Грчка - Krah

Извор : Новине „ПРАВДА", 05-06.11.2011.

 Пише: Владимир Ђукановић

 КРАХ

 

Крајње је дрско и безобразно што све чешће читамо по медијима како су Грци у овај хаос запали зато што су били велики нерадници, који су желели да живе на туђој грбачи тако што су бесомучно узимали кредите од „препоштених" европских земаља. Та прича о лењим Грцима увек се досоли оном чувеном реченицом како је Грчка држава у јавном сектору исплаћивала радницима 14. плату, те да сада Грци немају никакво право да се буне, јер, док су живели на рачун „несрећних" европских граћана, нису размишљали о хаосу у који су сада увели Европу. О, да, све би то можда било тачно да истина није мало другачија, а она се састоји, слободно можемо рећи, у модерном економском поробљавању слабијих. А, то економско поробљавање далеко је rope од оног војног. И зато, не може се овде говорити о некаквим губицима Немачке, већ заправо у целој овој причи баш та Немачка сјајно профитира. Јер, ако Грци паре не врате, а, искрени да будемо, њима више ни Свети Петар не може да помогне, имовина Грчке оде на добош, односно у руке оних код којих су се Грци највише задуживали, а то су Немци. Грчка је држава која излази на три мора, има велике луке, огроман број острва, фантастичне услове за туризам... Има ли за Немачку ишта лепше од тога да без по муке дође до природних богатстава наших јужних православних пријатеља?

Елем, можемо се сложити да су се Грци ненормално задуживали. Али, поставља се питање зашто су им богате државе давале толике кредите, свесне да то Грци не могу да врате. Односно, да ли је та „великодушност" богатијих држава, пре свега Немачке, заправо била свесно довођење дужника у заблуду? Многи се слажу са овом анализом. Одавно је свима било јасно где Грчка клизи са толиким дугом. Но, очито је било потребно да се доведе у безизлазно стање, у коме ни недавни отпис дугова ништа не помаже. Све то нас доводи до суровог закључка по Грке, а он гласи: Грчка више као држава не постоји, односно, она нема више никакав суверенитет. Зато не можемо говорити о Грцима као нерадницима, јер нису ништа вреднији, а ни више лењи од било ког другог народа у Европи. Суштина те покварене приче има монструозну позадину, а она се састоји у жељи за модерним видом окупације коју спроводе најјачи. Алиби за окупацију им је управо то како су наводно лењи Грци желели да живе као бубрег у лоју на отимачини новца препоштених пореских обвезника држава западне Европе, пре свега Немачке.

Шта ће бити последице краха Грчке по остатак Европске уније, видећемо. Јасно је само, и ту нема дилеме, да ће Немачка своју улогу увећавати колико год је у могућности и да ће њен утицај као доминантне силе у Европској унији бити још јачи. Зато у Грчкој више нико не протестује испред представништва ЕУ, већ се протести све више селе пред амбасаду Немачке. Грци су схватили како су наивни испали, али сада је касно. Тутора ће дефинитивно добити, а да је то тако, показао нам је пре два дана и сам Папандреу, када је обелоданио да га је Ангела Меркел на самиту Г20 добрано понизила, тако што му је диктирала питање, које би морао да постави грађанима на евентуалном референдуму о помоћи Грчкој. Вероватно је и то био разлог што је Папандреу брже-боље одустао од опције референдума.

Да закључимо, Грчка је готова, а ми, ако у нама има макар мало памети, морали бисмо да водимо рачуна да не прођемо слично Грчкој. Од војне окупације, економска је далеко гора, а колико се бесомучно задужујемо, није искључено да једном и ми доживимо страшну судбину коју Грчка сада преживљава.

 

TADIĆ I KONUZIN ILI LAŽNI KRALJ SOLOMON

LJILJANA SMAJLOVIĆ: TADIĆ I KONUZIN ILI LAŽNI KRALJ SOLOMON

petak, 04 novembar 2011 16:10

Zašto je Konuzinu zabranjeno ono što se toleriše svakom zapadnom izaslaniku, pred kojim domaći političari katkad drhte

 Bura koja se u Srbiji iznenada digla kada je Aleksandar Konuzin pozdravio skup naprednjaka u Nišu isto je tako iznenada stala čim je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije tvrdo stalo uz svog ambasadora. Tu bih ja stavio tačku, reči su kojim je Boris Tadić već sutradan okončao javnu polemiku.  

Prethodno je, međutim, "presekao dete napola". Predsednik je malo dao za pravo Rusima ("uobičajena je praksa da diplomate prisustvuju stranačkim skupovima"), a malo svojim koalicionim partnerima Nenadu Čanku i Vuku Draškoviću, svom Boži Đeliću te svom najdražem opozicionaru Čedomiru Jovanoviću ("nije uobičajena praksa da diplomate govore na stranačkim skupovima"). 

Čitalac će se setiti biblijske legende o kralju Solomonu, koji je pravu detetovu majku otkrio tako što je tobož ozbiljno predložio da se dete preseče napola i podeli dvema ženama koje su se obe zaklinjale da su ga rodile. Nije, dabome, "presecanje deteta napola" postalo sinonim mudrog, "solomonskog" rešenja: mudar je trik koji je Solomonu pomogao da utvrdi koja od dve žene govori istinu. 

U čemu je onda predsednikova mudrost? Misli li i on da se ambasador Konuzin meša u unutrašnje poslove Srbije? Je li njegova mlaka kritika Konuzina, to jest njegova mlaka podrška sopstvenoj političkoj opciji, najviše što on ima da da? Brani li, makar i mlako, suverenitet države koju personifikuje, iz principa, ili mu smeta jedino ono mešanje koje ide u korist njegovih političkih protivnika? 

Ova pitanja imaju smisla tim pre što je Srbija zemlja na čijem je primeru Zapad van zakona stavljao sam princip Ujedinjenih nacija o zabrani mešanja država (ili "grupa država") u unutrašnje poslove suverenih zemalja. 

Jugoslavija je 1999. godine bombardovana kako bi bila prisiljena da se povuče sa dela sopstvene teritorije, a britanski međunarodni pravni eksperti naknadno su to proglasili "legitimnim, iako nelegalnim" mešanjem u unutrašnje poslove SRJ. 

„SAVETI" ZAPADA OKO SPS I pre, a naročito posle pada Slobodana Miloševića, zapadni su se ambasadori otvoreno mešali u unutrašnje političke odnose u Srbiji, promovišući i protežirajući svoje favorite, a kritikujući i stavljajući na crne liste političare koji im nisu bili po volji. Posle izbora 2008. godine, čitava je jedna mala vojska diplomata i činovnika zapadnih ustanova i vlada svesrdno pomagala sastavljanje proevropske vlade na čelu sa Demokratskom strankom. Naši zapadni prijatelji javnosti su saopštavali svoje želje u pogledu sastava vladajuće koalicije, a svojim kontaktima iz proevropskog bloka savetovali su da budu spremni na značajne kadrovske i materijalne ustupke pojedincima u koaliciji okupljenoj oko SPS. 

Nije Srbija, dabome, jedina zemlja u kojoj se tako nešto dešava: ostao je zapamćen presedan koji je još 1992. uspostavio američki ambasador u Albaniji Vilijam Rajerson, koji se tokom cele izborne kampanje na skupovima penjao na podijum zajedno sa Saljijem Berišom. Beriša je tako javno verifikovan kao "američki kandidat" a posle njegovog trijumfa, američka ambasada još dve godine nije pristajala ni da se sretne sa opozicionim političarima. 

Domaća javnost tek je povodom Aleksandra Konuzina obaveštena da u Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima iz 1961. godine postoji jedna rečenica u članu 41. o tome kako diplomate imaju "obavezu da se ne mešaju u unutrašnje poslove" zemlje domaćina. Konvencija je inače relativno kratka, pa su oni koji su stigli do člana 41. verovatno mogli da pročitaju i član 29, u kom piše da država domaćin mora prema diplomati da se ponaša "sa dužnim poštovanjem", te da mora da "poduzme odgovarajuće mere kako bi sprečila bilo koji napad na njegovu ličnost, slobodu ili dostojanstvo". Teško je, dabome, reći na koji bi način država domaćin mogla da spreči da se u emisiji koja ide uživo (kao u "Utisku nedelje" na TV B92) pojavi gost koji će o ruskom ambasadoru govoriti sa krajnjom porugom nazivati ga dobro uvežbanim KGB špijunom i osobom koju proždiru valovi srpskog nacionalizma (Nenad Čanak). Ali, osim što nije sprečila, srpska vlast to nije ni lečila, pa je izostalo i bilo kakvo javno upozorenje da se neko ne ogreši o dignitet Aleksandra Konuzina. Njega je, na kraju, osim ruske diplomatije, branila još samo srpska opozicija, svakako, iz svojih interesa. 

ČUVARI DRAGOCENOSTI Prosečnom građaninu je jasno da proevropska i prozapadna vlast u Srbiji ne sme da kritikuje ni zapadne ambasadore ni zapadne vlade, pa to od nje niko i ne očekuje. Iz američkih diplomatskih depeša koje su procurele posredstvom Vikiliksa saznali smo da naše zapadne saveznike neopisivo iritira već i to što Srbija brani svoje pravo na Kosovo tako što nagovara druge države da se odupru američkom pritisku da priznaju Kosovo. Brisel i Vašington Beogradu velikodušno priznaju pravo da službeno ne prizna Kosovo, ali im smeta čak i kada Srbija po svetu traga za saveznicima. 

A najbolji srpski saveznik, kada je Kosovo u pitanju, su Rusi. Oni su ti čiji veto u Savetu bezbednosti deli Kosovo od konačnog međunarodnog trijumfa, stolice u Ujedinjenim nacijama. Oni su ti koji održavaju u životu UN Rezoluciju 1244, koja Srbiji priznaje makar i okrnjeni suverenitet na Kosovu. Ta stolica i ta rezolucija, uz Srbe na severu Kosova, jedini su razlozi zbog kojih Kosovo još nije "prava država", u stvarnom životu i po međunarodnom pravu. 

Ako je odbrana prava na Kosovo zaista srpski državni interes i prioritet, ako su Rusi glavni srpski saveznici u odbrani glavnog srpskog nacionalnog interesa, onda je neshvatljivo ovo što se dešava Konuzinu. Zašto je njemu zabranjeno ono što se toleriše svakom zapadnom izaslaniku u Srbiji, pred kojim domaći političari katkad drhte "kao vojnici pred strogim kaplarom"? Ne čuva nam Rusija džak krompira u Savetu bezbednosti, već najveću dragocenost. 

To je dragocenost koju nećemo moći da sačuvamo tako što ćemo je preseći napola. 
 

Izvor Nezavisne novine