Тежак терет заједничке историје
Дубравка Лакић
6-7 minutes
Нема у њему ни „п" од пропаганде. Филм „Дара из Јасеновца" у режији Предрага Гаге Антонијевића и према сценарију Наташе Дракулић је историјски тачан. Хтели то неки или не.
И нема у њему ничег што већ нисмо знали или нисмо већ видели у јавно доступним архивским материјалима, у оригиналним документарним филмовима, на изложбама оригиналних фотографија, у историјским музејима, па и у Јад Вашему... Или слушајући исповести преживелих и још увек живих жртава. Сетите се само „Тестамента" хрватског редитеља Лордана Зафрановића, израђеног од архивских снимака насталих у продукцији „Хрватског сликописа".
Или исповедног документарца „Завештање" Ивана Јовића, у чију камеру говоре сведоци, бивши логораши. Или оног најсвежијег примера – документарног играног филма „Дневник Диане Будисављевић" хрватске ауторке Дане Будисављевић, у којем своје судбине у усташком концентрационом логору Јасеновац и Стара Градишка казују преживела српска (односно, како се у филму најчешће каже – православна) деца, а данас старци чије ране још боле...
Оваквих примера у послератној историји југословенске, српске и хрватске кинематографије има још, али Антонијевићев филм „диже прашину" и зато што је први дугометражни играни филм о страдању српског народа са територије некадашње НДХ, у злогласном систему концентрационих логора међу којима је Јасеновац био највећи. Логора смрти за Србе, Јевреје, Роме, похватане партизане, комунисте. Први, после седам и по деценија од завршетка Другог светског рата.
Је ли сада за то касно? Није. Живимо данас у свету повампиреног нацизма и фашизма. Оваква врста опомене и освежавања памћења је добродошла. „Дара из Јасеновца" није позив на мржњу, није позив на освету. Он само са довољне историјске дистанце подсећа на тежак терет заједничке историје с којим се ваља и даље носити. Ово је позив на сећање на нешто што нико ко је човек са имало савести не сме да заборави. Уз то је и филм без страха од тога шта ће неко из комшилука мислити или рећи и без обланди од лажних политичких коректности и лицемерства.
По жанру, Антонијевићев филм је историјска драма у којој су испоштоване све жанровске одреднице, без размахивања ауторовим знањем и умећем. Режија је стандардна за овакву врсту филма, ослоњена на минимализам у приказу најбруталнијих сцена усташких злочина и тортура. Исто тако минималистичким, сведеним средствима постигнута је и висока емотивност филма. Градација емоција тече природно, у континуитету, до самог краја ове филмске приче саткане од истине, историјских чињеница (и личности) и повремених ауторских слобода које се углавном тичу жеље за постизањем чврстине наративних токова. У ту ауторску слободу спада и употреба историјски иначе тачног говора Вјекослава Макса Лубурића (у тумачењу Марка Јанкетића) – оснивача и заповедника НДХ концентрационих логора, са репутацијом најбруталнијег и са називом „Заповедник својих месара". Тај говор Лубурић није одржао пред српским дечацима обученим у усташке униформе у Старој Градишки током ратних четрдесетих година, већ 1968. док је још жив, здрав и некажњен живео у Шпанији под Франковом заштитом (и интернет је пун његових трагова)...
У филмској причи о десетогодишњој девојчици Дари на коју је пао терет аманета да буде храбра и сачува живот свога маленог брата Буда и запамти ко је, одакле је и како јој се звала убијена мајка (сценарио: Наташа Дракулић), Антонијевић се већински опредељује за крупни или средњи план, што филму омогућава лакше приказивање и на великом и на малом екрану. Иако филм говори о насилним смртима и свим видовима познатих тортура у усташким логорима од којих је један, и једини у целој окупираној Европи, био намењен деци, његова визуелна естетика није мортуална.
Преовлађују топле боје чији се склад повремено узнемирава и нарушава застрашујуће црном бојом усташких униформи и свештеничких одора. У свему томе видни су доприноси сценографије (Горан Јоксимовић), костимографије (Иванка Крстовић) и сниматељског рада Милоша Кодема.
Посебна прича су глумци у овом филму. Најтеже је радити са децом, а ово што је са тим маленим глумцима постигао Гага Антонијевић заслужује дивљење. Главни глумачки терет пао је на девојчицу Биљану Чекић (Дара) и она га је маестрално са собом носила. А тако је кроз филм носила и свог брата, бебу Буда (Будо Илић) чији лик у филму тумаче тројке Лука, Јаков и Симон Шарановић и то тако да су у рангу оног антологијски одиграног лика бебе у награђеном филму „Капернаум" либанске редитељке Надин Лабаки. Од Биљане и малене браће Шарановић тешко је одвојити очи. Филм уосталом и јесте испричан из визуре детета...
И иначе је цео кастинг, који је позамашан, добро урађен. Доминирају углавном глумци из Републике Српске и овај филм нам је омогућио да их боље упознамо. Највеће усташке зликовце, историјске личности, уз Марка Јанкетића (Лубурић) тумаче и, због изврсне маске непрепознатљиви, Вук Костић у лику „фра Сотоне" – Мирослава Филиповића Мајсторовића, фрањевца и једног од најсуровијих злочинаца Другог светског рата, Игор Ђорђевић као Анте Врбан... Наташа Нинковић која је дебитовала у Антонијевићевом филму „Спасилац", сада је са пуном зрелошћу и одговорношћу одиграла лик Радојке...
Пандемија вируса корона омела је још за октобар планирану премијеру и биоскопско приказивање „Даре из Јасеновца" у Србији, пре његовог учешћа у трци за номинације за „Оскар" као нашег кандидата. Свечана премијера је још онда била померена за април у нади да ће се тада и догодити. Мудра је одлука продуцената што су, после силних халабука, дозволили једно (ексклузивно) приказивање на телевизијским екранима. Сада је све јасно. И чини се да су се сада отворила врата и за друге филмове о овој тематици.
Enclosures:
160z120_Dara-iz-Jasenovca-deca-www.jpg (10 KB) |
