Pismo sa Kosova ili kuća nije na prodaju
Јања Гаћеша
10–13 minutes
Malo je Srba u Prištini ostalo, ali ipak dovoljno da svedoče o ovom suludom vremenu u kome vladaju otimačina, laž i bezakonje. I svi oni su saglasni oko jedne stvari – da njihove kuće nisu na prodaju
U svojoj besedi vernicima na praznik Svetog Nikole u istoimenoj crkvi u Prištini, otac Đorđe kazao je da je čitav smisao našeg života i našeg spasenja put Hristov. „Hodajući tim putem spasenja, mnogi pokušavaju da nas skrenu i da nas usmere na neki drugi, pogrešan put. Međutim, ovaj narod pravoslavni, narod kosovsko-metohijski, narod stardalni, narod prognani, narod raspeti, zna svoj put, a to je put Bogočoveka. Zato treba da se molimo da nas Gospod i Sveti Nikolaj održe na ovom putu stradanja i iskušenja – jer nas iskušenja sa svih strana, nažalost, i napadaju – jer mi znamo da posle stradanja dolazi Vaskrsenje i da dolazi radost. Sam Gospod govori onima koji ga ljube: 'Ja sam sa vama, ko će protiv vas'", kazao je otac Đorđe, prištinski namesnik.
Znate, malo je Srba u Prištini ostalo, ali ipak dovoljno da svedoče o ovom suludom vremenu u kome vladaju otimačina, laž i bezakonje. Crkva Svetog Nikole u Prištini jedino je mesto gde mogu da se okupe. I na ovoj Liturgiji su nekako u senci svih koji su došli sa strane. „Šta bih sve imala da kažem, ali ne smem zbog dece. Plašim se da im ne naude", rekla mi je jedna Prištevka dok smo razgovarale u porti crkve. Čestita mi praznik i uzdiše. Srce joj je, kaže mi, puno jer je crkva puna, ali se i žali da je neka tuga pritiska, i da bi najradije plakala iz sveg glasa. Njenu i priču njene porodice mnogo ljudi iz centralnog Kosova i Metohije zna.
Zato u vremenu kada Srbiju šamara kako ko stigne, dok ona trči pa trči u Brisel, prihvata pogubne sporazume i naziva prijateljima one koji joj svako malo po jedan nož u leđa zariju, pisaću o običnim ljudima – Prištevcima u pravom smislu te reči. Onima koji su primer svima nama kako se bori i brani svoje, bez obzira na to šta sve moraju da trpe. Oni su odabrali svoj put – i on nema alternativu. Svedoci smo i ovih dana šta nam je donela politika klimanja glavom, pa je nekako logično da se zapitamo da li se može tako i u politici? Da li je, konačno, došlo vreme da svako od nas, običnih ljudi – na kraju krajeva i od političara, kakvi god da su – shvati da se jedino tako može i mora, jer sa kakvima posla imamo, ambis nam ne gine. Trpimo što trpimo, barem da sebi vratimo dostojanstvo.
Ne može kuća za parking
Elem, u Prištini se okupljamo svake godine 22. maja kada je hramovna i gradska slava – Prenos moštiju Svetog Nikolaja. Pomenuti praznik, u decembru i maju, za preostale Srbe u gradu ima neopisiv značaj. U tih nekoliko sati njihov grad oživi. Liturgiji prisustvuje veći broj vernika, dođu i raseljeni Prištevci, pa susret između prognanih i onih koji pritiscima i dalje odelevaju bude pun emocija.
Pomenuću ovom prilikom dve ugledne i stare prištevačke porodice. Borba koju oni vode da sačuvaju svoju dedovinu za mene je fascinantna. „Ograđena nam je kuća skoro sa svih strana ogromnim zgradama i sada bi Albanac da kupi naš plac, našu kuću, da napravi parking. Možete li vi to da to zamislite? Samo, kuća nije na prodaju. Ne maltretira on nas u fizičkom smislu, ali je imućan i gleda svoj interes", rekla mi je jednom prilikom gospođa koja i dalje živi u svojoj kući u gradu i čije ime neću pominjati baš iz tog razloga. (Njen suprug nastardao je pre nekoliko godina pod sumnjivim okolnostima. Nadležni koji su vodili istragu isključili su mogućnost da je udaren u glavu i da je to uzrok pada sa bicikla – kako većina Srba sumnja – već je utvrđeno da je rana na glavi nastala kao posledica pada.)
Porodicu, odnosno gospođu, koju pominjem upoznala sam u jesen 2001. godine u njihovoj porodičnoj kući. Tada su joj bili živi svekar, svekrva i zaova. Sa suprugom, deverom i decom, bilo ih je ukupno devetoro. U to vreme, izuzev dece koja su išla u školu, svi odrasli su bili fakultetski obrazovani – gospođa o kojoj pišem završila je dva fakulteta. Članovi porodice koji su se u međuvremenu upokojili, sahranjivani su na gradskom groblju u Prištini. „Ne teramo mi inat nikome, nema govora o tome. Živimo u svojoj kući, u svom gradu. Svašta smo preživeli u proteklih 25 godina, znali da nedeljama ne izlazimo iz kuće, da nam jedini posetioci budu pripadnici britanskog KFOR-a. O 17. martu 2004. godine da ne pričam, ali smo sve izdržali. Gospod pomaže kada je najteže, kako drugačije da to objasnim. Ne zameram šta je ko uradio sa svojom imovinom u gradu. Mi smo odlučili da ostanemo, da se borimo. Znate, Albanac koji pokušava da kupi našu kuću pronašao je mog sina, da se sa njime dogovori. Moj sin mu je rekao da o prodaji odlučuju njegov stric i njegova majka, i da nema o čemu sa njim da razgovara", ispričala mi je.
Rezanje slavskih kolača u crkvi Svetog Nikole u Prištini, 22. maj 2024. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Imaju i dva hektara zemlje i to u gradskoj zoni – ni to neće da prodaju. Ima i onih koji smatraju da se njihova odlučnost da žive u gradu i odolevaju pritiscima kosi sa zdravim razumom, ali oni ne haju. „Ponovo je dolazio Albanac da pita da prodamo kuću. Ne znam više ni koju sumu novca pominje, ne zanima me. Opet sam mu rekla da nije na prodaju, ni pedalj. Na gradilištu oko kuće je neverovatna buka, radnici lupaju, sve mašine su uključene. Od prašine ne možemo ispred kuće da izađemo, ali pustimo muziku Čajkovskog i čekamo da se sve stiša", rekla mi je jednom prilikom.
Gospođa iz moje priče je u crkvu ovog maja došla sa biserima oko vrata i u divnoj haljini. Kaže mi da u najlepšoj garderobi ide u kupovinu po gradu. Ona je i poznata po tome što svake godine badnjak nosi na ramenu i peške prođe više od pola grada, koliko je od njene kuće udaljena crkva Svetog Nikole. Desi se kada je loše vreme da sa njime uđe u gradski autobus. Kaže da je čudno gledaju u prevozu, ali i da se sklanjaju da prođe i nikada nije imala problema.
Neke stvari nemaju cenu
U kuću Ilije Trajkovića u Valjevskoj ulici u Prištini ne može se ući na malu kapiju koja je odmah pored glavnog puta. Za prolaz ju je zatvorio komšija Albanac, čak i za čika Iliju. Kapija je ofarbana u sivu boju i gotovo se ne vidi od ogromne kuće pored. Kada zađete sa druge (gornje) strane, možete videti kuće Trajkovića – ono što je od njih ostalo. Najstarija kuća, od ukupno tri, gotovo je porušena, dok na druge dve nema ni prozora ni vrata, potpuno su demolirane. Svuda natpisi na albanskom. Celo dvorište je zaraslo u korov. „Komšija Albanac koji je zatvorio malu kapiju kaže da je to uradio da ne bi tuda prolazili ljudi i bacali otpad. To inače rade kada znaju da je srpsko imanje", kaže čika Ilija. Pozdravili bismo gest, da nije taj isti Albanac sa druge strane na imanju Trajkovića napravio parking za tri automobila. Tako je skoro ogradio kompletan plac Trajkovića stavljajući do znanja ostalima da je to njegovo. Samo, Trajkovići kuće ne prodaju.
Čika Ilija je, za razliku od porodice koja živi u centru grada, svoju kuću u Prištini napustio 17. marta 2004. godine pred najezdom razularenih Albanaca. Tada je i crkva zapaljena, a svi Srbi u njenoj okolini proterani. Živi sa suprugom u obližnjem Lapljem Selu i priča da ga nikada niko nije kontaktirao oko obnove kuće. Za porodicu Trajković je zanimljivo da nije imala rođake sa tim prezimenom van Prištine, odnosno da su svi živeli u gradu do 1999. godine – ukupno 75 porodica. Čika Ilija je rođen u Prištini, njegov otac Dragutin takođe, ali i deda Sretko, pradeda Trajko i tako dalje. „Mi smo Prištevci i nijedno drugo mesto se u mojoj porodici nije pominjalo. Sada svi lutamo, raseljeni, proterani i patimo, jer nismo u svom gradu. Ubija me tuga zbog toga i ne mogu drugačije. Najteži trenutak mog života bio je kada sam video da su Albanci zapalili crkvu Svetog Nikole, verujte mi. Gore mi je bilo nego kada sam gledao kako gori moja kuća, ali i kuće mog oca i brata, jer su sve bile u jednom dvorištu. Sve uspomene nas kao porodice, moje dece, vezane su za tu crkvu. U njoj sam kršten, venčao se i krstio svoju decu. Sin i ćerka su tu kršeni, tu su se venčali i krstili svoju stariju decu, jer su ostala rođena nakon progona. Najradosniji događaji u životu vezuju me za tu crkvu, moju kuću, moj grad, i kako da prodam, ne mogu. Neću!", zna da kaže čika Ilija, i obavezno se rukom udara po grudima.
Albanac oko kuće čika Ilije, figurativno rečeno, zida kule i gradove do glavnog puta, ali kada skrenete u ulicu iznad samo nekoliko metara, ugledate srpsko imanje, staru kuću pokrivenu ćeramidom pred kojom bilo ko da zastane mora da upita čija je i šta se dogodilo? Odudara od svih velelepnih građevina okolo, ali ima stariju i snažniju priču od svih njih zajedno – ona ima težinu tapije nad gradom. Taj deo Prištine je staro jezgro grada i odmah prekoputa kuće Trajkovića nalazi se crkva Svetog Nikole.
Srpska porodica koju pominjem i koja još uvek živi u gradu trpi. Težinu njihovog trpljenja zna samo Gospod. Oni kažu da brinu samo da se Njemu ne zamere, sve ostalo je u drugom planu. Posebno milioni evra koje mogu uzeti i obezbediti generacije posle njih, ali, kažu oni, to bi značilo da moraju da napuste Prištinu, svoju porodičnu kuću i razmišljaju o tome da li bi im obraz ostao čist. „Nešto, jednostavno, nema cenu, nema", često ponavlja gospođa iz moje priče. Oni se, zaista, nikome ne inate, već samo žive u svom gradu i shodno tome se ponašaju, bez obzira kakva su vremena i prilike. Smatraju da na to imaju pravo, ali i da im to pravo niko ne može oduzeti.
Mala siva kapija koja vodi do kuća Trajkovića, zaključana od strane komšije Albanca (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Završiću sa čika Ilijom i njegovim neverovatnim pričama iz Prištine. Jednom mi je ispričao: „U mojoj familiji se često pominjala priča iz turskog doba, a vezana je za crkvu Svetog Lazara u sokačetu Zorke Savić, odnosno za džamiju u toj ulici koja na vrhu minareta ima krst. Kada su Turci pravili tu džamiju zidali su je materijalom od porušene crkve i na njenim temeljima. Majstori su preko dana zidali džamiju i kada sutradan dođu da nastave sa radovima, sve prethodnog dana sazidano bilo je srušeno. Tog dana bi opet majstori zidali, sutradan ujutro bi sve bilo porušeno i tako danima. Pričali su nam stari da se to dešavalo sve dok tadašnjem agi nije u snu rečeno da će džamija biti završena jedino ako na vrhu postave krst. On je to dozvolio i ta džamija postoji u Prištini. U nju su uglavnom odlazili Turci, ali i Srbi, jer za njih to nikada nije prestala da bude crkva. Na Lazarevu subotu, stari Prištevci, koji ovu priču znaju, odlazili su u tu, svoju crkvu i palili sveće Svetom knezu Lazaru. Čak i u tursko doba, koliko god da ih je bilo, čuvali su svoju veru i tako dočekali oslobođenje".
Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard
Izvor Novi Standard
BONUS VIDEO:
