Dobio sam „zeleno svetlo“ u Vašingtonu

 

[ Nemojte da se zalite da nemate za koga da glasate: ponuda se siri....]

 

Razgovor - Dušan Janjić, jedan od osnivača Nove socijaldemokratije, traži podršku Zapada i Rusije za svoj politički angažman

Dobio sam „zeleno svetlo" u Vašingtonu

Autor: Lidija Valtner

Beograd - Dobio sam američku podršku za svoje političko angažovanje i promene koje Nova socijaldemokratija (NSD) namerava da načini u Srbiji, zbog čega ću se kandidovati na budućim predsedničkim izborima, kaže za Danas jedan od osnivača NSD Dušan Janjić, posle nedavnog boravka u Vašingtonu.

Zbog čega ste išli u Ameriku i s kim ste tamo razgovarali?

- Išao sam da vidim da li tamo postoji interesovanje za bavljenje Srbijom. Razgovarao sam s ljudima iz Stejt departmenta, Saveta za nacionalnu bezbednost, sa saradnicima američke državne sekretarke Hilari Klinton i potpredsednika Džozefa Bajdena, predstavnicima Nacionalnog demokratskog instituta i Međunarodnog republikanskog instituta, predstavnicima USAID i tri konsalting-lobi grupe. Razgovori su išli u dva pravca. Prvi je razvoj nove stranke i podrška na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima. Drugi segment se odnosio na podršku razvojnom projektu Srbije u 21. veku, tačnije do 2050. godine. Projekat okuplja 150 naučnika iz Srbije i nekoliko konsultanata iz Evrope koji će raditi na strategiji u šest društvenih oblasti. Pre odlaska u Ameriku, obavio sam slične razgovore u nekim zemljama EU, kao što su Italija i Austrija. U maju ću otići u Berlin, možda i u Madrid, a na jesen u Moskvu.

Kakvo je raspoloženje u američkoj administraciji kada je reč o Srbiji?

- Srbija definitivno nije glavna tema. Mali broj ljudi se u Obaminoj administraciji bavi Srbijom, ali bez obzira na to, dosta se zna o tome šta se ovde dešava. To posebno važi za potpredsednika Bajdena i za krug profesionalaca u Stejt departmentu. Stekao sam utisak da je veliki problem što oni u stvari nemaju poverenja u naše političare, jer su im oni kada im je bila potrebna pomoć oko Kosova obećavali razne stvari. Oni imaju utisak da ih naši političari lažu, a imaju i neke neostvarive zahteve kao što je, na primer, podela Kosova. Naši političari ne znaju da se američka administracija dvoumi i koleba oko toga da li je pametno uopšte se baviti problemima u Evropi.

Da li ste dobili podršku za vaše političko angažovanje?

- S obzirom na to da im nisam obećavao „brda i doline", razgovori su bili sasvim otvoreni i uspešni. Dobio sam podršku američkih grupa koje se bave kampanjama za parlamentarne i predsedničke izbore. Već su potpisani neki ugovori sa PBS, agencijom koja je 2000. radila kampanju za DOS. Dobio sam podršku i kandidovaću se za predsednika na izborima 2012. Kada je reč o Novoj socijaldemokratiji, podrška je išla u pravcu stvaranja širokog bloka građana, sindikata i partija koji će stati iza iste stvari. Namera nam je da budemo „treća lista", pored onih koje će predvoditi Tomislav Nikolić i Boris Tadić. Naš plan je da radimo na unutrašnjoj bezbednosti i ekonomskom oporavku, saradnji sa zemljama bivše SFRJ, Albanijom i Albancima u okruženju. Nije bilo reči o Kosovu i priznavanju njegove nezavisnosti. Amerikanci žele da podrže one koji žele da sarađuju s kosovskim institucijama na bilo koji način.

Koji su planovi NSD?

- Krajem maja ili do sredine juna biće održan osnivački kongres, što je početak promocije stranke. Naše predsedništvo bi trebalo da bude nova vlada Srbije. U januaru 2011. ćemo izaći s kandidatom za premijera i tada krećemo u kampanju i predstavljanje našeg izbornog programa

http://www.danas.rs/danasrs/politika/dobio_sam_zeleno_svetlo_u_vasingtonu.56.html?news_id=187486 

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ

Божо Бјелак: БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ
Постављено 07.04.2010
Тема:

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ

Божо Бјелак

На шаховској табли Европе фигуре се не налазе на својим пољима. Чак ни њихов број не одговара правилима те древне и мудре игре. Осим краљева, краљица, војника, понајвише је пиона-послушника и скакача. На српској шаховској табли, такође, коло воде пиони и скакачи, нисам ни мислио, а било би и ружно, да напишем - коњи. Зашто ти скакачи тако раде и пионски мисле. Какву то имају дипломатију, чију они то спољну политику проводе. За све нормалне, то је беда дипломатије, коју креира дипломатија беде, јер су спољна политика и дипломатија у директној корелацији са стањем у земљи, а стање је у свим областима - беда (изведено од речи бедак-умно заостали човек).

„И Косово и Европа": о чему они то причају. Ко иоле разумије европске скакаче, видљљиво је да Србије нема у ЕУ док не призна фантомску државу Косово на својој територији. Да ли ми, који носмо шахисти, можемо фино, културно, замолити наше скакаче да престану да залуђују и замајавају и себе и нас. Да имају поштења, односно да поштују овај унесрећени пук, рекли би само: „Космет". Европи су потребни и пиони и скакакчи, тако да би било добро да јој их, због великог знања, продамо, као што се продавају фудбалери и да играју на њеној табли, односно да их Европа распореди да играју на шаховској табли неке друге земље.

Српски народ је већ почео помало да луди због њиховог скакутања, а тако ми Бога и летења. Једног смо, који стално понавља „И Косово и Европа", пустили да предуго спава на теткином каучу. Оправдано се наљутио. Писао сам и говорио, да нема смисла таквог расног скакача држати на неком похабаном старом каучу. Е, када је промашио Г-6, ускочио је у Меридијан банку. Сваки његов скок мјери се у хиљадама и милионима. Теткин кауч би требало пренијети у Национални музеј, да буде вјечна опомена генерацијама.

Онај други, кажу, да је сањао да буде пилот, што су му ујаци били обећали да је остао социјализам. Не излази из авиона. Његове дневнице постају велика ставка у буџету ове унесрећене земље. Ко игра шах, не би требало да буде нервозан, а он показује често нервозу, а како и не би, када му дипломатија свакодневно доживљава крах, а сам летач је заратио са свима у Региону. Треба бити поштен и констатовати да су га у Региону (и Србију, дакако) много понижавали и изазивали, али шеф дипломатије се морао другачије понашати. Његов сваки потез био је чисти промашај. Та беда дипломатије нема никакве везе и утицаја на цветање фантомске државе Косово. Тамо и даље траје симултанка главног играча, финог човека из Финске. Није ми јасно зашто се сетих „Косовких божура", откуда ми паде, на ову луду памет, та асоцијација. Давно сам читао да је министар за културу у оној краљевини Југославији био муслиман и да је забранио објављивање „Косовских божура", а аутор му је, кажу, јавно одговорио: „Чук, чук Чукарица, чукнем Ти га нани, кад Косовским божурима суде муслимани". Све се поноваља, само су други скакачи.

„Косово је српски Јерусалим", узвикну летач. Не зна летач да Јевреји држе све у својим рукама. Између осталог, служе својој домовини 3 године, а жене 2 године. Зет славуја из Мрчајеваца трабуња „о традицији и модернизацији војске", које нема, јер су му војнике, топове, ракете - наоружање већ „појели", како се то каже у шаху, европски и амерички шахисти, а и то што је преостало, нестаће укидањем војног рока. Стари, мудри људи су говорили: „Народ који не храни своју војску, храниће туђу". Недавно сам био у Бугарској, где ми озбиљни људи рекоше да од своје немаштине и беде издвајају велика средства за НАТО, односно хране туђу армију. А споменити зет, као и краљ тргова и балкона, имају само један рефрен у задатој и наученој песмици: НАТОооо, НАТОооо, НАТОооо. Ко их је На То навукао, да ми је знати.

Разговора о Космету неће бити, тврдим још од времена када су прекинути, јер смо знали да ће доћи до проглашења фантомске државе. Међутим, овај или било који нови режим, од садашњих партиских вођа, позиције и опозиције, ако дође на власт у Србији ( не знам чиме ће владати), преговараће о успостављању дипломатских односа и свим видовима сарадње или неће бити на власти. Летач нема шанси да спречи ништа на путу ка афирмацији Косова, јер једноставно није знао како се то дипломатски ради. Чак ни данас не зна, као што нису знали ни његови претходници, као и наредбодавци, да онима који су их пучом и паљевинама довели на власт, у подсвијести није било да им препусте одлучивање и судбину Космета. Нажалост, још мисле да ће им велики западни пријатељи дати Космет на тацни, јер признавање те државе фантома, сматрају њиховим тренутним хиром ( као што им је требало 3 године да схвате да се Ц. Гора одвојила, са којом су дипломатски и конзуларни односи били на нули, а ни сада ништа нису бољи). Ти пријатељи, дали су Космет Тачију, који је нажалост у праву када каже: „да ће Косово и у будуће, на регионалним и међународним скуповима, учествовати као независна и суверена држава". Политичка „елита", с Председником на челу, уствари само машта о регионалној сарадњи, " у којој је Србија лидер".

Није било дана када летач и његова дипломатија нису направили неку катастрофалну дипломатску грешку. Познато је да аматер око себе окупља аматере, који чак и на ТВ каналима (а ништа мање у земљама где су акредитовани од аташеа до амбасадора) причају ноторне глупости, не само о дипломатији и спољњој плотици, већ и о кадровању и чак станаринама. Када је већ реч о станаринама, затим куповини зграда амбасада и резиденција, намештаја, у Диломатско-конзуларним представништвима, једна озбиљна комисија, открила би незапамћени криминал. Тај криминал је наслеђен још из доба социјализма, само што је у постсоцијализму усавршен. Оставимо ту тему за времена када члановима комисије буде загарантовано да ће им главе остати на раменима.

У свету у коме влада моћ организованих савеза и друштава, тоталитет укрштених интереса, летач нема шта да тражи. Чак му ни неки стубови (спољне политике) и
минарети не могу помоћи, јер није схватио глобализацију и глобализам Империје зла. А шта зна летач о Источном питању или, примера ради, осмијуму кога има на Космету (осим мало у Бразилу и Русији). Мислио сам да као технолог и хемичар нешто од тога зна. Тај осмијум појачава ефекат нуклеарног оружја од 100 до 150 пута. Он још мисли и његов надређени Председник да ти велики западни пријатељи хуманисти (чак их ни бомбардовање није опаметило) брину о шиптарима, Србима, Ромима и др. народима. Нису они довели Милосрдног анђела због тзв. хуманитарне катастрофе, то чак и врапци на грани знају. Летач је забио главу у песак и неће да нам објасни шта он то (подвлачим ОН) заправо брани на Косову. Уместо одговора, треба констатовати да је његова улога у решавњу тог проблема равна нули.

Од првог ДОС-овог министра спољних посло, преко другог - како рекосмо, краља тргова и балкона - до садашњег летача, озбиљан чуњеничар не може наћи ниједан разуман и адекватан дипломатски потез. Посебно су се потрудили да на основу директног уплитања амбасадора Империје зла, страних запосленика у МСП-у - Швајцараца, Сорошоваца, свих чланова једнога непријатељског домаћег Форума, кадровски униште дипломатију, дипломатски састав. Додуше, онај први је знао и јавно рећи да му штошта подмећу и кадровски и на плану спољне политике, јер су сви партијски вође водили и воде своју спољну политику, у директним сусретима са странцима и преко својих изасланика, кадрова по партијском кључу, у кући дипломатије. Није згорега хиљадити пут поновити да је СРЈ, затим ДЗ и сада Србија једина земља на свету која нема центар где се креира спољна политика. Министар има основну дужност да организује Министарство и квалитетан дипломатски састав, који ту извагану и договорену спољну политику умјешношћу проводи у земљама пријема. Али када за амбасдоре предлаже, а Предсједник потпише акредитиве амбасадорима у Швајцарској, Њемачкој, Холандији, ОУН и да не набрајам, који су у претходним амбасдоровањима пали на испиту (има их, као Ст., који заступају самосталну државу Космет). Раритет је да је МСП ове земље, такође, једино на свету које од 2000. нема представника за штампу и редовне прес-конференције. Разлог је у директној корелацији са великим бројем спољних политика - партитократијских политика. Представник за штампу не би могао, на неко новинарско питање, изнети став државе Србије. Да ли се може замислити да представник за штаму каже: „Космет је неотуђиви део Србије". Један број партијских вођа и скоро пола Парламента би дигли дреку.

Да иронија буде већа, неке кључне потезе на међународном плану (све грешке није могуће навсти, то ће једнога дана бити књиге од 500 и више страна), летач и његови наредбодавци, проглашавали су генијалним дипломатским потезима. Иако немам намеру било кога да повредим, чудесно је да су те њихове потезе многи поздрављали, аплаудирали и дивили се. Зато је потребно бити обавештен, а не само паметан. Србија има пуно паметних, али врло мало обавештених:
-Седање са шиптарима за сто и то на туђој територији, ући ће у дипломатске уџбенике као катастрофална грешка једне бедне дипломатије и политике. Први пут када су равноправно сели за сто, шиптари би требало тај датум да узму као национални празник, однсоно настанак државе Косово. Летач и други у Србији и даље траже и мољакају шиптаре да преговарају. Да, кажу шиптари, али само о односима две суверене државе.

- Тражити мишљење Међународносг суда правде, да ли је проглашење независности Косова повреда међународних норми и међународног права, а истовремено говорити да је „Косово Србија", односно да се ни под којим условима неће признати државу Косово, спада у дипломатски аматеризам, а не у дипломатску генијалност. То што је Генрална Скупштина ОУН изгласала да се затражи мишљење, обавеза је по Повељи, односно свака земља има право да за било које питање затражи мишљење Суда, које не обавезује, јер Суд нема могућност санкционисања. Међутим, мишљење Суда ће бити да је Косово имало право на отцепљење, што ће произвести нова ланчано признања. У прилог овој тврдњи је изненадно повлачење кинеског судије, као и одгађање саопштења за целих пет месеци. Сва упозорења пре заседања ГС ОУН, писма Председнику, председнику Владе, министру спољних послова, да се не тражи мишљење Суда, нису помогла.

- Месечно саопштавање шта су нови приоритети спољне политике, такође, спада у беду спољне политике и дипломатије. На почетку прошле године, суседи нису споменути. Након што су опоменути да су суседи примарни у спољњој политици сваке земље, уводе у приоритете суседе и обавезну ЕУ. Затим заборављају те приоритете, замењују их са неким стубовима, које проглашавају стратешким (замислите стратешки односи са рецимо Киним, што су сви озбиљни људи схватили као добар виц), а као врхунац, приоритет постаје несврстаност, која је Србима у доба Броза и вјерског и етничког рата нанијела велику штету. За летача је лет у Манилу на састанак несврстаних, „учинак свих учинака", а регионални састанак „учинак испод очекивања". Спрда се са тим састанком, иако ће учесници између Косова и Србије, изабрати Косово. За њих су неважне одлуке СБ или ГС ОУН, а замислите колико придавају значаја тамо неким несвртаним ставовима.

- Крах, аматеризам, беда дипломатије управо је однос према том регионалном састанку на Брду код Крања. Србија је била обавезна да се одазове на тај састанак (и све будуће састанке) под условом да се шеф делегације на њму (њима) понаша према дипломатским узусима. Наиме, када се утврди да скупу присуствују и учесници који се лажно представљају као независна држава и да нису чланица ОУН, дипломатска процедура налаже да шеф српске делегације, одмах по отварању скупа, укаже на ту процедуралну недоследност, јер су индивидуална признања дискреционо право држава и нису међународно-правна обавеза других држава. Затражи од предсједавајућег да, у овом случају, шиптаре удаљи са Конференције. Ако организатор одбије, у знак демарша дужан је да демонстративно напусти скуп, којег су „проверени пријатељи Србије" Хрвати и Словенци и сазвали да би Србију ухватили у мишоловку. Сарадња на плану европских интеграција, била је смо фарса тога састанка. На састанку девет земаља ЈИЕ 29. маја 2006. године у Софији, Бугари су (за сваки случај ) позвали делегацију из Приштине. Када се Тачи појавио, консултације су обављене у кулоарима. Одлучено је да не присуствује састанку, као и службеној вечери девет шефова држава и влада. За време вечере, Тачи је, са члановима своје пратње, седео на тераси хотела Шератон. Председник Србије се, након вечере, на очиглед свих, издвојио и поздравио са Тачијем. Председник Ц. Горе, која је била већ самостална, није се поздравио.. Но, летач и његови наредбодавци још су млади, научиће све тајне дипломатије када поновом у будућим временима, дођу на власт и када Србија буде имала своју дипломатију и своју спољну политику.

- Само у овој земљи постоји дипломатска пракса да се организују некакви групни састанци са страним амбасадорима, јер и мала деца знају да је сарадња са сваком земљом различита и посебна. Страни амбасадори су акредитовани да заступају интересе своје земље, а не да удовољавају интересима земље пријема. Шта се причало на тим састанцима, јавност није упозната.

- Односи са Русијом су велика фарса. Послужили су у време избора, јер је Председник боравио у Москви у сред кампање, махао је са договором о гасу, придобивши велики број гласача за своју приватну странку, што је недопустиво. Посета Медвједева и кичерај у Центру Сава, већ су заборевљени.. У односима са Русијом, од посете Медвједева до данас, ништа се значајно није десило. Са овим владарима, посебно ако се питају владари у Војводини, а питају се, Руси више неће склопити ниједан аранжман (главни играчи и економски окупатори Војвопдине су Хрвати и Словенци, као и домаћи тајдинари, који купују огромне комплексе земље за странце). Шта се догађа у НИС-у и око НИС-а., тек ће се чути.

- Беда спољне политике и дипломатије је посета Хрватској и пловидба на ратном броду на ДАН зликовачке агресује НАТО, дакако и те исте Хрватске, која је давала
логистику. Хрвати су отварали боце шампањца за сваку зликовачку ракету и убијење малих Милица. И уместо да је био на Миличином гробу, сурдуличкој прузи, пред РТС-ом, поздрављао је хрватску децу по парковима, обећаво нагодбе. Да ли су жртве Јасеновца Председникова приватна прћија, да ли је Хрватска признала Косово, зар није до јуче говорио да због „мудре и принципијелне политике" са тим земљама треба прекинути све односе и комуникације. Зашто Јосип(овића) није окитио беџом „Косово је Србија". Смешна страна посете је присуство преводиоца у разговорима. Јосиповић: „Бок(г) Борисе". Тадићев преводилац :"Помоз Бок Борисе", Тадић: „Помоз Бог Јосипе". Јосиповићев преводилац: „Бок Јосипе".

На крају (иако набрајањима нема краја), у историји дипломатије остаће запамћена и исписана црним словима досовско-социјалистичко-пензионерска беда дипломатијае и дипломатија беде, доношењем декларације о Сребреници. Декларација је најприје настала у дипломатским договарањима, односно пројектима земаља ЕУ и Империје. Та такозвана диригована дипломатија (дипломати Србије телеграмима, извештајима, сугеришу домаћој политичкој „елити" да повуче неки унутрашњи потез, ради „добробити" земље, јер су то, тобоже, сазнали из поверљивих извора и високог нивоа) углавном је шпијунског карактера. Иза ње стоје претње, условљавања, лаж, обећања, уцене. Декларацијом о Сребреници, за сва будућа покољења, затворена су уста дипломатима из Србије да било шта кажу о зликовачкој агресији земаља НАТО и отимачини дела територије, што је и био циљ.

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2552.html

Kuda vodi rezolucija o Srebrenici?

 

http://www.dverisrpske.com/tekst/1799397
 

Трибина у општини Вождовац

Куда води резолуција о Сребреници?

Штампај | Пошаљи на е-пошту

У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. Међународни чиниоци крајње отворено о томе разговарају са властима у Београду и јасно им стављају до знања шта од њих очекују. Они на све пристају, само додају - још увек нисмо у стању да то кажемо нашем народу а да он то не примети.

На трибини „Куда води резолуција о Сребреници?", одржаној у Општини Вождовац, говорили су Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, академик Коста Чавошки, др Радомир Павловић председник СО Сребреница и Милош Миловановић, одборник СО Сребреница.

Пред пуном салом модератор трибине Љубиша Ристић, саветник у Институту за истраживање српских страдања у 20. веку, истакао је да је ово прва трибина у Београду на ову тему на којој говоре гости из Сребренице о збивањима 15 година уназад и подвукао важност разговора имајући у виду да је пред Скупштином Србије усвајање текста Резолуције о којој јавност мора знати пуну истину.

Да ли је у Сребреници било геноцида, да ли тачна бројка од око 8000 муслиманских жртава или је валидна процена др Миладина Ковачевића и осталих истраживача да се тај број креће око 3000 жртава, треба ли Скупштина Србије да усвоји текст једностране Резолуције о Сребреници чиме се доводи у питање постојање Републике Српске и српских жртава које се означавају као геноцидне, шта је истина а шта заблуда око Сребренице, била су питања на која су говорници дали своја мишљења. Госте је поздравио домаћин, председник Општине Вождовац др Драган Вуканић и подвукао да се проблем Сребренице мора схватити у светлу пуне истине, о чему он има потпуни утисак, имајући у виду да је једно време провео као лекар и хирург на том терену и додао да ако оваквих трибина не буде било, нећемо моћи да погледамо у очи не само историји, него и генерацијама које долазе за нама, које ће нас питати на ту тему.

 

Злочин или превара

Др Радомир Павловић је рекао да је најпотпунији наслов трибине –Сребреница - највећа превара у Европи после Другог светског рата, уместо прокламоване лажи да је Сребреница највећи злочин у Европи после Другог светског рата. „У Поточарима, на Меморијалном центру је написана порука коју је исписао реис улема Сулејман Церић –Нека освета буде правда! То је порука која је упућена Србима на свим просторима бивше Југославије и читавом свету, која треба да се оствари кроз пројекат да се на лажима направи историја и да се пише нова историја српског народа, који ће после свих страдања током ратова у прошлом веку, Голог отока и свих згаришта, после такозваног злочина у Сребреници постати геноцидан народ. Резолуција има за задатак да оствари бошњачке политичке циљеве", рекао је Павловић и подсетио да је Скупштина СО Сребренице усвојила 2005. године Резолуцију – осуду свих злочина на подручју Општине Сребренице, а да сада Београд хоће да усвоји резолуцију у којој ће се осудити само злочини над једним народом а заборавити злочини другог народа. „Званични Београд иде и извињава се и где треба и где не треба. Због таквог поданичког става ми смо изгубили многе своје територије на којима су Срби живели. С друге стране, имамо офанзивно-агресивну политику напада на РС. Преко Резолуције Бошњаци желе да наметну обавезу Србији плаћања ратне штете. Својеврстан је апсурд, на темељу којих чињеница Скупштина Србије треба да донесе Резолуцију о Сребреници. Да ли постоји ишта осим пропаганде непријатеља, што може да послужи за основ за доношење Резолуције?!"- рекао је председник СО Сребреница.

Сенатор у РС Миливоје Иванишевић, иначе творац више књига на ову тему, рекао је: „Ми се дуго суочавамо са разним подвалама са бошњачке стране и њиховим бежањем од истине. Покушавали смо да их приволимо да се изврши попис становништва, што би неизоставно променило и власт у Сребреници. Они беже од тога, јер би то показало да муслимани имају симболичне жртве у односу на бројке које истичу. Срби су јула 1995. када су ослободили Сребреницу и ушли у тај простор, прошли кроз 50 муслиманских села. Ни у једном, што је просто незамисливо када је реч о грађанском па и верском рату, није било ни једне муслиманске жртве. Сви они који су у Сребреници умешали прсте и хтели да од Сребренице направе крунски доказ о српском злочину били су очајни када су чињенице показале да је српска војска достојанствено прошла кроз села у којима су живели родитељи, деца, супруге оних који су прегазили српска села и побили толики српски народ. Нису се светили. Муслимански злочини нису проузроковали српске злочине. Муслимани немају цивилних жртава. Док постоје велике силе са својим интересима, истина ће бити потиснута. Питам се зашто се Србија доношењем једне лажне Резолуције меша у ту ситуацију? Холандски Институт за ратну дипломатију је утврдио да Србија нема никаквог учешћа у догађајима у Сребреници. Тај Институт је на 750 страна чак утврдио да ни Радован Караџић и Ратко Младић нису имали никаквог утицаја. Били су толико објективни да тужилаштво Хашког трибунала није могло ту студију да понуди као доказ о злочинима које су Срби починили. Ово није први пут да Србија злоупотребљава специјалне везе које имамо - ми смо очекивали да је то за добробит обе државе, али кад год ми дамо отпор високом представнику и институцијама међународне заједнице, онда нам преко Београда и Србије уврћу руку. Када се буде истопила пропагандна хајка и лажи, остаће једино Резолуција да смо ми Срби починили стравичан злочин. Њихови докази се заснивају на два битна документа. Први је списак несталих 8.000 муслимана. Набројено је 36 женских особа, 53 млађа мушкарца, остали су војно способни мушкарци. Дуго нам је требало да докажемо да се не ради о цивилним жртвама, већ о војницима. То је прихватио и Хашки трибунал. Приликом првих избора 1996. године упоредили смо тај списак са бирачким списковима и нашли преко 3.000 бирача! Након годину дана ти људи се појављују у бирачком списку, гласали су да би муслимани добили власт. Бошњачки списак не може да прихвати ниједан суд, јер нема доказа да су ти људи у то време нестали. То су људи из целе БиХ. И други доказ- да су ти људи нестали на том простору. Изетбеговић је сведочио да му је Клинтон још марта 1993. године рекао да без бар 5.000 муслиманских жртава не може да покрене НАТО против Срба. Када су видели да не могу да напабирче тај број ни на који начин, онда су 2003. године блокирали простор бивше фабрике акумулатора и почели да откопавају. Наједном се лица која су закопана пре 20 година на муслиманским гробљима појављују на списковима да су их Срби убили јула 1995. Прегледали смо њихове матичне књиге умрлих и нашли више стотина муслимана који су умрли у другим временима, на другим местима а опет су их покопали сада као жртве.

У Сребреници није било геноцида. Када су муслимани одустали да је 8.000 убијених у Сребреници, већ да се ради о убијенима у 13 општина, једино су још остале доследне првобитној лажи власти у Србији и поједине НВО. Питамо се –зашто Србија на основу докумената које није сама формирала, већ на основу туђе документације, доноси проклетство свом народу и осуђује будућа покољења и децу наше деце да су геноцидни, да су злочинци? Чињенице говоре другачије. То је био рат у коме су Срби више страдали од муслимана. Набројали смо сва села, имена убијених, рекли смо датуме када се то догодило и то публиковали. Они то немају, али имају пропаганду."

 

Сребреница данас

Милош Миловановић, одборник СО Сребреница је упознао присутне са писмом борачких организација Подриња и Бирча, који је упућено председнику Републике Србије и народним посланицима које објашњава да су дешавања око Сребренице смишљени пројекат муслиманске политике, потпомогнут међународном заједницом која се заснива на стратегији „корак по корак" до циља који нису могли да остваре у рату - нестанак Срба са тих простора и укидање РС. „Под притиском међународне заједнице влада РС је суспендовала рад прве комисије за Сребреницу и формирала другу комисију која је урадила извештај који је одговарао Сарајеву и међународној заједници. Број од 8000 несталих муслимана освануо је без икаквих доказа и толико је злоупотребљен да истина о страдању српског народа Бирча и Подриња није могла да продре у свет. Најжалосније је што је и Србија остала неосетљива на ову лаж. Та иста комисија је под притиском ОХР направила списак припадника полиције и војске РС, ради се о 890 Срба који су наводно одговорни за дешавања у Сребреници 1995. Људи се приводе, испитују, врши се огроман притисак, одузимају им се документа, добијају отказе. Многи одлазе са ових простора јер нема начина да докажу да нису криви. Држе их по две године у затвору и пусте уз образложење да нема доказа за наведена дела. Немамо коме да се жалимо. Може ли ико да процени како се осећају ови људи које је комисија обележила за читав живот и како то све подносе њихове породице. Међународна заједница одобрава финансијску помоћ која углавном одлази бошњацима за обнову инфраструктуре и запошљавање, што је основа опстанка. Резолуција Европског парламента коју су усвојиле поједине државе у окружењу и најава председника Бориса Тадића за усвајањем Резолуције у Београду, покренула је бошњачке одборнике да се таква резолуција усвоји и у Сребреници. Када им то није пошло за руком, најавили су да ће Резолуцију усвојити до 11. јула ове године или наметнути једнонационалним изгласавањем. СО Сребреница је 25. јуна 2005. године усвојила Резолуцију којом се осуђују сви злочини који су се десили над свим грађанима општине Сребренице. Ниједна друга резолуција није прихватљива за српски народ. За злочине над српским народом Сребренице, Бирча и Подриња, где је на стравичан начин убијено 3.262 српска цивила и борца нико није одговарао. Ако Република Србија усвоји једнострану резолуцију, нико неће ни одговарати."

Каква је истина о Сребреници

Академик Коста Чавошки је приметио да је основно и најважније питање истине.„Каква је истина о Сребреници? Бројке које муслимани и међународни чиниоци намећу су лажне. Када је реч о српским жртвама треба рећи да је коначни списак жртава у том крају 3262 имена од којих је 860 страдалих било из редова војске и полиције а 2382 су били цивили, дакле старци, жене и нарочито деца. Тај број је неупоредиво већи него што су бројке које муслимани могу доказати. У време ослобађања Сребренице јула 1995. је високи комесар УН за људска права Хенри Виланд рекао да је са својих пет помоћника интервјуисао велики број муслиманских избеглица из Сребренице. Он је том приликом за „Дејли телеграф" изјавио да нису пронашли никога ко је својим очима видео злочин који су починили Срби. Касније је утврђено да је велики број муслиманских војника страдао када је под оружјем покушао да се пробије од Сребренице према Тузли. Било је између 12.-15.000 људи који су покушали да превале тих 60 км. Као такви били су легитимни војни циљ, а највећи број је страдао тако што је наилазио на заседе војске Републике Српске. Отуда се појављују само мушкарци у најбољим годинама. За стрељање преко 400 лица, Хашки трибунал никада није покренуо озбиљну истрагу, тако да се и дан данас не зна ко се крије иза наручиоца. Једини који је оптужен и осуђен за тај злочин је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле.

"Сведок" Ердемовић

Иако је признао да је лично убио неколико стотина муслиманских заробљеника, осуђен је само на пет година затвора, а није све ни издржао. Он је именовао седам припадника наводног 10. диверзантског одреда који је наводно учествовао у стрељању заробљеника. До данас нико није водио било какву истрагу. Махом су били плаћеници у Африци а најзанимљивије је да је поред Срба, ту било Хрвата, Муслимана и један Словенац! Врло је спорно да ли је тај одред уопште постојао. Ердемовић је изјавио да је погубљено око 1200 заробљеника за само пет сати. Они који се у то боље разумеју кажу да би овима који су стрељали био потребан читав један дан за такав злочин. Што је најзанимљивије, на том месту су нађена тела само 137 потенцијалних жртава, од којих је 70 било са повезима. Према подацима које је Миливоје Иванишевић сакупљао, до сада је есхумирано око 1900 људи од којих је 1700 било мушког пола, једна женског док за преостала лица није могао бити утврђен пол. Тужилаштво Хашког трибунала је тај број помножио са 3,56 па се стигло до 6700 побијених муслимана, да би се некако тај број коначно попео на више од 8000. То је кривотворење историје. У Поточарима је сахрањен и приличан број оних који су умрли природном смрћу пре јула 1995. или после тог датума, а значајан је и део оних који су ту сахрањени а страдали су у другим општинама. У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. "

Славица Лазић