Varoufakis: Slavimo fašiste, dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se

lider.media

Varoufakis: Slavimo fašiste, dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se - Lider Media

Autor Gordana Gelenčer

Čak ni Thomas Piketty i njegov ‘Kapital u 21. stoljeću’ nije tako brzo uspio rasprodati karte za HNK-ov ‘Filozofski teatar’. Godinu i pol nakon ostavke na mjesto grčkog ministra financija Janis Varufakis plijeni pozornost svojim istupima jednako kao u vrijeme dok je otporom kreditorima živcirao njemačkoga kolegu Wolfganga Schäublea. I ne samo njega. Pokušavajući Grčkoj kupiti vrijeme i nagoditi se za normalniju otplatu duga, Varufakis je u ekonomiju uveo pomalo zaboravljenu teoriju igara. Igru je, znamo, na kraju izgubio. Njegovoj su popularnosti zasigurno pridonijele i knjige u kojima beskompromisno otkriva što ne valja s modernom ekonomijom i zašto ona rastače Europsku uniju. Tvorevinu koja bi na kraju priče mogla postati najvećim gubitnikom globalne financijske krize.

• S obzirom na rezultate austrijskih izbora i talijanskoga referenduma postoji li sada malo više nade za Europsku uniju ili se raspad samo ubrzao?

– Dekonstrukcija Europe na visokoj je razini i ubrzava se, dakle s ovim se događajima ništa nije promijenilo kako bi se stanje stvari bolje razumjelo. Već to da slavimo i talijansko i austrijsko ‘ne’, ali takvo na kojemu su fašisti dobili 48 posto glasova, pokazuje koliko su stvari postale očajne.

Kapitalizam je uvijek u sukobu sâm sa sobom i s društvom. On je poput morskoga psa: što je uspješniji, što više jede oko sebe, to će uskoro više gladovati. Kapitalizam jede društveno tkivo; ako ga pojede previše, onda umire.

• Nije li s obzirom na predugu krizu iz koje Europa ne zna pronaći izlaz očekivan uspon radikalne desnice?

– Očekivan i prirodan možda jest, ali normalan sigurno nije. No logično je očekivati takav razvoj situacije kad je financijski sektor kolabirao jednakom snagom kao i 1929. Upravo nam se to dogodilo 2008., no Europa je sve te godine ostala u fazi poricanja, pretvarajući se da može funkcionirati na temelju ‘business as usual’. Zbog toga se realna ekonomija fragmentirala i samo je pitanje vremena kad će je deflacija potpuno uništiti. A deflacija sa svim svojim posljedicama, vidjeli smo 30-ih godina, rađa monstrume.

• Rejtinške agencije Italiji već prijete, to je već viđeni scenarij…

– Nestabilnost će se samo pojačavati. A primjera iz povijesti ima napretek, pogledajte primjer Sovjetskoga Saveza. Svaki ekonomski sustav koji na životu drži autoritarnost i poricanje stvarnosti održava se neko vrijeme, ali kad počne pucati, slom stiže brzo i s velikom cijenom.

• Govorite o komunističkom sustavu, ali mi ipak živimo u ‘najboljem od mogućih svjetova’?

– Možete živjeti u iluziji stvarnosti, ako baš želite. Velika ekonomska kriza 30-ih godina prošloga stoljeća nije se dogodila ni socijalizmu ni komunizmu, nego upravo kapitalističkom sustavu. Nemojmo zaboraviti, deseci milijuna ljudi posljedice krize platili su svojim životom. Nismo daleko od takva scenarija.

 

• Možda se tračak nekog drugog puta može iščitati iz talijanskoga ‘ne’ reformi Ustava, to više ako znamo da je reformu pisao J. P. Morgan?

– Političari su svoju vlast predali u ruke financijera. U trenutku kad su zakone počele pisati financijske tvrtke, političari su počeli provoditi toksičnu politiku, toksičnu za pojedine zemlje članice, za njihova gospodarstva, toksičnu za EU kao zajedničku tvorevinu. U cijeloj Europi ne vidim nijednog političara koji razumije dubinu problema ili takvog koji nije dopustio da stvari preuzme financijski establišment. Iz sadašnje perspektive zlokobno zvuči Rooseveltovo upozorenje 1944. u Bretton Woodsu kad je dao jedan jedini ultimatum – bankarima pristup zabranjen!

• Sada je prekasno. Štoviše, ako neka banka u Italiji sada kihne, treba li strahovati od domino-efekta?

– Apsolutno. No osim po domino efektu zajedništva nigdje nema. Koliko smo se udaljili od osnovne ideje zajedništva, pokazuje način na koji je Europa rješavala krizu. Od početka su političari inzistirali na grčkoj krizi, na talijanskoj krizi, na španjolskoj krizi. Nikada, ni u jednom trenutku, nitko nije pomislio da je riječ o europskoj ekonomskoj krizi. Nikad nismo imali koherentnu politiku koja bi rješavala našu, europsku krizu. Zašto nismo kao Europljani odgovorili na krizu racionalnim paketom politika? Odgovor je u temeljima Unije. Ona nije stvorena kao transnacionalna vlada, nego kao kartel. I to kartel koji se zvao Europska zajednica za ugljen i čelik, na načelima sličnim poput OPEC-a. Bruxelles je stvoren kao administrativni centar kartela. A problem je s kartelima što ih je nemoguće demokratizirati i pretvoriti u funkcionalnu vladu koja će odluke donositi na korist svih članica.

• Je li i euro jedan od razloga propadanja EU? Euro podrazumijeva jednaku razinu produktivnosti u Njemačkoj kao i u industrijski manje razvijenima Grčkoj, Italiji, Španjolskoj, Hrvatskoj…?

– Euro je, vjerojatno, najgori monetarni eksperiment u povijesti. No za njega je postojao itekakav razlog. EU je kartel, a kartel traži stabilnost, jednake cijene, poput OPEC-a koji ima dolar. Europa je trebala zajedničku valutu i stvorila ju je. No ako već stvaramo zajedničku valutu mehanizmom kružnoga gospodarstva,višak novca, odnosno profita, trebao je stići do zemalja kojima manjka kapitala. Ako toga nema, stvar puca. To nam se upravo događa iako svi uporno zatvaraju oči.

• Ali ništa od toga ne može amnestirati Grčku i njezin golemi javni sektor, napuhana prava, potrošnju i nabujali javni dug. Kritičari se pitaju ne bi li, da je u neku drugu zemlju ‘upumpano’ toliko novca, ta zemlja već bila Njemačka?

Osim po domino efektu zajedništva nigdje nema. Koliko smo se udaljili od osnovne ideje zajedništva, pokazuje način na koji je Europa rješavala krizu.

– Ništa od tog novca koji spominjete nije stigao u Grčku, u njezin javni sektor, u prava zaposlenih ili u bilo što drugo. Taj je novac u cijelosti otišao bankama. Dopustite mi analogiju: prije nekoliko stoljeća, kad je Europom harala crna smrt, Crkva i vlast uvjeravali su narod da je razlog haranja smrti njegov grješni život. Preporučili su ljudima da puštaju krv jer će tako sprati grijehe i izbjeći smrt. Kad to nije uspijevalo, uvjeravali su ih da su pustili premalo krvi i preslabo okajavali grijehe. Točno taj stupanj racionalnosti imamo i danas.

• Mislite da ste racionalni ako se nadate da će Diem 25 ili bilo koji slični pokret u svijetu donijeti promjene? Živimo u svijetu kapitala, ekonomskih jednadžbi, ne u svijetu u kojemu ljudi nešto znače.

– Kapitalizam je uvijek u sukobu sâm sa sobom i s društvom. On je poput morskoga psa: što je uspješniji, što više jede oko sebe, to će uskoro više gladovati. Kapitalizam jede društveno tkivo; ako ga pojede previše, onda umire. Kad se društvo oporavi, ponovno oživljava. Ako demokracija sada pobijedi i ako financijskoga duha vrati u bocu, kapitalizam u ovakvom obliku neće preživjeti.

• Dakle, rješenje je…?

– Demokratski pokret koji neoliberalnu iluziju i financijsku hobotnicu vraća onamo gdje i pripada, u prašinu povijesti.

Komentari

 

fakti.org

Архива Хашког трибунала иде у Сарајево - да NATO буде чист, а Срби - заувек злочинци

НЕЋЕ ОСТАТИ У ХАГУ, ОДНОСНО ХОЛАНДИЈИ, А НИ ЗАВРШИТИ У ЊУЈОРКУ ИЛИ ВАШИНГТОНУ

 

• Пресељавају је у Сарајево зато што би у Холандији, као и у САД, комплетан Архив би био доступан јавности, а поготово истраживачима, научницима, новинарима, правницима. Избором Сарајева, ништа од тога. Напротив! Сарајевски чувари архива побринуће се боље него и саме хашке судије и тужиоци да сакрију све што српске „злочине" и муслиманско-бошњачку „невиност" ставља под сумњу
• Они су се уортачили у одбрани званичне верзије о грађанском рату у БиХ. Потписан је и одговарајући уговор којим је озваничена нова фаза успешне сарадње муслиманског Сарајева и западних интервенциониста
• Бошњаци ће се побринути да поставку архиве у Сарајевској вијећници додатно прилагоде схеми по којој су они били невине жртве, а Срби - помало и Хрвати - злочинци
• Нико ваљда није више толико наиван да очекује да из Хашког архива у Сарајевској вијећници сазнамо зашто је Насер Орић ослобођен, зашто нико није оптужен за Возућу и Скелане, зашто није суђено муџахединима који су се фотографисали са одсеченим српским главама, зашто нико од власти у Сарајеву није „по командној" одговарао за Казане, за стрељање у Великом парку, за неколико хиљада српских жртава у граду, или -како је Шешељ ни крив ни дужан „одрапио" 12 година у притворској јединици у Шевенингену...
• Из депоа Хашког трибунала би се, поред осталог, могло много сазнати о „геноциду" у Сребреници. Међутим, Срби у Србији су законом против негирања геноцида, сами себи забранили да истражују шта се стварно догодило у Сребреници. А ако то падне на памет некоме Србину из Српске, добиће верзију верзије Архиве која представља политички маркетинг Хашког трибунала и бошњачког естаблишмента

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Фонд стратешке културе

 

        „ИДУЋЕ године, послије затварања Хашког трибунала, судска архива биће повјерена на чување Сарајеву и смјештена у репрезентативном здању старе градске Вијећнице" - јављено је недавно из главног града Холандије, али није изазвало већу пажњу српских медија.

        Зачудо, Архив неће остати у Хагу, гдје је овај суд столовао и гдје се налази и Међународни суд правде, који се такође бавио тужбом за „геноцид у Сребреници", а неће бити ни пренесен у Сребеницу, гдје је геноцид „извршен". Неће отићи ни у Њујорк, иако су УН оснивач овог суда, а ни у Вашингтон, иако су САД његов финансијер.    

        Зашто баш у Сарајево?

        Зато што су у Холандији, као и у САД, загарантована права на цјеловиту информацију и комплетан Архив би био доступан јавности, а поготово истраживачима, научницима, новинарима, правницима. Сребреница је, опет, на територији Републике Српске, која је заинтересована да се што прије сазна како су изван суднице вођени процеси који су је стигматизовали као „геноцидни ентитет".

        Избором Сарајева, ништа од тога. Напротив! Сарајевски чувари архива побринуће се боље него и саме хашке судије и тужиоци да сакрију све што српске „злочине" и муслиманско-бошњачку „невиност" ставља под сумњу.

        Они су се уортачили у одбрани званичне верзије о грађанском рату у БиХ.

        Потписан је и одговарајући уговор којим је озваничена нова фаза успјешне сарадње муслиманског Сарајева и западних интервенциониста.

        Како тек сада сазнајемо од бившег предсједника суда Италијана, архивски материјал је још од уназад осам година припреман да, усудићемо се да претпоставимо, опере лошу професионалну репутацијуи још гори морални кредибилитет тужилаца, судија и овог суда у цјелини, као правног инструмента империјалног насиља суперсиле и њених вазала.

        По истој слободној претпоставци, Бошњаци ће се побринути да поставку архиве у Сарајевској вијећници додатно прилагоде схеми по којој су били невине жртве, а Срби, помало и Хрвати - злочинци.

        Откуд нам такве негативне претпоставке?

        Послије свега што нам се посљедњих деценија дешавало у Хашком трибуналу и око њега, нико ваљда није толико наиван да очекује да из Хашког архива у Сарајевској вијећници сазнамо зашто је Насер Орић ослобођен, зашто нико није оптужен за Возућу и Скелане, зашто није суђено муџахединима који су се фотографисали са одсјеченим српским главама, зашто нико од власти у Сарајеву није оптужен по командној одговарао за Казане, за стријељање у Великом парку, за неколико хиљада српских жртава у граду, како је Шешељ ни крив ни дужан „одрапио" 12 година у притворској јединици у Шевенингену, итд., итд.

 

        А, такође, неће бити изложене одбране оптужених и њихових адвоката, експертизе одбране и свједоци одбране, које је судско вијеће игнорисало.

        А што је најважније, у старој градској Вијећници у Сарајеву неће бити архиве о политичким и међународно-политичким узроцима избијања грађанског рата у БиХ.

        Неће бити стенограма о мајоризацији српских представника и Скупштини, Влади и Предсједништву, ни о Цимермановим инструкцијама Алији Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског споразума, који је био посљедња шанса да се избјегне рат.

        Неће бити ништа о америчкој опструкцији европских мировних иницијатива, као ни о стратегији САД да продужавањем рата изнуде борбено ангажовање и останак NATO-а у Европи и послије пада Берлинског зида.

        То је препуштено Сноудену и Викиликсу, које САД гоне по свијету не зато што лажу, него зато што откривају непријатне истине о политици суперсиле.

        У Хашкој судници стављен је табу на те опасне везе и када би неко од оптужених, адвоката или свједока поменуо кључну улогу САД у босанкој трагедији, закуњале судије би се нагло тргле, нервозно прекидале говорника, правиле паузе, подизале тон и пријетиле. Укратко, ни у једном тренутку нису заборављали откуда им стижу баснословне плате.

        Суд се идуће године затвара и ваља прећи на маркетиншку фазу чишћења непријатних трагова. Његови менаџери морају да похране непрегледна брда материјала који се годинама гомилао у његовим депоима.

        Да није ријеч о метафори, могли су се увјерити оптужени, њихови адвокати, експерти и свједоци јер су одмах по доласку у Хаг за сваки предмет добијали гомиле папира који нормалан човјек не би стигао пажљиво да прочита ни мјесецима након предвиђеног окончања процеса. Да би се од тога направио сређен материјали селекција пожељних прилога, требало је много рада и памети, али и познавања прилика на терену.

        Постоји индиција да је не само тај големи и сложени подухват у Хагу иза сцене координисао један релативно анонмни Сарајлија. Ни Бошњак ни Србин ни Хрват, бриљантно интелигентан и тотално аполитичан, био је идеалан кадар за високо софистициране позадинске послове у Трибуналу.

        Овог прије четврт вијека још младог човјека природа је обдарила таквом памећу и талентом да се суверено кретао у најразчичитим областима - од источњачке филозофије, балистике, музике и анимнираног филма до информационих технологија. Са ратом је избјегао из града, а јавио се само једном од бројних сарајевских пријатеља који су навраћали у Хаг.

 

        „Радим нешто повјерљиво за Трибунал и од вишка прихода купујем некретнине".

        А приликом двочасовне посјете породици у Сарајеву, међународна полиција је обезбјеђивала читав кварт. Ако не од Сноудена и Викиликса, можда једног дана када више не буде важно, и од њега сазнамо нешто од онога што недостаје у архиви, а нисмо до тада знали.

        Трамп је, не само у предизборној кампањи него и као новоизабрани предсједник, изјавио да неће да понавља грешке претходника и да САД више неће рушити режиме у иностранству и обрадовао читав свијет. А ту негдје, јел да, спадамо и ми са простора бивше Југославије.

        То, међутим, не значи и да ће поменуте грешке Трамп ретроактивно исправљати, чак ни у мјери у којој је то било уопште могуће. Али, ако већ неће бити ратних репарација и одштете за настрадале и истина би била љековита. Неће је бити ни о Украјини, Ираку, Либији, Египту, Сирији, па што бисмо баш ми били часни изузетак.

        У данас 95 одсто муслиманском Сарајеву и претходно прилагођена Хашка архива временом ће селективно нестати у некој „поплави" или „пожару".

        „Босански јавашлук!" У сваком случају, САД и западни савезници су обезбиједили вишеструки катанац за своју нејавну улогу у распаду ех Уu и рату у БиХ.

        Из депоа Хашког трибунала би се, поред осталог, могло много сазнати о „геноциду" у Сребреници. Међутим, Срби у Србији су законом против негирања геноцида, сами себи забранили да истражују шта се стварно догодило у Сребреници. А ако то падне на памет некоме Србину из Српске, добиће верзију верзије Архиве која представља политички маркетинг Хашког трибунала и бошњачког естаблишмента.

        Очекивања да ће са затварањем, рад Хашког трибунала постати мета стручних и научних анализа и оспоравања озбиљних западних представника правне струке, изјаловила су се. Актери су напросто о свему унапријед мислили.

        Али, боже мој, недавно је послије 100 година откривено да су британске службе увукле САД у Велики рат тако што су Нијемцима потурили лажну информацију да амерички путнички брод превози оружје за покрет отпора у Европи.

        Од њемачког торпеда настрадало је неколико стотина цивила, а остало је позната историја Првог свјетског рата.

        Дакле, има наде.