Срђа Трифковић: АМЕРИКА, ПОДЕЉЕНИЈА НЕГО ИКАД
ВИДОВДАН
У прилогу је нередиговани транскрипт Трифковићевог доприноса овој занимљивој и информацијама богатој дебати тројице врсних познавалаца америчке политичке сцене. Цео аудио снимак овог програма доступан је на:
http://www.radiobeograd.rs/download/Emisije/receno/receno0211.mp3
ЉМ: Да ли сте изненађени резултатима најновије анкете јавног мнења у САД која даје Доналду Трампу предност од 1%?
СТ: Ја бих био изненађен да није дошло до откривања још једног скелета из Хилариног плакара – па била то обнова истраге ФБИ, или неки од Подестиних мејлова [шефа предизборног штаба Хилари Клинтон] које је објавио Виккиликс, или нешто треће. Напросто, њена прошлост и њен модус операнди толико одишу скандалима, да је право чудо да их није било више, и још тежих…
ЉМ: Г. Трифковићу, како Вама Америка изгледа, изнутра и споља, у овом тренутку?
СТ: Изнутра, подељенија него икад. Без обзира ко победио идућег уторка, имаћемо приближно половину бирачког тела која изабраника или изабраницу неће сматрати ни легитимним, нити чак легалним избором. На спољном плану мислим да нема никакве сумње да долази до кризе читавог концепта глобалне хегемоније, али ту наравно имамо велику разлику између кандидатȃ. Трамп је ударио на свето тројство америчке „дубоке државе", америчке перманентне државе – а то су слободна имиграција, глобализујућа трговина и глобална империја. Хилари Клинтон је решена да по сва три питања настави са садашњим стратешким приступом, који би се отворено говорећи показао катастрофалним. Обама је у поређењу са њом несумњиво био опрезан. То смо видели у лето 2013, када се уздржао од директне интервенције у Сирији, иако је неоконзервативно-неолиберални дуопол на њега вршио велики притисак. За страховати је да ће због свих садашњих, а тек и будућих скандала – а републикански кандидати се оштре да уколико она буде изабрана, а они очувају већину у Представничком дому и Сенату, још од првог дана крену са истрагама – да ће она онда покушати да то компензује кроз спољнополитичке кризе. То онда носи опасност неконтролисане ескалације, пре свега у Сирији, али и другде…
ЉМ: Ова кампања … углавном је обиловала тривијалностима, зар не?
СТ: Пре свега зато што је фокус медија – а медији су се понашали као део кампање Хилари Клинтон – био на демонизацији и деконструкцији Доналда Трампа. Уз сву његову несумљиву вулгарност, опсесија медија уништењем Трампа кроз најприземнији могући приступ је срозала тон кампање. Али да се вратимо на једно веома значајно питање: не верујем да постоји расцеп између демократског и републиканског естаблишмента у погледу тежњи да се очува глобална империја и њен глобализујући трговински аспект – напротив. Мислим да је управо из тог разлога добар део републиканског естаблишмента био против Трампа, јер се он дрзуно да такне „свете краве" дуопола. Са становишта америчке дубоке државе – што значи тројне везе између вашингтонског Капитол Хила и Беле куће, финансијских интереса Вол Стрита и војно-индустријског комплекса – за њих би Трампов избор заиста представљао претњу. Са Хилари би могли да се надају континуитету, при чему би прва опасна криза била њена најављена намера да прогласи зону забране летова и „заштићене зоне" у Сирији. То би де факто био увод у можда најгору кризу коју бисмо видели од кубанске ракетне кризе октобра 1962…
Приступ очувању глобалне империје нема никакве везе са трезвено артикулисаним националним и безбедносним интересима Сједињених Држава. Реч је о једној идеолошкој опсесији које се Клинтонова држи као пијан плота, а то је „америчка изузетност". То је једна апсурдна идеја, која има свој континуитет још од пуританских досељеника у Нову Енглеску у XVII веку: да је Америка изузета од међународно-правних, па чак и моралних норми које важе за остатак света. Наоружана том, понављам, идеолошком опсесијом у коју вероватно и сама верује, бојим се да је она спремна да следи принцип "My way or no way" – „има да буде како ја кажем, и никако друкчије". Она га је уосталом следила и у Стејт департменту. Она је по изјавама чланова Обаминог кабинета увек била најоштрији јастреб у соби, а директно је превагнула по питању либијске интервенције. Међутим, њена хронична неспособност да призна грешке и преузме одговорност, која је на граници социопатије, као што знамо била је видљива већ на примеру убиства амбасадора Стивенса и још четворо из његове пратње септембра 2012. године…
ЉМ: Г. Трифковићу, да ли Ви изражавате неку сумњу када је у питању манипулисање изборним резултатима, лажирања?
СТ: Мање у погледу непосредних техникалија, а више у погледу једног питања којег се до сада нисмо дотакли, а то је масовна натурализација милиона пре свега Латиноса, који гласају преко 80% за демократе, без адекватне провере њихове квалификованости за држављанство. Верујем да су демократи, поготову у неким кључним државама попут Флориде, Охаја и Пенсилваније намерно то радили, да би побољшали своју демографску слику и своје изгледе. Такође, како можемо говорити о регуларности избора уколико бирачи нису адекватно информисани? Видели смо, током овог изборног циклуса, на делу управо гротескну навијачку природу америчке медијске машине, где је чак и претварање на објективност отишло дођавола. Мислим да су проблеми више структурне природе него око неких техникалија, које су оличене још у време Никсонове трке са Кенедијем 1960. у Чикагу, паролом „гласај рано, гласај често"!
ЉМ: Али [Франсис]Фукујама пише да америчка демократија функционише јер је у стању да реагује и дебатује у изборним кампањама о питањима неједнакости, протекционизма, деиндустријализације… Како Ви то коментаришете?
СТ: Мислим да је квалитет дебате апсолутно испод сваке критике. Структурни проблеми америчке државе и друштва су пре свега морални суноврат, не само економски него и духовни, који доводи у питање функционалност друштва у целини. Ти проблеми, укључујући материјалну подељеност, апсолутно нису били дотакнути. Оно шта пролази за „дебату" – а не говорим само о директним дебатама двоје противкандидата – у часописима као што су Форин аферс или Атлантик мантли, у суштини одражава идеолошке и партијске поделе где су ставови унапред зацртани и где врло мало добијамо квалитетне анализе и нимало нових конкретних предлога, нових политика.
ЉМ: Добро, ко онда истински данас одлучује о првом човеку Сједињених Америчких Држава? Медији? Кажу да су они листом наклоњени Хилари Клинтон, чак и да су медијатори у дебатама били потпуно на њеној страни. Да ли је то новац,који се обилато троши, суме које овде грађанима Србије делују фантастично? Или су то моћници из сенке? Да ли су бирачи и избори само једна шарена лажа?
СТ: Не у целини. Поменуо сам термин „дубока држава", или перманентна држава. То је спрега интереса, да поновим: Вол Стрита у Њујорку, политичко-лобистичке класе у Вашингтону и воно-индустријског комплекса свуда. За њих је Хилари Клинтон очигледно жељени кандидат. Међутим, некад се деси да систем затаји, као што је било саопштење директора ФБИ [Џејмса] Комија, после проналажења неких 650.000 порука на лаптопу Вајнера и Хуме Абедин. Систем још увек није херметички затворен и тотално контролисан. Свест огромног броја Американаца да нешто није у реду и њихова способност да дођу до алтернативних информација путем интернета значи да је нагрижен монопол мејнстрим медија, водеће четири ТВ мреже и главних дневних листова. Њима контрола измиче. Сада примећујемо атмосферу хистеричне панике, не само у кампањи Клинтонове него и у медијским структурама уопште…
ЉМ: Г. Трифковићу, руски фактор у кампањама америчких кандидата?
СТ: Русија заправо не постоји као „фактор": нико нам још није, од стране демократа, дао ни најмањи доказ руске уплетености. Све то сада има карактер – које ли ироније! – макартизма, за који су демократи својевремено оптуживали десно крило републиканаца крајем 1940-тих и почетком 50-тих година – да распирују антисовјетску и антикомунистичку хистерију. Осим тога, не заборавимо да је Хилари Клинтон први виђенији политичар на обе стране Атлантика која је хитлеризовала Путина, још у пролеће 2014, после Мајдана и кримске епизоде, када је применила "reductio ad Hitlerum". Она је особа која ће заоштравати конфронтацију, јер она нема спознају америчких геополитичких интереса у некој реалној скали: шта је Америци заиста важно, а шта није. Она следи детериторијализовани принцип да је свака тачка кугле земаљске легитимни амерички интерес. То је уосталом дошло до изражаја у четворогодишњој стратешкој доктрини објављеној претпрошле године, у којој једино Антарктик – по анализи самог Пентагона – није област од виталног америчког интереса.
