SIM: 24.03.2012.

субота, 24. март 2012.

Да ли је Србија заборавила да су је бомбардовали?

Елена Гускова

24.03.2012, 03:01

Пре 13 година на мирну европску државу сручиле су се НАТО бомбе. Агресија НАТО-а против Југославије у марту-јуну 1999. године оправдавана тобоже бригом о обесправљеном албанском становништву Косова и Метохије, трајала је 78 дана.

Брига о Албанцима била је повод. У ствари Београд су најсуровије казнили за нежељу да сарађује са НАТО-ом, да дели свој суверенитет, мења дугогодишњег руководиоца Слободана Милошевића.

Агресија НАТО-а није постигла главни циљ – свргавање Слободана Милошевића, била је сачувана и армија. САД су морале да разраде нову стратегију која је, треба рећи, одлично одрадила. У том циљу у октобру 2000. године САД и Немачка извршиле су специјалну операцију, касније тиражирану у другим земљама под називом „обојене револуције". На власт су дошли људи који су почели активно да сарађују на НАТО-ом, потписали са њим неколико споразума. Ипак жеља Југославије да ступи у ту организацију тада није била испољена. Шта више, 2010. године у Минхену министар иностраних послова Србије Вук Јеремић дао је изјаву да ће Србија и даље чувати неутралност и неће се придруживати војним или одбрамбеним савезима. На тај начин, на Балкану само Србија је остала Држава која није тежила да уђе у НАТО. Али то још није значило да је дати став био коначни. У српском друштву настављају се врло живе дискусије поводом ступања у НАТО.

Становништво Србије у целини не подржава идеју придруживања НАТО-у. Исто се тиче и Црне Горе. Ипак, одвојивши се од Србије 2006. године, црногорско руководство отворено говори да нема алтернативе ступању у НАТО. У Авганистану већ служи ограничени контигент црногорске војске од 30 људи као први улог Црне Горе у посао њеног скоријег придруживања НАТО-у. У Србији се за сада директно о томе не говори, мада је амбасадор САД у Београду Мери Ворлик још 2010. изјавила да су за Србију врата НАТО-а увек отворена. Какву ће одлуку донети Србија? Да подсетио да је у септембру 2000. годиен Београдски окружни суд размотрио кривично дело против Вилијама Кинтона, Медлин Олбрајт, Вилијама Коена, Ентонија Блера, Робина Кука, Џорџа Робертсона, Жака Ширака, Јубера Ведрина, Алена Ришара, Хенрика Шредера, Јозефа Фишера, Рудолфа Шарпинга, Хавијара Солане и Веслија Кларка, прогласивши их кривим за злочин против Југославије, одредвиши меру кажњавања затворском казном у трајању од 20 година. Изгледа да су на то данас већ заборавили.

За време нове тзв. демократске власти у земљи је покренута кампања пропаганде ступања у НАТО. Почела је активно да ради невладина организација Форум безбедности који финансира Запад. Присталице Алијансе представиле су чак јавности нови грб Србије где уместо традиционалног крста са четири „с" стоји НАТО звезда. За време министра одбране Шутановца започела је реформа војске по НАТО стандардима, у циљу каснијег ступања у НАТО. Главни реформатор војске био је начелник Генералштаба генерал-мајор Здравко Понош и министар одбране Драган Шутановац, који је својевремено завршио курсеве ФБР. У јуну 2007. године Шутановац је рекао америчком амбасадору у Београду да је његова мисија припрема српских оружаних снага за стуапње у НАТО. У телеграму америчког чиновника од 7. маја 2009. године објављеном на сајту Викиликс, истиче се да министар одбране Шутановац приљежно ради на измени јавног мњења поводом НАТО-а и САД. За Американце је било такође врло важно што им је министар одбране обећао да српска војска нема ни планова ни интереса да се меша у послове Косова ни при каквом развоју сценарија. Американци су уверени да се однос Србије према НАТО-у неће променити, чак ако у министарству одбране дође до промена и померања.

У телегрму америчких дипломата указано је да се реформа српске војске спроводи „у нашим интересима", а најважније достигнуће је „измена стања свести српских официра". У Србији је председник Борис Тадић много пута понављао да ће се Србија увек држати неутралности и никада неће планирати да ступи у НАТО. Ипак у телеграмима из 2007. године наводе се његове речи о томе да је „интеграција Србије у НАТО приоритет број један". При томе није било речи о некој форми сарадње, већ о пуноправном чланству. Управо о томе говорио је Вук Јеремић у Бриселу 5. септембра 2007. године за време презентације докумената о циљевима Србије у програму Партнерство за мир. Сам документ припремили су Американци. У саопштењу од 8. децмебра 2008. године са затвореног саветовања руководства НАТО-а говорило се: „Савезници су спорили и по питању ступања Србије, при томе Италија, Мађарска и Норвешка предложиле су да се похвали Србија за евроатлантски пут којим је Београд почео да иде, мада су САД упозориле да би то могло да скрене пажњу јавности на узлазне евроатлантке тежње Београда". САД активно помажу да се у српском друштву ствара нови имиџ НАТО-а: улажу новац у обуку новинара, предлажу специјалне грантове за радио и ТВ емисије, иступају у великим листовима, плаћају наручене чланке.

Тек публикације Викиликса отвориле су очи на планове руководства земље у погледу НАТО-а. У томе га активно подржава Вашингтон. Дебора Менути, шеф политичког департмана амбасаде САД у Србији подвукла је жељу САД да посредством Северноатлантске алијансе упостави потпуну контролу над територијом Србије. Ми не тражимо од Србије да заборави на догађаје из 1999. године, рекла је госпођа Менути. Али мени се чини да национални интереси Србије у датом тренутку захтевају да се раскине са прошлошћу – преостали гнев не треба да засени главно питање – да ли је Србији повољније да остане ван НАТО-а или да му се придружи.

Зашто се тако труде Американци? Њихова глава брига је удаљавање Србије и Црне Горе од Русије, гаранције неприконовености постојећих, као и свих потенцијалних војних база на Балкану, добијање храброг и послушног војника за најопасније и најпрљавије операције Алијансе у читавом свету.

НАТО је за Русију потенцијално опасна органиазција која прети националним интересима Русије. Председник Дмитриј Медведев међу главним спољним претњама навео је тежњу да војни потенцијал НАТО-а стекне глобалне фукнције које би се релизовале мимо норми међународног права, да се војна инфраструктура земаља-чланица НАТО-а приближи границама Русије, између осталог путем проширивања блока. Зато стуапње балканских земаља у НАТО примораће и Србију, и Црну Гору, и Македонију, и Републику Српску у саставу Босне и Херцеговине да заузму антируски став. Има над чиме да се замислимо, ми словенска браћа.

Да подсетимо:

Економски потенцијал 19 најразвијенијих земаља света које су учествовале у овој акцији премашивао је југословенски 679 пута. Нападима је подвргнута читава територија Југославије. У налетима је учествовало 1200 авиона, међу њима 850 борбених, који су са територије Италије, Немачке, Велике Британије, Турске, Француске, Мађарске, као и са континенталног дела САД, по НАТО подацима, извела 35 000 ваздушних напада. Деловање авијације подржавала је морнаричка групација у саставу три носача авиона, шест ударних подморница, две крстарице, седам разарача, 13 фрегата. У Средоземном мору налазила су се 4 велика десантна брода са 10 000 маринаца. Авијација НАТО-а је нанела 2300 ваздушних удара на 995 објеката. По територији Југославије је избачено преко 3000 крстарећих ракета, око 25000 тона (по неким подацима 79000) експлозива. У агресији је погинуло 2000 цивила, око 7000 је рањено, 30% њих су деца. Материјална штета нанета Југославији изнела је преко 200 милијарди долара.

http://serbian.ruvr.ru/2012_03_24/69414399/

PETAR ISKENDEROV: EVROINTEGRACIJE SU IZBORNO ORUŽJE U SRBIJI (1)

petak, 23 mart 2012 11:47

Nije slučajno što zapadni mediji kažu da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom"

Parlamentarni izbori u Srbiji, koji su predviđeni za 6. maj, biće prvi u redovnom roku od otkada je u takozvanoj „buldožer revoluciji" u oktobru 2000. godine svrgnut zakoniti predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević. Svi sledeći izbori za poslanike u Narodnoj skupštini od tada su bili vanredni, i bili su rezultat političke krize koju je, po pravilu, inicirala vladajuća prozapadna koalicija uvek kad se od nje zahtevalo da zauzme jasnu poziciju u vezi sa Kosovom. To se desilo, na primer, u proleće 2008. godine, kad je vlada lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice naišla na opstrukciju ministara i poslanika Demokratske stranke predsednika Srbije i njihovih najbližih saveznika. Drugi put je predsednik Boris Tadić iskoristio administrativne mogućnosti već posle glasanja u maju 2008. godine da ne bi, po sopstvenom priznanju, dozvolio da dođe do formiranja patriotske koalicije na čelu sa Srpskom radikalnom strankom.

U protekle četiri godine raspored unutarpolitičkih i geopolitičkih snaga Srbije i oko nje nije pretrpeo suštinske izmene. Nije slučajno tradicionalno intoniranje u komentarima zapadnih medija koji javljaju da će se 6. maja „proevropski lager sudariti sa nacionalističkom proruskom opozicijom". [1]

Međutim, pri podeli političkih snaga u samoj Srbiji i van njenih granica pojavile su se važne nijanse koje posmatrači i novinari – i zapadni i ne samo zapadni – teže da ostave po strani tako što vrše najobičniju zamenu teza. Pre svega, shvatanje suštine sadašnje predizborne kampanje nije moguće ukoliko se ne uzme u obzir spoljni faktor koji je značajno ojačao, čak i ako se uporedi sa skorašnjom 2008. godinom. Postoje ozbiljni razlozi da se tvrdi da su svi postupci EU u kontekstu odnosa sa Srbijom preduzimani upravo kako bi se maksimalno ojačala pozicija koalicije na vlasti na čelu sa predsednikom Tadićem. Radi se pre svega o proceduri razmatranja srpskog zahteva za prijem u EU.

KANDIDATURA U SLUŽBI IZBORA Bez obzira na zaključak Evropske komisije koji je generalno povoljan za Srbiju a koji je objavljen u oktobru 2011. godine tako što je vođstvu EU preporučeno da Beogradu da status zvaničnog kandidata za stupanje u EU već na samitu u decembru, to je pitanje ipak zamrznuto na nekoliko meseci. U skladu sa formulom koju su lideri EU, uz ključnu ulogu Austrije, pronašli, kao, u poslednjem trenutku, da se „prouči i potvrdi da Srbija i dalje demonstrira istinsku privrženost kao i da ostvaruje progres na planu realizacije sporazuma" kojima se predviđa normalizacija odnosa sa Kosovom. [2]

Međutim, docnije je postalo poznato da nikakvih noćnih rasplamsalih debata na decembarskom zasedanju Saveta EU u vezi sa srpskim zahtevom nije ni bilo. Pri kuloarskom susretu koji je unapred dogovorio ministar inostranih poslova Austrije Mihael Špindeleger, zajedno sa vođama EU, dogovoreno je da se davanje statusa zvaničnog kandidata Srbiji odloži. Kao zvaničan razlog, navedeno je da ne postoji jedinstveno mišljenje u samoj EU kao i napregnutost koja i dalje postoji u odnosima između Beograda i Prištine. Međutim, prema informacijama kojima raspolažemo, najveću ulogu su odigrala upravo predizborna razmišljanja. Vođstvo EU je odlučilo da maksimalno objavljivanje pozitivne odluke približi parlamentarnim izborima u Srbiji kako bi to pomoglo propagandnim naporima Borisa Tadića i njegovog tima.

Sledećih nedelja situacija u vezi sa srpskim zahtevom se razvijala u skladu sa tim planom. Ministri inostranih poslova zemalja članica EU su se unapred dogovorili da će 27. februara dati zeleno svetlo za davanje Srbiji statusa kandidata za stupanje u EU i da će Savetu EU dati preporuku. [3] To je prišapnuo niko drugi do šef MIP Nemačke Gido Vestervele, koji je posetio Beograd i do tog trenutka uporno govorio o svom neprihvatanju srpskog zahteva. On je izjavio da bi njegova zemlja „želela" da odgovarajuća odluka „bude doneta na sledećem zasedanju Saveta EU. [4] Međutim, upravo je Berlin u decembru 2011. godine zahtevao od Srbije da ne samo „normalizuje" odnose sa Kosovom već i da pripomogne likvidiranju organa srpske samouprave na severu te pokrajine.

Ipak treba čestitati srpskoj vladajućoj koaliciji. Njene vođe su potpuno shvatile lukavstvost zamešateljstva politike EU i sa svoje strane EU su na fin način dali na znanje da je moguća i smena spoljnopolitičkih prioriteta zemlje. Tako je ministar unutrašnjih poslova i prvi zamenik premijera Ivica Dačić operativno izjavio da će „Evropa napraviti veliku grešku ukoliko Srbija u martu ne dobije status kandidata". Prema njegovim rečima, u tom slučaju sledi da se „prirodno – očekuje" dolazak na vlast frakcije koja je u najvećoj mogućoj meri orijentisana prema Rusiji". [5]

GVIDOV PREOKRET Evroigru o tome da u Srbiji bude ponovo izabrana prozapadna koalicija, koja je i do sada bila na vlasti, nije mogla da naruši ni unutrašnja opozicija EU, koja je digla glas 28. februara, reklo bi se niotkuda, kada je na zasedanju ministara za evropske poslove 27 zemalja članica EU delegacija Rumunije odbila da potpiše dokument koji je trebalo da bude potpisan, pozivajući se na to da u Srbiji nije rešeno nacionalno pitanje Vlaha. Rumuni su izjavili da ne prihvataju formulaciju da su ministri za evropske poslove „doneli odluku" da Srbija postane zemlja kandidat za stupanje u EU. Prema mišljenju rumunske strane, srpske vlasti su dužne da najpre daju dopunske garancije o pravima vlaške manjine od 30.000 ljudi, koja govori rumunski, a naseljava istočne delove Srbije. Rumunski ministar inostranih poslova Kristian Djakonesku je izjavio da Bukurešt ne govori o „blokadi", već da samo želi da dobije „normalne" garancije za Vlahe u Srbiji. Radi se konkretno o davanju prava Vlasima da se školuju na rumunskom jeziku, da imaju svoju crkvu, novine, televiziju i radio, što bi sve bilo fiksirano međudržavnim sporazumom. [6]

Pošto se pojavila pretnja novog skandala u EU glavne zemlje članice te organizacije na čelu sa Nemačkom uzele su tajmaut kako bi se obratile direktno rumunskoj vladi. „To što je učinjeno ne odgovara evropskom duhu", tako je Gvido Vestervele prokomentarisao poziciju Bukurešta. Međutim, pošto je bilo neophodno da odluka koju EU donese bude jednoglasna, ministri su morali da unose izmene u već usaglašeni tekst. Na kraju su odlučili da samo „preporuče da se Srbiji da status kandidata, a da se odluka o tome donese na martovskom Savetu EU." I, tek tada je ovaj poslednji forum jednoglasno doneo odluku, koju je predsednik Tadić tako dugo čekao. [7]

Neobično je to da je, sudeći prema informacijama koje su stigle iz Bukurešta, demarš Rumunije bio izazvan ne toliko brigom o srpskim vlasima, koliko pokušajem da se reše sopstveni problemi u odnosima sa EU. Prema informacijama agencije Frans pres, Bukurešt je imao nameru da na taj način izlobira na najvišem nivou EU dozvolu Rumuniji za šengensku zonu, koja je prošle godine blokirana. [8]

Šta da se kaže: geopolitika je baš velika stvar! A srpskim biračima ostaje da čekaju nove manevre EU sa njihovom sopstvenom vlašću – u čijem „suvom ostatku" će se obavezno naći podela sve novijih državnih pozicija. Naravno, ukoliko 6. maja glasanje u takvu deobu ne unese korekcije koje se odavno naziru.

Napomene:

_________

[1] AFP 131838 GMT MAR 12

[2] AFP 082258 GMT DEC 11

[3] AFP 271247 GMT FEB 12

[4] REUTERS 1928 230212 GMT

[5] Vecernje Novosti, 15.02.2012

[6] DPA 281559 Feb 12 28.02.2012 19:00

[7] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/128445.pdf

[8] AFP 281446 GMT FEB 12

(Nastaviće se)

Fond strateške kulture

Да се не заборави: 13 година од почетка НАТО агресије на СРЈ

петак, 23 март 2012 10:53 ИН4С

На данашњи дан, 24.март 2012. године, навршава се тринаест година од почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Интервенција НАТО-а, под кодним именима Операција Савезничка сила (енгл. Operation Allied Force) и Операција Племенити наковањ (енгл. Operation Noble Anvil), у СРЈ позната као Милосрдни анђео или НАТО агресија, извршена је без одобрења Савјета безбједности Уједињених Нација и била је друго важније војно уплитање НАТО-а након бомбардовања Републике Српске у операцији Намјерна сила 1995. и највећи војни сукоб на простору Србије и Црне Горе од времена Другог свјетског рата.

НАТО је 24. марта 1999. године у 19:45 часова почео ваздушне нападе на војне циљеве у СРЈ да би се касније удари проширили и на привредне и цивилне објекте. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процјене штета коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а процјене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих, од чега 557 цивила и око 12.500 рањених.

Еколошка штета

За 78 дана агресије НАТО-а извршено је око 35.000 разних мисија, са концетрацијом ваздухопловних снага са око 1.000 авиона и 206 хеликоптера, стационираних по аеродромима околних земаља и на многобројној флоти бродова. Лансирано је око 1.000 крстарећих ракета, бачено је, на релативно малу територију, укупно 79.000 тона експлозива. Ово укључује и 35.450 касетних, термо визуелних и графитних бомби које су забрањене по међународним конвенцијама. Бомбе и муниција са осиромашеним уранијумом су пале по цијелом простору природне средине, затровале су пољопривредна поља, шуме и копнене и водене путеве, ширећи радијацију и изазиваћи смртоносна обољења широм земље.

Комеморација жртвама НАТО агресије

Представници мреже Не у НАТО одаће почаст страдалим у НАТО бомбардовању СРЈ - у Мурину, Тивту и Даниловграду.

Један од најтежих злочина током НАТО агресије на СР Југославију десио се 30. априла 1999. године у варошици Мурино, на сјеверу Црне Горе.

НАТО авијација је без икакве објаве и објашњења са десетак пројектила бомбардовала мост на Лиму у самом центру овог насеља. Том приликом страдали су цивили који ни на који начин нијесу учествовали у ратним дејствима, међу њима и двије дјевојчице и један дјечак. Погинули су ученици Основне школе "Петар Дедовић" Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар, радник школе Вукић Вулетић, пензионер Манојло Коматина и домаћица Милка Кочановић. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић, а лакше Мирко Шошкић, Данило Јокић, Васко Чејовић, Слободан Миросављевић и Славко Мирковић. Мост преко Лима је оштећен и неупотребљив за саобраћај, а није било готово ниједне куће у окружењу која није претрпјела штету. Страдао је и погон текстилне конфекције, стари хотел, мјесна продавница, као и Дом културе.

„Утврђивање одговорности ондашњих руководилаца НАТО-а пред надлежним међународним и националним судовима за утврђивање њихове индивидуалне одговорности, представља моралну обавезу надлежних институција и цивилног сектора", каже се у саопштењу мреже Не у НАТО.

Скандалозна НАТО кампања

Црногорска власт није показала интересовање и бригу за породице страдалих и мимо већинске воље грађана, који су против уласка у НАТО, тежи да Црну Гору уведе у агресорску алијансу. Бескрупулозна кампања се води са циљем промоције НАТО алијансе, а најбољи примјер тога су, такозвани, семинари на којима се просвjетни радници обучавају да шире НАТО пропаганду и индоктринирају ученике у средњим школама. То није случајно јер управо црногорска власт рачуна да ће на евентуалном референдуму за улазак у НАТО имати подршку тек пунољетних средњошколаца, задојених НАТО пропагандом.

На отварању семинара о евроатлантским интеграцијама за просвјетне раднике, у средњим школама пуковник Мехмедин Тахировић, поручио је да „су наставници у средњим школама ти који треба да објасне младим људима да су фрустрације, које су се стекле према НАТО савезу, прошлост и да треба да гледају у будућност".

Не у НАТО кампања

ИН4С и мрежа невладиних организација, у оквиру кампање против уласка у НАТО, покренули су веб сајт Не у НАТО - www.neunato.net, са циљем подизања свијести о погубности уласка Црне Горе у НАТО алијансу. На сајту су доступне бројне информације: аргументи против уласка у НАТО, актуелности, анализе, вијести, фото галерије.

Кампања "Оловком против оружја" званично почиње данас - 24. марта 2012. године, тачно 13 година након почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију.

Циљ кампање је да се омогући право грађанима Црне Горе да се на референдуму изјасне о уласку у НАТО алијансу.

http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/17025-da-se-ne-zaboravi-13-godina-od-poetka-nato-agresije-na-srj