Umesto „šestog oktobra“ – lagodna Vučićeva decenija
Vučićev verovatno najveći uspeh predstavlja izuzetno efikasna kontrola narativa. Njime kao da nam se poručuje da su Vučić i njegovi loši, ali da su svi drugi ne samo gori, već i jako opasni
„A izbori i inače ništa ovde ne znače, jer mi nikoga ne biramo, nego se oni sami venčavaju u koalicije, pa se i razvode po svom nahođenju. To bar znaju beli listići.“
Vesna Pešić, 7. februar 2013. godine
Tokom poslednjih deset godina Srbija se ponovo našla u rukama jakog vođe, što je glavno obeležje odnosa moći u kojima se većina građana oseća najprijatnije. Nezadovoljne elite priželjkuju (drugu) demokratizaciju, ali verujem da će ona imati tužan kraj kao i originalna, posle 5. oktobra. Možda sledeće „hleba i igara“ bude sadržalo više hapšenja i suđenja, ali ne treba očekivati nešto smislenije. Na horizontu se ne nazire neka demokratskija budućnost, o kojoj sanja jalova opozicija rastrojena Aleksandrom Vučićem.
Demokratija i naš žilavi kulturni obrazac se ne mešaju lako, a ne bih se iznenadio da se pokaže da su nespojivi. Pored toga, uticajni zapadni akteri znaju da im se ono što zahtevaju od Srbije ne može isporučiti demokratski, niti ako u zemlji postoje koliko-toliko slobodni mediji. Naravno, treba očekivati da će jednog dana doći trenutak kada će opozicioni „anđeli nebeski“ i njihove pale kolege i koleginice – saborci Đorđa Vukadinovića, začinskog nacionaliste u, nažalost, jednoj realno postojećoj, autošovinističkoj opoziciji – moći da nam serviraju svoju, teško uhvatljivu viziju drugačije Srbije.
Opoziciona skica budućnosti se od Vučićeve zapadnoljubive sadašnjosti razlikuje po atributima prikačenim na istu, „proevropsku“ suštinu, i odsustvu lidera koji obećava. Nema tamo nikoga ko bi na svojim leđima mogao da iznese „alternativu“ koju opozicija nudi: malo umiveniju, ali još militantnije i neupitnije prozapadnu politiku. Opoziciju vode politički liliputanci, a futurologija je nezahvalna nauka, pa nema mnogo smisla baviti se postvučićevskim snovima svezubih, turbo-pismenih elita, kosmopolita alergičnih na narod i ostalih kulturno kulturnih mrzitelja sendviča i drugih sitnih zadovoljstava oklevetne podklase. Zato ovde, u predevečrje jubilarne 2022. godine, ne miriše ni na 5. a kamoli „6. oktobar“.
NASTAVAK: https://standard.rs/2021/10/05/umesto-6-oktobra-lagodna-vuciceva-decenija/
