OBRAD KESIĆ: NIJE TRAGEDIJA KADA TAČIJU POMAŽU SAD I EU, ALI JESTE KADA MU POMAŽE TADIĆ
utorak, 09 avgust 2011 13:14
Laž da svaka alternativa politici Borisa Tadića vodi u rat, to plašenje građana ratom je u stvari najveća pretnja miru i stabilnosti Srbije
Najnovija kriza na severu Kosova dokazuje istinitost francuske poslovice po kojoj, što se svet više menja, sve više ostaje isti (plus ça change, plus c'est la même chose).
Kada je Hašim Tači odlučio da pošalje specijalne jedinice ROSU da preuzmu administrativne granične prelaze na Severu Kosova, želja mu je bila da pridobije što širu podršku sopstvenih građana, i to u momentu kada je ta podrška pala na najniže grane otkako se Tači zvanično bavi politikom. Pored ogromnih ekonomskih nedaća i nezaposlenosti na Kosovu i Metohiji, Tačija muči to što se protiv njega vodi više krivičnih istraga (počev od onih koje ga terete za ratni zločin za vreme sukoba 1998-1999, pa do onih vezanih za organizovani kriminal i izborne krađe). Još veću glavobolju stvorilo mu je podizanje optužnice protiv jednog od njegovih najbližih saradnika Fatmira Ljimaja i još deset bivših članova UČK.
Na ove probleme Tači nije imao odgovora, ali mu se zato pružila prilika da svu međunarodnu i domaću pažnju usmeri prema novoj krizi, koju je sam kreirao, i da tako iskoristi populistički i nacionalistički naboj za odbranu svoje vlasti.
Priprema za akciju na severu Kosova gradila se godinama kroz stvaranje slike da su mir i stabilnost na Kosovu i Metohiji najugroženiji u preostalim srpskim opštinama severno od Ibra koje ne potpadaju pod autoritet Prištine. Međunarodna zajednica vidi sever kao neki "divlji zapad", na kom cveta kriminal uz podršku Beograda. Uz ovakav opis katastrofalnog stanja na severu, godinama idu i pretnje predstavnika prištinskih vlasti. i Bajram Redžepi i Hašim Tači redovno su obećavali, odnosno pretili da će da stave sever pod kontrolu i da tamo uvedu red.
Tači je odlučio da odigra ovu kartu sada kako bi kroz upotrebu sile skrenuo pažnju sa svojih gorućih problema.
Da bi se upustio u avanturu, trebala mu je saglasnost glavnih sponzora u Vašingtonu i Evropi. Rizik mu se učinio prihvatljivim. Dobio je zelena svetla iz Vašingtona, Londona, Berlina i Pariza, a pomogli su i signali koji mesecima dolaze iz Beograda. Poruke koje su stizale od predsednika Borisa Tadića, Borka Stefanovića i članova Vlade ukazivale su da Srbija ni pod kojim okolnostima ne bi bila spremna da koristi silu i da potpuno zavisi od ishoda pregovora sa Prištinom, te da ih nipošto ne bi dovela u pitanje. Svi koji prate politiku Beograda već duže vreme su svesni da parole da "Evropa nema alternativu" i da "Srbija neće ratovati" ne ostavljaju prostor za neočekivane ili nepredviđene poteze koji bi možda promenili procene rizika za međunarodnu zajednicu i za Prištinu.
ČEMU SE BEOGRAD NADAO Očigledni su dokazi da je Tači dobio američko i evropsko zeleno svetlo, i to su bile reakcije Vašingtona i Brisela kada je akcija specijalaca pokrenuta. EULEKS se jednostavno povukao i otvorio prostor za dejstvo Prištine, dok KFOR uopšte nije reagovao dok albanski specijalci nisu naišli na otpor lokalnog sprskog stanovništva. Istovremeno, kada su predstavnici vlasti iz Beograda pokušali hitno da dođu do ključnih "partnera" u Americi i Evropi, niko nije hteo ni da im se javi na telefon. Očigledno je da su se i Amerikanci i Evropljani nadali da će albanski specijalci munjevito da preuzmu administrativne prelaze i da će onda oni njima ostati samo da "sa žaljenjem" podrže novu realnost na terenu i pritisnu Srbiju da i ona prihvati tu "realnost".
Nejasno je čemu se Beograd nadao jer iz glavnog grada Srbije više od 24 sata nije bilo ozbiljnih osuda niti reakcija. Jedino je na scenu stupio "leteći cirkus" zvani srpska diplomatija, odnosno čuli su se očajnički vapaji Borka Stefanovića i ministra Gorana Bogdanovića.
Tako se moglo zaključiti da je Beograd iznenadila akcija koja se godinama pripremala i na koju je i sam Ministar Ivica Dačić upozoravao samo par dana pre njenog izvršenja. Razume se da za sve propuste koji su omogućili da akcija krene bez pravovremenog odgovora države Srbije, niko u Beogradu nije i neće odgovarati.
Jasno je i to da su Tači, Amerikanci i Evropljani ispravno procenili da Srbija nije spremna da reaguje na način koji bi ugrozio njihove interese ili eventualno vodio eskalaciji krize. Računali su da će vlast u Srbije da smiruje reakciju Srba na severu Kosova, što će reći da su podrazumevali saradnju Beograda, na kakvu su već ionako navikli čak i kada se ugrožavaju interesi Srbije.
Sada vlast u Beogradu pokušava da predstavi kako nije imala alternative nego da reaguje na način kako je reagovala. Glavni argument je da bi drugačija reakcija vodila direktno u novi rat i da zbog toga samo preostaje dogovor sa KFOR i nastavak pregovora sa Prištinom.
Svakako je potrebno pregovarati sa KFOR-om jer je naoružan i jer je u ključnim trenucima predstavljao direktnu pretnju nenaoružanim Srbima na severu Kosova, no teže je shvatljivo zašto je od samog početka vlast u Beogradu žestoko branila, čuvala, i na kraju očuvala pregovore sa Prištinom. Tim pre što je i sama Priština već prekinula te pregovore čim se opredelila za silu.
Srpska strana je imala samo tri aduta u novonastalnoj krizi oko administrativnih prelaza. Ti aduti su:
1. Pravo Srbije da, kao svaka druga država, koristi sva sredstva, pa i silu, ako je to potrebno i neizbežno da zaštiti svoje građane;
2. Spremnost Srbije da odmah suspenduje pregovore sa Prištinom i da ih ne pokreće ponovo dok god se stanje na terenu ne vrati na status quo ante pre unilateralne akcije Prištine;
3. Reakcije Srba na severu Kosova.
Od ova tri aduta Beograd se odmah na početku krize odrekao prva dva. Jedino je Ivica Dačić nagoveštavao da bi Srbija možda mogla da počne da se ponaša kao svaka druga država, odnosno da silom odgovori na nasilje protiv građana na severu Kosova. No predsednik Tadić je uskoro otklonio svaku sumnju da bi Srbija ikada mogla da koristi silu (osim, kao što je direktor policije Veljović upozorio, da bi branila KFOR, EULEKS i druge predstavnike međunarodne zajednice). Ne treba previše pameti da bi se shvatilo da će u svakom sukobu u kome se jedna strana odrekne sile u prednosti biti ona druga strana koja je sprema da koristi silu. Stav prdsednika Tadića ne garantuje da neće biti rata i da neće biti nasilje, nego u suštini otvara još veću mogućnost za dodatno korištenje nasilja iz Prištine (a i od drugih koji se nađu u bilo kakvim sukobom sa Beogradom).
NEISKORIŠTENA ŠANSA Amerika i EU uložile su puno truda i energije u pokretanju pregovora između Beograda i Prištine. Ti pregovori otvaraju put normalizacije odnosa Beograda i Prištine i taj put vodi prema konsolidaciji nezavisnosti Kosova i prihvaćanju te realnosti od strane Beograda. Kada bi ti pregovori bili ugroženi, Amerika i EU učinili bi sve što je moguće da pritisnu stranu koja ugrožava pregovore. Drugim rečima, da je Beograd suspendovao pregovore zbog unilateralnog korišćenja sile od strane Prištine, onda bi pritisak bio na Prištinu da otkloni uzrok prekida pregovora. Na žalost, Beograd nije iskoristio svoju šansu.
To svedoči da Beograd nije iskreno i odlučno činio sve sto je moguće da odbrani Srbe na severu Kosova, nego se stavio na raspolaganje američkim i evropskim interesima, a preko njih i Prištini. Jedini adut koji je sada Srbiji preostao su Srbi na severu Kosova. Dok god oni odbijaju da ispune želje Prištine, dok god oni budu odlučni u korišćenju građanske neposlušnosti i nenasilnih metoda protesta, Hašim Tači i njegovi međunarodni sponzori neće moći da okončaju akciju preuzimanja administrativnih prelaza, a to znači da ostaje mogućnost da Srbi na severu Kosova i dalje ostanu slobodni i van autoriteta i kontrole Prištine.
Ključ uspeha za srpsku zajednicu je nenasilje. Ne treba se upuštati u borbu protiv naoružanih vojnika KFOR-a, ali istovremeno ne treba prihvatati da naoružani vonici imaju pravo da pucaju na nenaoružane ljude. Ovo je potrebno reći jer poslednjih dana neke izjave Borka Stefanovića i drugih predstavnika zvaničnog Beograda sugerišu da KFOR ima pravo da koristi silu ako Srbi na barikadama ne prihvate sporazum koji im se nudi.
Teško je verovati da je Beograd spreman iskreno da brani sopstvene građane na Kosovu i Metohiji, a još manje je verovatno da je spreman da brani sopstvene interese koje je sam definisao. Zato niko (ni vlast ni glavna stranka opozicije Srpska napredna stranka) nije ni spomenuo Ustav, za koji su se zakleli da će da ga brane, i zato ne postoji ni delić šanse da ova neodgovorna, nesposobna i ponižena vlast uspe da podeli Kosovo, što joj je poslednja želja.
Beograd je ponovo u situaciji da nema volje da se suprotstavi sili i nepravdi koju mu nude "partneri" sa Zapada. Što je još gore, taj svoj nedostatak volje građanima pokušava da predstavi kao cunami, kao nezaustavljivu prirodnu nepogodu, kao katastrofu kojoj nema alternative i u kojoj je prisiljen da se ponaša na ovaj sramni, nepošteni i licemerni način.
U takvoj situaciji, odbranaški nastrojena vlast svaku kritiku svoje politike lažno predstavlja kao volju za rat, odnosno huškanje na rat. Svako ko dovodi u pitanje mudrost njene politike vlast optužuje da priželjkuje rat i da hoće da gurne celu Srbiju u nova stradanja. Ta laž da svaka alternativa sadašnjoj politici Borisa Tadića vodi u rat, to plašenje građana ratom je u stvari najveća pretnja miru i stabilnosti Srbije. Ako Beograd toleriše ili čak nagrađuje Tačijevu upotrebu sile, on daje drugima povoda da u sukobu sa Beogradu posegnu za silom kao sredstvom za postizanje cilja.
ŠTA SRBIJA MORA DA URADI (A NEĆE) Drugim rečima, ako se Srbija ne ponaša kao država spremna da koristi silu u odbrani svoje teritorije, morala bi da bude spremna da barem zaštiti svoje građane. Ako nije spremna da koristi silu ni da zaštiti sopstvene građane, ona mora ipak da stvori sumnju kod svojih protivnika i svih onih koji razmišljaju o korišćenju sile protiv njenih građana da ipak postoji šansa, pa makar bila relativno mala, da Srbija u jednom momentu na silu odgovori silom. To je još uvek najbolji način da se izbegnu nova nasilja i novi ratovi. Takođe, izbegavanje političkih sukoba sa Amerikom i sa Evropskom Unijom osnažuje njihovu politiku uslovljavanja.
Postoji čitav niz drugih poteza koji bi ojačali poziciju Srbije i srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Evo nekih koji ne vode u nove ratove, niti nasilje.
1. Srbija može, poput Republike Srpske, da angažuje međunarodne pravnike i da ih uključi u odlučnu dugoročnu borbu protiv svih koji krše Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, međunarodno pravo i osnovna ljudska i građanska prava njenih građana. U sadašnjem sukobu Srbija bi mogla da koristi međunarodne pravnike da jasno izgrade pravne argumente protiv nasilnih akcija Prištine i protiv svih akcija KFOR-a i drugih međunarodnih institucija koje krše Rezoluciju 1244 i međunarodno pravo. Takođe, Srbija bi trebalo odmah da da do znanja komandantu Bileru i svim članovima KFOR-a da je svako nasilje protiv nenaoružanih građana neprihvatljivo i nezakonito i da će ona da koristi sva svoja sredstva da goni sve koji narede ili koriste nasilje protiv njenih građana, kršeći pritom međnarodno pravo;
2. Srbija može da suspenduje pregovore sa Prištinom i da upozori da se pregovori neće ponovo pokrenuti dok se stanje na terenu ne vrati na prethodno;
3. Srbija takođe može da suspenduje sporazum koji je već postignut sa Prištinom o pravu na slobodno kretanje svih građana Kosova i Metohije kroz Srbiju. Suspenzija ovog sporazuma bi trebalo da ostane na snazi dok traju nasilne akcije vlasti iz Pristine i KFOR i EU uvažavaju posledice tih akcija;
4. Srbija bi trebalo da pokrene mnogo žešću diplomatsku akciju u kojoj bi predstavnici Beograda obilazili sve ključne glavne gradove koji su podržali nasilne akcije Prištine. Diplomatija bi im dala do znanja da kriza neće prestati dok god nasilje Prištine dobija zapadnu podršku. Naravno, srpska diplomatija mora da se gradi na osnovi nekih konkretnih poteza, a ne na praznoj retorici kao što se to radilo do sada;
5. Srbija bi mogla da traži da UN formira komisiju koja bi detaljno istražila sve okolnosti nasilja, uključujući ko je bio upoznat sa planovima za to nasilje, ko je odobrio korištenje tog nasilja i ko je podržao i pomogao Prištinu da postigne svoje ciljeve. Ta komisija takođe bi morala da se bavi i ubistvom albanskog pripadnika ROSU i da jasno iznese u javnost sve svoje zaključke posle detaljne istrage.
To je samo nekoliko mogućih akcija koje bi ojačale poziciju Srbije i pomogle Srbima na severu da istraju u svojoj odlučnosti da odbace nasilno postavljanje autoriteta i vlasti Prištine.
SRBIJA NE SME MIRNO DA SPAVA Ne gajim nadu da će vlast u Beogradu da pokrene bilo koju od ovih akcija ili neku drugu akciju koja ne bi bila prihvatljiva za naše "prijatelje" u Vašingtonu i u Briselu. Tragedija nije u tome da medunarodna zajednica nagrađuje nasilje Hašima Tačija. To nije ni prvi, a plašim se da neće da bude ni poslednji put da on uživa u podršci svojih partnera iz Amerike i Evrope. Nije tragedija priznati sopstvenu slabost i nesposobnost u pronalaženju odgovora na ovakve napade. Tragedija je što to nasilnicima uspeva i zbog pomoći koja im stiže iz Beograda. Beograd je čak opravdao i Tačija optužujući "srpskog kriminalca" da stoji sa svojim albanskim partnerima iza paljevine Jarinja. Jasno je šta proizilazi iz ovakve izjave:
1. Ko god na severu Kosova ne prihvata i podržava pasivnu politiku Beograda po definiciji je kriminalac;
2. Albanski graničari i policajci su pošteniji od srpskih. (Zašto bi se inače tobožnji "srpski kriminalac" plašio dolaska albanskih carinika na granicu sa Srbijom ako već dobro sarađuje sa istima?) Ovakva tvrdnja Beograda je glupa, neozbiljna i poražavajuća;
3. Svi Srbi na severu Kosova moraju da prihvate novu realnost i da poštuju međunarodne institucije, koje su pomogle da se izgradi ta nova realnost;
4. Srbi na severu imaju odgovornost prema matici i moraju da slede politiku Beograda, ali matica nema nikakvu odgovornost prema njima (Teorija većeg dobra izgrađena od Slobodana Miloševića pa do Borisa Tadića);
5. Alternative nema i svi ostali mogući poteze vode direktno u rat, a rat hoće samo kriminalci i izdajnici.
Najgore od svega je dakle to da će politika Borisa Tadića u krajnjoj liniji pomoći Hašimu Tačiju da ostvari sve svoje ciljeve. Ono što je Tači pokrenuo i hteo da ostvari, to mu je spasio KFOR i Vašington, a ostatak će da mu ostvari politika Borisa Tadića. Zato Srbija ne sme mirno da spava i da čeka ishod najnovije krize na severu Kosova.
http://standard.rs/vesti/36-politika/8075-obrad-kesi-nije-tragedija-kada-taiju-pomau-sad-i-eu-ali-jeste-kada-mu-pomae-tadi-.html
