SIM: Русија и САД: Како ће поделити сфере утицаја

понедељак, 31. мај 2010.

Русија и САД: Како ће поделити сфере утицаја

Русија и САД: Како ће поделити сфере утицаја

ponedjeljak, 31 maj 2010 22:42 Даниел Ларисон

Вашингтон је желео да се Косово призна као посебени случај јер је даље нарушавање суверенитета Србије нешто нормално, а нарушавање суверенитета Грузије и Украјине апсолутно није.

Москва не покушава да обезбеди подршку тих земаља само да се оне не би придружиле Западу. Она такође покушава да обезбеди и подршку западних земаља како би оне признале њену претпостављену сферу посебних интереса и потенцијално дале своју прећутну сагалсност на таква нова одређења ограниченог суверенитета. То је једно од главних питања из реда руских политичких изјава и у предлогу за европску безбедност Дмитрија Медведева. И мада се ни један западни лидер није потписао испод те идеје, не треба дуго лутати по дипломатским коридорима да би се налетело на оне који наглас постављају питање могу ли нове и савремене верзије финландизације постати пријемчивом политиком за земљу чије се перспективе западне интеграције чине магловитим, пише Роналд Асмус.

КОСОВСКИ ПРИМЕР У размишљањима такве врсте стално ме брине један детаљ: континуирано се испушта из вида чињеница да саме САД користе концепције "баланса снага, сфера утицаја и ограниченог суверенитета" у својој политици у различитим деловима света. Током последње две деценије присталице "хуманитарних интервенција" сматрале су да се само по себи разуме да неке земље немају право да воде сопствену унутрашњу политику, без бојазни мешања споља. Идејом о ограниченом суверенитету оправдавано је мешање у косовске догађаје. Она је чак била претпоставка за стварање зона забрањених летова, које су постојале 12 година на северу и југу Ирака. Ни једна од тих мера са правног аспекта није била санкционисана у међународној заједници. Очигледно су кршини државни суверенитет, али практично нико од чланова америчке и западноевропске политичке класе није на то обраћао пажњу.

Дакле, те концепције нису сасвим избачене из употребе захваљујући вери у "нову европску архитектуру заједничке безбедности". Једноставно су тројица претходних председника били убеђени да једино САД и њени савезници имају право да прибегавају тим концепцијама. Последњих десет година, нарочито после признавања независности Косова, Москва је почела да чини покушаје да нашу интервенционистичку реторику и праксу окрене против својих суседа, које су САД претвориле или покушавају да претворе у своје клијенте. Проширење НАТО довело је до тога да се сфера утицаја САД приближила тик до граница Русије, али би Вашингтон желео да ту сферу шири и на постсовјетски простор, без обзира на то што релативна, а каткада и апсолутна већина становништва у земљама бившег Совјетског Савеза не жели да стаје на страну САД жртвујући добре односе са Русијом.

Вашингтон је намеравао да на руским границама ствара баланс снага очигледно неповољан за Русију и да себи обезбеди сферу утицаја ослањајући се на отворено антируске владе. Он је такође желео да се Косово призна као посебни случај јер је даље нарушавање суверенитета Србије нешто нормално, а нарушавање суверенитета Грузије и Украјине апсолутно не. Међутим, САД не могу с времена на време да узурпирају туђи државни суверенитет активно ширећи сферу утицаја у суседство других великих држава и проглашавају намеру да стварају "баланс снага, повољан за слободу", а потом да се буне и премишљају када друге велике државе крену његовим стопама и покушају ограничити раст америчке сфере утицаја или променити баланс снага у своју корист.

ГРУЗИЈСКИ ПРИМЕР Што се тиче разговора о "финландизацији", једина земља на коју се то сада стварно може односити је Грузија. Русија на очигледан начин не жели да Грузија постане чланица НАТО и, захваљујући непромишљености Сакашвилија, она је успела да улазак те земље у алијансу учини фактички немогућим. Ма како неки Грузини желели да се оријентишу на Запад и ступе у НАТО, реалности су такве да НАТО неће примити Грузију у своје редове а грузијску спољну политику ће ограничавати воља Русије. Ником на Западу се то не допада, али је реалност таква. Ми можемо званично одржавати илузију да мале земље, економски зависне од великих држава, слободно могу да самостално одређују своју спољну политику, али ми нећемо поверовати да је то у ствари тако нити ћемо обмањивати сами себе.

Нагласимо такође да Асмус не разматра значајне факторе, који компликују ситуацију, у две сепаратистичке републике, које је Русија ставила под своју заштиту. До рата је Грузија намеравала да их припоји и теоријски грузијска влада и данас пред собом има тај практично недостижни циљ који служи као озбиљан извор разлика између Грузије и Русије. У датим околностима тежња Вашингтона да уведе Грузију у НАТО било би катастрофална провокација јер би то учинило вероватним да Грузија, покушавајући да силом припоји себи сепаратистичке републике, може добити заштиту и покровитељство Запада, тим пре што би западне гаранције безбедности у том случају добила влада чији је шеф расположен отворено и ватрено антируски. У суштини, чак и без чланства у НАТО, Сакашвили је одлучио да у случају конфликта може да рачуна на подршку Запада. Очигледно је да је обећано "даље ширење западних институција" и подстакнуло грузијског председника на тај неразумни и рушилачки курс, па је стога тешко схватити за шта се боре заинтересоване стране настављајући да се залажу за такво ширење.

The American Conservative, SAD

Превод Рајко ДОСКОВИЋ