ADV. BRANKO PAVLOVIĆ: OD HILJADU VODEĆIH LJUDI DS, NJIH 950 JE ZA ZATVOR

BRANKO PAVLOVIĆ: OD HILJADU VODEĆIH LJUDI DS, NJIH 950 JE ZA ZATVOR

subota, 11 septembar 2010 06:44 Nastasja RADOVIĆ

 

Srbija ide ka tome da za godinu dana uopšte neće imati svoje kapitaliste. Neće biti srpskih kapitalista. Postojaće stranci kao vlasnici i svi mi ostali kao najamnici. Dakle jedan neokolonijalni sistem


Branko Pavlović, beogradski advokat koji zastupa male akcionare u nekoliko velikih javnih preduzeća, tvrdi da se korupcija u Srbiji može zaustaviti ako se prvo preseče „tekuća korupcija", ako oni koji su vlast ne mogu da kradu. 

- Za to je ključno imati na 32 najvažnija mesta tridesetdvoje ljudi koji žele i znaju kako da se obračunaju sa krupnom korupcijom. Krupne korupcije u tom slučaju za šest meseci neće biti. Onda su stvoreni uslovi za analiziranje krupne korupcije iz prošlosti. Potrebne su dve godine i svi najvažniji bi bili pohapšeni. Mesto direktora Agencije za privatizaciju omogućava potpun uvid u dubinu krupne korupcije i važna je karika u presecanju lanca korupcije – kaže Pavlović, koji je kratko 2004. bio na čelu Agencije za privatizaciju

Pretpostavili ste da je za vaše razrešenje povod bila jedna namještena tenderska privatizacija koju ste (tada) kao direktor Agencije oborili. Ispostavilo se da direktor Agencije mora da obavi nečije već dogovorene poslove. Ima li tu nekog modela ili bar „načina" na koji se obavljaju privatizacije?

- Ključni razlog je bio u tome što sam sa svojim saradnicima u Agenciji za privatizaciju za 40 dana zaustavio krupnu korupciju. Tender o kome govorite je bio okidač zato što bih na konkretnom primeru pokazao jedan od mehanizama kako se korupcija odigrava uz blagoslov stranih konsultanata i Svetske banke.

Bavili ste se i politikom. Kolike su razmere zloupotreba pojedinaca, stranaka i institucija u sumnjivom prelivanju nacionalnog bogatstva u džepove malog broja „dobitnika tranzicije"?

- U Srbiji je to dobilo zastrašujuće dimenzije. Demokratska stranka je postala organizovana kriminalna grupa u tom smislu da je od njihovih 1.000 rukovodećih ljudi njih 950 za zatvor. Oni imaju svoje privatne firme, oni kontrolišu javna preduzeća, budžetske rashode, medije, tužilaštvo, policiju, sud. Oni peru pare od droge. Reč je o stotinama miliona evra godišnje. Evo, recimo, rekonstrukcija bulevara u Beogradu. Glavnina para ide podizvođaču iza koga stoji potpredsednik DS. Ili most preko Save kod Ade Ciganlije. To će nas koštati najmanje 450 miliona evra. Sada se prebacuju pare od namenskog kredita za rekonstrukciju Gazele za most preko Ade. On je saobraćajno besmislen, a pri tome uništava ambijentalnu celinu beogradskog hipodroma i topčiderskog parka. Pravo mesto za već isprojektovan most preko Save je između starog mosta i Gazele koji bi bio neuporedivo saobraćajno funkcionalniji i pripremljen da prihvati i buduću metro liniju (most u dva nivoa, jedan za železnički, drugi za automobilski saobraćaj) koštao bi oko 70 miliona evra. Samo ta razlika je 380 miliona evra. Ili su političari koji to rade neverovatno „nepametni" ili fantastično korumpirani. Jedno je sigurno: mi građani ostajemo veoma siromašni. I taj teret, što je najgore, kroz zaduživanje prenosimo na našu decu i unuke.

Srbija je dobila nekoliko tajkuna od kojih su neki, kao Bogoljub Karić, poželjeli da budu političari. U javnosti se posljednjih godina postavljalo i pitanje da li je to bogatstvo zaista njihovo, Karićevo, Miškovićevo ili su oni tek relativni, nominalni korisnici? Vidimo kako se i Miškovićevo carstvo raspada, nakon izjave Tadića o „nepristojno bogatima".

- Karić i Mišković se međusobno veoma razlikuju. Miškovićev kapital je plasiran u privredu Srbije. On čini oko 10 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) Srbije i zapošljava više od 20.000 ljudi. Srbija ide ka tome da za godinu dana uopšte neće imati svoje kapitaliste. Neće biti srpskih kapitalista. Postojaće stranci kao vlasnici i svi mi ostali kao najamnici. Dakle jedan neokolonijalni sistem. Inače, sve vlade u Srbiji od 5. oktobra zagovaraju neoliberalni koncept kapitalizma koji je pogrešan, a pogotovo za Srbiju. Uvođenje moralnih kategorija i termina „nepristojna bogatstva" može samo da odvrati strane investitore od plasmana novca u Srbiju. Pravo pitanje je ko je svoje bogatstvo stekao na zakonit, a ko na nezakonit način. A kada je reč o političarima, možemo da govorimo o nepristojno „skromnim" imovinskim kartama koje su objavljene i koje potcenjuju zdrav razum građana.

U Rusiji se pod Putinom pokazalo da su oligarsi tek deo ideje o kontroli ogromnog ruskog, pre svega, prirodnog bogatstva. Da li je i u našim krajevima možda bilo nekakvih „priprema" za ne samo političku već i ekonomsku tranziciju, ka tzv. kapitalizmu? Ko je, kod nas „glavni"?

- U Rusiji su Amerikanci i EU napravili grešku i ostavili domaće „tajkune". Kada se Rusija kao država konsolidovala, upravo preko tih tajkuna je suštinski finansijski ojačala (platila 100 odsto spoljnjeg duga). To se kod nas neće ponoviti, zato što naši političari uopšte ne vode računa o državi.

Kako vam u svemu tome, izgleda, crnogorski primer, koji je najradikalniji: dobitnici tranzicije su ljudi koji dvadesetak godina upravljaju Crnom Gorom. Oni su najbogatiji, Milo Đukanović je po ličnom i prijavljenom bogatstvu jedan od najimućnijih šefova država ili vlada na svijetu.

- To srastanje ličnog bogatstva i političke moći u maloljudnoj zemlji kakva je Crna Gora je naročito opasno. Ipak, taj režim je bolji od srpskog u dve stvari: on ipak radi više za Crnu Goru kao celinu nego što srpski režim radi za Srbiju, a osim toga Đukanović poštuje dogovore. Tadić ne.

U Srbiji je bogaćenje, bar kad se radi o političarima i državnim zvaničnicima, malo zakamufliranije. Evo nedavnog primjera iz projekta CINS-NUNS, o premijeru Mirku Cvetkoviću. Vidi se put uspeha i bogaćenja: malo konsultant, malo direktor Agencije za privatizaciju, pa opet konsultant iste Agencije i Ministarstva u kojem je ministar finansija... Kao da je ista grupa ljudi u različito širokom sastavu pripremila srpsku privatizaciju.

- Da. Ali ne samo privatizaciju. Još mnogo više se krade iz budžeta i kredita. Ja živim za to da se jednom razjasne svi najveći primeri krađa u Srbiji.

Kako je , po vama, moguće da jedan anonimni provincijalac Darko Šarić uđe u tolikoj meri u privatizaciju u Srbiji? Čak se pominje i u austrijskoj istrazi oko Hipo-Alpe-Adrija banke.

- Američka DEA je završila analizu u Metals banci u Srbiji. I ta analiza, koliko je meni poznato, daje prilično jasne odgovore na vaše pitanje. Po njoj se ne postupa zato što vodi do političkih vrhova u Srbiji. Verovatno će i ova druga analiza pokazati nešto slično. Zato je promena vlasti u Srbiji neophodna.

Zastupali ste male akcionare u slučaju privatizacije C marketa. I to je, unekoliko, bila dogovorna privatizacija. Da li ste tada znali za razmere zamešateljstva oko te privatizacije?

- Tu valja razlikovati dve stvari: period u kome su akcionari bili obespravljeni - tu blokadu smo probili i taj deo je krivično procesuiran - i deo kada se sve vratilo u zakonske okvire. U tom drugom delu su svi učesnici u kupovini bili u mogućnosti da daju ponude. Nije bilo ništa dogovoreno. Merkator je odustao. Zašto, to pitanje je zanimljivo, ali valjanih razloga nema, osim ako nisu hteli da kupuju u konkurentskim uslovima. Ašmor je dao ponudu, ali je diskvalifikovan. Meni bi bilo značajno kada bi se oni bunili da je postupljeno nezakonito, ali oni se ne bune. A Primer C je dao 300 evra po akciji. Znatno više od svih početnih ponuda i Merkatora i Ašmora. Oko 97 odsto akcionara je prihvatilo ponudu. Mogli su i da ne prihvate. Bili su većinski vlasnici. Dakle, nije tačno da je u tom drugom delu bilo nečeg nezakonitog. Razgovor u kabinetu Koštunice, kome nisam prisustvovao, je dogovor u okviru samo jednog ponuđača, kakvi će biti međusobni odnosi ako oni pobede. To nije ništa neobično. Pa Merkelova se lično mesecima bavila Opelom kada mu je pretilo bankrotstvo. Mogao je Merkator da ponudi 301 evro i pobedio bi. Ili Ašmor da podnese valjanu ponudu. U tom slučaju, politička snaga Miškovića je vratila sve u zakonske okvire i sprečila nezakonitu dokapitalizaciju, koju su hteli da sprovedu Radulović i Beko.

Skrenuo bih pažnju na još jednu pojavu: često iz Slovenije i Hrvatske stižu primedbe o političkim preprekama za njihova ulaganja, a srpska privreda ne može ništa da investira u Hrvatsku i Sloveniju. Na drugoj strani i hrvatska Idea i slovenački Merkator imaju najbolje lokacije u Srbiji, često i pre nego što slične lokacije dobije neko od srpskih ili drugih stranih investitora.


Monitor, Crna Gora

http://standard.rs/vesti/37-ekonomija/5373-branko-pavlovi-od-hiljadu-vodeih-ljudi-ds-njih-950-je-za-zatvor-.html

Dr Stevica Deđanski: Srbija je zabila i nož u leđa Rusiji

RUSKO UPOZORENJE SRBIJI

petak, 10 septembar 2010 23:07

 

Moskva se nadala da Srbija neće odustati od predložene rezolucije, ali je bila spremna da podrži i neku drugu, kojom bi Beograd još diskretnije nastavio da brani svoj teritorijalni integritet

U vreme kada se već šuškalo da će režim popustiti pod pritiscima svojih zapadnih prijatelja i sa njima usaglasiti rezoluciju podnetu Generalnoj skupštini UN, ambasador Ruske Federacije izneo je kakav stav po tom pitanju ima Rusija. Zvanična Moskva je odlučno podržala rezoluciju koju je Beograd podneo posle odluke Međunarodnog suda pravde, a koja je uz svu obazrivost, i sve manjkavosti, ipak imala za cilj da zaštiti bar minimum minimuma srpskih interesa. Zato je za našu javnost i političare bilo posebno zanimljiv kako će se Rusija postaviti u slučaju da Srbija popusti i potpuno prihvati volju SAD.

RUSKI RULET
Aleksandar Konuzin je u vezi sa tim rekao: „Mi podržavamo napore srpske strane u vezi sa zaštitom suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, Srbi treba sami da odrede kako će to raditi, a mi ćemo svakako biti uz njih". Što je značilo da je Rusija spremna da podrži bilo koji model odbrane Kosova i Metohije, za koji se Srbija odluči. Moskva se nadala da Srbija neće odustati od predložene rezolucije, ali je bila spremna da podrži i neku drugu, kojom bi Beograd još diskretnije nastavio da brani svoj teritorijalni integritet.

Međutim, beogradski režim je uveravao Kremlj, kao i sopstvenu javnost, da neće popustiti, i da će istrajati na putu, makar blage, odbrane Kosova i Metohije. Vuk Jeremić je odlučno poručivao: „Nećemo povući rezoluciju". Rusija je to ozbiljno shvatila. Verovatno su poljuljanom poverenju u iskrene namere srpskih vlasti doprineli i stavovi političkih analitičara koji su i u ruskim očima imali renome nacionalno odgovornih. Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, koji su polako evoluirali od DSS do stavova vladajućeg režima, i dalje su imali patriotski oreol. U ruskim krugovima smatralo se da znaju šta govore, odnosno da bar oni ne učestvuju u igranju nekorektne spoljnopolitičke igre. Što je, na žalost, veliki propust tako ozbiljne i moćne zemlje.

U skladu sa tim, Rusija je uložila značajne napore i uspela da pridobije veliki broj zemalja da podrže srpsku rezoluciju. Veoma aktivno se angažovala i da spreči novi talas priznanja Kosova koji je postajao sve izgledniji. Samo par država je podleglo američkom pritisku dok se većina kolebljivih uzdržala zbog energičnog stava Rusije. Šta se onda desilo?

Srbija se sporazumela sa Vašingtonom i Briselom, i prihvatila sve što su od nje tražili. Tako ne samo da je pristala da aminuje odsecanje dela sopstvenog tela, već je zabila i nož u leđa Rusije. Ona je dosledno radila za srpske interese, i u to uložila svoj međunarodni prestiž, a onda je srpski režim srušio sve što je Rusija napornim radom napravila.

KOSAČOV
O posledicama toga, onda kada je već bilo uočljivo kuda je režim krenuo ali je još bilo prostora da bude upozoren i tako podstaknut da se vrati na prethodne pozicije, munjevito je, na konferenciji za štampu posvećenoj ruskoj spoljnoj politici, progovorio Konstantin Kosačov. Predsednik komiteta Državne Dume (Skupštine Rusije) za Međunarodnu politiku rekao je sledeće:

„Ja se bojim da će faktičkim odstupanjem od principa nepovredivosti granica vlasti u Beogradu izgubiti i svoju istorijsku teritoriju i svako poštovanje unutar međunarodne zajednice. Dobili smo pouzdane informacije da su se srpske vlasti saglasile sa brisanjem ključnog zahteva iz rezolucije koju su same podnele pre dve nedelje, naime konstatacije da jednostrano otcepljenje nije u skladu sa međunarodnim pravom i poziva na početak razgovora o statusu južne srpske pokrajine.

Time su naši srpski prijatelji sopstvenu rezoluciju sami doveli do apsurda, a u međunarodnoj zajednici ovim definitivno gube svaki kredibilitet, tako da kao posledicu tog čina možemo već narednih dana i nedelja očekivati novi talas priznanja nezavisnosti Kosova, jer druge države neće moći čvrsto zastupati teritorijalni integritet Srbije kada sama Srbija od njega odustaje.

Na naše ponude diplomatske pomoći povodom nove rezolucije vlasti u Beogradu su reagovale učtivim odbijanjem. Nisu prihvatili ni ponude za pravne konsultacije i stratešku podršku grupe Šangajskog sporazuma na predstojećem zasedanju Generalne skupštine UN."

GLUPOST ILI SRAMNA TRGOVINA?
Sve u svemu, Rusija je na vreme upozorila Srbiju kakve će biti posledice njenog malodušnog poteza. Jasno je još nešto. Kao što je pre dve godine rekao ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, Rusi neće biti veći Srbi od Srba. Ako Srbi neće da brane svoj teritorijalni integritet, zašto bi ubuduće to radila Rusija?

Da stvar bude i gora, iza kulisa stoji još nešto, što Srbiju može skupo da košta. U ruskim diplomatskim i političkim krugovima postoji osnovana sumnja da se nije radilo samo o defetizmu srpskog režima i neznanju režimskih analitičara. Moguće je da je oficijelni Beograd obavio veštu trgovačku operaciju.

Malo je pojačao svoju patriotsku retoriku. Paralelno sa tim je uveravao Rusiju da će istrajati u vezi sa onim što je započeo. Tako je povećao svoju težinu u očima SAD i  EU, odnosno njegova pregovaračka pozicija je postala bolja. Nju je onda iskoristio da istrguje materijalnu podršku koja bi produžila opstanak režima, možda čak i do redovnih izbora. Vrh DS je, čini se, ubio jednim udarcem dve muve: dobio je sredstva za opstanak ali i obećanje da će biti smanjena zapadna podrška njegovim konkurentima, što znači da će naprednjaci, stranka koju neki nazivaju Mi-6 opozicija, ostati bez dela dosadašnje podrške. SNS je zapad pripremio kao rezervni tim, a sada je Tadić istrgovao da on do daljnjeg ostane na klupi, što pokazuju šizofrene izjave lidera naprednjaka Nikolića: prvo, da smo trebali u vezi sa rezolucijom da se dogovorimo sa EU, odnosno pošto je tako i bilo, da smo poraženi što smo pravili rezoluciju sa EU.

U politici ništa nije besplatno. Tako dobru „kupovinu" morao je da plati Kosovom i odnosima sa Rusijom. Nju je prevario i faktički odbacio. Već ranije se od nje distancirao, ali takva politika je sada doživela kulminaciju. Kada je Medvedev posetio Beograd, srpski zvaničnici izražavali su spremnost da sa Rusijom razvijaju savezničke odnose, ali su ubrzo zaboravili treći (ruski) i četvrti (kineski) stub spoljne politike. Kako je svojevremeno u tekstu „Da li je promenjena spoljnopolitička orijentacija DS-a?" ubedljiv dokazao Dragomir Anđelković, sva priča o tim stubovima imala je dnevnopolitičku dimenziju i bila je u funkciji ubrzavanja procesa evropskih integracija, kao i dobijanja sredstava od MMF-a.

O odnosu aktuelnog režima prema Rusiji mnogo govori i kako je postupio sa ruskim predlogom nove evropske kolektivne bezbednosti. Ta inicijativa koju je Moskva u razrađenom vidu ponudila tokom 2009. godine, od strane naših vlasti skoro da je ignorisana. U početku su se o njoj pozitivno izjasnili, ali kada su videli da je Amerika odbacuje, odnosno relativizuje, i sami su počeli prećutno da postupaju na isti način. „Centar za razvoj međunarodne saradnje", čiji sam predsednik, uložio je velike napore kako bi srpskoj javnosti bio objašnjen pozitivni značaj ruske inicijative za Srbiju, kao i da bi animirao naše političke strukture da je podrže, ali vlast i tzv. opozicija na to je ostala gluva. Nju isključivo interesuje šta joj se poručuje sa zapada, a samo demagoški nastoji da predstavi da je zainteresovana za produbljivanje odnosa sa Rusijom.

NSPM NA BRANIKU REŽIMA
Pažljivo sam pratio polemiku koju su autori „Pečata", „Vidovdana" i „Novog Standarda" imali sa analitičarima „Nove srpske političke misli". Studiozno sam sagledao stavove oponenata i diskusiju tokom koje su Dragomir Anđelković, Branko Radun, Milorad Vučelić, Miša Đurković, Milovan Balaban, Vladan Vukosavljević, razobličili prevaru režima u vezi sa rezolucijom, odnosno ulogu koju su u tome imali Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić. Nekada ugledni nacionalni analitičari koji su sada postali posredni partneri sa „ekspertima" drugosrbijanske analitike, oličenim u liku Ivana Vejvode, Dušana Janjića, Milana Nikolića.

Podržavam nastojanje spomenutih autora da se reafirmiše objektivna analitika, odnosno demonstrira zloupotreba analitike od strane onih koji su svoj „patriotski" renome podredili potrebama režima koji naciji nanosi štetu. Ipak, mislim da je tokom rasprave izostao jedan važan segment. Tokom nje nije razmotreno pitanje refleksije režimske prevare sa rezolucijom na stav Rusije prema Srbiji. Zato sam smatrao da je neophodno da se indirektno uključim u polemiku, i nešto napišem o tome.

Rusija je ključni partner Srbije. Ta zemlja štiti ne samo njen teritorijalni integritet već i opstanak Republike Srpske. Svako kome je stalo do interesa našeg naroda, o tome bi morao da vodi računa, i ne bi smeo da se sa njom igra, odnosno da zloupotrebljava dobru volju Moskve. Aktuelni režim je to uradio.

Nadam se da će zbog prijateljstva prema srpskom narodu, ma šta mislila o vlasti, Rusija ostati uz nas. A da će svi građani Srbije koji svojoj zemlji žele dobro, posle ovoga što je sada učinjeno, početi da se osvešćuju, odnosno da će sada kada su stvari postale mnogo jasnije i na političkoj, i na analitičkoj sceni, prepoznati ko u vlasti i opoziciji radi protiv interesa i Srbije, i Rusije. I da će u skladu sa tim građani prevazići apatiju u koju nas zapadni nalogodavci režima i velikog dela opozicije guraju, tako da će, bar onoliko koliko pre dirigovanog razbijanja SRS-a, početi aktivno da se bore da se Srbija vrati svojim interesima i prijateljima. A toga neće biti bez promene ove vlasti i odbacivanja lažne alternative koju zapad za nju nudi.


Autor Dr Stevica Deđanski, predsednik „Centra za razvoj međunarodne saradnje"

Izvor Vidovdan, 10. 09. 2010.

 

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5367-rusko-upozorenje-srbiji.html

Kosmet prodali za maglu EU

Komentara 20

| veličina teksta:+-

Izmenjeni tekst srpske Rezolucije koji je aklamacijom usvojen u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija ne predstavlja nikakav ustupak Evropskoj uniji, već se radi o kapitulaciji Beograda, kaže u razgovoru za "Vesti" Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije, bivši ministar za Kosovo i Metohiju i nekadašnji koordinator srpskog pregovaračkog tima.

 

Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije

 

Zašto mislite da se radi o kapitulacije, a ne ustupku?
 

- Ustupak je kada se nešto da za nešto, a ja ne vidim šta je Srbija dobila ovom Rezolucijom. Izgubila je i ono malo što je imala, a to je insistiranje na razgovorima o statusu. Izgubila je i svoje moguće saveznike u međunarodnoj zajednici. To naravno neće biti otvoreno rečeno, ali će se videti kada uslede nova priznanja Kosmeta. Posle ove rezolucije sve je u rukama Brisela i Vašingtona i nikoga više. Ni Njujork, ni Moskva ne igraju više ulogu u ovoj stvari. Zato mislim da nije reč o ustupku, nego o jednoj potpunoj predaji.
 

Vlast i jedan deo javnosti tvrdi da je na ovaj način Srbija sačuvala manevarski prostor i partnerske odnose sa EU?
 

- Vidite, to jako puno košta. Ako vi morate teritorijama da plaćate maglovitu perspektivu prema EU onda je to zaista jedna hazardna igra. EU nije konkretno rekla - dobićete to i to, već se samo pominje ubrzanje procesa dobijanja kandidature, a to nije ništa. Tim rečenicima samo se ovaj očigledni poraz prikriva pred javnim mnjenjem.
 

 

I Rusiji smo dojadili   Koliko je ovakav salto mortale Srbije otežao poziciju njenih dosadašnjih zaštitnika u SB UN, pre svega Rusije?   - Ovde se ne radi o koži Rusije, već o koži Srbije. Ako Srbija samu sebe prodaje, zašto bi se Rusija tu trudila, ona može samo to da prihvati. Neće se niko boriti umesto nas za naše interese. Tako da Rusija niti dobija, niti gubi, ona prepušta Srbiji sudbinu u sopstvene ruke, što je na neki način i normalno i fer sa ruske strane.

Očekujete li da bi uskoro mogli da dobijemo statuts kandidata za članstvo u EU?
 

- Ne, to je nemoguće. Savet tek treba da odobri Komisiji da napravi i preda upitnik Srbiji koji sadrži 4.000 pitanja. Znači, Komisija treba da prihvati 4.000 odgovora, a ona će bar stotinu dovesti u pitanje i to će trajati mesecima, a možda i godinama. Zato kažem, da je to jedna mačka u džaku.
 

Kako će vlast uspeti da ubedi domaću javnost da je reč o kompromisu ako je, recimo, Priština zdušno pozdravila Rezoluciju?
 

- Neće uspeti. Narod će videti da je Kosmet pripao Albancima, da ćemo mi tamo da idemo kao stranci, a da će vlast sa Kosovom da pregovora kao sa susedom.
 

Pored radikala, DSS je usamljena u ovakvim ocenama, dobar deo opozicije i to ne samo LDP već i SNS potpomaže ovakav proces potčinjavanja Briselu?
 

- Oni prosto imaju fiksaciju za vlast i ako vam je vlast fokus onda činite to što čini Srpska napredna stranka. Ali čemu vlast ako se Srbija raspada? Mislim da današnja opozicija participira u tom procesu u velikoj meri.
 

Ne tražimo ostavku Jeremića   Da li i vaša stranka traži smenu Vuka Jeremića?   - Ne. Mi ne insistiramo na njegovoj smeni, mi smatramo da je glavni akter Boris Tadić. Dakle, odgovornost snosi prvo predsednik Republike, zatim cela Vlada, a onda i sekundarna opozicija.

Vlada govori da je otvoren prostor za pregovore, ali više nema ni pomena o statusnim pregovorima?
 

- Aposlutno, to što je sada otvoreno, jesu zapravo razgovori o takozvanim tehničkim pitanjima, a to su obično razgovori dve države. To je onaj uslov o dobrosusedskim odnosima sa Kosmetom, a nema susedskih odnosa, ako vi partnera ne priznate kao državu. To je sada na delu.
 

Da li bi ucene sa Zapada mogle da budu okončane samo sa Kosmetom ili sledi otvaranje pitanja Sandžaka, Vojvodine?
 

- Znate šta, kada to krene da se para, onda ide sve dalje. Zato država mora odlučno da stane na braniku prvog problema. Ovako, Srbija daje, što bi se reklo, badava velike koncesije, a ništa ne dobija i svi se pitaju zašto onda ne bi išli dalje u zahtevima. Sami ste pomenuli Sandžak.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/81118/Kosmet-prodali-za-maglu-EU

 

Ево и предлога штада се ради:

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/patriotska-rasprava.html

Патриотска расправа

 

Бранко Павловић

уторак, 07. септембар 2010.

Овај текст је настао на основу једне нејавне расправе коју сам водио са Слободаном Антонићем. Учинило ми се да је важно да неке начелне ставове које сам заступао преточим у тезе о одбрани територијалног интегритета Србије, не због Антонића, него због укупног дискурса расправе која се на ту тему у Србији води. 1) Пре свега, свака расправа о мишљењу Међународног суда правде (МСП), или поводом њега, као и о предлогу наше резолуције УН о Косову и Метохији, или поводом ње, су изведена питања централног проблема – одбране територијалног интегритета земље. А то је питање опстанка државе. 2) Територија се брани тако што се ствара јака држава, а то значи да су кључне ствари: економија, изградња институција, јачање војске, правилан одабир развоја образовања и истраживања, добар одабир здравственог система, јачање вредности као што су поштење, саосећање, пожртвованост, вредноћа и сл., па и добра дипломатија. Према томе, утицај дипломатије, чак и када је она најбоља, чини само мали део (можда око 1%) укупног корпуса задатака који стоје пред нама који хоћемо да бранимо територијални интегритет земље. 3) Када говоримо о економији то значи: добар монетарни и финансијски систем, порески систем, стабилна и ефикасна енергетика, квалитетно управљање државним предузећима, стварање услова за директне стране инвестиције и нарочито утемељење привреде на пољопривредној и прехрамбеној производњи и саобраћају итд. Када говоримо о образовању и истраживању, онда то значи: приступ врхунском образовању свима без обзира на материјалне могућности породице, стварање већег броја елитних средњих школа интернатског типа, укидање приватних факултета и истовремено потпуно обезбеђивање да најквалитетнији професори раде на државним факултетима, непоколебиво усмеравање младих ка природним наукама, усмеравање новца ка нашим најбољим истраживачима (А1 класе) итд. Када говоримо о изградњи институција, онда прво морамо да знамо да су наше државне институције пре 25 година биле немерљиво боље него данас и многоструко боље него пре 10 година. Данас су оне двоструко горе него пре три године. Наш задатак је да се вратимо квалитету који смо имали, а почетак је да сагледамо узроке непрекидног урушавања државних институција. Наравно, уз пуно познавање свих упоредних искустава других држава, па и стандарда ЕУ. Када говоримо о војсци, онда морамо имати војску која је у стању да освоји Косово и Метохију. После тога се доноси одлука да ли ће војска бити употребљена или не, када и под којим условима и слично. То даље, само примера ради, почетно значи: обавезни војни рок, уместо трошења новца на авионе морамо усмерити средства на набавку савременог противваздушног наоружања, морамо развити ракетне системе које имамо (ми имамо вишецевне ракетне лансере на камионима домета 30 километара, са домаћим пратећим софтвером, а неопходно нам је да направимо исто то, само домета 60 километара, са нешто побољшаним софтвером. Србија има знање да то направи.) како би Приштина и Бондстил била у домету нашег оружја, да даље радимо на заштити тенкова од противвтенковског оружја, обезбеђивању веће количине противоклопног наоружања за пешадију итд. Укратко, у свакој области морају се формирати стручни тимови који би даље разрађивали приоритете, неопходна средства и рокове за њихово остварење. Нешто може да се уради брзо, нешто за 10 година. Али све што се чини мора бити део за стварање неопходне целине за одбрану земље и на свим питањима се мора радити једновремено. Кад се достигну постављени циљеви, да видите како ће дипломатија бити успешнија. 4) Када оцењујемо политичаре, па и Тадића и Јеремића, поредимо шта они раде са оним што је потребно за стварање јаке државе и колико они тиме доприносе или одмажу одбрани територијалног интегритета земље. Шта је са економијом, шта са државним институцијама, војском, образовањем, здравством. Шта је са разарајућим појавама – корупцијом, крађом, организованим криминалом и у којој мери те појаве (наравно не само оне) уништавању вредности нормалног друштва. Каква нам је дипломатија. Колико ја знам сви битни у свету и Брисел и САД и Русија и Кина је оцењују као лажовску. Наведене критеријуме треба применити на све који су били власт и све који ће бити власт. 5) Да ли је неко буквално квислинг или није, то ћемо знати за 50 година када се отворе стране архиве. За нас је много важније да констатујемо да Тадић и Јеремић раде све као да су квислинзи. И не само они. 6) Када говоримо о земљама НАТО или „Империји", важно је да увек имамо у виду најмање две ствари: а) велике светске силе вековима имају исту амбицију у односу на Балкан и Србију. Питање за нас је зашто су данас најуспешнији у последњих 130 година. б) Иначе, у светским оквирима, никада није било више плурализма моћи него што је то данас. „Империја" је данас битно слабија него 1999. године и невероватно слабија него 1989. године. То што ми ту повољну ситуацију за нас уопште не користимо, ствар је наше неспособности, а не објективних околности. 7) Када говоримо о медијима, онда је од велике важности да се права странаца на националне фреквенције сведу на једну. И друго, од највеће важности је да РТС као водећа медијска кућа води рачуна о свим сегментима друштва неопходним за одбрану територијалног интегритета земље и да оцењује политичаре кроз ту призму. 8) Када говоримо о мишљењу МСП и нашим политичарима (понављам, то је само део од 1% укупног корпуса одбране земље), Тадић и Јеремић су морали да знају да мишљење МСП у најбољем случају може имати аргументе у корист и Срба и Албанаца, а таква одлука не може бити темељ за заштиту територијалног интегритета Србије. Базирање политике на чекању да се одлука донесе је тачно оно што је одговарало земљама које су признале отцепљење Косова и Метохије. У тих 22 месеца Србија је додатно веома ослабила по свим кључним параметрима. 9) Чињеница да је мишљење, које је 100% у корист Албанаца, било донето са 10:4 говори у прилог тврдњи да није било реално очекивати од мишљења МСП ништа битно у корист Србије. А Тадић и Јеремић су управо подгревали јавно мњење да се битно може догодити и да је зато то и довољно за одбрану државе. Ево, да је одлука 100% у корист Србије, опет бисмо морали да развијемо наоружање, економију, вратимо се традиционалним вредностима, изградимо институције државе итд. да бисмо могли да повратимо територијални интегритет земље. 10) Потпуно је погрешно доказивати нечију вредност, неког од актуелних политичара нарочито, тиме што постоји неко још гори од њега. Па нису ни сви есесовци били исти. Као што се и квислинзи разликују. 11) Задатак друштвених наука, а нарочито политичке социологије у Србији је да опише структуру државе која је неопходна за одбрану територијалног интегритета Србије и да упореди политичке актере и њихове поступке у односу на такву неопходну структуру. Теза о нијансирању као домету науке има сврху само када нам омогућава да посматрани феномен видимо јасније. 12) Од актуелних тема скрећем пажњу да питање нашег предлога резолуције УН са одбраном Косова и Метохије нема много везе. Наравно, све се може урадити боље или горе, али у датим укупним околностима фокусирање на резолуцију само даље скреће пажњу са неопходних потеза и одржава заблуду о дипломатији која решава територијалне проблеме. Дипломатија је нијанса. Корпус је све друго набројано. Невоља је у томе што наши политичари уништавају корпус, а лоше нијансирају. 13) Често ћете чути да је Србија слаба, мала, никаква, лажи о погубности људских жртви (као Јапан, Русија, Немачка, или Енглеска су пропале због енормних људских жртава) итд. Теза да нешто не постоји у Србији може бити аргумент за објашњење да политичар ради добро на стварању потребног, али да брже није реално. Када политичар уништава оно што постоји, а не ствара ништа од онога што је неопходно, теза о објективном непостојању услова је несхватљива. Ово би морало постати јасно макар у неком делу српске интелигенције. 14) На крају, доћи ће време нужног проблематизовања питања демократије и одбране територијалног интегритета Србије. Њихова хармонија се не подразумева. Наравно, увек се треба трудити да се све неопходно за одбрану земље уради у складу са демократским начелима. И мора се знати да у свим сложеним питањима нема пречице. Али ни демократија не решава све проблеме. О овоме се мора отворити расправа у круговима свих који су за одбрану територијалног интегритета земље.

 

Пристигли коментари (53)

Пошаљите коментар