, осим ако ти контакти нису поданичког карактера. Такав политичар није способан да се пред Западом усправи и партнерски брани интересе своје земље. Њега на западу не цене и добар је само док испуњава налоге, а обично га користе за једнократну употребу.

Стиче се утисак да се Европа плаши Србије?
- Па мало је претенциозно рећи да се Европа плаши Србије. Боље речено желе да избегну проблеме. Осим тога ми нисмо баш безазлени ни као сила. Наше Војска која је са врло оскудном опремом, може се за тили час оспособити, а они су имали прилике да се и сами увере са колико се вештине та Војска одупирала НАТО агресији. Наш положај је за Европу јако значајан, посебно за Немачку која доминира ЕУ и они би желели да тај простор контролишу. Ако се Европа нечега плаши она се плаши великог рата на Балкану кога би било јако тешко контролисати. На просторима Југославије подстицану су мањи сукоби али озбиљног рата није ни било. Оно што је сасвим јавно њима највише одговара разбијени српски корпус како би спровели свој концепт балканских регија па сходно тој стратегији траже и партнера у Тадићу, јер такав приступ Николић сигурно не би прихватио.

Какве су везе Тадића с Израелом, односно јеврејским лобијем?
- Тадић је у свом лобирању у Америци отишао корак даље. Он је отишао и поклонио се и јеврејском лобију. У Израелу, када је боравио прошле године, понуди је војну сарадњу. Међутим, они за то нису баш били заинтересовани. Али, били су веома заинтересовани да Тадић наше војне обавештајне ресурсе веже за Израелске службе Аман и Мосад, како би цео регион јужне Европе лакше контролисали. Треба знати да је Мосад своје седиште за јужни део Европе, сместио у Софију што подразумева ширу регију Балкана, а ЦИА се после Милошевића из Бугарске пребацила у Србију. ДОС-ова власт је све наше ресурсе из те области свесрдно ставила у функцију потреба тих великих служби, али се Тадић посебно побринуо да и војне службе које су се дуго опирале буду „реорганизоване" у том правцу. Сваки политички потез који одудара од нормалног политичког клишеа мора се сагледати с више страна да би се знало шта се у ствари догађа.

Нејаки Урош

Може ли Тадић да реши косовски проблем?
- Он ништа неће значајно урадити око Косова и Метохије. Човек који као министар одбране заступао и код нас и на западу да ми не можемо да бранимо Србе на Космету везао је себи руке. Нама за председника не треба Нејаки Урош, већ председник који ће изнаћи могућност да Србе и Космет бране и одбране. Тадић то нити хоће нити може јер на западу нема тај ауторитет

Шта значи када председник једне државе има такве контакте са страним обавештајним службама?
- Ако мислите на Тадића он још није и званично председник државе а као министар одбране требао је да има информације о томе али директне контакте не. У свему овоме најзначајније је напоменути да кад су ваше служе у фунцији страних онда то значи катастрофу. Овај 21 век је век супер технике и служби, па кад то препустите другоме нити ви владате том земљом нити сте у било ком погледу безбедни, што и Ђинђићев пример јасно показује. Ја сам уверен да су Ђинђића а и мога друга убиства на нашим просторима плод тих служби како би се уклонио Ђинђић ради политичког заокрета, дестабилизовао Милошевићев режим,.......којим би то могао да обезбеди. Док је Тадић председник Соланина реч ће бити закон.

Како видите добре односе Тадића са Западом?
- Добри односи са западом су увек квалитет више. Политичар који има такве контакте је у значајној предности осим ако ти контакти нису поданичког карактера. Односно ако вас запад није припремао, гурао и „постављао" на одређене функције. То је потпуно другачији однос јер сте тада ви у апсолутној зависности и ја то кратко кажем политичар са сломљеном кичмом. Такав политичар није способан да се пред западом усправи и партнерски брани интересе своје земље. Њега на западу не цене и добар је само док испуњава налоге, а обично га користе за једнократну употребу. Са великим силама најбоље је одржавати уравнотежене односе. Прихватати сугестије који се не косе са нашим интересима али се добро припремити за жустру и аргументовану одбрану од притисак који нас угрожавају. Све радити само никако не давати лака обећања која се касније тешко испуњавају или много коштају.

Разговор водио: Филип Радојчић

http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2010/052.html

 

KAKO SU OTKRIVENI ARTILJERIJSKI PLANOVI ZA „OLUJU“

HRVATSKA OPTUŽUJE RUSKE OFICIRE: KAKO SU OTKRIVENI ARTILJERIJSKI PLANOVI ZA „OLUJU"

petak, 27 avgust 2010 15:18 Ivan JEGOROV

 

Ponovo su oživele vojne tajne koje su, činilo se, pouzdano sahranjene pod ruševinama bombardovanja, eksplozija i zločina u Krajini


Hrvatska je optužila ruske oficire koji su u vreme rata u toj bivšoj jugoslovenskoj republici (1991-1995) služili u misiji vojnih posmatrača UN za namerno prikrivanje ili uništavanje tajnih dokumenata iz tog vremena. Radi se o jednoj od belih mrlja u dramatičnoj istoriji Balkana – operaciji "Oluja" protiv srpskog stanovništva, koju mnogi eksperti ocenjuju kao ratni zločin. 

Nije slučajno što tužilaštvo Haškog tribunala već duže od dve godine traži od Hrvatske da dostavi dokumenta o "Oluji". Pored ostalog, i takozvane "artiljerijske dnevnike" – planove o pripremama i logistici operacije sa spiskom meta. Ti materijali mogli bi rasvetliti kako se moć artiljerijske vatre sručila na glave mirnog srpskog stanovništva. Međutim, ti su dnevnici na neobjašnjiv način nestali bez traga.

Zašto je danas Hrvatska pokrenula krivični postupak protiv dvojice bivših starijih oficira ruskog Generalštaba i jednog engleskog generala, koji su služili u misiji vojnih posmatrača UN? Pukovnika Aleksandra Černeckog, potpukovnika Viktora Tarusina i generala Pitera Viljamsa optužuju da su pre 15 godina oni tobože upali na teritoriju Srpske Krajine i ukrali"artiljerijske dnevnike". Posle toga, tvrde Hrvati, svi tragovi o dokumentima se gube. Zaključak se nameće sam po sebi: za to su krivi, naravno, Rusi.

Iza neočekivanog krivičnog dela kriju se intriga i velika politika. Hrvatsku ne puštaju u Evropsku Uniju zbog toga što njeno rukovodstvo nije voljno da sarađuje sa međunarodnim tribunalom. U Hagu će uskoro biti obnovljena saslušanja o ratnim zločinima protiv hrvatskih generala Ante Gotovine, Ivana Čermaka i Mladena Markača, koje optužuju za genocid protiv stanovništva Republike Srpska Krajina. I eto, hrvatski pravnici su smislili kontrapotez: uputili su zahtev Interpolu sa molbom da se pronađu i saslušaju bivši posmatrači UN.

Realizujući nalog Interpola, u Samari su na informativni razgovor pozvali Aleksandra Černeckog a u Moskvu je u centralnu kancelariju Interpola došao Viktor Tarusin, koji je međunarodnim policajcima dao izjavu o događajima od pre petnaest godina.

DNEVNICI U GRAHOVU Tada, u avgustu 1995. godine, hrvatske oružane snage su pod komandom generala Gotovine izvele operaciju "Oluja". Sa teritorije Srpske Krajine isterano je praktično celokupno srpsko stanovništvo: po različitim ocenama, od 150 do 250 hiljada ljudi. Porušena su i spaljena čitava sela i gradski kvartovi. Celokupno srpsko muško stanovništvo uzrasta između 16 i 60 godina proglašeno je "ratnim zločincima". Zadatak misije vojnih posmatrača bilo je i registrovanje zločina protiv mirnog stanovništva.

U septembru 1995. godine stariji vojni posmatrač UN u sektoru Jug postavio je zadatak Černeckom da ode u područje Bosanskog Grahova kako bi ustanovio koliko je grad porušen i koja se vojska nalazi oko grada. Prilikom približavanja Grahovu patrolu posmatrača zaustavila je hrvatska vojna policija, koja im je zabranila ulazak u grad. Černecki je odlučio da krene makadamskim seoskim putevima i u brdima je, zajedno sa svojim kolegom, naleteo na napušteni komandni punkt hrvatske armije, a malo podalje i na napušteni položaj artiljerijskog diviziona. Posmatrači su otkrili vojnu imovinu, skladište hrane i operativnu dokumentaciju na komandnom punktu. Bile su to mape sa oznakom "strogo pov.", shema organizacije operativne grupe, tabele sa imenima rukovodilkaca i mnogo štošta. Tamo je takođe pronađen i plan vatrene pripreme i podrške operaciji "Oluja". Ali je najvažnije bilo to što su u planove unite i tabele za izvođenje vatre. Mi navodimo te podatke kako bismo pokazali: "artiljerijski dnevnci" nisu izmišljotina Černeckog, koji je o njima govorio u Haškom tribunalu.

Prema rečima Viktora Tarusina, dokumenta, koja je otkrio pukovnik Černecki, zvanično su uključena u arhiv misije UN u Zagrebu.

Kako se seća Černecki, do početka operacije "Oluja" u regionu su praktično svakodnevno patrolirali vojni posmatrači UN i nikada se u regionu nije registrovalo prisustvo teške tehnike i naoružanja. A na mapama su Hrvati označavali nepostojeće vojne ciljeve na mestu stambenih zgrada, škola, bolnica i crkava. I upravo su te objekte zasipali artiljerijskim projektilima. Prema rečima Černeckog, on je tada zaključio da je hrvatska komanda umišljeno planirala udare po civilnom stanovništvu. O svojim zapažanjima Černecki je raportirao štabu misije i predao takođe tom štabu pronađena artiljerijska dokumenta, koja i potvrđuje tu pretpostavku.

Razumljivo je što su za nestanak dnevnika, koji osvetljavaju ratne zločine protiv srpskog stanovništva, bili zainteresovani jedino u Hrvatskoj.

"Prema mom mišljenju, tragove dokumenata treba tražiti u Zagrebu. Tamo gde su i ostaci kompjutera, koji su oduzeti humanitarnoj misiji UN januara 1996. godine", izjavio je dopisniku "RG" bivši vojni posmatrač potpukovnik Viktor Tarusin.

Prema njegovim rečima, nije tajna da je štab misije UN radio pod stalnom kontrolom specijalnih službi Hrvatske i praktično je celokupni tehnički personal, od prevodioca do čistačica, na uniformi imao epolete.

"Na primer, u mom kabinetu redovno je telefon bio u kvaru, a lokalni majstor za popravke bio je čest gost kako bi, eto, otklanjao kvar", seća se Tarusin. "A tek kakva je bila naša stalna čistačica, koja je prala podove i uklanjala papire iz korpi za otpatke! Ona je tečno govorila nemački, engleski i španski, i fenomenalno se snalazila na operativnim mapama".

Optužbe hrvatskih pravnika izazvale su nepodeljeno čuđenje i generala Pitera Vilijamsa, bivšeg zamenika šefa misije vojnih posmatača UN u Jugoslaviji.

U MEĐUVREMENU Prema informacijama očevidaca tih događaja, arhiv se duže vreme nalazio u Zagrebu, u posedu štaba vojnih posmatrača UN, pod kontrolom hrvatskog personala. Već sredinom 1996. godine u arhivi više nije bilo fajlova o sektoru Jug za period koji se odnosi na operaciju "Oluja". Te iste 1996. godine iz štaba UN u centru Zagreba ukradeno je nekoliko kompjutera iz kancelarije grupe za monitoring kršenja ljudskih prava. Ako pretpostavimo da su "artiljerijski dnevnici" zaista bili uništeni, svakako je da su ostale netaknute arhive oružanih snaga Hrvatske, gde se čuvaju planovi i drugih jedinica, koje su učestvovale u "Oluji". Doduše, njih izgleda niko ne namerava da otkriva. Hrvatska strana za sada ne zahteva izručenje ruskih oficira, ali postoje podaci da će ih, ako uđu u tu zemlju, smesta uhapsiti.


Rosijskaja gazeta, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

http://standard.rs/vesti/36-politika/5259-hrvatska-optuuje-ruske-oficire-kako-su-otkriveni-artiljerijski-planovi-za-oluju-.html

Bez strategije lobiranja za drzavne ciljeve

Bez strategije lobiranja za državne ciljeve

NIN 27.08.2010 09:38

 

Pokušaji Srbije da utiče na centre moći danas su svedeni na zvanične bezbrojne diplomatske razgovore, a poboljšanje njenog imidža u rukama je Turističke organizacije

Poslednjih meseci sve se češće uz priču o srpskim diplomatskim aktivnostima pominje reč lobiranje. Pa se tako kaže da je srpski šef diplomatije u dvonedeljnoj poseti Njujorku lobirao za rezoluciju o KiM, koju će Generalna skupština razmatrati devetog septembra. Obrazlaže se da je Vuk Jeremić lobirao tako što je imao više od 50 bilateralnih sastanaka sa predstavnicima zemalja članica UN. Istovremeno iz privremenih institucija Kosova stižu vesti da je njihovo lobiranje kod zvaničnika SAD sve intenzivnije da bi se izazvala nova priznavanja Kosova. A ono se sastoji u sve češćim sastancima sa američkim diplomatama...
Šta se u stvari smatra lobiranjem? Da li je Srbija to ikada činila na spoljnopolitičkom planu? Da li je uopšte moguće lobirati za ono što se predstavlja ključnim državnim interesom -evropske integracije i očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije? Da li kolokvijalna upotreba pojma lobiranje u diplomatiji ima veze sa njenom suštinom?
Ma koliko u suštini bio netačan, odgovor je izričit: Ne, jer je diplomatskim predstavnicima lobiranje zabranjeno. Nažalost, ispada da sve što je Srbija zaista pokušala da izlobira poslednjih deset godina nije se isplatilo onoliko koliko je koštalo.
U ovom trenutku preko naših institucija nemoguće je saznati da li Srbija angažuje firme za poboljšanje imidža zemlje u Vašingtonu, Briselu i drugim centrima moći. Najpre, zato što ne postoji zakon o lobiranju, pa time ni obaveza da novac koji se koristi u te svrhe, na unutrašnjem i spoljnom planu, bude transparentan. Ali i zato što ne postoji procedura odlučivanja, pa tako raznim slučajnim metodama odabrane firme na kraju ispadnu pogrešne. Kao što je slučaj sa firmom „Advanced Practical Solutions LLC" kojoj je Srbija, nepotvrđeno, platila milion dolara godišnje da lobira kod članova američkog Kongresa i u poslovnoj zajednici SAD, u cilju poboljšanja diplomatskih odnosa i trgovine između SAD i Srbije. Nezgoda je što je ova agencija bila glavni skupljač novca za Roda Blagojevića, guvernera Ilinoisa, optuženog za korupciju i osuđenog za laganje federalnih agenata. Firma sa takvim kredibilitetom teško će popraviti i sopstveni imidž kod kongresmena, a kamoli ugled Srbije.
Dok su naši susedi, pa čak i privremene kosovske vlasti, grabili ka Briselu i Vašingtonu, Srbiji ova američka epizoda nije bila ni prva ni jedina. Vlada Vojislava Koštunice plaćala je 60.000 dolara mesečno firmi koja ima uticaj kod republikanaca („Barbur, Grifit i Rodžers") u trenutku kada su većina kongresmena bili demokrate. Potom, 2004. godine Vlada je angažovala „Gellis" da popravi medijsku sliku Srbije, jer je ova firma već imala regionalno iskustvo radeći to isto za slovenačku vladu. Ugovor je ostao potpuno neiskorišten, jer lobistička agencija nikada nije dobijala dovoljno informacija da bi mogla da radi svoj posao. Do te mere se iz Srbije pružao otpor prema zagovaranju interesa Srbije u EU da u vreme martovskog pogroma na Kosovu, ova agencija nije uopšte kontaktirana. Iako je informacija za rad lobističkih agencija od presudnog značaja, jer je koriste kada u značaj određenog pitanja žele ubediti donosioce odluka, kada organizuju medijske akcije ili u javnosti koriste stavove takozvanih „think tank"-ova, eksperata prisutnih u medijima.
Profesorka Ana Trbović sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju kaže da je jednogodišnji ugovor sa firmom „Gellis" proizveo vesti o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU, te su o tome kolumne pisali ljudi od uticaja u EU kao što je Doris Pak. "Bilo je još posledica sofisticiranog zagovaranja. Ali delovi ugovora nisu bili ispunjeni zbog nesaradnje nove vlade i tadašnjeg premijera Koštunice, kao što je na primer obuka najviših zvaničnika Srbije o tome kako komunicirati sa medijima iz EU."
Svojevremeno je bilo pokušaja da se u Briselu osnuju kancelarije privatnim kapitalom, a u Vašingtonu je srpska dijaspora formirala kokus grupu tako što je jednom po jednom kongresmenu predočila koliko ima birača srpskog porekla, odnosno koliko birača je zainteresovano za Srbiju. U zemlji koja je smislila lobiranje kao mehanizam uticaja na kongresmene posle nekoliko korupcionaških afera, a zakon prema kome su lobističke grupe obavezne da se upišu u registar donela još 1946. godine, običaj je da etničke grupe kroz svoj izborni potencijal, posebno ako su i geografski grupisane na jednom mestu, utiču na kongresmene kroz kokus grupe poput ove srpske. Zato se kokus grupe u SAD ne računaju kao vid lobiranja, a na aktivnosti lobista, baziranih u samom Kongresu, troši se više od dve milijarde dolara godišnje. U Briselu kroz koji nezvanično dnevno prođe duplo manje (15.000) lobista nego kroz Vašington, ali, ipak dovoljno da pokaže važnost lobiranja, ne postoje takve etničke grupe, nego je lobiranje ili stvaranje uticaja na donosioce odluka u potpunosti prepušteno lobističkim agencijama koje mogu zastupati interese regiona, kompanija, nevladinih organizacija. I to, 70 odsto lobista radi za interese kompanija, 20 odsto za interese regiona, gradova i međunarodnih organizacija i tek 10 odsto za nevladine organizacije, grupe za zaštitu životne sredine, zdravstvo i sindikate. Svejedno u pretpristupnoj fazi zemlje koriste lobiste, makar zbog preglomazne briselske birokratije do koje se dopire jedino utabanim putevima lobističkih agencija. A jedini srpski predstavnik u Briselu od septembra biće grad Kragujevac koji tamo otvara kancelariju zbog lakšeg pristupa fondovima EU.
Pokušaji Srbije da utiče na centre moći danas su svedeni na zvanične bezbrojne i beskonačne diplomatske razgovore, a poboljšanje imidža Srbije u rukama je Turističke organizacije Srbije. Ana Trbović kaže da Srbija danas ne lobira za državne ciljeve, ali da pojedini političari angažuju lobiste.
„Ako se uzme šira definicija lobiranja kao javnog zagovaranja ili zastupanja stavova onda se to čini na više načina - preko agencija za odnose s javnošću i posebno angažovanih konsultanata za potrebe privlačenja turista, odnosno stranih ulagača. Nažalost, Turistička organizacija Srbije, SIEPA i pres služba Vlade još uvek ne rade dovoljno integrisano već posebno angažuju ovakve usluge, što nije najdelotvornije. Pored državnih institucija, lobiste angažuju i privrednici, pa je tako Pink angažovao jednu poznatu firmu u Vašingtonu pre nekoliko godina, Delta pojedine konsultante u Briselu, i to treba pozdraviti, kao i što veće angažovanje preduzeća kroz udruženja koja imaju evropske razmere i koja mogu da im pomognu da budu konkurentniji, da prate evropske propise i trendove. S druge strane, neka privatna lica su čak organizovala male lobi grupe u Briselu da predstavljaju srpske interese što nije najbolje rešenje, jer mora postojati jasan mandat i komunikacija sa državom da bi lobiranje za šire, državne interese imalo efekta. Šteta je da naša država sa izuzetkom jednogodišnjeg ugovora potpisanog 2003. godine nije angažovala profesionalnu firmu da joj pomogne da unapredi svoje interese u EU", kaže profesorka Trbović.
Lobiranje u fazi nakon podnošenja zahteva za kandidaturu u članstvo EU nije samo moguće nego i izuzetno važno, što potvrđuju aktivnosti naših suseda koji se prema Uniji kreću ispred i brže od Srbije (antrfile). Međutim, u onom domenu, u vezi sa kojim se lobiranje najčešće pominje, mnogi tvrde da je ono, zapravo, nemoguće. Status Kosova je nešto što se diplomatski pregovara, ali se u vezi sa tim teško lobira. Ne zato što su Albanci sa Kosova lobirali mnogo pre Srbije, nego zato što je interes Srbije protivan interesu onog centra moći na koje bi se pokušao ostvariti uticaj.
Vlasnik prve lobističke agencije u Srbiji „Lex and lobby" Vladan Vukosavljević smatra da je zabluda ovdašnje javnosti stav da su albanski lobisti u Vašingtonu postigli jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. „Lobiranje je moguće za ad hoc i drugorazredna pitanja, ne i u spoljnoj politici Amerike niti onda kada je reč o strateškim interesima SAD. Da nije tako Rusi bi angažovali lobiste da SAD odustane od podrške Gruziji, a Kina bi izlobirala povlačenje priznanja Tajvana. Lobiranje je moguće, kada je reč o spoljnoj politici, eventualno kod međunarodnih trgovinskih sporazuma, kada ne štete interesima SAD, u vezi sa preferencijama uvoza i izvoza, za interese Svetske trgovinske i drugih međunarodnih organizacija. Može se lobirati za postizanje ili ukidanje određenog stanja skretanjem pažnje donosilaca odluka. Posebno se glupo ovaj izraz koristi kada se govori o raspravi o rezoluciji o KiM pred Generalnom skupštinom UN. Članice UN već imaju obavezujuće stavove svojih zemalja," smatra Vukosavljević. Ovakav stav delimično su potvrdile poruke iz Vašingtona u kojima se kaže da je ponašanje Srbije u vezi sa rezolucijom o KiM kontraproduktivno kako u odnosima sa SAD tako sada već i u odnosima sa EU, a svaka aktivnost da se ona usvoji gubljenje je vremena. Prema Vukosavljevićevom mišljenju, Srbija nije ni mogla lobirati, jer nije imala šanse da promeni stavove po pitanju krupnih stvari kao što su jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, Dejton, Rambuje. „Što važi za SAD, važi i za spoljnu politiku EU, ali se zato i u EU može lobirati za interese regiona, privrednih komora regiona i gradova, usaglašavanje standarda", kaže Vukosavljević.
I Ana Trbović smatra da bi trenutno Srbija lobističkim aktivnostima mogla da utiče na mnogo toga u politici EU. „Od budžeta Unije do brzine kojom se ratifikuje SSP puno je prilika da se utiče, gde nije dovoljan redovan rad službi kao što je Ministarstvo spoljnih poslova."

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=55110