Слободан Милошевић. Непобеђени затвореник Хашког трибунала.

 

Јелена Гускова

30.03.2012, 16:06

 

Photo: EPA

Цифре Хашког трибунала плаше својом пристрасношћу. Међу осуђенима већина је Срба (66%), од 58 осуђених шефова држава, премијера, врховних команданата, председника парламената, високих партијских и политичких посленика, официра, Срба је 50, од 19 умрлих међу зидовима Трибуанала 16 је Срба. А међу националностима осуђених осим Срба су и Хрвати, муслимани, Албанци, чак и Македонци.

Међу најпознатијим политичарима који су преминули у ћелији Трибунала је председник Србије Слободан Милошевић. Крајем прошле године на руском језику појавила се књига Непобеђени, која нам осликава лик јаког и храброг човека који се ступио у отворену борбу са судијама и тужитељима Трибунала и добио ју је по цену сопственог живота. У зборнику осим два интервјуа самог Милошевића представљена су сећања водећих руских политичара и научника на њега – Јевгенија Примакова, Генадија Зјуганова, Леонида Ивашова, Александра Зиновјева и других. Још један одељак – поетски – задивљава колико је стихова посвећено Слободану Милошевићу у Русији, када се чинило да о њему мало говоре, мало га познају и скоро га се уопште не сећају.

Милошевић се формирао још за време Јосипа Броза Тита, апсолутног властелина Југославије. Он је свето веровао у партију, у снагу речи, у непоколебљивост власти, у партијску хијерархију, несаломивост угледа руководиоца. Али када је време затражило промене, он се одлучио на њим 1990. године, истина, дочекујући ове промене опрезно, покушавајући да задржи систем у равнотежи, без великих потреса. Он је сменио само назив комунистичке партије на чијем је челу био у социјалистичку и пристоа је на формирање и других политичких странака. Ипак вишепартијски систем донео је и неочекиваности, и промене, и нове системске вредности. Извесно време у новом координатном систему он је остајао главни и непорециви, наставио је да буде најпопуларнији политички посленик Републике. Али управо Србије, пошто су лидери других делова Југославије већ започели рад на одвајању од федерације.

Слободан Милошевић несумњиво је историјска личност, крупна фигура, што значи противречна. У његово време свима је било тешко, сви су гунђали, грдили га, али... стално су гласали за њега. Његову оставку прижељкивали су многи политичари светског гласа, и сви су хтели да преговарају управо са њим. Као председник Србије Милошевић је био фактички лидер читаве Југославије.

Из сећања Руса стиче се представа о одговорном и храбром човеку. Примаков пише о Милошевићу: „у својим примедбама, тврђењима, он је показао не само феноменално познавање ситауције, не само одсуство тврдоглавности коју су тако често приписивали овом државном посленику, већ и отореност и осећање велике одговорности за оно што се дешава". По мишљењу Сергеја Бабурина „смрћу Милошевића одлази у историју епоха Југославије. Управо Слободан Милошевић постао је отелотворење последњег покушаја да се сачува Југославија".

Слободан Милошевић био је убијен у Хашком затвору, наравно, не случајно. За Запад, који контролише делатност Међународног трибунала за бившу Југославију, било је врло важно да осуди Милошевића и правно оправда своју агресију против Југославије. Ипак они су потценили снагу председника Милошевића. Његова одбрана била је толико снажна и разорна за Трибунал да је остао само један излаз – да се прекине процес без изношења било какве пресуде. Тако оцењује делатност Трибунала Александар Мезјаев. По његовом мишљењу, „Запад је допустио суђење самом себи, јер Слободан Милошевић је доказао не само своју невиност, већ што је најважније, доказао је кривицу оних који су заиста разорили Југославију и Србију".

Милошевић ниј еоставио Трибуналу никаву наду у оптужујућу пресуду. Зато је за Хашки трибунал остао само један излаз: да склони оптуженог... Чињеница хладнокрвног убиства председника Милошевића у Хашком трибуналу је невероватна само за оне који нису упознати са сведочењима одбране за време суђења. Они који су извршили злочине о којима се тамо говорило, укључујући судије неправедног суђења, нису презали од убиства оног ко их је у потпуности разобличио у њиховим сопственим злочинима.

Трибунал, нажалост, наставља своју делатност и наставља да убија. Здравље Војислава Шешеља погоршало се толико да лекари у недоумици шире руке, а њему у затворској болници уграђују у срце неисправни кардиостимулатор. Генерала Младића, физички слабог, са три мождана удара и другим озбиљним болестима, терају да се редовно појављује на прелиминарним претресима, пожурују почетак расправа. Озбиљно је нарушено здравље Радована Караџића. Желимо да се надамо да ће светска заједница спознати праве циљеве и задатке Трибунала и потпуно ревидирати резултате његове делатности.

http://serbian.ruvr.ru/2012_03_30/70123345/