iskra.co

ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: На Западу ништа ново

7-8 minutes

---

20.10.2020. - 11:00

фото: З. Шапоњић

Забављена погледом ка целини дугачког фронта на ком су одавно Руси, однедавно Кинези, а сада се помаљају и Американци, ЕУ је багателисала однос према сопственој периферији

„Данашња дискусија потврдила је да је дијалог јасно повезан са европском будућношћу Косова и Србије." Аутор ове реченице је Мирослав Лајчак, након састанка министара спољних послова ЕУ. На Западу ништа ново.

Тренутак подсећа на опис Ремарка у истоименом роману, када Паул Брамер одлази на одсуство у родни град након дугих рововских борби. И тада схвата да више ништа није исто.

Брамерова перцепција рата је једно, а његових саговорника нешто сасвим друго. Убеђују га да не схвата целину, под утиском је дешавања са линије фронта на којој је непосредно ангажован, док немачке трупе напредују ка Паризу.

Песимизам главног књижевног лика, уз постављање питања чему рат и жртве, у великој мери и наговештава пораз који ће уследити. Без опредељености за борбу, без уверења да се борбом брани слобода као виша вредност, свега онога о чему пише Станислав Краков осликавајући дешавања са Проклетија, Крфа, Кајмакчалана (Живот човека на Балкану), нема ни победе. Џаба су велике приче о целини дугачког фронта и теоретисања којим правцем најбрже стићи до Париза.

Велико ништа у најави

Зато је сада џаба и Лајчаково понављање тезе о „европској будућности". Када је лансирана, пре две деценије, још је и вршила функцију. У међувремену, тотално потрошена, постала је безвредна. Као да се у Београду не читају вести, не прате дешавања у свету, не познаје стање унутар ЕУ и расположење јавности унутар кључних држава чланица.

Европске будућности нема не само због институционалне блокаде у коју је ЕУ запала или очигледних политичких мимоилажења, већ и зато што нас тамо већина једноставно неће. У таквим околностима инсистирање на „коначном и свеобухватном решењу" тиче се само једне ствари – имплементацијe Ишингеровог плана. Без икаквих надокнада, компензација, уступака. Без европске перспективе, коју, успут да се дода, Лајчак и не може да обећа, пошто од њега тај процес уопште не зависи. Од њега чак не зависи ни евентуална промена става Словачке по косовском питању. Лажној „Републици Косово" треба обезбедити чланство у УН. И ту је тачка.

Гомила парола које се пласирају, укључујући и последњу, служе само да би сакриле ову чињеницу. Томе служи и понуђени аргумент о мишљењу „Уставног суда Косова" посвећеног Заједници српских општина. Тобоже, сада се против одлуке не може, па ће ЗСО бити некако формирана, али никако са надлежностима и правима како је првобитно планирано. У преводу, представљаће једно велико ништа.

Устав Србије? Неважно

Истовремено, Устав Србије не постоји као аргумент, то се у Бриселу никога не тиче. Иако је Србија земља-кандидат за чланство! У овом конкретном примеру концепт владавине права не почива на поштовању уставних норми, него на њиховом грубом кршењу.

Активирање „косовског питања" од стране ЕУ којем присуствујемо, уз много медијске буке и пропаганде, само је наставак свих њихових претходних покушаја да „затворе случај". По оној Стаљиновој „ако нема човека – нема ни случаја", покушавају да опосле „ако нема случаја – нема ни проблема". Што значи да се коначно застава лажне државе самопроглашене на српској територији завијори на обали Ист ривера. Тиме се окончава врло непријатан процес и сакрива политички неуспех.

Нема више незгодних питања о кршењу свих норми које су могле бити прекршене, о агресији на суверену државу, о сарадњи са терористима, о највећем складишту наркотика на целом континенту из ког се „роба" дистрибуира па Европи пуних деценију и по…

Предвођена Немачком, ЕУ је и те како инвестирaла у „косовску независност". Ипак, резултат је изостао. Уместо да једнострана акција произведе корист, донела је бројне проблеме. Између осталог и тако што је захваљујући овој великој глупости ЕУ отворен широк маневарски простор за јачање руског и кинеског утицаја.

Потцењивање српске борбе

Инсистирајући на стриктном поштовању међународног права (не само Резолуције 1244, већ и Повеље УН и Хелсиншког завршног акта) две сталне чланице Савета безбедности учврстиле су своју позицију најпре у Србији, а затим, спорије или брже, шириле су га у непосредном окружењу. Брисел је потценио српску опредељеност за борбу, занемарио чврсто укотвљено уверење народа да је нужно бранити слободу као вишу вредност. Нико из тих интелектуалних кружока није читао Кракова.

Ту је мало шта променило и усмеравање унутрашњих политичких процеса преко циљаних притисака и кампања, вечито дељење локалних актера на подобне и неподобне. Отуда и суштинско неразумевање и погрешки које су начинили и актуелног стања. Још више им се осветило омаловажавање Руса и Кинеза, што је узроковало ужасно лошу процену развоја њихових потенцијала у регионалном контексту.

Да главобоља буде снажнија потрудио се Доналд Трамп, мењајући амерички однос према Бриселу, додељујући ЕУ положај неравноправног партнера. НАТО осигурава безбедност територије, логично је што САД на то подсећају. Логично је и да услед тога нема више оне монолитне „западне громаде" када се говори о „косовском питању".

Пропуштена шанса

Перцепција евробирократије је једно. Уздају се у Лајчака, пошто им је то пут не само за „затварање случаја", већ и за експресно потискивање руског и кинеског утицаја. Брзо отварање поглавља о спољној и безбедносној политици послужило би за ову сврху, уз захтев да преговори трају кратко и заврше се брзо. Не може се у ЕУ без затворених поглавља! Јасно је у ком смеру би се ствари кретале.

Уосталом, на истом састанку министара спољних послова, више је времена посвећено увођењу нових санкција Русији, него Косову. Међутим, перцепција српског јавног мњења је нешто сасвим друго. Свеприсутни песимизам у искрене намере и могућности ЕУ шири се и преко граница Србије, постаје „балкански феномен" и боље него ишта друго наговештава драматичан пораз Брисела који ће уследити.

Забављена погледом ка целини дугачког фронта на ком су одавно Руси, однедавно Кинези, а сада се помаљају и Американци, ЕУ је багателисала однос према сопственој периферији. Епилог свега је да се много тога променило.

Прича о европској перспективи више не игра никакву улогу, не завршава посао, не служи ономе чему је намењена. Шанса је пропуштена и сада се време не може вратити назад.

Насловна фотографија: europa.rs

Извор Спутњик

standard.rs

 

in4s.net

5Г мрежа између мита и стварности – ексклузивно за ИН4С академик Игор Ђуровић

ИН4С

6-7 minutes

---

Илустрација: Intermagazin

Шта је 5Г мрежа? Како она функционише? Када ће бити доступна у Црној Гори? Да ли 5Г мрежа угрожава здравље човјека, али и природу?

Ово су питања која оптерећују велики дио јавности. Информације о 5Г мрежи, према одређеним истраживањима, улазе у сам врх интересовања савремене лаичке, али и стручне јавности.

За многе је 5Г мрежа дуго ишчекивани технолошки подстицај, за неке је нужно зло, док је немали број оних који баштине становиште према коме пета генерација мобилног интернета нарушава здравље људи.

О свему овоме разговарали смо са проф. др Игором Ђуровићем – редовним професором на Електротехничком факултету (ЕТФ) у Подгорици и академиком Црногорске академије наука и умјетности (ЦАНУ).

Професор Ђуровић је, подсјетимо, добитник Тринаестојулске награде и аутор више од 200 научних радова који су објављени у домаћим и међународним часописима из области обраде сигнала и сродних области.

* Професоре Ђуровићу, феномен 5Г мреже представља једну од најконтроверзнијих тема данашњице. У јавности се појављују опречни ставови по овом питању – како унутар струке, тако и међу лаицима. У суштини, како функционише 5Г мрежа и када можемо да је очекујемо у Црној Гори?

Грубо говорећи, принцип функционисања 5Г мреже не разликује се много од функционисања других типова мобилних комуникационих мрежа. Ипак, требала би да донесе много веће брзине у преузимању садржаја са Internet-a те се очекује да буде кориштена од много више типова уређаја у односу на садашње мреже које се ипак највише користе код мобилних телефона и smartphone-a. У једном дијелу 5Г користи више фреквенције него досадашње комуникационе мреже што имплицира мањи домет. То доводи до потребе да број посредника (до сада смо их звали базним станицама) у комуникацији буде већи. 5Г технологија је „скупа играчка". Експериментално се може у некој малој зони у Црној Гори имплементирати брзо. Широка употреба и покривеност не може се очекивати прије захтјева да се изађе у сусрет туристима и другим корисницима из земаља у којима ће ова технологија бити претходно имплементирана.

* Живимо у свијету брзих технологија. На који начин ће 5Г мрежа утицати на индустрију и, генерално, на привредни развој једног друштва?

Постоје три разлога за увођење 5Г технологије: развој нових сервиса, рационалније коришћење телекомуникационих ресурса и повећање протока. Сви ових дана користимо неке сервисе на „даљину". Уочили смо да ти сервиси често падају или губе на квалитету и то у условима када се неки, процјењено мање важни сервиси, пригушују, да би, рецимо, школа на даљину функционисала. Слично смо свједоци да на масовним догађајима, гдје сви снимају и емитују садржаје, долази до крахирања или кашњења мрежног саобраћаја. Без повећања протока даљи развој комуникација биће немогућ за свега неколико година. Ипак су нови сервиси оно гдје се очекује највише од 5Г технологије. Прва таква револуционарна примјена би требала бити у аутономним возилима. Послије 40-ак година покушаја, практично се одустало од идеје да се направи аутономно возило које вози на основу уграђене „памети" и сензора у само возило. Међутим, аутономно возило које вози на основу комуникације са другим возилима и са уређајима поред пута практично је на прагу. Готово сви водећи ауто-концерни воде оштру битку ко ће бити тај који ће се први појавити на тржишту са заокруженим системом. Без обзира на корона-успоравање за вјеровати је да ће се овакви системи појавити у широкој употреби за свега неколико година. У развоју су и други слични сервиси.

Проф. др Игор Ђуровић, академик ЦАНУ (Фото: canu.me)

* У медијима су се појавиле информације да је због успостављања и функционисања 5Г мреже неопходно посјећи стабла градских паркова. Колико таква теза има реално утемељене и да ли ова мрежа може да оствари штетан ефекат по природу?

Једина је истина та да дрвеће стварно може да омета сигнале на фреквенцијама преко 10GHz а посебно преко 20GHz што је један од фреквенцијских подручја за 5Г системе. Није никава идеја да се уништава природа и човјеково окружење већ ће се, претпостављам, користити комбинација три 5Г фреквенцијска подручја од којих се два већ користи за постојеће мобилне комуникационе системе. Што се тиче утицаја на остала жива створења не треба га искључити мада ми није познато да је забиљежено ишта што би у овом тренутку алармирало јавност.

* И, на крају, питање које, вјерујемо, понајвише интересује ширу јавност – да ли 5Г мрежа остварује штетне ефекте по здравље људи. Знамо да нисте љекар, али постоје ли, по Вама, озбиљне научне анализе које потврђују такву теорију?

Противљење 5Г мрежи ја дубоко у зони теорије завјере. Теорије завјере се вјероватно подспјешују од оних који касне у борби Запада и Далеког Истока у развоју ове технологије. Мобилне комуникационе мреже су под пажњом међународних здравствених система од увoђења – прије 30-ак година. Свака технологија је до сада постављана под присмотром. До сада није показан штетни ефекат било које мобилне комуникационе технологије на популацију. Постоје инцидентни случајеви екстремног и неприродног коришћења технологије који су угрозили здравље појединаца. Док, на примјер, постоји директна веза загађења ваздуха и смртности и тешких обољења, таква зависност за 30 година није забиљежена код мобилних комуникација које користе готово сви на Планети. Што се тиче 5Г технологије и она је постављена под сличну присмотру у категорији која је по потенцијалној опасности испод утицаја конзумирања кафе. Премда нису завршена сва релевантна истраживања очекујем да се ова технологија уклопи у минимални утицај на здравље као и постојеће мобилне комуникационе технологије. Зашто то мислим? Понављам, 5Г користи два фреквенцијска подручја која су већ у масовној употреби. И треће, фреквенцијско подручје је у коришћењу од краја 1980-их, али, истина, не тако масовно (цивилне и војне сателитске комуникације, одређени високо-фреквенцијски линкови). До сада није забиљежено оболијевање које је асоцирано са таквим фреквенцијама, закључио је професор Ђуровић у разговору за ИН4С.