Nemački ultimatum
Ljiljana Smajlović - 05.01.2012 17:57
Idealni šef diplomatije Srbije, po mišljenju tiražnog beogradskog "Blica", bio bi potpredsednik Nemačkog Maršalovog Fonda u SAD Ivan Vejvoda.
"Blic" svog kandidata naziva "besprekornim ekspertom" sa biografijom "bez mrlje". Na spisku vrlina koje Vejvodu preporučuju za ministra ne pominju se eksplicitno njegovi stavovi o Kosovu, ali oni su javnosti u Srbiji veoma dobro poznati. Đinđićev spoljnopolitički savetnik (iz vremena kada je pokojni premijer od zapadnih sila tražio ubrzano rešavanje kosovskog pitanja) odskora je otvoren u tvrdnji da je jedino rešenje za Kosova autonomija, odnosno poseban status za Srbe na severu nove nezavisne države. Veli da je za Đinđićevu podelu "kasno": nemački posrednik Išinger je podelu navodno "javno nudio" sa stepenica opštine Kosovska Mitrovica, ali se tada "niko nije uhvatio" za te "mamce" koji su "puštani" pa to više nije "realna opcija".
Potpredsednik GMF-a (German Marshall Fund, organizacija koja je 1972. osnovana kao rezultat nemačke donacije Amerikancima u znak zahvalnosti na Maršalovom planu, a danas funkcioniše kao nezavisni američki institut posvećen transatlantskoj saradnji) nedavno je baš u "Blicu" ubeđivao Srbe da je upravo Nemačka "strateški partner Srbije u Evropskoj uniji" koji će Srbiju podržati u evropskim integracijama, te da "imamo puno saveznika u EU". Ti nas saveznici podstiču da stvar sa nezavisnošću Kosova završimo "u realnijem roku, a ne u narednih deset godina" (?!), a "Merkelova je htela da podstakne brzinu zbog nas samih"...
Favorit beogradskog lista zapamćen je i kao čovek koji je oduzeo reč ruskom ambasadoru Konuzinu (na skupu na kom je potonji pitao "Ima li Srba u ovoj sali"), no u "Blicu" mu to niko ne zamera. Naprotiv: u obrazloženju Vejvodine kandidature redakcija je navela da se "ne pamte njegovi ispadi, skandali, odgovori na napade".
Reč je, nema sumnje, o zaista vrlo lepo vaspitanom, uglađenom i otmenom profesoru starog evropskog kova, ljubimcu zapadnih diplomatskih kancelarija koji istovremeno pripada i modernoj evroameričkoj školi "prihvatanja realnosti" kakvu zastupaju zapadne sile, dakle protivniku guranja prsta u oko, inaćenja, zatezanja i drugih sličnih radnji zbog kojih Srbe Zapad redovno kritikuje...
Neko će reći da i nije neko čudo da list u nemačkom većinskom vlasništvu predlaže Ivana Vejvodu za šefa srpske diplomatije, ali nije to baš tako jednostavno. U "Blicovoj" akciji "Biramo našu vladu" ne glasaju članovi Upravnog odbora "Ringijer Aksel Springer" kompanije, već ugledne ličnosti srpske javne scene, među kojima su Aida Čorović, Gorčin Stojanović, Borka Pavićević, Ognjen Pribićević, Vladimir Goati, Dimitrije Boarov, Predrag Marković i Srbobran Branković. Sviđalo se to nekome ili ne, reč je o pripadnicima elite u Srbiji.
Danas kao da je u Beogradu riskantnije reći da je Kosovo srce Srbije, ako je suditi po onom što se dešava sadašnjem ministru inostranih dela. Niko ne može da zna šta će Vuk Jeremić da govori i radi kad siđe sa vlasti (Dragan Đilas tvrdi da na zatvorenom sastanku Demokratske stranke nije tražio njegovu ostavku, već samo "odgovornost"), ali trenutni ministar za sada ostaje na kursu nemirenja sa nezavisnošću Kosova
No i da je tako kako kažu, i da je "Blic" najmanje važan od svih beogradskih tabloida, izbor Ivana Vejvode opet bi bio vesnik nečega što dolazi, mera nekih novih odnosa, pokazatelj razdaljine koju je politička Srbija u samo nekoliko godina, skoro i ne primetivši prešla. Postpetooktobarska Srbija je imala tri ministra spoljnih poslova. Prva dvojica, Goran Svilanović i Vuk Drašković, munjevito su prešli put od državnika koji javno brane srpsko pravo na Kosovo, do političara koji posle silaska sa vlasti ohrabruju Srbe da se pomire sa nezavisnošću Kosova. No njihove metamorfoze nisu prošle bezbolno i bez velikog praska. Ne postoji anketa javnog mnjenja u kojoj Vuk Drašković nije na dnu lestvice popularnosti u Srbiji, dok Goran Svilanović kao da više i ne postoji u kolektivnoj svesti nacije. Demokratska stranka, na čijoj je poslaničkoj listi bio u momentu kada je 2005. potpisao predlog takozvane Damatove Međunarodne komisije da Kosovo stekne nadziranu nezavisnost, nije se za njega snažno zauzela ni par godina kasnije, kada je Vojislav Koštunica sprečio da Svilanović postane predsednik Pakta stabilnosti u regionu. Ova visoka međunarodna funkcija je posle otišla Hidajetu Biščeviću u Zagreb, jer je kandidat morao imati zvaničnu podršku svoje zemlje. Svilanović je posle ipak otišao na visok položaj u Beč, ali činovnički, za kakav mu nije bila potrebna preporuka domovine.
Sudeći po današnjem rejtingu Ivana Vejvode (kom je i 2008. godine, po "Blicu", za malo izmakla stolica šefa diplomatije), Svilanović je doživeo sudbinu petla koji je prvi kukuriknuo. No ono što je on tada rekao, danas manje-više slobodno, politički nekažnjeno, govore mnogi.
U stvari, danas kao da je u Beogradu riskantnije reći da je Kosovo srce Srbije, ako je suditi po onom što se dešava sadašnjem ministru inostranih dela. Niko ne može da zna šta će Vuk Jeremić da govori i radi kad siđe sa vlasti (Dragan Đilas tvrdi da na zatvorenom sastanku Demokratske stranke nije tražio njegovu ostavku, već samo "odgovornost"), ali trenutni ministar za sada ostaje na kursu nemirenja sa nezavisnošću Kosova. Iako mnogi sumnjaju da on i njegov patron time samo zamajavaju gluplje patriotske sugrađane, Jeremić ne spušta retoriku. Obeležavajući "dva veka moderne srpske diplomatije" (po Miljku Radonjiću, koji je 1811. postao prvi srpski popečitelj inostranih dela), ministar je uoči Nove godine dodatno izazivao svoje progonitelje. Zagovornicima radikalnog preokreta u spoljnoj politici nacrtao je lik zaboravljenog Čedomilja Mijatovića, nekadašnjeg protežea Jovana Ristića i ministra koji je posle prihvatio sve austrougarske ultimatume, a na kraju i tajnu konvenciju koja je Srbiju svela "na nivo marionetske države". Mijatović je, po Jeremiću, umro "u zaboravu i siromaštvu" u Londonu, a da se nikad nije usudio da obelodani titulu Franca Jozefa "zarađenu predajom". Crtajući Srbiju na današnjoj mapi Evrope, Jeremić je istom prilikom uočio sličnosti sa prvom polovinom devetnaestog veka (iz potresa globalne finansijske krize se "uzdiže nemački džin", a nedostatak našeg najsnažnijeg saveznika Rusije je što nam je "geografski daleko"), da bi zaključio da nam pristanci na "realnost" i ultimatume nikad nisu donosili korist, već su samo vodili novim pritiscima.
Danas se tako u Beogradu više ne dobija aplauz ni na otvorenoj sceni, dok iza zatvorenih vrata nisu isključeni ni zahtevi za smenom
http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Nemacki-ultimatum-122666.html
