31.05.2010
Петар ИСКЕНДЕРОВ
Балкан у мрежи „новог светског поретка" (II)
Политички вектор водећих западних светских центара моћи – САД, ЕУ и НАТО – непрестано се помера на исток. Међу првим тачкама дневног реда заседања архитеката „новог светског поретка" у Парламентарној скупштини НАТО, која се одржава од 28. маја до 2. јуна, и на сусрету Билдербершке групе , која ће бити отворена 4. јуна, налазе се Закавказје, Иран, Авганистан и енергобезбедност.
Дата стратегија захтева од западних престоница не само активну елаборацију и реализацију новог курса у односу према Русији, него и превентивно сређивање постојећих проблема, који могу да отежају „Дранг нах Остен". И ако се економска криза на јужном крилу НАТО и Европске уније умногоме развија по својим сопственим законима, ситуација на Балкану - том "меканом трбушном ткиву Европе" – потребна је што скорија санација. Основни њени правци требало би да буду ликвидација отпора Србије и косовских Срба у погледу независности Косова, укидање Републике Српске и поуздано „везивање" свих држава региона за евроиунтеграционе моделе, који предвиђају одрицање од државног суверенитета у области војне изградње и спољне политике. Постизање датих циљева омогућиће Западу да се, не везујући себе конкретним обавезама у погледу пријема Албаније и држава бивше Југославије у Европску унију и НАТО, у потпуности преоријентише на проблеме Закавказја, Средње Азије, Блиског и Средњег Истока, користећи у свом интересу – или пак у случају потребе, мирно их игноришући - балканске преседане, паралеле и аналогије.
Расположиве информације омогућавају нам да тврдимо да се, у крајњој линији, у овом тренутку, захваљујући децидном ставу који су заузели косовски Срби и одређеној политичко-дипломатској подршци коју им пружају Србија и Русија, а такође још неодређеној ситуацији насталој око пресуде Међународног суда ОУН у Хагу о Косову, успела избећи реализација насилног албанског сценарија на северу Косова. Као индиректна потврда томе може служити прећутни пристанак албанских власти Приштине на одржавање 30. маја у градовима Косовска Митровица и Ново Брдо српских локалних избора. Они су одржани у складу са одлукама које је усвојила влада Србије 24. децембра 2009. године. И мада су албански радикали позивали косовске власти да свим снагама спрече гласање, јер то, по њима, угрожава „суверенитет и територијални интегритет Косова" – даље се од бучних изјава и протестних митинга није ишло. Косовска влада Хашима Тачија изјавила је, да ће игнорисати изборе у Косовској Митровици и Новом Брду, али да ипак неће својим супростављањем "изазивати напетост и дестабилизацију ситуације". Специјани представник Европске уније на Косову Питер Фејт такође је само потврдио, да ЕУ не признаје резултате гласања, што је, уосталом, било унапред познато.
Претрпевши одређени неуспех на Косову, западни центри моћи сада намеравају да пооштре своју политику у односу на Босну и Херцеговину и конкретно – босанску Републику Српску. Управо ће питањима ликвидације те српске државне творевине и бити посвећен самит Европска унија – Балкан, који се 2. јуна отвара у Сарајеву. Осим тога, пропагандистичком логистиком антисрпској кампањи у Босни и Херцеговини намерава се учинити и 15-годишњица трагедије у Сребреници која се обележава 11. јула, а зна се да је на Западу та трагедија означена као „геноцид над босанским муслиманима". Јубиларне свечаности на костима жртава тобожњег геноцида нису лоше помагало за убрзану ликвидацију Републике Српске!
Да ли су Србија, српство и Русија спремни да се супроставе босанском сценарију макар у оноликој мери, у коликој држе одбрану Косова? На жалост, с тим у вези постоје озбиљне сумње. Русија је од 1995. године члан Руководећег комитета Савета за имплементацију Дејтонског мировног споразума. То, с једне стране, даје Русији одређену међународну трибину за одбрану свог става. Међутим, то што Москва у овом Савету нема право вета, заједно са потребом усаглашавања својих акција са другим његовим учесницима – земљама-чланицама НАТО, Европском унијом и Организацијом Исламска Конференција, објективно умањује способност Русије да спроводи самосталну и активну политику подршке Републици Српској. Одсуство руских представника на међународним консултацијама о уставној реформи у Босни и Херцеговини у октобру 2009. године у натовској авиобази „Бутмир" код Сарајева је то на најбољи начин и показало. А и основна теза руске дипломатије у односу на сређивање ситуације у тој бившој југословенској републици – о неопходности што скоријег затварања канцеларије Високог представника међународне заједнице – има противуречан карактер. Непоткрепљена децидним захтевом за гарантовано постојање српског ентитета, она на делу претпоставља што скорији прелазак целокупне власти у Босни и Херцеговини у руке муслиманских власти Сарајева – са свим тужним последицама по босанске Србе (а делимично и Хрвате) које из тога произлазе.
Што се руководства Србије тиче, ми смо данас, на жалост, сведоци фактички капитулантске позиције Београда о свим кључним балканским проблемима (изузев Косова) под паролама евроинтеграције и општерегионалног „помирења". Тај се процес очигледно испољио у току сусрета 29. маја у Сарајеву лидера земаља такозване Игманске иницијативе, створене пре 10 година у циљу „даљег јачања поверења међу народима". Изјаве, које је дао председник Србије Борис Тадић у присуству својих колега из Хрватске (Иво Јосиповић), Црне Горе (Филип Вујановић) и Босне и Херцеговине (актуелни председник колективног Председништва Харис Силајџић) имају крајње двосмислени, да не кажемо капитулантски карактер.
Кључном тезом српског лидера су речи о томе, да Србија „поштује територијалну целовитост" Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Овакву приврженост нормама међународног права могла би се само поздравити да Загреб и Подгорица раније већ нису признали независност Косова, што представља нагрубљи атак на територијалну целовитост Србије. Што се Босне и Херцеговине тиче, та бивша југословенска република би одавно начинила аналогни корак да није права вета, које имају босански Срби. У сваком случају, у Сарајеву је тешко наћи бољег адвоката албанских екстремиста од Хариса Силајџића. Тадићево заклињање у верност територијалној целовитости Босне и Херцеговине и Хрватске изгледа сумњивим и са аспекта искрене намере босанских Срба да продубе односе са „мајчицом Србијом", а такође са аспекта крваве историје гажења Републике Српске Крајине у Хрватској 1995. године. Изјава Бориса Тадића била би очигледно оправданом да је он на самиту истовремено покренуо ова питања и макар затражио од својих колега реалне гаранције за заштиту интереса Срба. Међутим, у његовој изјави то се није чуло.
Али се зато тамо чула још једна омиљена тема Запада – о Сребреници. Борис Тадић је обећао да ће његова земља „са максималном одлучношћу" наставити сарадњу са Међународним трибуналом за бившу Југославију", који суди Србе за тобожњи геноцид. „Самим тим ми исказујемо приврженост европским вредностима и дајемо допринос политици помирења у региону" – изјавио је српски лидер. Он је обећао да ће лично доћи у јулу у Сребреницу, без обзира на то што као и до сада не постоје поуздана сведочанства и документовани материјали о томе, шта се заиста догађало тамо пре 15 година. Не треба сумњати да је Борис Тадић већ изазвао бурне аплаузе Хариса Силајџића, једног од војних лидера босанских муслимана из периода рата 1992-1995. године, који се касније прославио изјавама са високих међународних трибина о томе, да босанска Република Српска нема право на постојање као продукт „етничког чишћења".
Тешко да Борис Тадић није свестан тога, да његове речи носе воду на воденицу најнеобузданијих антисрпских снага. Остаје нам да претпоставимо, да је оваква позиција део ширег сценарија, који има за циљ – како сматра српско руководство – да Београду олакша евроинтеграционе процесе, и да се уједно амортизује усијање страсти око Косова. Међутим, проблем је у томе што је светска геополитика увек додељивала балканским земљама и њиховим лидерима, у најбољем случају, улогу пиона. Умиривање агресора и истинских потпиривача и организатора геноцида, „етничког чишћења" и ратних злочина само утабава пут у нове злочине. А босански Срби већ су и очигледно одређени за клање.
________________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3066
