DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: KONSTRUKTIVNI ODGOVOR NA OFANZIVU NATO LOBISTA
sreda, 11 maj 2011 09:04
Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom" vakumu
„Kolonije ne prestaju da
budu kolonije samo zato
što dobiju nezavisnost"
(Bendžamin Dizraeli)
Čedomir Jovanović nas je pre neki dan, na lukav način, podsetio na vojno-integrativne stavove njegove partije, izjavivši: „LDP kaže da će Srbija ostati večiti kandidat za EU bez donošenja odluke o ulasku u članstvo NATO-a. Za zemlju kao što je Srbija, ulazak u NATO je preduslov brzog članstva u EU. Oni koji o tome ćute, nemaju hrabrosti da građanima saopšte tu jednostavnu istinu."
LAŽNA PREČICA
Da li je lider LDP-a u pravu? Možda bi i bio da nam je citirane reči uputio 2001. godine. Danas sigurno nije! Evropska Unija – čije članice su, i to bez izuzetka, pogođene ozbiljnom ekonomskom krizom – nije više spremna da po cenu iole većeg finansijskog tereta bude političko krilo NATO-a. U Uniju će nas primiti ako Berlin i Pariz procene da to njima iz nekog razloga odgovara, a ne da bi namirivali američke dugove.
„Zapadni saveznici" jedni drugima i dalje hoće da učine po nešto, ali neće zbog tuđih interesa da „povuku mačka za rep". Nije da SAD nisu priskočile u pomoć Fracuskoj i drugim državama koje su prioritetno zainteresovane za agresiju na Libiju. Ali, to su učinile samo onoliko koliko je bilo neophodno da bi rat protiv Gadafija imao šansu da uspe. A i tu se pre radilo o želji Vašingtona da spoji „lepo" i korisno, a ne o pukoj nameri da se nađe na usluzi evropskim „prijateljima".
Da skratim priču, NATO više nije prečica za EU. Bio je za Bugare i Rumune ali za nas neće biti. Verovatno, iz drugih razloga, to suštinski nije bio ni za Čehe, Litvance ili Poljake. Njih raznorazni evropski centri moći – od verskih do državno-nacionalnih – smatraju delom tzv. „prave evropske porodice naroda" (čitaj: katoličko-protestantske familije). Spomenute nacije bi i bez NATO-a, možda samo malo kasnije, bile primljene u Uniju.
Štaviše, Austrija, Irska, Švedska, čak su i rado primljene u „evrounijatsko društvo", a da nisu bile deo severnoatlantskih vojno-političkih struktura. Tu se nije radilo samo o tome da su smatrane delom civilizacijskog kruga čiji je EU izdanak. Institucionalizovano „bratstvo" imalo je poveću interesnu senku: te zemlje su u vreme prijema delovale kao bogati rođaci koji će doprineti boljitku ostatka familije sa kojim ulaze u „državnu zadrugu". Sada na stranu to što se, bar kada se radi o Irskoj, pokazalo da nije tako.
SABOTAŽA PARTNERSTVA SA RUSIJOM
Sve rečeno dobro zna Čedomir Jovanović. Bez obzira na to, plasira nam neistinu. Zašto? Idu izbori. OK. No, oni su još relativno daleko. Ne radi se o tome. Zec leži u rusko-srpskom grmu!
Čak i sadašnji, nekritički prozapadni režim – pošto je priteran uz zid te od svojih „prijatelja" ostavljen da se u predizbornoj nevolji snalazi sam – okrenuo se intenziviranju veza sa Ruskom Federacijom. Dok se sa zapadne strane Srbiji isporučuju samo uslovi i ucene, sa ruskog „istoka" nam se pruža ruka prijateljstva i saradnje! Nju je oficijelni Beograd dugo ignorisao, ali je sada rešio, bar iz taktičkih razloga, da je stisne. Posle će već videti šta će, ali „zapadu" se diže kosa na glavi čak i od neiskrenog približavanja Beograda Moskvi.
Stvari lako mogu da se otrgnu kontroli. Samoživi režim u Beogradu, ili bar jedan njegov deo, iz lično-partijskih interesa – protivno svojim pronatovskim ideološkim korenima – iz pragmatizma može da počne da realizuje makar deo onoga što je prvo planirao samo da potpiše, tj. zašta je mislio da će ostati predizborno prazno slovo na papiru. Uz to, kada budu i formalno postavljeni temelji srpsko-ruskog strateškog partnerstva, pre ili kasnije, koliko god protiv toga evroatlantski lobisti u Srbiji radili, počeće da niče izvesna „građevina". Ova sadašnja ili neka nova vlast, šta god načelno mislila i kakva god obećanja dala u Briselu i Vašingtonu, imaće limitiran manevarski prostor. Neće moći da okrene glavu tako da joj u vidokrugu ne bude Kremlj.
To dobro znaju u Vašingtonu ali i njemu naklonjenim briselskim kuluarima. Svesni su da onog trenutka kada Boris Tadić, ma koliko neiskreno, potpiše sporazum o „rusko-srpskom strateškom partnerstvu", gotovo sigurno je da će biti zabijen glogov kolac u srce evroatlatnskih integracija Srbije. Nije da i posle neće biti nastavljena politika prikrivenog pridruživanju NATO-u, ali ona će biti drastično usporena. A vreme ne radi za Vašington i njegovu vojno-političku strukturu za kontrolu klijentskih i usmeravanje savezničkih država.
Kada sve to uzmemo u obzir, jasno je zašto je Čedomir Jovanović krenuo u novu pronatovsku ofanzivu. Sonja Biserko sa svojim „komitetom" već je histerično osula paljbu po Rusima generalno, i Vladimiru Putinu ponaosob. Njihovim stopama krenuće i drugi NATO lobisti. Panično, ekstremne i, tek po formi, nešto umerenije evroatlantske snage, otpočinju opšti juriš kako bi bar pokušale da spreče totalno urušavanje politike tzv. atlantskih integracija. Ili, što je verovatnije, kako bi svojim mentorima demonstrirale da samo na njih u Srbiji mogu pouzdano da se oslone. Radi svega toga, a pre svega obezbeđivanja pozicije dobro nagrađivanih lobista i u budućnosti, „petokolonaši"ulaze u bitku za koju i same znaju da ne mogu da je dobiju.
KONSTRUKTIVNO-PATRIOTSKI ODGOVOR
Šta u takvim okolnostima treba da rade razni patriotski nastrojeni činioci društveno-političkog života Srbije? Da li treba da uzvrate istom merom? Ne! To bi bio pucanj u prazno. Već je jasno da od NATO integracija neće biti ništa. Međutim, može da se dogodi da Srbija ostane u svojevrsnom „geopolitičkom" vakumu. Da bude ni riba, ni devojka!
Za domaće i inostrane „natovce" to je najmanje loša opcija od onih koje su još u igri, a za Srbiju to je vrlo opasna pozicija. Stoga, potrebno je konstruktivno se suprotstaviti ofanzivi antisrpskih ešelona. Ne spavajmo na fiktivnim lovorikama (zbog poraza pronatovske politike i kakvog-takvog približavanja Rusiji) već počnimo da radimo mnogo ozbiljnije nego do sada. Naravno, ne pljuvanjem NATO-a, već iznošenjem i delovanjem u prilog realnih mogućnosti kako da se unapredi vojno-politička, energetska i svaka druga komponenta bezbednosti naše zemlje, pa i čitavo srpskog državno-etničkog prostora.
Trenutak je za argumentovano reafirmisanje politike istinske neutralnosti, odnosno za insistiranje na njenom zaokruživanju tako što bi Skupština donela odluku o generalnoj (trajnoj) neutralnosti (dok smo sada tek uslovno privremeno neutralni), te bi posle toga od Generalne skupštine UN zatražili njenu međunarodnu verifikaciju (kao što je uradio Turkmenistan) ili bi je bar uneli u Ustav (a to su učinile npr Austrija i Moladvija). No, i to nije sve. Posle Skupštinske odluke, važno je da se o neutralnosti, na referendumu, izjasni i narod. Tako će ona biti zacementirana!
Važno je istrajati i na uspostavljanju veza, koje neutralni status dopušta, i sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Srbija je preko programa „Partnerstvo za mir" kao i na druge načine, povezana sa NATO-om, a makar putem konstantne i formalizovane parlamentarne saradnje, morala bi da bude povezana i sa „ruskom alijansom". Za početak. Posle treba da krenemo i dalje. Za nas je uputno da sa ODKB-om uspostavimo istovetne veze sa onima koje budu postojale na relaciji sa Severnoatlantskim paktom.
Bitno je i da se otpočne – a ne samo da se o tome govori u vetar – sa uključivanjem Srbije u razradu novog modela evropske kolektivne bezbednosti, koji je predložila Moskva, a koji pruža blagotvoran ambijent za neutralne zemlje. A i da ne govorimo o tome da je ispunjavanje svih obaveza vezanih za izgradnju „Južnog toka" – projekta koji za nas ima prvorazredni ekonomski i geopolitički značaj – nacionalni imperativ.
PRIMENJENA DRŽAVOTVORNOST
Reči Čedomira Jovanovića moraju da podstaknu srpski nevladin sektor, nacionalno posvećene medije i stranke koje se predstavljaju kao državotvorne, da nametnu sva navedena pitanja, i to ne samo kao nezaobilazne teme, već putokaz za delovanje na zvaničnom nivou. Sada kada se Srbija, makar površno gledano, približava Rusiji a udaljava od NATO-a, bitno je da se izborimo da počne proces institucionalnog razmatranja rešenja koja će uistinu unaprediti naš geopolitički položaj, a koja su dugo od strane vlasti ignorisana.
Iz toga će, makar i ne preko noći, proizaći i rezultati. A oni treba da budu u interesu Srbije a ne nekog drugo. Ne smemo da svoje interese podređujemo bilo kome. Ni „istoku", ni „zapadu", već treba da težimo onome što je za nas dobro. A to je da budemo u svakom pogledu koji nam odgovara povezani i sa Rusijom, i sa tzv. zapadom, a da ostanemo vojno-politički neutralni.
Bez obzira na međusobne protivrečnosti, Moskva teži dobrim odnosima sa SAD, a ne samo sa vodećim zemljama EU. Novi „hladni rat" ili blokovsko nadmetanje između nje i tamošnjih centara moći – iako će povremeno dolaziti do zatezanja odnosa sa Vašingtonom – nije realno. Stoga, iako je Rusija spremna dosta da nam pomogne, te nam iskreno nudi strateško-partnerske odnose, ne treba izvoditi pogrešan zaključak da nas zove u ODKB, odnosno da će on ući u svetski rat zbog naših računa.
Međunarodni odnosi nisu crno-bele prirode. To prečesto zaboravljamo, pa šanse i pretnje sagledavamo nerealno. Olako idemo iz pesimističke u optimističku krajnost. Ipak, sada imamo osnova da se nadamo postepenom boljitku. Multipolarnost koja se rađa, već sada nam omogućava da kroz iskrenu i svestranu, ali pre svega pragmatičnu saradnju, sa prijateljskom Rusijom i razumnim faktorima na „zapadu", mnogo bolje štitimo svoje interese nego donedavno. Ako budemo pametni, tako će, tim pre, biti u predstojećem periodu.
Izvor Vidovdan, 10. 05. 2011.
