NOVO ČITANJE MEMOARA DEL PONTEOVE: U PRAVU SI ŠTO SE PLAŠIŠ, KARLA!
ponedeljak, 15 februar 2010 11:16 Aleksandar MEZJAJEV
Bivši tužilac odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa" jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara
Knjiga Karle del Ponte (u daljem tekstu DP) privukla je ogromnu pažnju međunarodne javnosti u jesen 2007. godine, kada se pojavila najpre na italijanskom, a potom na srpskom i engleskom jeziku. Sledeće godine objavljena je i na ruskom.
Knjiga DP uslovno se može označiti kao memoari: autorka je objavila knjigu praktično istovremeno sa svojim odlaskom iz Tribunala. Osim toga, knjiga bi trebalo da bude ocenjena u kontekstu drugih „svežih memoara", koji su takođe objavljeni istovremeno sa odlaskom u penziju najbliže saradnice DP i njenog portparola Florans Hartman. Te knjige su pisane sa istim ciljem i zato se moraju posmatrati u celini.
U knjizi DP posebnu pažnju privlači proces protiv Slobodana Miloševića, lov na Radovana Karadžića i Ratka Mladića, odgovor Međunarodnog tribunala za ratne zločine na agresiju NATO protiv Jugoslavije, a takođe i uloga različitih država, pa i Rusije, u radu Tribunala.
* * *
U pripremanje optužnice protiv Miloševića za Kosovo glavna tužiteljka potrošila je svega nekoliko nedelja, što je slučaj bez presedana za međunarodno pravosuđe. Kako se tako nešto moglo dogoditi? Del Ponte odgovara na to pitanje, mada ne u svoje, već u ime svoje prethodnice Luiz Arbur. I to nije slučajno, jer je objašnjenje rada Arburove neophodno za dalje opravdavanja same DP. „Arbur je radila brzo. Ona je htela da pokaže kako je Tribunal sposoban da brzo izvršava svoje obaveze. Osim toga, ona je htela da omete bilo kakav dil između SAD i drugih članica NATO sa Miloševićevim režimom. (...) Optužnica Arburove predstavljala je odvažan postupak. Sada je nastalo vreme da nastavim njen posao". (str.152)
Ta objašnjenja, međutim, ne rasvetljavaju ono glavno – na koji je način Arburova mogla da prikupi i proveri sve dokaze? U tim uslovima i za period koji je imala na raspolaganju nije bilo moguće da pripremi zaista objektivnu optužnicu. Po okončanju optužujućeg dela procesa, samo Tužilaštvo je priznalo da o nizu tačaka optužnice nije moglo da predoči nikakve dokaze (ne prosto „ubedljive" dokaze, kako zahteva Statut Tribunala, nego i uopšte – nikakve!). Što se tiče dokaza drugih za druge tačke tužbe, Tužilaštvo je uhvaćeno za ruku prilkom njihovog falsifikovanja.
Proces Miloševiću proveden je toliko neprofesionalno da je to, bezuslovno, iziskivalo objašnjenje, što je osetila i sama DP. Kao glavne argumente, kojima se objašnjava neuspeh procesa, ona navodi: kao prvo, nemogućnost prezentovanja „najvažnijih" dokaza, i, kao drugo, „sabotažu" saradnika u Tribunalu, u prvom redu glavnog tužioca u procesu Džefrija Najsa.
TAJNI MATERIJALI Jedan od glavnih argumenata DP, koji su poslužili kao opravdanje za neuspeh optužujućeg dela procesa, bila je tvrdnja da Tužilaštvu nije omogućeno da koristi arhive Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije, koji, tobože, sadrže potpune i bezuslovne dokaze o krivici Miloševića u ratnim zločinima. Naravno, svaki normalan čovek će sebi postaviti jednostavno pitanje: ako te arhive nisu dostupne, otkuda je onda tužilaštvu Tribunala poznata njihova sadržina? Odgovor na to pitanje DP ne daje. Ali on je u memoarima njenog portparola Hartmanove, u kojima se „obelodanjuje" tajna informacija o tome da je sudsko veće naložilo da se prezentovani materijali drže u tajnosti. Kako fino smišljeno! Dokazi postoje, ali su na molbu Srbije (!!!) na njih stavljene oznake „tajna" i zato niko za njih, osim sudija i saradnika tužilaštva neće saznati. Pa zar su na tim „dokazima" želeli da temelje svoju odluku o krivici Miloševića?
Jedan od glavnih zaključaka, koji se mogu izvesti iz memoara DP jeste da Tužilaštvo nije imalo dokaze o krivici Miloševića ne samo u trenutku podizanja optužnice protiv njega nego čak ni u vreme samog procesa. Ta je činjenica u najvećoj meri je zaprepašćujuća jer knjiga u značajnom delu (oko četvrtine njenog obima) trebalo bi, prema mišljenju autora, da služi kao dokaz za suprotnu tvrdnju.
„U to vreme (u leto 2000. godine) Tribunal nije imao ni jednog svedoka protiv Miloševića koji bi zasluživao puno poverenje" (str.153). Dakle, DP priznaje da proces Miloševiću nije bio spreman čak ni godinu dana posle podizanja optužnice. Ti dokazi nisu se pojavili ni pola godine kasnije.
„Uveče 10. oktobra 2000. godine dobila sam pismo od državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt. „Molim vas", pisala je ona, „nastavite da se uzdržavate od javnih optužbi protiv Miloševića i od zahteva za njegovim izručenjem Tribunalu". Ja sam ponovo pristala. Na raspolaganju još nisam imala novih materijala na osnovu kojih je bilo moguće podići optužnicu za zločine, izvršene na Kosovu" (str.154-155).
„Najubedljivije dokaze Tribunal je dobio od nepoznatih (?!) svedoka, čija je nepristrastnost bila više nego sumnjiva, a takođe iz snimaka radio i telefonskih razgovora između srpskih vojnika i policije, koje su načinili bosanski vojnici i obaveštajna služba za vreme rata" (str.153).
„Od dana deportacije Miloševića u Hag do početka sudskog procesa prošlo je sedam meseci. Za tako složen proces taj period je krajnje kratak. Mi smo morali naći svedoke, a takođe primorati Beograd da nam dostavi važna dokumenta i dozvoli istražiteljima da rade u Srbiji. Trebalo je pažljivo saslušati svedoke i ubediti ih da svedoče". (str.234-235).
I tako, Karla otvoreno i bez trunke zbunjenosti priznaje: sedam meseci posle hapšenja Miloševića (i više od dva i po meseca opd potpisivanja optužnice) Tužilaštvo nije imalo ni svedoke ni dokumenta za početak suđenja.
Posebno mesto u memoarima DP poklanja se sudbini glavne tačke tužbe protiv Miloševića – za „genocid". Ona je bila uključena u optužnicu u vezi sa Bosnom, ali nikakvih realnih dokaza za to nije bilo, o čemu su otvoreno govorili sami saradnici tužilaštva. Međutim, DP je insistirala: ako ne bude „genocida", ona će podneti ostavku. „Jedino tako Tribunal može da potvrdi svoj značaj. Ako istraga još nije prikupila dovoljno dokaza, onda je to problem istrage jer dokazi za te zločine očito postoje (!) (str.261)
DP priznaje, da su tokom prvih meseci procesa postojali ozbiljni problemi dokazne vrednosti izlaganja svedoka tužilaštva. Međutim, ona to čini da bi čitaoce ubedila u to da se, kada je ona uzela proces u svoje ruke, sve promenilo.
Je li to tako? „Otprilike u to vreme (u aprilu 2002. godine) Tužilaštvo je predložilo da se skrati nacrt optužnice protiv Miloševića u delu zločina izvršenih u Bosni i Hercegovini. Saradnici su se osećali nelagodno. Oni su tragali za dokazima o umešanosti Miloševića u nasilje u Bosni, ali su shvatali da, iako prikupljenog materijala ima dovoljno, oni ne mogu postići da se donese presuda po optužnici za genocid" (str.259).
KO JE KRIV ZA KOLAPS Trebalo bi istaći da, kao prvo, nije reč o nacrtu, kako piše DP, već o optužnici, utvrđenoj u Tribunalu. Drugo, važno je priznanje DP da postojećih „dokaza" za osudu za genocid nije bilo dovoljno i da je to shvatalo i samo Tužilaštvo, koje je sačinjavalo optužnicu. Kako vidimo, memoari DP jednostvno su nakićeni svedočanstvima da Tužilaštvo nije imalo ubedljive dokaze o krivici Miloševića. Ko je, onda, bio kriv za takav tok „procesa veka"? U svojim memoarima DP tvrdi da se ona praktično sama borila ne samo protiv ratnih zločinaca i država bivše Jugoslavije nego čak i protiv svojih sopstvenih saradnika, uključujući svog prvog zamenika u Tribunalu „Moj zamenik G. Blevit i rukovodilac istrage Dž. Relston nisu smatrali da je proces Miloševiću glavni. Nisu pomogle čak ni moje naredbe koje sam dala u jesen 1999. godine. Prema njihovom mišljenju, Tužilaštvo nije raspolagalo ni vremenom ni snagama za prikupljanje dokaza protiv Miloševića jer je njegovo pojavljivanje u Hagu tada bilo malo verovatno" (str.154)
Glavnog tužioca u procesu Miloševiću Džefri Najsa autor knjige opisuje kao petu kolonu: „U jesen 2002. godine Dž. Najs je počeo da tvrdi da nam dokazi za genocid i zločine u Srebrenici i Sarajevu neće omogućiti da dobijemo presudu. Jednom prilikom posle susreta sa mnom, on je bio čak besan. (...) Najs i moj zamenik Blevit su doveli u pitanje moju kompetenciju".
Kao za poslednju slamku, hvatala se DP za odluku sudskog veća po zahtevu o oslobađanju optuženog. Uostalom, ona to čini s razlogom jer odluka suda od 16. juna 2004. godine od posebnog je značaja u vezi s time, što je to faktički postala jedina važna odluka Tribunala u procesu Miloševiću u kojoj je sud predmet razmatrao u celini. Upravo tu odluku, uzgred rečeno, koriste apologeti Tribunala i sama DP kako bi dokazali da je odluka o krivici Miloševića ipak donesena. Tako DP piše: „Sudije su presudile da je sudsko veće dobilo dovoljno dokaza kako bi u odsustvu osnovane sumnje tvrdilo, da je Milošević kriv za izvršenje svih zločina za koje ga tereti Tužilaštvo, pored ostalog i za genocid. (...) Ne bez osvetničkog osećanja, sećala sam se kako su me Najs, Blevit i drugi saradnici Tužilaštva u jesen 2002. godine ubeđivali da opozovem optužbu za genocid..." (str.364-365)
Dajući ocenu procesa u celini, DP pokušava da patvori značaj svojih dokumenata, da sroza odbranu Slobodana Miloševića i sebe predstavi kao pobednika. Ovo poslednje joj očigledno nije pošlo za rukom. Laž DP o procesu protiv Miloševića toliko je očigledna i tako lako se otkriva da ostaje samo da se čudimo umnoj ograničenosti glavnog međunarodnog tužioca s početka 21. veka. Uostalom, u knjizi memoara DP ne figurira samo laž...
Kao prvo, veoma je interesantna informacija koja se odnosi na Misiju UN na Kosovu (UNMIK) i poziciju koju su zauzeli NATO i njegovi glavni članovi. I NATO, i UNMIK su stali na stranu kosovskih bandita toliko otvoreno da je to izazivalo nelagodu čak i samog Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Međutim, banditi iz Tribunala deluju diplomatičnije i grubo drvodeljski rad NATO-UNMIK u korist Albanaca samo im je pridodavao muku. Karla del Ponte je veoma uspešno eskivirala tu okolnost prikazujući sebe kao borca ne samo protiv zločinaca nego i protiv „silnika ovoga sveta". Efekat „dva u jednom": kao prvo, „dokazana" je nezavisnost Tribunala, a drugo, sama DP je prikazana kao nezavisni i hrabri borac za pravdu. Tako DP kritikuje efikasnost UNMIK govoreći da je tri četvrtine otetih Srba nestalo bez vesti već nakon ulaska na Kosovo mirovnih snaga NATO i misije UN. Ona takođe citira dvojicu komandanata mirovnih snaga NATO na Kosovu odjednom - generale Minija i Valentina - koji duboko sumnjaju da njihovi mirotvorci mogu da veruju saradnicima misije UN: „Kako bi njihovoj pomoći trebalo pribegavati tek u krajnjoj nuždi", izjavio je general Mini, a potom ovlaš pomenuo i tesne veze između nekih saradnika misije UN i bivših lidera OVK. Mini je reklao da čim se izvrše prva hapšenja, „odmah vidimo kako mnogi lokalni lideri odlaze na odmor u pratnji američkog eskorta" (str.466-467)
KOLIKO JE RAMUŠ VAŽAN Del Ponte tvrdi, da misija UN ne samo što je bila slaba nego je i u potpunosti zavisila od milosti Albanaca, koji su u vreme nereda 2004. godine savršeno preplašili njene saradnike (str.483-485). Pri tom se DP pravi da ne shvata „zašto se međunarodna administracija na Kosovu, u kojoj glavnu ulogu igraju SAD i Velika Britanija, sa takvim simpatijama odnose prema Haradinaju. „U decembru 2005. godine imala sam (...) susret u Vašingtonu. Upitala sam koliko je Haradinaj važan za SAD i objasnila da se misija UN svom snagom upire da ubedi sudije Tribunala da je taj čovek jedini garant stabilnosti u pokrajini. Rekli su mi da SAD nema nikakve veze sa Haradinajem. (str.489)
Istinitim se čine priče DP i o kompetentnosti njenih saradnika. Na primer, DP saopštava da je tek mali broj istražitelja imao obrazovanje veće od srednjeg i da je malo ko umeo da piše na engleskom ili francuskom jeziku. Sem toga, istražitelji nisu imali nikakve predstave o suštini ratnog konflikta u Jugoslaviji, što se na najpogubniji način odražavalo na istragu. „Postepeno su do mene počele stizati glasine o tome", piše DP, „koliko su nevešto neki istražitelji saslušavali važne svedoke..." (str.214-215). Za nas ti iskazi Karle del Ponte imaju veliku vrednost.
A kako stoje stvari sa kompetentnošću same Karle? Na pitanje časopisa „Špigl" (Nemačka) „Koji bi bili vaši završni argumenti u procesu Miloševiću?", koje je postavljeno za vreme intervjua povodom izlaska iz štampe memoara, Del Ponte je odgovorila: „Bila sam besna zbog njegove smrti. To je značilo da je četiri godine mukotrpnog rada utrošeno naprasno i da ne mogu biti okončane pravnom presudom. Milošević je bio kriv za sve. Njegova politika bila je otvoreno agresivna, uz korišćenje zločinačkih metoda. To nije imalo ničeg zajedničkog sa odbranom Srba. Mladić i Karadžić su odlazili u Beograd po dva-tri puta nedeljno na sastanke sa Miloševićem. To govori samo za sebe."
Razume se, ako bi to bili zaključni argumenti, onda ni jedan sud nikog ne bi mogao proglasiti krivim. Te reči DP precizno opisuju nivo dokaza, koji su krunisali četiri godine „mukotrpnog rada" tužilaštva Tribunala.
* * *
Dakle, koji je pravi cilj tih memoara?
Kao prvo, to je pokušaj DP da se opravda za one neuspehe, pa čak i zločine, koje je činilo tužilaštvo Tribunala. Na primer, DP očito pokušava da se opravda za sprovođenje diskriminatorske politike u pokretanju optužnica. Pored ostalog, DP je pokušala da opravda i nepodizanje optužnice protiv Franje Tuđmana. Ispostavlja se da su nekvalifikovani istražitelji (koje je napabirčio njen prvi zamenik Blevit) tako nevešto saslušali bivšeg rukovodioca tajne policije Hrvatske Josipa Manolića da se on uvredio. Da ubede Manolića da da izjavu, uspeli su jedino profesionalci DP, i to tek 2005. godine. „Sve ostalo vreme izgubljeno je uzalud", skrušeno će Karla, „a Manolić je bio tek jedan od ogromnog broja važnih svedoka sa kojima se prošlo na isti način» (str. 216-217). Godina 2005. nije slučajno navedena jer je do tog vremena Tuđman već odavno bio na onom svetu.
Tako je sve svalila na loše istražitelje. DP takođe tvrdi da joj je zasmetao (...) i sam Tuđman. Preduhitrio je veoma iskusnu tužiteljku. I kako je samo oštroumno to učinio. Svoje putovanje u novembru 1999. godine u Zagreb „iskoristila sam (...) da bih od hrvatskih vlasti zatražila da sarađuju sa Tribunalom u istrazi zločina, koji su izvršeni u vreme operacije „Oluja" i vojne kampanje, koju je Tuđman vodio od 1992. do 1994. godine na teritoriji Bosne". Međutim, „umesto toga da se istraže zločini i krivci privedu sudu, kako su nam obećali, lukavi Tuđman je sabotirao rad Tribunala" (str.402). Da, vešto napisano! Čak ne znaš ko je u toj situaciji bio lukaviji. Tuđman ili sama DP.
Za DP nije ništa manje važno ni da se opravda za nepodizanje optužnice protiv Albanaca koji su organizovali trgovinu organima kosovskih Srba. Sve što ona govori o tome zvuči krajnje neuverljivo. „Neke od žrtava tih zločina su, prema pretpostavci, bile otete po okončanju bombardovanja NATO. U to vreme na Kosovu se nalazilo mnoštvo stranih mirotvoraca, čitavi legioni zaštitnika prava i saradnika humanitarnih organizacija. I stoga nije bilo jasno da li zločini, izvršeni u datom periodu, potpadaju pod mandat tribunala" (str. 456-457). Eto takvo je to njeno „objašnjenje".
I, naravno, za DP je bilo važno da protumači neuspeh glavnog dela njenog života – procesa Miloševiću. Ona pribegava nekolikim metodama. Prva: za sve je kriv Milošević. Glavna teza knjige mogla bi se formulisati rečima same DP: „Naravno, za sve je bio kriv Milošević" (str. 325). Drugo: za sve ostalo krive su sudije: „Da su sudije od samog početka ispoljile nepopustljivost i zatražile postavljanje advokata, Milošević bi morao da se povinuje i ne bi imao mogućnost da politizira taj sudski proces (str. 235). Posebno treba naglasiti želju DP da „istakne" kako nema veze sa ubistvom Miloševića. Na primer, opisujući početak dana 11. marta 2006. godine, DP piše da nalazila na odmoru, da su Miloševića našli zatvorski čuvari mrtvog oko 10 časova ujutro. „Sat kasnije zazvonio mi je telefon. Pristalice Miloševića već su uspele da razglase po celom svetu njegovu smrt" (str.541). DP želi da naglasi, kako ništa niti je videla niti čula, pošto je, eto, bila na odmoru. Kao, nije ga ona udavila. Štaviše, njoj javljaju za smrt Miloševića maltene poslednjoj – sat kasnije. I mi bi trebalo da u to poverujemo? A da bismo poverovali, ona dodaje da su do tog perioda to već uspeli saopštiti tajanstveni „pristalice Miloševića". A gde su se oni to skrivali? Sudeći po karakteru tajne informacije, to su mogli biti jedino zatvorski čuvari i rukovodstvo Tribunala. Nisu valjda sudije Bonomi ili Robinson bili tajni obaveštajci Miloševića, koji su rastrubili vest o smrti zatočenika pre nego što je to saznala glavna tužiteljka?
Glavni zaključak iz knjige memoara DP jeste da se ona pravda i da pritom laže. A čim laže, znači da se plaši. Bivši tužilac Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju odlično zna da je neophodno lansirati lažnu verziju događaja poslednje decenije „međunarodnog pravosuđa" jer bi u protivnom ona za svoje prestupe možda jednom mogla i da odgovara. U pravu si što se plašiš, Karla...
Izvor Fond strateške kulture, Moskva
Prevod: R. Dosković
_________________________
(1) Дел Понте Карла. Лов: ја и ратни злочинци. М.. «Ексмо», 2008.
(1) Анализа књиге Ф.Хартман дата је у чланку: Мезјајев А.Б. Туђ међу својима: злочиначка књига. Данас је Ф.Хартман осуђена од стране Хашког трибунала за откривање тајних података у својој књизи, што је оквалификовано као «увреда суда». Она је уложила жалбу и изјавила, да ће се борити до краја, све до Европског суда за човекова права.
(3) У трећем месецу процеса
(4) www.spiegel.de 18.10.2007
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2781
http://standard.rs/vesti/36-politika/3909-novo-itanje-memoara-del-ponteove-u-pravu-si-to-se-plai-karla-.html
