Zašto Kisidžner daje dva meseca za dogovor o Ukrajini?
Драган Бисенић
19-24 minutes
Nedavne Kisindžerove reči mnogi su doživeli kao poziv Zapadu da pritisne Ukrajinu da popusti pred zahtevima Moskve. Kisindžerov odnos s Putinom izuzetan je u mnogim aspektima
Kada ste, poput Henrija Kisindžera, svedok istorije skoro celog veka, a aktivno uključeni u njeno oblikovanje skoro 60 godina, onda ni ratovi koji na prvi pogled izgledaju nemogućni, niti njihova dramatizacija, ne primoravaju vas da se povučete bez volje i nade u mogućnost sporazuma, dogovora i diplomatskog rešenja. Ili kao što to sažima lokalni optimistički fatalizam: „Nikada nije bilo, da nije nekako bilo". Uvek se nađe neko rešenje.
Bilo je, stoga, neophodno da se pred biznis, političkom i nevladinom elitom u Davosu pojavi jedan stogodišnjak da ih podseti da je diplomatsko rešenje uvek nadmoćno nad svim drugim opcijama u sukobu i da, na kraju krajeva, i pobede i porazi u ratu moraju da se verifikuju za diplomatskim stolom.
U ovim mesecima, više nego ikada ranije, važi njegovo zapažanje koje je izrekao pre pedeset godina u razgovoru s tadašnjim britanskim premijerom, lordom Kalahanom. Na pitanje kakav će biti XXI vek, Henri Kisindžer je rekao: „Biće okrutan i biću srećan što neću morati da budem svedok u njegovom najvećem delu." Bio je samo dopola u pravu. Kisindžer je i u trećoj deceniji 21. veka i dalje aktivan, a svet je doista brutalan. I postaje sve brutalniji.
Henrija Kisindžera, koji je u petak, 20. maja, napunio 99 godina, s razlogom smatraju „patrijarhom svetske diplomatije". On je svestan da bi tekući sukob između Rusije i Ukrajine mogao da preoblikuje svet kakav poznajemo i zbog toga kaže da bi „sve strane trebalo da počnu mirovne pregovore u naredna dva meseca". Za Kisindžera centralno pitanje svetskog poretka i međunarodne diplomatije jeste izgradnja i očuvanje ravnoteže. A sukob Rusije i Ukrajine, a onda odgovor Zapada, udaljava svet od ravnoteže, a posebno od one koju na umu ima Kisindžer.
Kao trajni savremeni apologeta Meterniha, Kisindžer nastoji da ponovo stvori svetski poredak – novu Svetu alijansu – na osnovu konzervativnih vrednosti, iako je on sam poricao direktne analogije sa Meternihom. Svojevremeno je kao savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Niksona činio sve da spreči zbližavanje Sovjetskog Saveza i Kine „ukrštanjem sporazuma sa obe komunističke sile". Danas, odnos SAD, Rusije i Kine Kisindžer smatra presudnim za budućnost američkog vođstva u svetu i za buduću svetsku ravnotežu.
Kisindžerovo pravilo je jednostavno: SAD moraju da imaju bolje odnose sa Moskvom i Pekingom nego što ih Peking i Moskva imaju među sobom. Savremena forma ove jednačine, međutim, porazna je po SAD: ne zna se s kim Vašington ima gore odnose, da li s Moskvom, da li s Pekingom. Sve to podseća na šezdesete prošlog veka kada je dotadašnji američki „establišment" počeo da nestaje sa istorijske scene, a pojavili se „tuđinci" poput Kisindžera, koji su preuzeli uzde spoljne politike.
U nedavnom razgovoru za Fajnenšel tajms, na pitanje da li bi u geopolitičkom interesu Amerike bilo da podstakne veću distancu između Rusije i Kine, Kisindžer je rekao:
„Geopolitička situacija na globalnom nivou će doživeti značajne promene nakon završetka rata u Ukrajini. Nije prirodno da Kina i Rusija imaju identične interese za sve predvidive probleme. Ne mislim da možemo da stvorimo moguće nesuglasice, ali mislim da će ih stvoriti okolnosti. Posle ukrajinskog rata, Rusija će morati da preispita svoj odnos prema Evropi i NATO-u. Mislim da nije mudro zauzeti suprotstavljenu poziciju prema dva protivnika na način koji ih međusobno približava. Kada jednom prihvatimo ovaj princip u našim odnosima sa Evropom i u našim unutrašnjim diskusijama, mislim da će nam istorija pružiti prilike u kojima možemo primeniti diferencijalni pristup. To ne znači da će Kina i Rusija postati intimni prijatelji Zapada, već da po konkretnim pitanjima, kako se ona pojave, ostavimo otvorenom mogućnost drugačijeg pristupa. U periodu koji je pred nama, ne bi trebalo da Rusiju i Kinu spajamo kao sastavni element."
Real-politika i medijsko doba
Kisindžerove ideje izgleda nisu naišle na tvrde uši ili neplodnu zemlju. Ruski ministar spoljnih poslova Segej Lavrov istog dana dao je neku vrstu odgovora koji u diplomatskom vokabularu ukazuje na mogućnost obnavljanja ruskih odnosa sa Zapadom, iako je on izrečen u formi odbijanja. „Zapad kao prvo mora da prihvati da Rusija postoji", rekao je Lavrov. „Rusija nije nestala i uveren sam da će svake godine biti sve jača. Isto tako, Zapad mora da ponudi nešto novo u vidu obnavljanja odnosa. Kada se to dogodi, onda će Rusija o svemu razmisliti."
Kisindžerova uloga u Niksonovoj Beloj kući (1968-1974), označila je enormnu promenu u prirodi američkog establišmenta, koji se u prošlosti ponosio sada arhaičnim shvatanjem da su karakter i integritet važniji od briljantnosti i originalnosti. Veće dobro vladajuće klase, što je naravno značilo i veće dobro zemlje, bilo je važnije od samonapredovanja. Kisindžerov uspon na vlast, njegova sposobnost da se preoblikuje i prilagodi, njegovo kultivisanje novinara, predstavljali su nešto drugo, nešto savremeno, drugačiju vrstu čoveka koji je igrao po drugačijim pravilima u novom, medijski vođenom dobu.
Njegov uspeh je označio kraj „establišmenta" kakav je postojao u prošlosti, onog o kome su pisali Ričard Rover i Džon Kenet Galbrajt, a koji je podrazumevao grupe ujedinjene ne samo određenim ciljevima i idealima već i nepromenljivim pravilima ponašanja. Štaviše, to je označavalo i dolazak novog etosa: karakter i tradicionalni standardi lojalnosti više nisu, kao ranije, bili neophodni; i što je još važnije, oni se sada mogu posmatrati kao slabost. Što je čovek bio odaniji, to ga je prošlost više opterećivala.
Najviša tačka prethodnog establišmenta verovatno je bila 1960. i izbor Džona Kenedija za predsednika SAD. Vijetnam je došao kao bujica u kojoj je tadašnji establišment izgubio nešto veoma važno: verovanje običnih Amerikanaca da on poseduje retku stručnost koja je nedostajala onima plebejskog porekla. Vijetnam je, između ostalog, otkrio i da je establišment slabo informisan o ogromnim područjima zemljine kugle, koja su, pored ostalih, uključivala i Kinu. Elitu su, naime, činili ljudi koji su gledali ka Evropi. Oni su Vijetnam smatrali suštinski perifernim i napravili su fatalnu grešku ne razumevajući ne samo neefikasnost američke tehnologije, već i snagu koje je pokretala njihove protivnike. Ove pogrešne računice su skupo koštale i njih i klasu koju su predstavljali.
Kisindžer se pojavio kao enciklopedija novih znanja i proverene istorije. Znao je da otkrije Rusiju iz Svete alijanse, vidi da je ona važna i u boljševičkom obliku, a još važnija pored najstarije svetske civilizacije koja je takođe prigrlila komunizam. Malo je reći da tada u Americi nije bilo nikoga ko je mogao da formuliše i ponudi novo rešenje, a koje ne bi stajalo na standardnom klišeu konfrontacije s komunizmom. Istina, okaljani i odbačeni predsednik Ričard Nikson imao je razumevanja za novi prilaz, toliko da je sebi pripisivao i ideju za put u Peking.
Skepsa prema idologiji
Februara ove godine obeležena je 50. godišnjica Niksonove posete Kini. To je bio veliki pomak u Hladnom ratu: Kina je odvojena od Rusije. Od tada su se stvari okrenule za 180 stepeni, sada su Rusija i Kina ponovo u veoma bliskim odnosima.
Pre desetak dana u razgovoru sa urednikom Fajnenšel tajmsa, Kisindžer je rekao da je u vreme „otvaranja Kine", Rusija bila glavni neprijatelj, „a naši odnosi s Kinom bili su otprilike onoliko loši koliko su mogli biti": „Naš stav u otvaranju prema Kini bio je da, kada imate dva neprijatelja, nije mudro tretirati ih potpuno isto. Ono što je dovelo do otvaranja prema Kini bile su tenzije koje su se autonomno razvile između nje i Rusije. Bivši šef države Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev nije mogao da zamisli da bi Kina i Sjedinjene Države mogle da se približe. Ali Mao je, uprkos svom ideološkom neprijateljstvu, bio spreman da započne razgovore. U principu, sadašnji kinesko-ruski savez je protiv stečenih američkih interesa, ali je sada uspostavljen. Ipak, meni ne izgleda kao da je to suštinski trajna veza", rekao je Kisindžer.
Govoreći o usponu Kine, Kisindžer se osvrnuo i na svoje iskustvo u pregovorima sa Pekingom: „Kada smo otvorili diplomatske odnose sa Kinom 1970-ih, uradili smo to sa osećajem da započinjemo trajnu vezu. Tada je bilo sasvim drugačije. Danas, Kina je moćna sila sa značajnim ekonomskim i strateškim interesima. Kako će SAD i Kina voditi svoje odnose u narednim godinama zavisiće od strpljenja i diplomatije njenih lidera."
Henri Kisindžer je sugerisao i da današnji suprotstavljeni aspekt odnosa SAD i Kine treba ublažiti i da treba slediti zajedničke interese. „SAD moraju shvatiti da su strateške i tehničke kompetencije Kine evoluirale", kaže on, i da „diplomatski pregovori moraju biti osetljivi, bazirni na realnosti i da treba da jednostrano teže miru."
Kisindžera je je upravo približavanje s Maovom Kinom naučilo skepsi prema vrednostima ideologije u spoljnoj politici i učvrstilo u stavu da zajednički interesi mogu da se pronađu bez obzira na ideološku isključivost.
Zato on misli da je mudro raditi na okončanju rusko-ukrajinskog sukoba i to što pre. Kao što je govorio još 2007, zatim 2014, pa ponovio 2017. godine: „Ukrajina bi trebalo da bude most između Evrope i Rusije". Danas, kako se odnosi u svetu preoblikuju, možemo ući u prostor gde je linija podele ponovo iscrtana i gde je Rusija potpuno izolovana. „Sada se suočavamo sa situacijom u kojoj bi Rusija mogla da se potpuno otuđi od Evrope i potraži trajni savez negde drugde", smatra Kisindžer. „Ovo može dovesti do diplomatskih distanci nalik Hladnom ratu, što će nas vratiti decenijama unazad. Trebalo bi da težimo dugoročnom miru."
Dvomesečni rok
Dok je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski na otvaranju ovonedeljnog samita u Davosu u Švajcarskoj objašnjavao da će gruba sila ponovo vladati svetom ako se dozvoli da ruska invazija na Ukrajinu prođe bez odgovora i poručio učesnicima skupa da će njihov samit postati besmislen ako Putinu bude dozvoljeno da pobedi u ratu jer njega „ne zanimaju naše misli", „a gruba sila… ne priča, ona ubija", Henri Kisindžer je rekao da bi bilo „fatalno" za Zapad da bude zahvaćen „trenutnim raspoloženjem" i zaboravi poziciju moći Rusije u Evropi. On je objasnio da je Rusija „suštinski deo Evrope" više od četiri veka, napominjući da evropski lideri „ne smeju da izgube iz vida dugoročne odnose" ili na drugi način rizikuju da Rusiju stave u trajni savez sa Kinom.
Kisindžer je dodao i da Rusija ne samo da je već 400 godina deo Evrope već da je u ključnim trenucima bila garant održanja ravnoteže moći na Starom kontinentu. On je takođe rekao: „Nadam se da će Ukrajinci mudrošću odmeriti herojstvo koje su pokazali… Pregovori moraju da počnu u naredna dva meseca jer će se inače stvoriti tenzije preko kojih neće moći tako lako da se pređe. Idealno, linija razdvajanja trebalo bi da bude povratak na prethodno stanje stvari. Insistiranje na nastavku rata nakon što prođu ta dva meseca ne bi dovelo do slobode Ukrajine, već do novog rata protiv same Rusije", rekao je on.
Kisindžer je tokom razgovora rekao i da bi poraz Rusa bio fatalan za Zapad jer bi doveo do reorganizacije evropske hijerarhije moći.
Mnogi su ovo doživeli kao poziv Zapadu da pritisne Ukrajinu da popusti pred zahtevima Moskve. Kisindžerov odnos s Putinovom Rusijom, pa i sa samim Putinom, izuzetan je u mnogim aspektima.
Prijateljstvo s Putinom
Vladimir Putin se s Henrijem Kisindžerom sastao dvadesetak puta. Prvi put su se videli pre više od trideset godina, kada je Putin radio u Sankt Peterburgu u timu tadašnjeg prozapadnog i liberalnog gradonačelnika Anatolija Sobčaka, i bio zadužen za međunarodnu saradnju. Početkom 1990-ih Vladimir Putin je dočekao Kisindžera na aerodromu, pa su zajedno putovali skoro sat vremena do hotela gde je gost bio smešten. Imali su priliku da razgovaraju i da se dobro upoznaju.
Kisindžeru se dopalo što je mogao da razgovara na nemačkom, ali je to i pojačalo njegovu radoznalost, jer je naslućivao da mu je domaćin obaveštajac sa stažom u Nemačkoj. Ovaj susret Putin je detaljno opisao u svojoj prvoj knjizi U prvom licu. Kako su pričali o prošlim vremenima, ispostavilo se da su neka vrsta kolega: obojica su započeli karijeru u obaveštajnoj službi.
„Kisindžer je veoma zanimljiva osoba, veoma je pametan i posebno ga poštujem. Kada smo se sreli, bilo je to u Sankt Peterburgu, negde početkom 90-ih, čekao sam ga na aerodromu. Pitao me je gde sam radio. Počeo sam da nabrajam, ali ne govoreći mu, naravno, o konkretnim institucijama u kojima sam radio. On je bio uporan: 'Pre toga, a pre toga?' Na kraju me je iscedio: 'Radio sam u obaveštajnoj službi, u sovjetskoj obaveštajnoj službi' Pogledao me je i rekao: 'Svi pristojni ljudi su počeli u obaveštajnoj službi – i ja sam', rekao je tada."
Tako je njihova komunikacija počela neformalnom notom, što im je omogućilo da i ubuduće zadrže odnos poštovanja jedan prema drugom. Kasnije su se u Rusiji pojavile čak i spekulacije da je Kisindžer na neki način i doprineo Putinovom usponu do Kremlja.
Razumeti Putina
U velikom intervju Džefriju Goldbergu za Atlantik 2016. godine, Kisindžer je napravio dotadašnji inventar američkih pogrešaka prema Rusiji. „Da bi se razumeo Putin, mora se čitati Dostojevski, a ne Mein Kampf", rekao je tada, odgovarajući indirektno na omiljena poređenja Obaminih zvaničnika Putina s Hitlerom. „On zna da je Rusija mnogo slabija nego što je bila. Mnogo slabija od SAD. Međutim, on je šef države koja se vekovima ponosila svojom carskom veličinom, ali je nakon raspada Sovjetskog Saveza izgubila 300 godina carske istorije. Rusija se suočava s pretnjama na svakom delu svoje granice: demografska noćna mora na granici sa Kinom; ideološka noćna mora u vidu radikalnog islama duž južne granice; a na Zapadu – Evropa, u kojoj Moskva vidi istorijski izazov. Rusija traži da bude priznata kao velika sila. Da je tretiraju kao ravnopravnu, a ne kao slugu u sistemu koji je osmislila Amerika."
„Ideju da Rusija može organski postati država NATO-a opovrgava iskustvo istorije", rekao je tada Kisindžer. „Rusiju su izgradili carevi koji su saopštavali: 'Ova močvara će biti grad Odesa ili grad Peterburg.' Preživeli su vekove pod Mongolima. Švedski kralj Karl XII došao je u Rusiju misleći da će Moskvi lako da nametne švedski poredak. Ali su otkrili da ruski seljaci spaljuju svoje useve da bi lišili hrane osvajače. Radije će gladovati nego pustiti da im se zemlja zauzme. Karl je marširao po celoj Evropi, ali nikada nije video ništa slično. Njegove trupe su bile prisiljene da idu na jug u Ukrajinu da bi preživele, gde su na kraju i poraženi.
„Malo je zemalja u istoriji vodilo više ratova od Rusije u njenoj večnoj težnji za očuvanjem svog statusa i bezbednosti. Ali u kritičnim trenucima Rusija je bila ta koja je održavala ravnotežu u svetu, razbijajući sile koje su nastojale da je unište. Ona je štitila svet od Mongola, od Švedske u XVIII veku, od Napoleona u XIX veku i od Hitlera u XX veku. I danas je Rusija od velike važnosti u borbi protiv radikalnog islama.
„Sve ovo govorim da bih naglasio da se Rusija njenom transformacijom ne može uvesti u međunarodni sistem. To je jedinstveno i složeno društvo. Pitanje Rusije treba rešiti isključivanjem vojnih opcija, i tako da ona zadrži svoje istorijsko dostojanstvo. Ali i Rusija mora da nauči lekciju: poštovanje se ne može dobiti jednostranim zahtevima ili demonstracijom sile", analizirao je tada Kisindžer.
Putinove crvene linije
Upitan o učestalosti susreta s Putinom, Kisindžer je nedavno rekao da se s Putinom sretao „kao student međunarodnih odnosa", otprilike jednom godišnje u periodu od možda 15 godina, čisto radi akademskih strateških diskusija. „Mislio sam da su njegova osnovna uverenja neka vrsta mistične vere u rusku istoriju. Takođe, mislim i da se osećao uvređenim u tom smislu, ne zbog bilo čega što smo posebno uradili u početku, već zbog ovog ogromnog jaza koji se otvorio između Evrope i istoka. Bio je uvređen i osećao se ugroženim, jer je Rusiji pretilo uvlačenje celog ovog područja u NATO. Ali nisam predvideo napad ovako velikih razmera i pokušaj preuzimanja jedne međunarodno priznate zemlje."
Putin je, veruje Kisindžer, pogrešno procenio situaciju sa kojom se suočio na međunarodnom planu i očigledno je pogrešno izračunao sposobnosti Rusije da realizuje tako veliki poduhvat. Ali kada dođe vreme za rešenje, svi treba da uzmu u obzir, smatra Kisindžer, da se nećemo vratiti na prethodnu poziciju, već na poziciju koja će za Rusiju zbog svega biti drugačija – i to ne zato što mi to zahtevamo, već zato što je sama Rusija takvu poziciju proizvela."
U razgovoru s Fajnenšel tajmsom vođen je sledeći dijalog:
FT: „Verovatno imate više iskustva od bilo kog drugog živog diplomate i političara u tome kako da upravljate sukobom između dve nuklearno naoružane supersile. Ali današnji nuklearni jezik, koji dolazi od Putina i od ljudi oko njega, kako to vidite u smislu pretnje s kojom se danas suočavamo?"
HK: „Sada smo suočeni sa tehnologijama gde brzina razmene, suptilnost pronalazaka, mogu da proizvedu nivoe katastrofe koji ranije nisu bili ni zamislivi. Čudan aspekt sadašnje situacije jeste da se oružje umnožava na obe strane i da se njegova sofisticiranost svake godine povećava. Ali gotovo da nema međunarodne rasprave o tome šta bi se dogodilo ako bi se ovo oružje zaista i upotrebilo. Moj apel generalno, na kojoj god da ste strani, jeste da shvatite da sada živimo u jednoj potpuno novoj eri… Kako se tehnologija širi svetom, tako će i diplomatiji i ratu biti potreban drugačiji sadržaj, i to će biti izazov."
Što se tiče ruske vojne nuklearne doktrine da će Rusija odgovoriti nuklearnim oružjem ako oseti da je režim pod egzistencijalnom pretnjom i Putinovih „crvenih linija" u ovoj situaciji, Kisindžer smatra da u svim krizama treba pokušati da razumemo šta je unutrašnja crvena linija za suprotnu stranu:
„Očigledno je pitanje dokle će se nastaviti ovaj sukob i koliki je prostor za dalju eskalaciju? Ili je Putin dostigao granicu svojih sposobnosti i mora da odluči u kom trenutku će eskalacija rata dovesti rusko društvo do tačke koja će ograničiti njegovu sposobnost da u budućnosti Rusija vodi međunarodnu politiku kao velika sila. Nemam predviđanja kada će Putin da dođe do te tačke. Kada dođe do nje, da li će situacija eskalirati prelaskom na kategoriju oružja koje za 70 godina postojanja nikada nije korišćeno? Ako se ta granica pređe, biće to izuzetno značajan događaj jer na globalnom planu nismo iskusili šta bi bile sledeće linije podele", ocenio je Kisindžer.
Henri Kisindžer tokom konferencije za medije u Stejt departmentu nakon što je saznao da je dobitnik Nobelove nagrade za mir, Vašington, 16. oktobar 1973. (Foto: AP Photo)
Za Bajdenovu politiku, koja veliki geopolitički izazov predstavlja kao „sukob demokratije protiv autokratije", Kisindžer kaže da „moramo biti svesni razlika u ideologiji i tumačenjima koje postoje, ali svest o tome treba da koristimo da primenimo u sopstvenoj analizi važnosti pitanja kako se ona pojavljuju, a ne da je učinimo osnovnim pitanjem konfrontacije, osim ako nismo spremni da smenu režima učinimo glavnim ciljem naše politike".
Henri Kisindžer čeka svoj 100. rođendan, a establišment čiji je nekada bio deo sada je skoro potpuno nestao.
Na nedavnoj večeri, Kisindžer i grupa kolega razgovarali su o slabostima u savremenoj Americi. Neko je rekao da je problem u zemlji pad njene elite, nestanak establišmenta koji je Kisindžer nekada predstavljao. Pol Volker, bivši predsednik Federalnih rezervi, pogledao je Kisindžera i upitao ga da li misli da je to istina, da je elita u padu?
„Ne", rekao je Kisindžer, zaćutao nakratko i dodao: „Ali je istina da postajem veoma usamljen."
Izvor RTS OKO
Naslovna fotografija: kremlin.ru
BONUS VIDEO:
Sent from my iPhone
