Bez strategije lobiranja za drzavne ciljeve

Bez strategije lobiranja za državne ciljeve

NIN 27.08.2010 09:38

 

Pokušaji Srbije da utiče na centre moći danas su svedeni na zvanične bezbrojne diplomatske razgovore, a poboljšanje njenog imidža u rukama je Turističke organizacije

Poslednjih meseci sve se češće uz priču o srpskim diplomatskim aktivnostima pominje reč lobiranje. Pa se tako kaže da je srpski šef diplomatije u dvonedeljnoj poseti Njujorku lobirao za rezoluciju o KiM, koju će Generalna skupština razmatrati devetog septembra. Obrazlaže se da je Vuk Jeremić lobirao tako što je imao više od 50 bilateralnih sastanaka sa predstavnicima zemalja članica UN. Istovremeno iz privremenih institucija Kosova stižu vesti da je njihovo lobiranje kod zvaničnika SAD sve intenzivnije da bi se izazvala nova priznavanja Kosova. A ono se sastoji u sve češćim sastancima sa američkim diplomatama...
Šta se u stvari smatra lobiranjem? Da li je Srbija to ikada činila na spoljnopolitičkom planu? Da li je uopšte moguće lobirati za ono što se predstavlja ključnim državnim interesom -evropske integracije i očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije? Da li kolokvijalna upotreba pojma lobiranje u diplomatiji ima veze sa njenom suštinom?
Ma koliko u suštini bio netačan, odgovor je izričit: Ne, jer je diplomatskim predstavnicima lobiranje zabranjeno. Nažalost, ispada da sve što je Srbija zaista pokušala da izlobira poslednjih deset godina nije se isplatilo onoliko koliko je koštalo.
U ovom trenutku preko naših institucija nemoguće je saznati da li Srbija angažuje firme za poboljšanje imidža zemlje u Vašingtonu, Briselu i drugim centrima moći. Najpre, zato što ne postoji zakon o lobiranju, pa time ni obaveza da novac koji se koristi u te svrhe, na unutrašnjem i spoljnom planu, bude transparentan. Ali i zato što ne postoji procedura odlučivanja, pa tako raznim slučajnim metodama odabrane firme na kraju ispadnu pogrešne. Kao što je slučaj sa firmom „Advanced Practical Solutions LLC" kojoj je Srbija, nepotvrđeno, platila milion dolara godišnje da lobira kod članova američkog Kongresa i u poslovnoj zajednici SAD, u cilju poboljšanja diplomatskih odnosa i trgovine između SAD i Srbije. Nezgoda je što je ova agencija bila glavni skupljač novca za Roda Blagojevića, guvernera Ilinoisa, optuženog za korupciju i osuđenog za laganje federalnih agenata. Firma sa takvim kredibilitetom teško će popraviti i sopstveni imidž kod kongresmena, a kamoli ugled Srbije.
Dok su naši susedi, pa čak i privremene kosovske vlasti, grabili ka Briselu i Vašingtonu, Srbiji ova američka epizoda nije bila ni prva ni jedina. Vlada Vojislava Koštunice plaćala je 60.000 dolara mesečno firmi koja ima uticaj kod republikanaca („Barbur, Grifit i Rodžers") u trenutku kada su većina kongresmena bili demokrate. Potom, 2004. godine Vlada je angažovala „Gellis" da popravi medijsku sliku Srbije, jer je ova firma već imala regionalno iskustvo radeći to isto za slovenačku vladu. Ugovor je ostao potpuno neiskorišten, jer lobistička agencija nikada nije dobijala dovoljno informacija da bi mogla da radi svoj posao. Do te mere se iz Srbije pružao otpor prema zagovaranju interesa Srbije u EU da u vreme martovskog pogroma na Kosovu, ova agencija nije uopšte kontaktirana. Iako je informacija za rad lobističkih agencija od presudnog značaja, jer je koriste kada u značaj određenog pitanja žele ubediti donosioce odluka, kada organizuju medijske akcije ili u javnosti koriste stavove takozvanih „think tank"-ova, eksperata prisutnih u medijima.
Profesorka Ana Trbović sa Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju kaže da je jednogodišnji ugovor sa firmom „Gellis" proizveo vesti o napretku Srbije u procesu pridruživanja EU, te su o tome kolumne pisali ljudi od uticaja u EU kao što je Doris Pak. "Bilo je još posledica sofisticiranog zagovaranja. Ali delovi ugovora nisu bili ispunjeni zbog nesaradnje nove vlade i tadašnjeg premijera Koštunice, kao što je na primer obuka najviših zvaničnika Srbije o tome kako komunicirati sa medijima iz EU."
Svojevremeno je bilo pokušaja da se u Briselu osnuju kancelarije privatnim kapitalom, a u Vašingtonu je srpska dijaspora formirala kokus grupu tako što je jednom po jednom kongresmenu predočila koliko ima birača srpskog porekla, odnosno koliko birača je zainteresovano za Srbiju. U zemlji koja je smislila lobiranje kao mehanizam uticaja na kongresmene posle nekoliko korupcionaških afera, a zakon prema kome su lobističke grupe obavezne da se upišu u registar donela još 1946. godine, običaj je da etničke grupe kroz svoj izborni potencijal, posebno ako su i geografski grupisane na jednom mestu, utiču na kongresmene kroz kokus grupe poput ove srpske. Zato se kokus grupe u SAD ne računaju kao vid lobiranja, a na aktivnosti lobista, baziranih u samom Kongresu, troši se više od dve milijarde dolara godišnje. U Briselu kroz koji nezvanično dnevno prođe duplo manje (15.000) lobista nego kroz Vašington, ali, ipak dovoljno da pokaže važnost lobiranja, ne postoje takve etničke grupe, nego je lobiranje ili stvaranje uticaja na donosioce odluka u potpunosti prepušteno lobističkim agencijama koje mogu zastupati interese regiona, kompanija, nevladinih organizacija. I to, 70 odsto lobista radi za interese kompanija, 20 odsto za interese regiona, gradova i međunarodnih organizacija i tek 10 odsto za nevladine organizacije, grupe za zaštitu životne sredine, zdravstvo i sindikate. Svejedno u pretpristupnoj fazi zemlje koriste lobiste, makar zbog preglomazne briselske birokratije do koje se dopire jedino utabanim putevima lobističkih agencija. A jedini srpski predstavnik u Briselu od septembra biće grad Kragujevac koji tamo otvara kancelariju zbog lakšeg pristupa fondovima EU.
Pokušaji Srbije da utiče na centre moći danas su svedeni na zvanične bezbrojne i beskonačne diplomatske razgovore, a poboljšanje imidža Srbije u rukama je Turističke organizacije Srbije. Ana Trbović kaže da Srbija danas ne lobira za državne ciljeve, ali da pojedini političari angažuju lobiste.
„Ako se uzme šira definicija lobiranja kao javnog zagovaranja ili zastupanja stavova onda se to čini na više načina - preko agencija za odnose s javnošću i posebno angažovanih konsultanata za potrebe privlačenja turista, odnosno stranih ulagača. Nažalost, Turistička organizacija Srbije, SIEPA i pres služba Vlade još uvek ne rade dovoljno integrisano već posebno angažuju ovakve usluge, što nije najdelotvornije. Pored državnih institucija, lobiste angažuju i privrednici, pa je tako Pink angažovao jednu poznatu firmu u Vašingtonu pre nekoliko godina, Delta pojedine konsultante u Briselu, i to treba pozdraviti, kao i što veće angažovanje preduzeća kroz udruženja koja imaju evropske razmere i koja mogu da im pomognu da budu konkurentniji, da prate evropske propise i trendove. S druge strane, neka privatna lica su čak organizovala male lobi grupe u Briselu da predstavljaju srpske interese što nije najbolje rešenje, jer mora postojati jasan mandat i komunikacija sa državom da bi lobiranje za šire, državne interese imalo efekta. Šteta je da naša država sa izuzetkom jednogodišnjeg ugovora potpisanog 2003. godine nije angažovala profesionalnu firmu da joj pomogne da unapredi svoje interese u EU", kaže profesorka Trbović.
Lobiranje u fazi nakon podnošenja zahteva za kandidaturu u članstvo EU nije samo moguće nego i izuzetno važno, što potvrđuju aktivnosti naših suseda koji se prema Uniji kreću ispred i brže od Srbije (antrfile). Međutim, u onom domenu, u vezi sa kojim se lobiranje najčešće pominje, mnogi tvrde da je ono, zapravo, nemoguće. Status Kosova je nešto što se diplomatski pregovara, ali se u vezi sa tim teško lobira. Ne zato što su Albanci sa Kosova lobirali mnogo pre Srbije, nego zato što je interes Srbije protivan interesu onog centra moći na koje bi se pokušao ostvariti uticaj.
Vlasnik prve lobističke agencije u Srbiji „Lex and lobby" Vladan Vukosavljević smatra da je zabluda ovdašnje javnosti stav da su albanski lobisti u Vašingtonu postigli jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova. „Lobiranje je moguće za ad hoc i drugorazredna pitanja, ne i u spoljnoj politici Amerike niti onda kada je reč o strateškim interesima SAD. Da nije tako Rusi bi angažovali lobiste da SAD odustane od podrške Gruziji, a Kina bi izlobirala povlačenje priznanja Tajvana. Lobiranje je moguće, kada je reč o spoljnoj politici, eventualno kod međunarodnih trgovinskih sporazuma, kada ne štete interesima SAD, u vezi sa preferencijama uvoza i izvoza, za interese Svetske trgovinske i drugih međunarodnih organizacija. Može se lobirati za postizanje ili ukidanje određenog stanja skretanjem pažnje donosilaca odluka. Posebno se glupo ovaj izraz koristi kada se govori o raspravi o rezoluciji o KiM pred Generalnom skupštinom UN. Članice UN već imaju obavezujuće stavove svojih zemalja," smatra Vukosavljević. Ovakav stav delimično su potvrdile poruke iz Vašingtona u kojima se kaže da je ponašanje Srbije u vezi sa rezolucijom o KiM kontraproduktivno kako u odnosima sa SAD tako sada već i u odnosima sa EU, a svaka aktivnost da se ona usvoji gubljenje je vremena. Prema Vukosavljevićevom mišljenju, Srbija nije ni mogla lobirati, jer nije imala šanse da promeni stavove po pitanju krupnih stvari kao što su jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, Dejton, Rambuje. „Što važi za SAD, važi i za spoljnu politiku EU, ali se zato i u EU može lobirati za interese regiona, privrednih komora regiona i gradova, usaglašavanje standarda", kaže Vukosavljević.
I Ana Trbović smatra da bi trenutno Srbija lobističkim aktivnostima mogla da utiče na mnogo toga u politici EU. „Od budžeta Unije do brzine kojom se ratifikuje SSP puno je prilika da se utiče, gde nije dovoljan redovan rad službi kao što je Ministarstvo spoljnih poslova."

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=55110