Dimitar Bechev: Uprkos dobrim vestima, Zapadni Balkan je u nevolji

Uprkos dobrim vijestima, Zapadni Balkan je u nevolji

Napredak na polju euroatlantskih integracija možda neće odvratiti glavne izazove s kojima se regija suočava.

Piše:

Dimitar Bechev

Ured Ministarstva vanjskih poslova u Skoplju upalio je plava svjetla da obilježi dan ulaska u NATOReuters/Ognen Teofilovski

Tridesetog marta se zastava Sjeverne Makedonije po prvi put vijorila ispred sjedišta NATO-a u Briselu. Ova bivša jugoslovenska republika je čekala na ovaj trenutak duže od desetljeća. Da nije susjedna Grčka uložila veto zbog diplomatske razmirice, Sjeverna Makedonija bi se pridružila Atlantskom savezu zajedno s Albanijom i Hrvatskom 2009. godine. Nakon potpisivanja sporazuma s Atinom o promjeni imena države u junu 2018. godine, Skoplje je ostvarilo značajan napredak u nastojanjima da se pridruži zapadnjačkim institucijama. Dvadesetčetvrtog marta su se ministri vanjskih poslova država članica Evropske unije složili da će dati zeleno svjetlo pregovorima o pridruživanju sa Sjevernom Makedonijom i Albanijom. Ovo je uslijedilo pet mjeseci nakon što je francuski predsjednik Emmanuel Macron uložio veto na rano glasanje Evropske unije da počne pregovore s ove dvije države.

U vrijeme kada su pandemije, populizam i ponovni uspon autoritarizma naizgled potpuno preokrenuli međunarodne poslove, Zapadni Balkan se drži ustaljene politike. Evropska integracija je jednako popularna kao što je bila u zlatno doba proširenja Evropske unije 2000-ih. Ranjive države na evropskoj periferiji, kao što su Sjeverna Makedonija i Crna Gora, koja je postala članica NATO-a 2017. gidine, i dalje cijene garant sigurnosti koji je pakt na njih proširio. Članstvo u NATO-u učvršćuje historijski osporavanu državnost Sjeverne Makedonije i sve ga etničke zajednice u ovoj državi vide pozitivno, kao i pridruživanje Evropskoj uniji. U Crnoj Gori NATO je i dalje kontroverzan, ali drži se ista logika. Članstvo čuva nezavisnost i osigurava granice.

Srbija, najveća i nedvojbeno najznačajnija država iz bivše Jugoslavije, zamjera Zapadu i neprijateljski je nastrojena prema Atlantskom savezu. Međutim, ankete pokazuju da većina građana podržava potencijalno pridruživanje Evropskoj uniji. Građani Srbije više vole Evropu od Rusije ili Kine, kao mjesto za život i rad, studiranje ili poslovanje. Pa ipak, uprkos ovim nedavnim pozitivnim događajima i kontinuiranom odobravanju euro-atlantskih integracija na Balkanu, prisutni su i razlozi za zabrinutost. Odnos između ove regije i ekskluzivnih međunarodnih klubova prema kojima lokalne države gravitiraju sve je bremenitiji. Evropska unija je sada preokupirana unutrašnjom konsolidacijom. Nakon Brexita, prioritet je izgradnja otpornosti unutar postojećih institucija.

Tenzije neizbježno potkopavaju NATO

Evropski lideri poput Macrona zalažu se za produbljivanje eurozone. Autoritarni pad u Mađarskoj i Poljskoj i populistički uspon u zapadnoj Evropi dodatno ograničavaju entuzijazam za širenjem. Kao rezultat, Evropska unija nije pretjerano voljna požurivati proširenje na Balkanu. Atlantski savez, također, ima problema. Amerikanci i Evropljani su podijeljeni zbog trgovinskih razmirica, a američki predsjednik Donald Trump kudi saveznike zbog nepoštene prednosti u odnosu na SAD. Odluka Bijele kući o zatvaranju američkih granica prema Evropljanima u ranim fazama krize u vezi korona virusa, bez prethodnog upozorenja, iznijela je na vidjelo ovaj rascjep. Nadalje, evropske države favoriziraju slojevitij pristup Kini i skeptične su spram vašingtonskog neprijateljskog stava prema Pekingu. Američko povlačenje iz iranskog nuklearnog sporazuma je slično tome, tačka razilaženja. Tenzije neizbježno potkopavaju NATO.

Zapadnjačke institucije su na Zapadnom Balkanu postale dio statusa quo. One sebe žele vidjeti kao promotore demokratije, transparentnosti i vladavine zakona, ali nisu u stanju zaustaviti korupciju. Srbija, koja prednjači na stazi pridruživanja Evropskoj uniji, od slobodne je degradirana na djelomično slobodnu od nevladine organozacije Freedom House 2019. godine. Crna Gora nikada nije vidjela transfer moći ka opoziciji. Zapadni Balkan se ugleda na mađarskog premijera Viktora Orbana prije nego na demokratske politike u sjeverozapadnoj Evropi koje dobro funkcioniraju.

Napomena o autorskim pravima

Preuzimanje dijela (maksimalno trećine) ili kompletnog teksta moguće je u skladu sa članom 14 Kodeksa za štampu i online medija Bosne i Hercegovine: "Značajna upotreba ili reprodukcija cijelog materijala zaštićenog autorskim pravima zahtijeva izričitu dozvolu nositelja autorskog prava, osim ako takva dozvola nije navedena u samom materijalu."

Ako neki drugi medij želi preuzeti dio autorskog teksta, dužan je kao izvor navesti Al Jazeeru Balkans i objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ako neki drugi medij želi preuzeti kompletan autorski tekst, to može učiniti 24 sata nakon njegove objave, uz dozvolu uredništva portala Al Jazeere Balkans, te je dužan objaviti link pod kojim je objavljen naš tekst.

Ovaj je izazov dobro shvaćen u Briselu. Evropska unija vrši pritisak da se provedu sudske reforme u Sjevernoj Makedoniji i Albaniji. Na Macronovo insistiranje, Evropska komisija je osmislila novu metodologiju proširenja, koja dozvoljava rigoroznije ispitivanje država kandidata. Ali, duboke promjene su teške i često nailaze na tvrdoglavu opoziciju i njene interese. Evropska unija, a još manje NATO, koji je u srži vojni savez, ne može popraviti države ako ne postoji lokalna inicijativa. Zapadne sile su, također, počele provoditi različite politike u ovoj regiji. Evropska unija i SAD su se nedavno sukobili na Kosovu. Na zaprepaštenje Evropljana, vladajuća koalicija u Prištini raspala se 26. marta. To se desilo nakon što je administracija Donalda Trumpa stala na stranu predsjednika Kosova Hashima Thacija protiv premijera Albina Kurtija.

Zapad više nije jedina opcija za Balkan

Bijela kuća je saglasna s idejom zamjene teritorija, koju promoviraju Thaci i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić. Članice Evropske unije i dalje su skeptične, a Kurti se oštro protivi. Njemački ambasador na Kosovu je upozorio Demokratski savez Kosova, mlađeg partnera u vladi, da ne podržava glas nepovjerenja. Demokratski savez Kosova je to svejedno napravio. Američki ambasador u Prištini je na Twitteru napisao kako je zadovoljan što će Skupština Kosova napraviti takav potez. Evropa i SAD su ranije govorili jednim glasom u bivšoj Jugoslaviji. Više ne.

Činjenica da Zapad više nije jedina opcija za Balkan došla je do izražaja kada je Kina najavila ofanzinvnu kampanju borbe protiv korona virusa. Vučić je hvalio Peking zbog podrške i izrazio žaljenje zbog evropske bešćutnosti. Kao i obično, provladini glasovi su pojačali ovu poruku. Plakati u znak zahvale "bratu Xiju" [Jinpingu] osvanuli su u Beogradu, a platio ih je Vučiću bliski tabloid. Dok Kina i Rusija nisu ni blizu Evropske unije u pogledu trgovine, investicija i finansijske pomoći ovoj regiji, oni grabe jeftine poene – sve uz pomoć balkanskih političara, koji iskorištavaju takvo vanjskopolitičko partnerstvo za svoju dobrobit.

Ali, najveći rizik s kojim se Zapadni Balkan suočava ne proizilazi iz njihove rascjepkane politike, već iz ekonomije. Remećenje koje je izazvao Covid-19 prijeti da gurne eurozonu u duboku recesiju. Domino efekat će se osjetiti akutno u regiji, koja je već blisko povezana s tržištem Evropske unije. Bečki institut za međunarodne ekonomske studije predviđa da Balkan i centralnu Evropu očekuje najgora godina od ekonomske krize 2008-09. Oporavak ove regije u 2010. godini bio je spor, bolan i nepotpun. Taj je šok pogoršao negativne tendencije, od pada u autoritarizam do jezivog odliva mozgova. Nova ekonomska kriza bi razorila zapadnjački narativ na Balkanu, umanjila demokratske aspiracije i nastavila korupciju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/uprkos-dobrim-vijestima-zapadni-balkan-je-u-nevolji

Да ли веровати Светској здравственој организацији?

iskra.co

ВИЛИЈЕМ ЕНГДАЛ: Да ли веровати Светској здравственој организацији?

10-13 minutes

---

14.04.2020. - 9:40

фото: standard.rs

Након тога, сасвим неочекивано, 11. марта, Тедрос Адханом најављује по први пут да СЗО нову болест изазвану коронавирусом, сада преименовану у COVID-19, назива „глобалном пандемијом". У том тренутку СЗО наводи да има 118 хиљада случајева у 114 земаља, са 4.291 умрлих.

ЛАЖНА ПАНДЕМИЈА Х1Н1
СЗО је одлучила да престане да користи термин пандемија због фијаска и скандала из 2009. године када је прогласила лажну глобалну пандемију Х1Н1 „свињског грипа". Разлог је показатељ ендемске корупције којој је склона СЗО. Само неколико недеља пре него што су се 2009. појавили први извештаји о мексичком детету зараженом новим Х1Н1 вирусом „свињског грипа", СЗО је на дискретан начин изменила традиционалну дефиницију пандемије. Од тог тренутка више није било потребно да одређена болест буде екстремно распрострањена у много земаља, екстремно смртоносна и опасна по здравље. Потребно је било само да буде широко распрострањена, попут сезонског грипа, да би „експерти" СЗО прогласили пандемију. Симптоми Х1Н1 су били исти као код јаче прехладе.

Када је тадашњи генерални директор СЗО, др Маргарет Чен, хитно прогласила фазу шест глобалне пандемије, то је био окидач за националне ванредне здравствене програме који су подразумевали набавке вакцина за Х1Н1, вредне више милијарди долара. На крају сезоне 2009. се испоставило да је смртност од Х1Н1 незнатна у односу на смртност од обичног сезонског грипа. Тада je председавајући Парламентарне скупштине Савета Европе био др Волфганг Водарг, специјалиста пулмолог. Он је 2009. затражио истрагу поводом конфликта интереса везаних за реакцију ЕУ на пандемију свињског грипа. Холандски парламент је такође открио да је професор Алберт Остерхаус са Универзитета Еразмус, особа која је била у центру пажње због светске пандемије свињског грипа Х1Н1 из 2009. године као кључни саветник СЗО у вези грипа, био у позицији да лично профитира од продаје вакцина наводно намњењних за Х1Н1 у износу од неколико милијарди евра.

И многи други научни експерти СЗО, који су саветовали др Маргарет Чен да прогласи пандемију, примали су новац директно или индиректно од великих компанија произвођача вакцина. укључујући ГлаксоСмитКлајн (GlaxoSmithKline – GSK), Новартис и друге главне произвођаче вакцина. Пандемија проглашена од СЗО је била лажна. Сезона 2009/2010. је имала само благо присуство сезонског грипа у односу на просечна забележена стања. Фармацеутски гиганти су инкасирали милијарде у тој превари.

Тек након скандала са лажном пандемијом из 2009. године СЗО је престала да користи шестофазну пандемију и определила се за потпуно нејасан и збуњујући израз PHIEC. Али сада су Тедрос и СЗО самовољно одлучили да поново уведу термин пандемија, истовремено признајући да још увек раде на новој дефиницији тог појма. Израз пандемија је јачи окидач страха од израза PHIEC.

СУКОБ ИНТЕРЕСА
Упркос великим скандалима из 2009/2010. који су повезивали фармацеутску индустрију са СЗО, данашња СЗО, под вођством Тедроса, није учинила готово ништа да искорени корупцију и сукоб интереса. Садашња Научно-саветодавна група експерата СЗО (Scientific Advisory Group of Experts – SAGE) је пуна чланова који примају „значајне финансијске" донације од великих произвођача вакцина, Фондације Била и Мелинде Гејтс или Велкам траста (Wellcome Trust).

У најновијем билтену СЗО, од 15 чланова, најмање осморо је пријавило директан интерес или потенцијални конфликт интереса. У готово сваком од ових осам случајева значајан финансијски фактор представљају Фондација Била и Мелинде Гејтс, Мерк и партнери (MSD), Гави, вакцинашка алијанса (вакцинашка група финансирана од стране Гејтса), BMGF глобални здравствени научно-саветоавни одбор, Фајзер, Нововакс, GSK, Новартис, Гилеад, и други водећи играчи на тржишту фармацеутских вакцина. Толико о независној научној објективности СЗО.

Чињеница да многи од чланова SAGE имају финансијске везе са Гејтс фондацијом казује много тога, премда то није изненађујуће. Данас већину финансија за СЗО не обезбеђују чланице УН, већ такозвано „јавно-приватно партнерство" у којем доминирају приватне компаније за производњу вакцина, које су део групе Бил Гејтсових спонзорских ентитета.

ајутицајнија организација са номиналном одговорношћу за глобалне здравствене и епидемијске проблеме је Светска здравствена организација Уједињених нација (СЗО) са седиштем у Женеви. Оно што малобројни људи знају су актуелни механизми њене политичке контроле, шокантни сукоби интереса, корупција и недостатак транспарентности који прожимају агенцију која би требало да буде непристрасни водич у изласку из актуелне пандемије вируса COVID-19. Текст који је пред вама садржаће само један део онога што је изашло на видело.

ОБЈАВА ПАНДЕМИЈЕ?
Тридесетог јануара је Тедрос Адханом, генерални директор СЗО, прогласио Јавноздравствено ванредно стање од међународног значаја (Public Health Emergency of International Concern – PHIEC). То је дошло само два дана након што се Тедрос у Пекингу срео са кинеским председником Сијем Ђинпингом да би разговарао о драматичном скоку тешких случајева новог коронавируса у Вухану и околини који је достигао драматичне размере.

Најављујући проглашење PHIEC, Тедрос је похвалио кинеске карантинске мере, које су иначе веома контроверзне у круговима специјалиста за јавно здравље, и које никада у модерно време нису ни покушане да се примене на читаве градове, а камоли на целе државе. У исто време, Тедрос је, занимљиво, критиковао друге земље које су намеравале да блокирају летове за Кину како би обуздале ту чудну нову болест, што је довело до оптужби да је неоправдано бранио Кину.

Прва три случаја су званично пријављена у Вухану 27. децембра 2019. године, пун месец раније. Сви случајеви су дијагностиковани као упала плућа узрокована „новом" формом САРС коронавируса. Важно је напоменути да је највеће кретање људи у години, кинеска лунарна Нова година и Пролећни фестивал, током које неких 400 милиона људи путује по земљи, било између 17. јануара и осмог фебруара. Двадесет трећег јануара, у два сата после поноћи, два дана пре званичног почетка новогодишње прославе, власти у Вухану су објавиле карантин без преседана за цео град од 11 милиона људи, који ступа на снагу у 10 сати пре подне истог дана. До тада су стотине хиљада људи, ако не и милиони, побегли из града у паници како би избегли карантин.

До тренутка када је СЗО објавила PHIEC, изгубљене су драгоцене недеље у сузбијању болести. Па ипак, Тедрос је похвалио кинеске мере „без преседана" и критиковао друге земље због „стигматизације" Кине у форми ограничавања путовања. Поводом ширења COVID-19 у Вухану и недоумице зашто оно није означено као пандемија, портпарол СЗО, Тарик Јашаревић, је рекао: „Не постоји званична категорија (за пандемију)… СЗО не користи стари систем са шест фаза– који се састоји од фазе један (нема извештаја о животињском грипу који изазива инфекцију код људи), до фазе шест (пандемија) – са којом су неки људи упознати током Х1Н1 епидемије 2009."

У последњем доступном финансијском извештају СЗО, од 31. децембра 2017. године, мало више од половине износа буџета СЗО од преко две милијарде долара, су уплате приватних донатора или спољашњих агенција као што су Светска банка или ЕУ. Далеко највећи приватни или невладини финансијери СЗО су Фондација Била и Мелинде Гејтс, заједно са вакцинашком алијансом Гави, коју такође финансирају Гејтсови, као и Глобални фонд за борбу против AIDS-а, туберкулозе и маларије, такође инициран од стране Била Гејтса. Ова три фонда су уплатила више од 474 милиона долара у буџет СЗО. Само Фондација Била и Мелинде Гејтс је уплатила невероватних 324,654,317 долара. Поређења ради, највећи државни донатор СЗО, влада САД, је уплатила 401 милион.

Међу осталим приватним донаторима налазимо водеће светске произвођаче вакцина и лекова укључујући Гилиад Сајенсис (који тренутно покушава да прогура свој лек за COVID-19), ГлаксоСмитКлајн, Хофман ла Рош, Санофи Пастер, Мерк Шарп и Дом Чибреј и Бајер. Произвођачи лекова су дали десетине милиона долара СЗО у 2017. Ова подршка приватне про-вакцинашке индустрије агенди СЗО путем Гејтс фондације и фармацеутске индустрије је више од тек простог сукоба интереса. То је де факто узурпација једне агенције УН која је одговорна за координацију светског одговора на изазове епидемија и болести. Штавише, Гејтс фондација, која је највећа на свету са 50 милијарди долара капитала, инвестира своје од пореза изузете доларе у исте те произвођаче вакцина, попут Мерка, Новартиса, Фајзера, GSK-а.

С обзиром на овакву позадину не треба да чуди да је етиопски политичар, Тедрос Адханом, постао директор СЗО 2017. Тедрос је први директор СЗО који није доктор медицине, упркос његовом инсистирању на коришћењу докторске титуле. Његов докторат из области филозофије здравља заједнице тиче се „истраживања о утицају брана на преношење маларије у региону Тиграј у Етиопији". Тедрос, који је до 2016. године био етиопски министар спољних послова, упознао је Била Гејтса када је био министар здравља Етиопије и када је постао председник управног одбора Глобалног фонда за борбу против HIV/AIDS, туберкулозе и маларије, повезаног са Гејтсом.

Под Тедросовим руководством, злогласна корупција и конфликти интереса у СЗО су настављени, чак су и порасли. Према недавном извештају Аустралијског информационог јавног сервиса, у 2018. и 2019. под Тедросовим руководством Програм за здравствена ванредна стања СЗО ( иначе задужен за глобални одговор на пандемију вируса COVID-19) бива означен као високо ризичан, уз констатацију да „неуспех у адекватном финасирању програма и операција у ванредним околностима ризикује да резултати на националном нивоу буду неадекватни". Извештај аустралијског јавног сервиса такође наводи да је приметно „повећање оптужби за унутрашњу корупцију у целој организацији, при чему је откривено више шема за проневере великих сума новца од овог међународног органа". Нимало охрабрујуће.

Почетком марта, Универзитет Оксфорд престао је да користи податке о COVID-19 добијене од СЗО, због поновљених грешака и непоузданости које је СЗО одбила да исправи. Протоколи СЗО за тестирање на COVID-19 су од стране различитих земаља, укључујући и Финску, наведени као пример непоузданости због лажно-позитивних тестова и других дефеката. То је СЗО на коју се сада ослањамо да нас води кроз најгору здравствену кризу у протеклих 100 година.

Ф. Вилијам Енгдал је саветник за стратешке ризике и предавач. Дипломирани је политиколог са Универзитета Принстон и аутор више бестселера о нафти и геополитици

Превог: Иван Лукић/Нови Стандард

standard.rs

 

bizlife.rs

Nebojša Katić: A kada prođe pandemija

BIZLife

5-6 minutes

---

Koliko god paradoksalno zvučalo, kovid 19 je dar s neba za zapadne vladajuće političke i ekonomske strukture. Pandemija će imati razorne ekonomske posledice, ali velika ekonomska kriza je bila neminovna i bez nje. Početak krize se jasno video još u septembru 2019. Pandemija će sada poslužiti da se ta činjenica sakrije, a neugodna pitanja gurnu pod tepih.

Za novu krizu tako neće biti kriv ekonomski model zapadnih država, koji se ni za jotu nije promenio od Velike recesije 2008/2009. Za krizu neće biti kriva brutalna budžetska štednja, ni stagnacija primanja najvećeg dela zaposlenih, niti besramno ignorisanje strahovitog rasta nejednakosti. Ne, sa sistemom je sve u redu, ali je virus, eto, pokvario idilu.

Zapadne države, i sve druge koje se na njih ugledaju, imaće izgovor da bar još jednu deceniju nastave sprovođenje destruktivne ekonomske i socijalne politike. Do krajnjih granica će se testirati izdržljivost sluđenog javnog mnjenja koje će poverovati da je smisao egzistencije samo u tome da se ostane živ. Nije slučajno da se sistematski podstiče histerija koja je svet dovela u stanje kolektivne psihoze u kojoj svaki totalitarni eksperiment može biti prihvaćen bez pobune.

Sve velike ekonomske krize, od trijumfa neoliberalizma osamdesetih godina prošlog veka do danas, imale su isti uzrok – veliki, kombinovani rast zaduženosti građana, države i privrede. U drugoj polovini 2019. visina globalnih dugova je dostigla neverovatnih 350.000 milijardi dolara i prešla je 320 procenata globalnog bruto domaćeg proizvoda. Obe brojke su daleko iznad nivoa koji je viđen 2008. i koji je tada izazvao krizu strašnih razmera.

Sistem već deceniju funkcioniše od danas do sutra – novac se neprekidno štampa i kamate se održavaju na apsurdno niskom nivou kakav nije viđen u modernoj istoriji. Stari dugovi se vraćaju samo novim zaduživanjem, ali neodrživ rast kompanijskih dugova počinje da urušava finansijski sistem. U SAD je u septembru 2019. počela ozbiljna kriza likvidnosti i krenulo je dodatno, veliko štampanje para. Stručna javnost, međunarodne organizacije i globalni mediji su se pravili da ne vide šta se događa. A onda je došao virus. Za razliku od prethodnih kriza koje su bile krize tražnje, ova danas je istovremeno i kriza tražnje i kriza ponude jer je veliki deo privrede (pogotovo servisni sektor) stao. To je kombinacija kakva se sreće samo u sankcijama i ratovima.

U ovom trenutku zapadne zemlje planiraju da naštampaju nekoliko hiljada milijardi dolara – za početak. Ovu ogromnu dodatnu emisiju novca niko neće dovesti u pitanje. Niko neće zapaziti kako se u krizama novac volšebno pojavljuje i da ga uvek ima kada banke i velike korporacije dopadnu nevolja. Novca uvek ima dovoljno za naoružavanje, za vojne vežbe, za brutalne vojne intervencije. Nema ga dovoljno samo za socijalna davanja, za medicinsku opremu, za plate zdravstvenih radnika, za naučna istraživanja i obrazovanje. Zapadni sistemi su sjajni kada treba „proizvoditi" finansijske derivate, alate za gubljenje vremena na društvenim mrežama, za holivudske proizvode za ispiranje mozga. Posrću samo kada treba brinuti o ljudima – kada zatrebaju zaštitne maske, respiratori, bolnički kapaciteti, lekovi, ili kakva druga realna dobra.

Kada pandemija prođe i prebroje se mrtvi, tada će nove, ovoga puta ekonomske žrtve doći na red. Finansijskim intervencijama spasiće se velike banke i korporacije, ali će svi drugi doživeti veliki šok. Nezaposlenost će naglo skočiti i najteže će pogoditi najugroženije delove stanovništva – one milione koji nemaju ni zdravstvenu, ni socijalnu zaštitu, ni ušteđevinu, već imaju samo dugove. Žrtve siromaštava niko neće brojati, niti će objavljivati dnevne biltene bolesnih ili umrlih zbog siromaštva.

Kriza će ponovo unesrećiti male i slabe ekonomije. Kapital, koji se već povlači iz država u razvoju, povlačiće se još brže. Slabe ekonomije će biti na kolenima, jer je njihov kapacitet da pomognu svoju privredu nedovoljan. Niko neće ni primetiti da moćne zemlje koje hiljadama milijardi subvencionišu svoje kompanije, koristeći pandemiju kao pokriće, grubo narušavaju pravila globalne tržišne igre – pravila koja su upravo oni postavili.

Potom će bogate države i MMF ponuditi pomoć u vidu kredita, nabacujući već zaduženim zemljama novu dužničku omču. Za naštampanu dolarsku ili evro „hartiju" slabe države će još intenzivnije razmenjivati svoja realna dobra – robu, imovinu i resurse. Domaći eksperti, zaljubljenici u malu državu i slobodno tržište, objašnjavaće da tu nema govora o otimačini, već da to Zapad investira svoju mukom stečenu štednju. Nesretne i nesposobne vlade će nasedati na iste stare trikove i verovaće istim savetnicima. A građani, oni će biti sretni što su „pretekli" – samo neka je glava na ramenu, makar stomak bio i prazan. Varaju se one dobre duše koje veruju da će nas kriza nečemu naučiti i da će svet proći katarzu. Posle pandemije svet će biti još suroviji.

A KADA PROĐE PANDEMIJA – objavljeno u dnevniku „Politika" od 25.3.2020.

Izvor: nkatic.wordpress.com

Foto: Pixabay