NOVA NATO OFANZIVA U VARVARINU

NOVA NATO OFANZIVA (2): ONO I DSZ SE BRANE U VARVARINU

sreda, 14 april 2010 14:48 Željko CVIJANOVIĆ

 

Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije o NATO ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čija je 15-godišnja ćerka poginula u bombardovanju 1999.


Ovo je ozbiljan incident i mislim da je to ozbiljno ponižavanje Srbije kao nezavisne i suverene države. Ne zalećite se kao Đelić u Briselu, ovu istorijsku rečenicu nije uzviknuo Karađorđe dahijama, a ni vojvoda Mišić pradedovima novih vlasnika Telekoma. Iako liči. Autor sentence je Zoran Dragišić, stručnjak za bezbednost, terorizam i lobotomiju (u srećna vremena to se zvalo ONO i DSZ), sa trenutnim plemenitim angažmanom da po Srbiji širi veru o njenom ulasku u NATO. Hajde da vidimo ko je to povredio najdublja patriotska osećanja našeg eksperta za NATO i DSZ?

Elem, Dragišić i ekspertska ekipa iz Međunarodnog institututa za bezbednost (zvuči kao mladunče od Spejsaštla) bili su radi da u Varvarinu organizuju raspravu o ulasku Srbije u NATO pod nimalo sugestivnim naslovom „Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna". Da se ne lažemo, konferencija je mogla da se zove i „Da li više volite Srbiju u NATO ili u paklu", ali eksperti su tu da zadrže neutralnost i distancu.

Otkud konferencija o NATO u Varvarinu? Valjda je Varvarin nešto ostao dužan Alijansi, koja je 31. maja. 1999. sa dve rakete pobila tamo 17 civila, a onolike je poštedela. Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čoveka čija je 15-godišnja ćerka poginula u tom bombardovanju.

A onda se pojavio duh iz mašine –  ruski ambasador Konuzin, koji je, tvrdi se, Milenkoviću poručio da, ako organizuje tu NATO zabavu, neće doći na obeležavanje jedne bitke iz 1810, u kojoj su se tamo Srbi i Rusi tukli protiv Turaka. I to je izazvalo plemeniti bes Dragišića, borca za nezavisnost i DSZ, koji je riknuo do neba da ga čuju. Rusi su, dakle, ponizili nezavisnost Srbije.

E sad, ovaj Rus nije mogao da utiče da njegovi preci u onoj bici od pre 200 godina pređu na Tursku stranu, ali je možda mogao da preti kako Rusi Srbiji neće dati onaj kredit da spasi budžet. Mogao je i da plati kampanju protiv Srbije na nekom mediju. Mogao je da zapreti da će NIS dići cenu litra benzina na cenu litra krvi. Ništa od toga, ali to su pritsci na koje je Srbija navikla, ponekad se tako lepo hrani njima i odavno ih ne smatra poniženjem. Ali da Konuzin preti da neće učestvovati na proslavi bitke u kojoj Srbi nisu prešli na stranu Turaka, nego su se žrtvovali za Ruse, to je ozbiljno poniženje.

Naravno, nisu ovde važni ni Rusi ni NATO, već naši. Oni naši kojima nikad nije smetalo što je nekoliko drugih ambasada aminovalo svaku srpsku vladu u poslednjih deset godina, što je sa tih mesta za to vreme organizovano bar 20 kampanja koje su destabilizovale Srbiju ili što su iz jedne od tih ambasada prošle godine zvali nekoliko urednika srpskih novina i lepo ih zamolili da prestanu da kenjaju o srpskim uslovima za Euleks, pa su oni, gle čuda, prestali da kenjaju.

Ali kad Rusi neće da dođu na priredbu, to je atak na srpsku nezavisnost i najplemenitija osećanja naših dragišića i celog DSZ. I svih onih neznanih lobista koji su 200 godina kasnije na Varvarinskom polju odsudno izgovorili – Glavu dajem, al' NATO ne dajem! - potpuno nezainteresovani za ličnu dobit, uvereni da je plemenitije nego lobirati za Alijansu, koja im je okupirala teritoriiju, jedino kad isuču onu stvar na zemlju koja Srbiju u borbi za tu teritoriju podržava. Dragišići, sa samo jednim neoborivim argumentom: da je drug Tito živ, i on bi danas bio u NATO. A ne samo u DSZ.


Kurir

http://standard.rs/vesti/36-politika/4327-nova-nato-ofanziva-2-ono-i-dsz-se-brane-u-varvarinu-.html

Nad Srbima Kosova zgusnjavaju se oblaci

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2925
 

13.04.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Над Србима Косова згушњавају се облаци

На Балкану се великом брзином конструише нова политичка интрига: Посланици Народне скупштине Републике Србије припремају нацрт резолуције, којом се осуђују сви злочини почињени против Срба на просторима бивше Југославије од почетка 1990-их година.Међународни суд ОУН у Хагу је, са своје стране, Србима ставио до знања, да пресуда коју им припрема о статусу Косова директно зависи од хапшења бившег команданта армије босанских Срба, генерала Ратка Младића.

Управо за Међународни суд званични Београд везује наде у очување макар правне контроле над покрајином Косово, која је прогласила независност 2008. године. Већ у наредним недељама српске власти могу се суочити са веома тешким и аморалним избором. Хапшење Ратка Младића и његово изручење Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију могло би да увуче Србију у веома оштру унутарполитичку кризу. Јер опозиција и значајан део становништва сматра генерала заштитником свих Срба. Изручење Младића у замену чак и за пресуду Међународног суда ОУН о Косову која нема обавезујућу снагу и магловита обећања у погледу чланства Србије у Европској унији – такав сценариј су Београду „скували" у Брислеу и Хагу.

Међународни суд ОУН у Хагу разматра проблем Косова по захтеву Србије од краја 2008. године. Он треба да одговори на питање о легитимитету јердностраног проглашења независности те српске покрајине. По окончању отворених судских претреса у децембру 2009. године коначна пресуда очекивана је овог априла. Међутим, како сазнаје аутор овог чланка, „међународне структуре желе сачекати да виде, хоће ли Србија ухапсити Ратка Младића". „Зато обелодањивање пресуде суда о Косову не треба очекивати пре новембра" – тврде извори. Уколико се хапшење и изручење генерала догоде до тог времена, суд може суздржано искритиковати албанске власти Приштине због сепаратистичких потеза мимо ОУН. У противном, тријумфоваће прилаз САД и Француске, које су сумњале и у само право тог органа да доноси одлуке о статусу Косова.

Индикативно је да се информација о намери Запада да увеже судску одлуку о Косову са хапшењем Младића појавила на фону драстичног пооштравања реторике Главног тужиоца Хашког трибунала, Сержа Брамерца. Ових дана у интервјуу београдском листу „Вечерње новости" он је саопштио, да ће до краја маја припремити за Савет безбедности ОУН нови извештај о сарадњи Србије са његовим ресором. Тај извештај ће бити „негативан", уколико српске власти „не предузму све могуће мере" у циљу хапшења Младића и још једног кључног оптуженика – бившег лидера хрватских Срба Горана Хаџића. А негативна пресуда Хашког трибунала ће, са своје стране, сахранити наде Србије да ће у догледној будућности ући у Европску унију.

У покушају да се спасе ситуација српске власти су иницирале у Скупштини две резолуције. Једна од њих је већ усвојена у ноћи 31. марта и односи се на догађаје у босанском градићу Сребреница 1995. године. Тада је, према верзији Хашког трибунала, армија генерала Младића стрељала осам хиљада босанских муслимана. Усвојена резолуција „одлучно осуђује злочин, који је извршен против босанско-муслиманског становништва Сребренице у јулу 1995. године у оном облику, како је то дефинисано у Међународном суду ОУН". Опонентима власти је са огромном муком пошло за руком да се изборе макар за такву блажу формулацију, јер је у првобитним нацртима документа фигурирао термин „геноцид". Управо је тако 2007. године Међународни суд ОУН тумачио догађаје у Сребреници, уздржавши се, додуше, од стављања кривице за то на тадашње власти Србије и Југославије. Управо су на свесрпском покајању за „геноцид" инсистирали посланици Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, коју западни центри моћи мало-по мало припремају за улогу будућих владара Србије, уколико садашње власти на челу са председником Борисом Тадићем ризикују да измакну контроли.

Одмах након усвајања горе наведене резолуције посланици Народне скупштине Србије почели су припремати још један документ – овог пута са осудом антисрпских злочина на просторима бивше Југославије. Планирано је да се та резолуција усвоји током маја, али је опозиција већ прибегла кампањи против власти, инсистирајући на недопустивости поделе жртава по националном обележју. Друга резолуција „одражава лицемерје власти и представља маркетиншки трик" зарад оправдања првог документа, подвукао је заменик председника фракције Српске радикалне странке (СРС) Александар Мартиновић. Он је потврдио, да за његову странку није прихватљиво оптуживање „српског народа и Ратка Младића за геноцид у Сребреници". А руководилац посланичког клуба „Нова Србија" Велимир Илић сматра, да нова декларација „има за циљ да опере владајућу коалицију након усвајања декларације о Сребреници".

Дакле, ставови основних актера косовске конфронтације у овом тренутку могу бити окарактерисани на следећи начин: Прозападне снаге траже од Београда да настави убиствену по националне интересе Србије политику капитулације, која треба да олакша САД, НАТО и Европској унији да ликвидира босанску Републику Српску и да угуши српски отпор на северу Србије. У том контексту усвајање резолуције којом се ништа не решава са осудом антисрпских злочина помоћи ће Борису Тадићу да ублажи критику унутар земље. Опозиција на челу са СРС доследно сматра игре са резолуцијом не само аморалним са аспекта сећања на жртве балканских ратова, него и крајње опасним на политичком плану, усмереним у правцу продубљивања раскола српске заједнице. Запад покушава да искористи нову бујицу унутарполитичких активности у Србији како би од Београда добио промену става – хапшење генерала Младића – у замену за пресуду Међународног суда ОУН о Коосву, која има више публицистичку, него међународно-правну снагу.

Своје интересе, наравно, имају и албанске власти Косова. Ако су још пре пар месеци у Приштини намеравали да сачекају пресуду Међународног суда ОУН како би потом, користећи се њеном „крезубошћу", ставили под контролу насељене Србима северне регионе покрајине, данас се пак у албанским круговима сагледавају још опасније тенденције. Ауторитетни приштински лист „Зери", коментаришући прошлонедељну посету Косову заменика државног секретара САД Џејмса Стајнберга и министра иностраних послова Словачке Мирослава Лајчака (бившег Високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини), саопштио је, да су високи гости припремали терен за нове преговоре Београда и Приштине. Указавши да би на тим преговорима „могло бити речи о проширењу сарадње и у политичкој области, укључујући решење проблемна српске заједнице, нарочито на северу Косова", лист подвлачи да преговори о посебном статусу северних региона Косова представљају као такви „црвену црту" за власти Приштине. „Приштину брине друга етапа преговора, пошто они могу довести до давања аутономије северу Косова", - тврди лист. А други албанскојезички лист – „Косова сот" - указује на могућност да Саветз безбедности ОУН усвоји нову резолуцију о Косову у замену за данас важећи документ број 1244 од 10. јуна 1999. године. „Овде, у Вашингтону, постоји интерес за укидањем резолуције 1244" – пише издање, позивајући се на америчког експерта Обрада Кесића. Нови пак документ може покушати уредити узајамне односе између Приштине и српског становништва Северног Косова на некаквој компромисној основи. Разуме се, слична перспектива не одговара баш албанским радикалима, који сматрају територијалну целовитост „Републике Косово" решеном ствари, и који горе од жеље да пређу на наредну етапу у реализацији програма „Велике Албаније". А ту је још и утицајни бечки лист „Прессе" у отвореном тексту саопштио, да се у европски дневни ред последњих месеци све очигледније ставља питање о подели Косова...

Оваква ситуација омогућава да се претпостави појављивање суштинских разлика између албанских власти Косова и њихових западних покровитеља. За Вашингтон и Брисел очигледно прихватљивијим изгледа овакав след: најпре да Срби изруче генерала Младића, потом следи увијена и саветодавна пресуда Међународног суда ОУН о Косову , иза које ће опет уследити исто тако расплинуте дебате у Савету безбедности ОУН. А албански екстремисти пак могу покушати да предухитре нове преговоре и дискусије у ОУН, како би де-факто ликвидирали проблем Северног Косова и ослободили се од непотребног међународно-правног завлачења.

__________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

---

ПОВРАТАК У ТРИДЕСЕТЕ?

Како Европљани реагују? Као и увек у годинама велике кризе

Искуство тоталитарних режима који су током двадесетог века произвели страховита разарања и жртве учинило је да се либерална демократија третира не као најмање лош већ као савршен политички и економски систем.

Још од Аристотела је, међутим, елаборирана већина њених суштинских проблема који је посебно у временима кризе показују као изузетно рањиву и крајње неефикасну за решавање ургентних питања.

Познато је нa пример да она подстиче медиокритетство, снижава општи ниво образовања, стваралаштва и јавне речи, а као нарочита одлика истиче се масовна корупција.

Основно је да грађани гласају за оног ко обећава да ће више да троши обезбеђујући им веће плате и пензије, а веома мали број њих размишља о томе где да се нађе новац за нереална примања. Ко би гласао за неког ко обећава стезање каиша?

Савремена демократија има и низ других проблема. Због уске везе политичке елите, власника медија, банкарске олигархије и тајкуна, одлучивање се све више одваја од обичног човека и јавног мњења.

Стварна демократија која би подразумевала конкуренцију различитих програма, аргументовану јавну дебату и партиципацију што ширег броја грађана на неком нивоу управљања и обављања јавних послова, претвара се у пуку изборну демократију у којој можете да бирате између две или више опција које су заправо производ исте затворене касте.

Узмите Србију: основно око чега су све партије сагласне јесте да не обелодањују стварне финансијере. То потпуно потврђује основане сумње да све њих финансирају истих пет до десет тајкуна који су и власници медија. Оваква констелација одговара и страним силама које са тако концентрисаном моћи врло лако остварују своје националне интересе на нашим просторима.

Ето, на пример, пре десетак дана група врхунских стручњака (бивша министарка, ректор београдског универзитета, декан надлежног факултета итд.) упутили су отворено писму председнику и власти постављајући једанаест крајње сувислих питања о продаји Телекома, показујући колико ће штете дугорочно ова продаја да направи држави.

У стварној демократији, ово би био врхунски догађај за медије. Писмо би сви пренели на ударним местима, а бар јавни сервис био би дужан да организује дебату. Стварна опозиција би лако препознала снагу њихових аргумената и преузела би их у јавној дебати.

Уместо тога овде је писмо прећутано, естрадни јавни сервис који све више постаје копија ТВ Б92 није ни помислио да овим људима да простор или да отвори дебату о Телекому, а власт се огласила изјавом премијера да Телеком морамо да продамо како не бисмо били комунистичка земља! Она је потпуно адекватна дискурсу који продају Мобтела Теленору (дакле такође државној фирми) назива приватизацијом.

А ако сте мислили да ће напредњаци, који по наводним анкетама западних агенција сваки месец скачу за два поена, оспорити продају и заступати аргументе ових стручњака, грдно сте се преварили. Они су коначно схватили да је за долазак на власт у Србији много важније задовољити тајкуне и Запад него водити рачуна о националним интересима и жељама народа, па је стога њихова политика управо да немају став ни о чему, а посебно не о стварима које би наљутиле Запад. То је уосталом Николић и објаснио кад је рекао зашто су се уздржали од гласања о Сребреници, или када је де факто прихватио Статут Војводине изјављујући да достигнути ниво аутономије они неће оспоравати.

Ово међутим није наша специфичност већ понављање модела који се опасно раширио по Европи. Огроман број земаља је у страховитим економским дубиозама, ниво унутрашње и спољне задужености је ван сваке контроле, домаћа производња се укида а тржиште преплављује страном робом, док банкарска индустрија постаје најважнији сегмент привреде. Политичари зависни од таквих финансијера постају затворена каста одвојена од бирача која у свим сегментима подстиче потрошачки систем вредности.

Како Европљани на ово реагују? Као и увек у годинама велике кризе и кварења демократије окрећу се ауторитарним методама и речима у складу с тим. На свим изборима који се ове године одржавају доминира незадовољство глобалним економским и вредносним системом, страх од имиграције, изразита нетрпељивост према муслиманима, Ромима, Јеврејима итд. Док се Вилдерс спрема да добије изборе у Холандији у јуну, у недељу смо у Мађарској видели да изразита антисемитска странка Јобик осваја чак 17 одсто гласова што ће нам омогућити да у парламенту чланице ЕУ видимо посланике у униформи паравојне формације.

Могу се направити занимљиве паралеле са кризом из 1929. и оним што је уследило.

 

Миша Ђурковић

[објављено: 13/04/2010]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (38)

 

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/POVRATAK-U-TRIDESETE.sr.html