У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку..."
Андреј АРЕШЕВ
Вреди ли да Москва мољака опроштај Пољака
Чудан утисак производе неке дискусије које се распредају о узроцима Другог светског рата, а које су заподенуте уочи његовог 70-годишњег јубилеја. Утисак је да све прелиминарне епизоде политичко-дипоматске, информативне и псеудоправничке конфронтације око „мученице Пољске", почев од 1989. године, баш ничем нису научиле. Није ствар у досадном гунђању на „Еху Москве", нити пак у оригиналном гледишту коментатора владиног листа „Росијскаја газета" Л.Радзиховског, које се састоји у томе да, како се испоставља, „ни о каквом договору Запада са Немачком против СССР 1939. године није било говора... Циљ Запада није био да испровоцира РАТ у Европи (па и против СССР). Циљ Запада састојао се у томе да се СПРЕЧИ рат... (???'- А.А"). Ствар је, заправо, у нечем другом: ствар је у томе што се у јавним оглашавањима Москве, на високом државном нивоу, мало – мало па провуку те исте нотице: као, пакт Молотов – Рибентроп био је аморалан, конгрес народних депутата СССР осудио га је још крајем 90-их година, а сада треба да и друге земље осуде сопствене грешке и пропуста у оквиру политике „умиривања агресора".
Нећемо то дочекати! Управо је Хитлер најдоследније и дрско изражавао умна расположења елита „великих" и „малих" европских „демократија" (и умна расположења тадашњег пољског руководства – пре свега), које су као запета пушка биле потпуно спремне за борбу против Совјетског Савеза, реално против Русије, а да то није имало ама баш никакве везе са овим или оним друштвеним уређењем у нашој земљи. Сви то знају, па нешто нарочито и не крију, као што не крију чињеницу континуитета између политике трећег рајха са његовим тежњама ка освајању земаља на Истоку и политичке праксе Сједињених Држава, како у јеку хладног рата, тако и данас (присетимо се макар срамног, ни до данас неукинутог! „Закона о поробљеним народима", који је потписао председник САД Д.Ајзенхауер, у коме као територије, које захтевају „ослобођење" фигурирају не само Украјина и Кавказ, већ такође и „Казакија" и „Идел-Урал").
По свој прилици, формирана указом председника Русије Комисија за супростављање фалсификовању историје, наилази на прикривени, али зато ништа мање ефикасни отпор. Формално гледано, све је у реду: сазвано је одговарајуће заседање, објављени занимљиви чланци у централним издањима, на званичним сајтовима и зборницима уважених школских установа. Издају се књиге, скидају ознаке „строго пов". И објављују документа која лепоречиво сведоче о „мирољубивој" политици пољских власти уочи Другог светског рата. Једино је проблем што никакви документи не могу да убеде наше опоненте. Онима који сумњају у то, препоручили би смо да погледају на лица пољских дописника за време презентације збирке „Тајне пољске политике (1939-1945.)" и послушају њихова питања.
А и на руској страни није све како ваља. Није довољно једноставно објавити документа – њих треба још на одговарајући начин актуализовати и методично пренети до свести друштва. А при стању у које је доведена домаћа академска наука то ни мало није лако учинити. Довољно је казати да већина руских полониста егзистира на рачун пољских пара (као што експерти који проучавају кинески или јапански егзистирају на рачун кинеских и јапанских пара, итд). Шта ту да се каже, доживесмо и то!
Сасвим је могуће да није све у реду ни са спољнополитичким ситуирањем „битке за историју" на Смоленском тргу. На пример, познато либерално издање цитира речи неког високопостављеног руског дипломате, који сматра, ето, да „са спољнополитичког аспекта борба против фалсификовања историје Русији доноси све саме минусе. Ауторитет земље тиме се очигледно није повећао. И испада тако да је то, очито, игра за домаћу публику". Ако пођемо од такве логике онда би, по свој прилици, ауторитет Русије био на силном добитку ако би смо се солидарисали са скандалозном резолузцијом Парламентарне скупштине Савета Европе, ако би смо признали Бандеру и Шухевича херојима борбе за национално ослобођење итд.итд.
Неопходно је свом снагом нагласити, да никаква оправдавања у информативном рату, који се води против Русије 24 сата дневно, неће помоћи, а уз то још формулације у које се слична оправдавања пакују, каткада изгледају у најмању руку чудне. Ево, на пример, тврдње да су Русија и Пољска били савезници у том рату. Да, постојала је „друга Пољска". Не Пољска Јозефа Бека и Ридз-Смигле, него Пољска Сикорског и Хитлера. Али тешко да ће подсећање на војно братство Руса и Пољака променити доминирајућа у пољској друштвеној свести духовна расположења, у складу са којима је управо Русија, а не Немачка, трајни непријатељ пољске државности.
Представницима политичких елита Пољске, држава Прибалтика и неких других никаква оправдавања нису потребна. Њима су потребне друге ствари. Положај оног који се правда, а при том још у условима непостојања јасних идеолошких оријентира и чврсте свести о историјском континуитету Руске Федерације у односу на Совјетски Савез и Руску империју доводи руско политичко руководство у сложену, рекли би смо чак губитничку ситуацију, нарочито ако се узме у обзир да актуелизација прошлости не само да следи конкретне политичке циљеве, већ је скопчана, по правилу, са озбиљним финансијским претензијама. Доказе налазимо код Леха Качинског, који сматра да су Руси, делујући у оквирима пакта Молотов – Рибентроп, забили нож у леђа Пољацима, који су пружили отпор Немцима. По мишљењу пана председниика, неко је други, а не Пољска та која треба да се учи смиривању. Они који су започели тај рат, они који су га проширили. А ту очигледно није реч о држави Ангеле Меркел. „Борбе септембарске кампање трајале су код Коцка до 6. октобра. Након тога настала је ноћ окупације. Ноћ у којој су извршени злочини, иза ње су уследили Освенцим, Холокауст и Катин. Може се поставити питање о томе, шта је заједничко између Холокауста који је спроводила нацистичка Немачка, и Катина, који је реализовала совјетска Русија. Постоји нешто заједничко између та два злочина, без обзира што су се они разликовали по димензијама. Јевреји су убијани зато што су били Јевреји, а пољски официри зато, што су били пољски официри". Дакле, ми видимо да из Пољске допиру нимало неприкривене оптужбе да је Русија извршила геноцид. А министар иностраних послова Велике Британије Милибанд, одлучно одбацујући сумње, тврди да је управо Совјетски Савез напао Пољску 17. септембра на основу пакта Молотов – Рибентроп. По његовом мишљењу, Други светски рат није се ограничавао на период 1939-1945. године. Јер за многе азијске земље рат је почео још 1931. године, а земље Централне Европе су се после ослобођења од нацизма нашле под јармом совјетске окупације, која је трајала 45 година. Тојест, геноцид је трајао све до 1990. године.
Има ли још питања? Једно свакако има. Како се свему томе супроставља Комисија за супростављање покушајима фалсификовања историје науштрб интересима Русије?
У „катинском случају" у најскорије време почеће нова етапа. Потомци пољских официра, које су, према завничној верзији, стрељали Руси, обратили су се Стразбуршком суду за човекова права. Предмет је узет у разматрање и ући ће у процедуру по приоритету, тобоже због старостног узраста многих подносиоца тужбе. Нећемо погрешити ако кажемо, да ће пресуда бити уприличена поводом 65-годишњице победе Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Од Москве ће бити затражена „компензација" од око 100 хиљада евра по човеку.
И ето белаја опет на почетку. Званични „оптимисти по дужности", који су рапортирали о томе да се, тобоже због кризе, затварају комисије за израчунавање губитака због „совјетске окупације" у прибалтичким земљама, силно су пожурили. Нису се комисије стварале ради тога да би се затварале чим дуне први кризни ветрић. Дакле, ако се у „борбама за историју" све буде одвијало као сада, тојест, Запад у офанзиви, а званична Русија се лењо и несигурно бреца, онда ће смишљено претварање Русије у „земљу са ограниченим могућностима" бити ствар не тако далеке будућности.
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2452
