Kako izbeći građanske ratove i započeti Treći svetski
Небојша Катић
10–13 minutes
Sudeći po izjavama i akcijama vodećih evropskih političara, rat sa Rusijom je neminovan i samo je pitanje trenutka u kome će doći do velikog sukoba. Da li je posle kovid histerije na red došla i stara, dobra ratna histerija?
Da li se indukovanim strahom od spoljnog neprijatelja mogu sprečiti opasni socijalni potresi koji prete da dovedu i do građanskih ratova u najrazvijenijim država Zapada? Da li je Treći svetski rat, ili bar pretnja ratom, jedini način da se stabilizuju zapadna društva? Da li je to zgodan izgovor i da se postupno suspenduje demokratija i uvede neki od oblika mekog totalitarizma? Da li je posle kovid histerije na red došla i stara, dobra ratna histerija? Koliko god ovakve teze izgledale nategnuto ili suludo, ne treba potcenjivati ni ludost vladara sveta, niti istorijska iskustava.
Sudeći po izjavama i akcijama vodećih evropskih političara, rat sa Rusijom je neminovan i samo je pitanje trenutka u kome će doći do velikog sukoba. U klasičnom narativu, Rusija je (uvek) agresivna sila i egzistencijalna pretnja miroljubivim zemljama Evrope. Ako Rusija u Ukrajini ostvari svoje ciljeve, ona će krenuti u pohod na Zapad. U tom pohodu, Rusija, kojoj valjda manjkaju i prostor i sirovine, mogla bi da prigrabi veliki deo Evrope i da potčini njene stanovnike. (Na primer, britanska publika je nedavno imala prilike da u novinama vidi i grafički prikaz pravaca predstojećeg ruskog napada na Ujedinjeno Kraljevstvo.)
Po tom scenariju, oko 144 miliona ljudi raštrkanih po ogromnom prostoru Rusije pokušaće da potčini oko 523 miliona Evropljana, podržanih od oko 340 miliona Amerikanaca. Rusiji nije smetnja ni što je njen BDP bar 10 puta manji od kombinovanog BDP-a država NATO pakta, ni što je ruski vojni budžet bar sedam puta manji od budžeta NATO-a.
Treznom čoveku, koga pamet nije sasvim napustila, ovaj opisani scenario ne bi trebalo da deluje uverljivo. Još manje bi od „ruske opasnosti" trebalo da strahuju zapadne strukture moći koje imaju bolji uvid u stvarne odnose snaga i to dnevno proveravaju u Ukrajini. Pa ipak, ovo besmisleno sejanje straha postaje sve intenzivnije i sve luđe. Centar histerije se privremeno iz Vašingtona preselio u Brisel i u neke od evropskih prestonica.
Ne možemo znati šta se zbiva iza zatvorenih vrata i u glavama ljudi koji kreiraju sudbinu sveta, ali ponešto možemo da naslutimo. Slutnje se ne baziraju na onome o čemu se javno govori, već na onome o čemu političari, bar većina njih, glasno ćuti. (Izuzimaju se političari koji dolaze sa desne strane ideološkog spektra čija se upozorenja rutinski proglašavaju jeftinim populizmom.)
Pesimistične analize
Podalje od očiju šire javnosti stižu akademske analize i upozorenja o dramatičnom socijalnom stanju velikog broja zapadnih država. Tek odnedavno ponešto od onoga čime se stručni krugovi bave dospeva u javnost.[1] Jedna škola mišljenja tako veruje da je veliki broj zapadnih država na ivici građanskog rata ili bar na ivici teških unutrašnjih sukoba. Oni smatraju da su elite izgubile kontrolu nad događajima, da je duh društvenog haosa izašao iz boce i da političari ne znaju kako da ga u bocu vrate. U pomenutim analizama ne krije se da su stvarni problemi zapadnih društava počeli mnogo pre februara 2022. i da nemaju veze sa aktivnostima Rusije ili Kine. Ili, kako je to nedavno pokušao da kaže američki potpredsednik Vens, EU nema problem sa spoljnim neprijateljem, već sa sobom.
I bez učenih analiza veliki broj građana na svojoj koži oseća propadanje i degeneraciju društava u kojima žive. Realna primanja su sve niža, živi se sve teže, socijalna i zdravstvena zaštita su sve slabije, patološki socijalni procesi su sve vidljiviji. Građani su sve nesigurniji i ugroženiji kako na radnom mestu, tako i na ulici, pa čak i u sopstvenom domu.
No, vratimo se stručnim analizama. Na čemu počivaju analize koje upozoravaju na moguće građanske ratove u Evropi?
Najveći broj kritičkih analiza počiva na desnom diskursu gde prevladava teza da su imigranti krivi za sve, da su ogromna demografska opasnost, da su ekonomski i socijalni teret, te da su oni ključni faktor raspada socijalne kohezije. Među imigrantima su na meti, pre svih, muslimanske manjine.
Muslimanski migrant iz Senegala u dvorištu džamije u Bronksu, Njujork, 15. mart 2024. (Foto: AP Photo/Bebeto Matthews)
Evropska društva su izgubila poverenje u institucije, a dodatno su polarizovana insistiranjem na identitetskoj politici i multikulturalnosti. Žrtve takve politike su oni „domoroci" koji se opiru nametanju „vouk" kulture. U UK, na primer, veći je rizik da dopadnete zatvora zbog politički nekorektnih i zapaljivih reči na društvenim mrežama nego zbog kriminalnog dela. Podele su višestruke – one su socijalne, kulturne i etničke. To je ambijent u kojem nema osećaja lojalnosti prema državi ili društvu, već se lojalnost neguje samo prema svojoj identitetskoj grupi. Polarizacija je jasno vidljiva i kada se glasa – stranke „ekstremnog" centra su sve slabije, dok „ekstremna" levica a pogotovo desnica postaju sve jače.
Argumentacija akademske i političke desnice nije besmislena. Problem nekontrolisane, najčešće ilegalne imigracije postoji i jasno je vidljiv. Vidljiva je radikalizacija nekih imigrantskih struktura i porast „etničkog" kriminala. To se ne može i ne sme potcenjivati. Ali ono što desnica ne želi da vidi je koliko ekonomski sistem i zapadna spoljna politika doprinose toj i takvoj radikalizaciji.
Prvo, veliki broj imigranata dolazi iz država koje su razorene zapadnim vojnim intervencijama. Reč je o ljudima koji su izgubili sve osim golog života. Iako su ti imigranti našli utočište na Zapadu, oni niti osećaju, niti imaju razloga da osećaju zahvalnost prema domaćinu.
Drugo, razlog zapadne imigracione velikodušnosti ne dolazi samo sa humane strane iako i nje ima. Imigranti obaraju cenu lokalne radne snage i, još važnije, rade poslove koje domaće stanovništvo više ne želi da obavlja. Veliki delovi privrede i uslužnog sektora ne bi opstali da imigracije nema (poljoprivreda, usluge, zdravstveni sistem, starački domovi, logistika itd.). Sve i da emigracija nije dobra za socijalnu koheziju, dobra je za profit.
Treće, ali najvažnije – baukom imigracije skriva se činjenica da je liberalni kapitalistički model bankrotirao i da posledice tog bankrota podjednako pogađaju i lokalno i doseljeno stanovništvo. U takvom kontekstu je mnogo lakše optužiti imigrante nego ekonomski sistem i lokalne elite koje su dovele do takvog stanja. Mnogo je lakše konfrontirati ljude nego rešavati probleme koji su izmakli kontroli nedoraslih ali brutalnih elita. To nas vraća na pitanja s početka teksta.
Gde je izlaz
Kada se dopusti da procesi društvene entropije odu ovako daleko, po istorijski oprobanom modelu postoje dva načina da se problemi sakriju i neutralizuju. Oba metoda se mogu i zgodno kombinovati.
Prvi metod je da se neke društvene grupe ili pokreti (etnički, verski ili ideološki) proglase krivcima za stanje u zemlji. Prema njima se zatim primenjuje brutalna represija kojom se šalje jasna poruka i disciplinuju i oni delovi društva koji se kolebaju. Građanske slobode se sužavaju i uvodi se neki od oblika vanrednog stanja, tobože samo privremeno. Kada ta privremenost prođe, sistem se nikada ne vraća na staro. Ovaj metod je danas počeo da se primenjuje, ali je delom ograničen demokratskim ustrojstvom društava.
Drugi metod je „demokratski" prihvatljiviji – homogenizacija društva se ostvaruje tako što se proglašava spoljna opasnost dok se unutrašnji problemi guraju pod tepih. Ako propagandna mašinerija dobro obavi svoj posao, možda bi se pred „neposrednom" ratnom opasnošću društva mogla ujediniti. U tom kontekstu, Rusija je idealan spoljni neprijatelj. Seme rusofobije se strpljivo zaliva već 200 godina i animozitet prema svemu što ima ruski prefiks je gotovo genetski, pogotovo u najobrazovanijim slojevima društva. Podjednako važno, u strateškim analizama Rusija se ne percipira kao istinski snažna država. Zato ne treba mnogo strahovati ni da će Rusija aktivirati svoj nuklearni potencijal. Računa se da ako smo „mi" sišli s uma, oni, valjda, nisu. Otuda, uprkos retorici, provociranje Rusije se ne doživljava kao opasan hod po nuklearnoj žici.
Pozivanje na neposrednu ratnu opasnost i tobože iznuđeno ulaganje u vojnu industriju rešava bar kratkoročno neke od ključnih zapadnih problema. Kako sam već pisao, vojni izdaci su jedini način na koji se može pravdati povećano budžetsko trošenje u situaciji kada su javni dugovi ogromni, dok su države na ivici recesije i dugoročne stagnacije. Ovaj militaristički kejnzijanizam bi trebalo da pokrene i ciklus zapostavljene reindustrijalizacije Zapada. Vojna trošenja će ići na teret socijalnih davanja, ali eto, neka žrtva se mora podneti kako bi društva ostala slobodna i demokratska.
Pogotovo je zgodno ako tim oružjem neki drugi ljudi, na primer Ukrajinci, vode ratove, ginu i ubijaju neke treće ljude, na primer Ruse. Ako bude sreće, pa rat potraje dovoljno dugo, ako se Ukrajina i Rusija potpuno ljudski i materijalno istroše, NATO bi mogao bez većih problema da uđe i konačno zauzme te ogromne prostore. Zapadni istorijski san bi tako mogao postati realnost.
Pripadnik ruskih oružanih snaga tokom dejstvovanja (Foto: Alexander Polegenko/TASS)
Ovaj imaginarni scenario je, nadam se, potpuno promašen. Svetom ne upravljaju patološke ličnosti koje za tuđe živote haju koliko i za lanjske snegove. Kada čovek gleda i sluša današnje titane svetske politike, on oseća koliko je to ozbiljan, uman i odgovoran svet. Autoritet i mudrost tih ljudi su gotovo fizički opipljivi. Tačno je da zapadne vođe nemaju većinsku podršku građana, ali i u demokratijama se sudbinske odluke mogu donositi i bez takve podrške. Konačno, ako do rata dođe, popularnost političara će konačno porasti i oni će prestati da budu predmet poruge… kao što su to danas.
Za kraj ovog teksta ću ponoviti svoju raniju tezu – liberalni kapitalizam je ušao u svoju poslednju fazu – satanističku. Samo tako se mogu objasniti košmar i bezizlaz u kome živimo. Naravno, normalnom umu je nepojmljivo da postoje snage koje svet guraju u propast zarad ćara i bolesne želje za dominacijom. Ovaj psihološki fenomen negiranja i neprihvatanja mogućih katastrofičnih ishoda se u engleskoj literaturi poslednjih dvadesetak godina naziva „normalcy bias". Efektivno, to je fenomen koji, nažalost, paralizuje ogromne mase ljudi koje su kroz istoriju stradale vođene ludacima. I po ko zna koji put, ljudi će naučiti da ih istorija, učiteljica života, ničemu nije naučila.
________________________________________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Poslednjih nedelja u Britaniji su dosta pažnje izazvali stavovi profesora Dejvida Beca (David Betz). Ko želi, guglovanjem će lako naći i njegove tekstove i intervjue na Jutjubu.
Izvor: Nkatic.wordpress.com
Naslovna fotografija: AP Photo/Efrem Lukatsky
BONUS VIDEO:
