За спас државе и друштва
Зоран Р. Томић
6–7 minutes
Претварају ли се студентске блокаде у општу грађанску непослушност!? У земљи је у току или нам предстоји „обојена револуција односно политички преврат!? Привремена, такозвана прелазна влада као опција!? Налазимо ли се на прагу ванредног стања!?
То су само неке од садашњих српских непознаница, дилема које чекају прав(н)о, достојно и одрживо разрешење. Иначе, несумњива је вишеструка поткопаност нашег уставног поретка, особито од стране оних који су дужни да се о њему старају. Косово и Метохија нам (не само кривицом српских моћника!) постепено неповратно измиче, оштре неправде бујају, бахатост, самовоља и неодговорност бројних припадника владајућег режима је несумњива, неосноване привилегије и кроминализовано богаћење окивају друштво а разноврсна корупција дубоко је укорењена и разграната. Царује неправо комбиновано с правним насиљем, сведоци смо и оног физичког, често некажњеног, осионог понашања. Људске слободе и права се свакодневно газе, њихова правосудна заштита, благо казано, добрано је пољуљана. Институције су спутане и махом политичко-партијски контролисане. Људи се радноправно недопуштено деградирају због својих политичких уверења и ставова. Уз наречено, и сама заједница а и њени чланови, свеукупно узев, убрзано осиромашују, и материјално и нематеријално. Речју, елементи нестабилности, анархије, социјалног колапса и свеколике несигурности – јачају
Елем, на потезу је председник Србије. Он треба да пресече чвор којем је кумовао, док не буде касно, док је то још икако изводљиво без погубних последица и по владајућу гарнитуру, и по грађане.
– Најпре, да се најзад испуне у целини сви оправдани студентски захтеви у вези са трагедијом у Новом Саду.
– Затим, да се без одлагања распишу и председнички и парламентарни избори, уз отварање медија, да буду подједнако доступни за све и апсолутно слободни. Уз то, најхитније треба знатно унапредити изборна правила у смеру њихове објективности и равноправности учесника.
–- Паралелно, неопходно је безусловно промптно демисионирање са кључних државних положаја свих оних који су тамо провели четири или више година, а да си резултати њиховог (не)делања очито поражавајући!
– Надаље, да се, како у погледу прозрачности и ревидирања бирачког списка, тако и у погледу целине изборног поступка обезбеди трострука строга и непристрасна контрола: међународна, опозициона – можда и студентска; ова потоња у одмереном виду (рецимо, као противтежа притисцима црних џипова и фантомки на изборним местима).
А после хипотетички легално и поштено одржаних избора, држим да је нарочито насушно: 1) сачинити и изгласати нови Устав – не одрицати се нипошто Косова и Метохије и тамошњих светиња, успоставити проверене међународне стандарде људских слобода и права, предвидети класичан парламентарни политички модел у којем се шеф државе бира у скупштини, увести већински изборни систем, и друго; 2) заложити се за доследно казнено, материјално и политичко санкционисање свих претходно легално процесуираних одговорних/окривљених особа, посебно носилаца јавних функција – што се тиче њиховог нерегуларног чињења или пропуштања; 3) потпуно, без изузетка, изнети на светлост тајне досијее безбедносних структура, што би значило коначно суочавање са јасно обелодањеним актерима наше скорашње мрачне прошлости; 4) спровести беспоговорну лустрацију доказаних прекршилаца људских права.
Такође, домаћу економију ваља поставити на здраве и чврсте темеље, уз њено пажљиво укључивање у магистралне европске привредне токове. Притом, професионалност, нелажирано знање, узорно образовање и култура морају што брже ступити на место устајалог грубог аматеризма, већинске непросвећености, неукуса и примитивизма. Уједно, унапредити ниво науке и аутономност универзитета, а невладиним и другим независним организацијама („цивилном друштву") омогућити и гарантовати несметану активност. Дакако, ни права и захтеви радника и пољопривредника не смеју да буду игнорисани од стране политичких главара.
Укратко, императив је не дозволити да Србија настави да пропада. То није само политичко и национално, него у првом реду наше егзистенцијално, историјско питање. Морамо бити постојани и храбри да га разговетно формулишемо, па да онда и понудимо читке, бескомпромисне, мирне, цивилизацијске одговоре. Морамо водити рачуна о савременим деликатним, дуготрајајућим забрињавајуће ускомешаним европским и светским околностима дигиталног доба: у ери неокончаних ратова, множине екстремистичко десничарских струја, популизма, нарасле глобалне отуђености и себичности, драстично опалих универзалних вредности (доброте, честитости, радиности, духовности, солидарности, емпатије, благостања...), немилосрдно помахниталог либералног капитализма, еколошких планетарних катаклизми и осталих пошасти, а док велике силе Запада и Истока континуирано настоје да Србију држе у зони сопственог доминантног утицаја. Но, изгледа да је данас неминовно да се Србија као вековна европска држава једнима од њих што пре приближи, тиме од других унеколико удаљи.
Постпротестни проблеми
Због свега наведеног, грађани немају више времена за губљење, за међусобне нетрпељивости, за несувисле унутрашње поделе и гложења, за бесциљна лутања, за кретање у круг. Ризик је све већи, злокобна опасност све конкретнија, ближа. У ћутању није спас, одлучилачка и народна пасивност нипошто није излаз. Јер, непосредно пред нама, мрачна врата ништавила широм су отворена. Зато, избегнимо државну и друштвену катастрофу која нам озбиљно прети, и интерно и екстерно. Будимо реални, предузмимо све што нам је располагању, што је стварно могуће и исправно, држећи се четири главна легитимна постулата: мудрости, рационалности, моралности и правичности.
*Професор Правног факултета Универзитета у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
