RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: RĐAVE PORUKE ARTEMIJEVE ELIMINACIJE

ponedeljak, 15 februar 2010 11:03

 

Ako svima - od Crkve do Borisovog Predsedništva - nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta.


Vladici Artemiju zapala je retka uloga da bude izdajnik u dva suprotstavljena režima. U Miloševićevom i ovom. Za prve, nije bio dovoljno patriota; nije držao ni pet para do otadžbinskog vodvilja kojim je iz Slobinog trbuha u prištinskom hotelu Grand Arkan Ražnatović branio svoje skrivene akcije u tadašnjoj vlasti; a i previše se muvao po Americi i družio sa opozicijom. Za ove druge, Artemije je sve to, samo još gore: otrovni rodoljubac koji neće da mu stranci renoviraju crkve, a sam ih ne opravlja; najbolji drug svih srpskih ekstremista na Kosovu i šire; mantijaški mračnjak uveren da mu je Bog dao Kosovo na upravljanje onda kad ga je oduzeo Srbima; tip čija se zadrtost, kako već ovdašnje evropejske poštenjačine vole da gledaju rodoljupce, meri srebroljubljem. 

Istina, u saopštenjima kojima je javnost o Artemiju zasuta ovih dana provejava i zrno licemernog obzira, čiji jezik nalaže kako su episkopa raško-prizrenskog obmanuli njegovi ljudi. Tako je on sam dobio ulogu neke vrste lopova iz nehata, čoveka koji nije potkradao zajednicu, nego je, naivan kakav jeste, omogućio drugima da je potkradaju u njegovo  ime. To bi imalo da znači kako će biti dovoljno samo da otvori oči i odmah će biti vraćen među ljude. I ako je stvarno kriv, za ovoliko cinično objašnjenje svoje krivice, nije kriv.

Vlast se, naravno, menjala. Da se ne lažemo, menjao se i Artemije, možda još i više. Ali, svejedno, ta njegova uloga dvostrukog izdajnika u dva režima koji nisu našli lepu reč jedan za drugi čak ni kada su se izmešali, o vladici govori samo jednu stvar: ili je format ili je idiot. E sad, da li vam liči na idiota čovek koji je najzaslužniji za obnovu monaštva u celoj Srpskoj crkvi, utoliko pre što ta dva režima u kojima je slovio za izdajnika ne liče ni po čemu osim po jednom. Ni jedan ne valja. 

Iskreno, nemam pojma da li je bolje liturgiju držati na stari način, za šta je Artemije, ili na novi, za šta su njegovi protivnici u Crkvi. Jednako, nemam pojma da li je vladika uz pomoć građevinske operative „Radeta Neimara" uvlačio svoje ruke u med toliko duboko da je naljutio i Boga i arhijereje. Ali znam nešto drugo: kad god u Crkvi neki vladika ima primedbe na način kako neki drugi vladika služi liturgiju, uvek imam razloga da se pitam gde su se to njih dvojica sudarili jer o današnjoj Crkvi bar toliko znam da znam da na liturgiji nisu; kad god se Bog i arhijereji naljute na nekoga zbog srebroljublja, znam da onaj gore to ne obračunava na ovom svetu – uostalom, jeste li ikad pročitali vest pod naslovom „Srpskog episkopa udario grom" – a i arhijereji su, poznato je, vrlo komotnih shvatanja po tom pitanju.

Elem, mogu u svom neznanju da dozvolim i da je Artemije kriv po ove dve tačke optužnice, ali znam kako ih je u Crkvi previše koji su jednako ili više krivi i po jednoj i po drugoj, pa se slomilo na njemu. Dobro, uvek se na nekome slomi prvom, ali šta ih je opredelio da se lomi na Artemiju. Ne verujem da su ubacili ceduljice sa imenima svih vinih arhijereja u šešir, pa su prepustili Svetom Duhu da izvuče njega. To će reči da mi ovo mnogo više liči na ekskluzivno ljudsku stvar.

A kada govorim o ljudskim stvarima, tu smo i na pragu pravih motiva. Elem, nije li vladika zabrljao nešto politički? Nego šta je. Dakle, Artemije, koga smo se u 90-im sećali kao čoveka dijaloga mnogo više nego većine onih koji su mu poslednjih nedelja radili i uradili o glavi, negde je prepukao. Čovek koji je imao snage da se nekad sreće sa Medlin Olbrajt da bi mu pretila bombardovanjem, pa i da se pomoli za nju, danas sa tog istog Zapada neće da uzme ni aspirin, ni darove poput opravki na porušenim manastirima, niti će da pređe prag svoje Prizrenske episkopije, koju su mu opravili stranci. 

On zadeva kavgu, i to vrlo poganim rečima, sa svima koji pristaju na to i optužuje ih za jeres i izdaju; uvezuje se sa najzadrtijim od najzadrtijih od Kosova do Beograda; postaje ikona onog sveta koji u svojoj patriotskoj priči barata sa taman onoliko principa koliko nema rešenja. Možda se i složimo kako to jeste neka vrsta političkog zastranjivanja, kako je vladika od jednog čoveka širokih pogleda i blagih reči pod mukama i iskušenjima postao neka vrsta kočićevskog mračajskog prote. Ali zar sve to nije ljudski sasvim razumljivo, čak i ako politički nije. I nije li to svođenje Crkve na političku dimenziju naspram ljudske neka vrsta redukcije i sužavanja njene priče u svetu u kome su sve druge priče već odavno postale uske kao Prokrustove postelje.

Rečju, nisam siguran da bih podelio sve svoje političke stavove sa vladikom Artemijem, možda se ne bih danas složio ni o čemu sa ovim čovekom koji koji je posle NATO bombardovanja prvi ostao na Kosovu, kada je cela jedna država pobegla s njega. Možda je sasvim u redu da se Crkva po izboru novog patrijarha reorganizuje i da zauzima jedan fleksibilniji kurs i prema politici i prema sopstvenoj ulozi u zajednici. Možda je još više u redu da u jednom takvom poretku nema mesta za ovog čoveka kome je pošlo za rukom da toliko puta bude izdajnik, po čemu držim da nije idiot, već karakter.

Ali hajde da vidimo kakvu nam je to Crkva poslala poruku njegovim ovako grubim odstranjivanjem da je došla u situaciju da je, valjda prvi put u svom životu, pohvali i notorni crkveni analitičar Druge Srbije Mirko Đorđević, uzgred diktirajući Crkvi u svom tekstu spisak ostalih arhijereja kojih se ima rešiti. Artemije, to valjda svi znaju, nije bio ni po volji srpske vlasti, koju je često umeo oštro da optuži za idaju. Još manje je bio po volji stranaca, koji su davno prestali da u njemu gledaju glas razuma kosovskih Srba. Jednako, nije tajna da je Crkva, kao jedini srpski institucionalni autoritet na Kosovu, veoma važno polje za čije se poverenje bori onaj deo Zapada koji intenzivno radi na osamostaljenju Kosova. Naravno, samim tim Crkva je jači srpski politički faktor na Kosovu nego svi izabrani i imenovani funkcioneri. To će reći da političari, kad god hoće, mogu da odustanu od Kosova, ali od Kosova će se odustati kad odustane Crkva.

Baš zbog svoje nezamenjive političke uloge Crkva tamo mora da razgovara i sa onima koji žele da Kosovo otcepe, i tu nema nikakve dileme. Zato je svako njeno deljenje tamo mnogo rđavo i kao simbolički čin, ali i kao funkcionalna stvar, u kojoj verujem kako je dobro da takva u svojim redovima ima i mekanog Teodosija i tvrdog Artemija. Da je odstranila prvog, poslala bi rđavu poruku kako je nikakav dijalog ne zanima. Kad je odstranila drugog, poslala je poruku strancima da mogu da skinu ceo jedan sloj svoje opreznosti i taktičnosti. A u to će se prvi uveriti baš Teodosije, utoliko pre i utoliko teže koliko se danas više oseća kao pobednik.

Rečju, sa Artemijem je moglo svašta da se uradi, mogli su i da ga ubiju, i sve bi to bilo bolje od ovog poniženja koje su mu priredili ne ponašajući se kao Crkva, već kao neki centralni komitet, koji je izdao saopštenje kako ga smenjuje jer je bio lopov iz nehata. I ako svima od Crkve do Borisovog Predsedništva nije bilo jasno, kad su videli Artemijeve i Atanasijeve monahe kako se u nedelju tuku pred Gračanicom, da tog dana nisu uspavali Artemija, nego su probudili demone, onda nema nade da će shvatiti bilo šta. Jer tog dana Crkva je udarena u ono mesto na kome Srbima najviše znači – udarena je kao zajedica, koja nas okuplja. Tog dana je, plašim se, počela da nas deli, udarena na onom mestu gde najviše boli – o Kosovu je reč. I ta podela i deoba biće na iskušenju sopstvenog produbljivanja onako kako se neprilike na Kosovu budu intenzivirale, a ne verujem da iko već ove godine očekuje nešto drugo.

Zato se vredi moliti da Artemijeva eliminacija ne bude uvod u još dublje podele, i ta molitva trebalo bi da bude utoliko jača koliko je na zemlji više urađeno da do deobe dođe, a urađeno je prošlog vikenda mnogo. Vredi se moliti i za to da odstranjeni gubitnik Artemije sada ne postane ikona svih Srba na Kosovu koji se osećaju kao odstranjeni gubitnici, a takvih nije malo. Vredi se moliti i da, posle njegove eliminacije, još mnogo episkopa ne pomisle da je red na njih, pa da požele da to spreče. Vredi se, na kraju, moliti i za to da oni koji su to uradili budu toliko čisti da im to bude jedini greh na zemlji. Jer kada nekoga eliminiše partija, tada nam nije teško da pomislimo kako će jedan gad ubiti drugog gada i da mirno nastavimo da živimo s tim. Ali kada to uradi Crkva, tada su oči uperene u sudbinu eliminisanog i u čistotu eliminatora. A rekao bih da je tu sporno i jedna i druga.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/3906--eljko-cvijanovi-rave-poruke-artemijeve-eliminacije-.html